Razumljivo je da odlazak u knjižaru nepoznavaocu književnosti stvara izvesnu nelagodnost.[*] To ga primorava da se suočava sa jednim izobiljem za koje smatra da ne poseduje određenu vrstu znanja koje bi mu pomoglo da se uvežbanim pogledom nesmetano kreće kroz špalir visokih, tesno zbijenih polica gusto naseljenih knjigama. Svaki susret sa mnoštvom knjiga izaziva neku vrstu teskobe i frustracije zbog onih još nepročitanih i onih koje verovatno nikada nećemo pročitati – činjenica koja nas obeshrabruje da uopšte čitamo. Pa ipak čitamo. Rekli bismo – svakodnevno: dnevnu štampu, časopise, tabloide, statuse i komentare na društvenim mrežama, letke, natpise prodavnica i poslovnih objekata, grafite, reklamne panoe u gradskom prevozu i uličnim bilbordima, ukratko, jedno heterogeno mnoštvo tekstova rasutih po svemu što nas okružuje, što dopire spolja, ili iznutra – od hipermarketa i kozmetičarskog salona do akademskih i inih institucija. Korpus rečeničnih struktura, parola, delova govora, floskula, fragmenata jeftine, korporativne poezije zapljuskuje naša čula. U pitanju je nešto čemu smo svakodnevno izloženi, ali mu možda ponekad ne pridajemo značaj. Takoreći, sve oko nas je tekst spreman da bude reprodukovan. Sve oko nas artikuliše narativni potencijal, kauzalni niz, splet odluka i poteza sa uzrokom i posledicom, pretpostavljeni događaj koji ćemo poželeti da podelimo sa bliskom osobom ili krugom ljudi (u neposrednom razgovoru ili na društvenim mrežama). Kako izgleda, čitanje nije u krizi, samo ispoljava različite strategije. Ono neće nestati dokle god je ljudske radoznalosti, osetljivog oka i interesovanja za drugo(g). I budući da kniževnost živi od dobrog trača i kompulzivnih interpretacija, izgleda da ni pripovedanje ne vidi svoj kraj. Dakle, kada se stvar bliže sagleda, čini se da u svakom od nas tinja ona gogoljevska perverzija upravnika pošte iz Revizora, Ivana Kuzmiča Špekina, koji se naslađuje čitanjem tuđih pisama kako bi saznao šta „ima novo u svetu“.
Pomenuta nelagodnost prilikom odlaska u knjižaru tiče se još nečega. Naime, biti kulturan, obrazovan, emancipovan ne podazumeva toliko profesionalno poznavanje određene oblasti (u ovom slučaju književnosti), koliko orijentaciju u njoj i kroz nju. Pođemo li od pretpostavke da je položaj knjige u knjižari uslovljen njenim sadržajem, ne treba toliko biti opterećen nepoznavanjem sadržaja izvesne knjige, koliko pažnju treba posvetiti položaju koji zauzima među ostalim knjigama na policama. Ulaskom u knjižaru koju prvi put posećujemo, preporučljivo je najpre zastati i osmotriti konfiguraciju prostora, logiku raspoređenog sadržaja (prema oblastima, izdavačima, autorima) ili žanrovske kategorizacije. Ovo umnogome olakšava samostalno snalaženje i samootkrivajući užitak onoga što budi interesovanje (tj. želju), odnosno nečega što još uvek nije osvešćeno kao ono što može da pobudi interesovanje. Rezultat takvog odnošenja može da vodi otkriću nečega novog, a to novo proširenju horizonta interesovanja. To što bi sadržaj kvalitativno mogao da bude bolji, više ništa ne znači. Paradigmatično je to što je ponuda knjižarâ i medijskog prostora takva da više pogoduje narativima tržišta i potrebama potrošača (čitaj želji), nego zahtevima i osetljivosti prosvećenih, emancipovanih gledalaca/čitalaca. Najzad, učtivim izbegavanjem usiljne predusretljivosti knjižara-trgovca i zanemarivanjem potrošačke dinamike i brzine kao njenog pozitivnog faktora koji dovodi do iluzije ispunjenja, rizikujemo da očuvamo užitak čitalačkog otkrivanja koje neizostavno računa na danas bitno ugrožene vrednosti – pamćenje, posvećenost, pažnju i vreme.
