Ivan Goran Kovačić bio je pisac i partizan, jugosloven i levičar. Ubili su ga četnici, 1943. godine, negde u okolini Foče. Imao je 31 godinu. Nekada jugoslovenski, a sada hrvatski pesnički festival nosi njegovo ime. U okviru festivala dodeljuje se nagrada „Goranov vijenac,“ za celukopni doprinos hrvatskoj poeziji. Kao i nagrada za rukopis prve zbirke poezije. Vijenac je ove godine pripao Dorti Jagić, a nagrada za prvu knjigu mladoj pesnikinji Moniki Herceg.
„Goranovo proljeće“ je danas internacionalni susret pesnika i pesnikinja iz Portugala, Švedske, Poljske, Amerike, Nemačke, Albanije, Litvanije, Francuske, Grčke, Češke, Slovenije, Srbije… Festival je putujući, počinje 18. marta pred Kovačićev rođendan (21. mart) i traje četiri dana, do 22. marta, a pored Zagreba održava se i u Splitu. Na festivalu učestvuju i pesnici/pesnikinje uključeni u evropsku platformu Versopolis, što je pomoglo da njih pet uopšte i dođe. Naime, država Hrvatska je smanjila fond za festival i time ga dovela do ivice opstanka, tako da nije bilo dovoljno sredstava za promovisanje samih čitanja, za putovanje učesnika u Lukovdol, rodno mesto Ivana Gorana Kovačića, itd. Međutim, programski odbor festivala (Ana Brnardić Oproiu, Miroslav Kirin, Branislav Oblučar, Marko Pogačar i Ivica Prtenjača) odlučio je da se snađe, prekroji budžet koji ima na raspolaganju i svakako nastavi manifestaciju, važnu za susrete međunarodnih pesnika, kao i za susret publike za težnjama u poeziji. Isto tako, kada već ne mogu svi inostrani učesnici, odbor festivala svakako će posetiti Lukovdol. Na zatvaranju su poručili upravo to, da nema odustajanja od imena pesnika partizana, nema odustajanja od internacionalizma, „ili tako il’ nas neće biti,“ kazali su. Lokalno i ex jugoslovenski gledano, festival je, dakle, polje borbe.
Za inostrane pesnike ovaj događaj je mesto susreta, razmene i čitanja, osluškivanja struja koje se sudaraju u jedan prasak raznih jezika, sadržaja, formi pisanja i govora. Poneki od pesnika su vrlo vešti u izvedbi, dugo to rade, putuju na festivale, čitaju pred hijadama ljudi. To nije slučaj sa većinom nas iz bivše Jugoslavije, jer odavde se samo nekolicina izborila za prilike da se kreće svetskim putanjama poezije.
Zbog toga sam bila luda od sreće, samo sam slušala, često nisam pratila prevod, napijala se zvukovima poezije na jezicima koje ne razumem i mogla sam tako danima. Pod Goranovim imenom. Ponosno, pa neka i patetično, mogu zamisliti svako to mesto poezije kao njegov neznani grob, kom „Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, – I kad se vrati, nek poravna trag“ kako je sam zapisao.
Poezija na ovom festivalu nije oivičena godištem, pa su učesnici različitih godina, kao uostalom i publika, koja ove godine nije bila brojna ali je bila gladna. Jednako kao publika bilo gde, i bilo kada. Ljudi traže promišljanja, preplitanja jezika i zvukova poezije.
Izdvojiću nekoliko učesnika/ca i kratko se osvrnuti na njihove ideje (pun spisak učesnika i katalog festivala možete videti ovde). Ana Oksforš (Anna Axfors), pesnikinja, koja živi u Malmeu, Švedskoj, jeste osveženje i mislim da je to bio opšti utisak. Recimo ovako, ona ima pesmu „Twitter Time“ i ona pristupa ovoj socijalnoj mreži kao jednoj velikoj pesmi, možda mašini iz koje svakog časa izlazi stih. Ovo viđenje stoji naspram češćeg posmatranja Twitter-a kao proznog prostora. Anna nije u otporu u odnosu na socijalne mreže, u tom smislu ona je se neposredno suočava sa sadašnjošću. To je moj utisak o većini učesnika koji, iako nisu okrenuti političkoj poeziji, iako naizgled pišu samo o svojoj intimi, uspevaju da kontaktiraju sa svetom, da ga dozivaju na sopstvene načine, sada i ovde.
Pesnik Stefan Korvin (Stéphane Korvin) živi u Parizu i bavi se fotografijom. Dok sam, malopre, ponovo čitala njegove pesme, u pozadini je išao album The Photographer, Filipa Glasa. Iznenada, shvatim da su Korvinove pesme i ova muzika u sličnom ritmu, s vremena na vreme se bukvalno poklapaju. Tako da, ako biste da zamislite muziku ovog pesnika, čujte album F. Glasa. Korvin jeste repetitivan ali ne mislim samo na taj element kod Filipa Glasa, više mislim na odsečnost u rečenicama, na promenu njihovih dužina, i način na koji se slike smenjuju. Zanimljiv je.
Pesnikinja iz Varšave, Barbara Klicka, recimo, vrlo je svesna poljskog nasleđa u poeziji, tog velikog broja dobrih pesnika i pesnikinja. I kod nas često prevođenih. Barbara u svojim pesmama preokreće situacije, daje im neku začudnost, a u isto vreme ostaje vrlo prizemljena. Nosi određenu kontradikciju, svakako piše: „neka živi nerodica i jalovi pijesak!“ Sarađivala je sa bendom Pochwalone, na albumu Czarny War.
Pomenuću i američkog pesnika Rajana van Vinkla, koji već sedamnaest godina živi u Škotskoj, jasnost njegovog jezika je, po mom osećaju, srž poezije. Možda je važno reći i – prisutnost, on je sasvim prisutan, kako samo pesnik može biti. Ovo je link preko kog možete doći do njegovih čitanja i informacija o projektu ViewMaster.
Pomenuću još i slovenačkog pesnika Gregora Podlogara, koji trenutno živi u Beču. Njegovu poeziju je na srpski prevodila beogradska pesnikinja Ana Ristović, tako da je dostupna i za one koji ne govore slovenački. Često zvonka poezija, zvonka kao lupkanje o tanko staklo, tako mi je u ušima, i podseća da, ustvari, razumem slovenački više nego što mi se čini, a to je, moguće, slučaj sa čitavim jugoslovenskim područjem. Probajmo, dakle, slovenački, čitajući Podlogara:
„11. fragment
Jezik, ne razočaraj me.
Zdaj in v času smrtne ure.“
Jelena Anđelovska