*
Za ovu, kao i svaku sledeću priliku, ponudićemo nekoliko vrednih, (relativno) novih knjiga, odnosno naslova koji su prvi put ili nakon dužeg vremenskog perioda ponovo objavljeni kod domaćih izdavača. Spisak sa kraćim opisom naslova koje preporučujemo da potražite u knjižarama ovog puta izgleda ovako:
Ravnoteža (Laguna, Beograd, 2016) Svetlane Slapšak (1946) je roman koji govori o ženama u Beogradu devedesetih godina prošlog veka tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji; višeglasna penelopijada koja afirmacijom ljubavi i prijateljstva, poverenja i pisanja, svedoči ne samo o položaju žene/spisateljice/umetnice u jednoj patrijarhalnoj sredini, već i naporu da se pronađe lična uravnoteženost u jednom neuravnoteženom vremenu i drušvu.
Knjiga poetsko-proznih tekstova, Životinja koje nema (Bestijarijum) (Geopoetika, Beograd, 2017, preveo s nemačkog Stevan Tontić), nemačkog pesnika i proznog pisca iranskog porekla, Saida (1947), abecednim organizovanjem građe oponaša formu enciklopedije ili rečnika, gde 74 alegorijska mikronarativa u pesničkoj igri jezika i slike, udelom čudesnog koji se sudara sa prizorima života, evociranju personifikovane pojave, obeležja čoveka smeštena u svet životinja.
Roman Koža (1949) (Laguna, Beograd, 2016, prevela s italijanskog Jelena M. Ristić) italijanskog pisca Kurcija Malapartea (1898–1957), koji uz njegov prethodni, značajni roman, Kaputt (1944), te roman Džoni je krenuo u rat američkog pisca i scenariste Daltona Tramba, nesumnjivo predstavlja jedan od najvažnijih antiratnih romana XX veka. Podeljen u dvanaest tematskih poglavlja, roman Koža na otvoreno polemički, kritički i ciničan način svedoči o užasima rata i američkim vojnicima u Italiji 1943. godine, čija se uloga saveznika-oslobodilaca u godini njenog sloma pretvara u ulogu uzurpatora, opresivaca i donosilaca kuge – druge pošasti glađu i siromaštvom već zahvaćenog Napulja.
Otvoreni grad (Dereta, Beograd, 2016, preveo s engleskog Alen Bešić), prvi roman američkog pisca nigerijskog porekla, Tedžua Kola (1975), ostvarenje je koje predstavlja svojevrsni bedeker kroz Njujork, ali i knjigu o Njujorku. Pripovedanje kombinuje refleksiju i optiku istančane fotografske senzitivnosti za detalj flanera-pripovedača Džulijusa, u njegovim redovitim večernjim šetnjama. Beležeći utiske o onome što ga okružuje, zatiče ili mu se događa, ono što čuje, vidi ili promišlja, pripovedač nalik Džojsovom Leopoldu Blumu iscrtava putanju svojih lutanja, profiliše ambijent, nadanja i strahove dinamičnog Megalopolisa.
U trećem delu serijala Moja borba (Booka, Beograd, 2017, preveo s norveškog Radoš Kosović), norveški pisac Karl Uve Knausgor (1968) nastavlja da konfabulira sopstveni život, ovog puta rekonstruisanim sećanjem na detinjstvo i porodično blagostanje, dečačke dane i prva zaljubljivanja, doba adolescencije i rane mladosti. Nagovešten još u prvom delu, Knausgor u svom bildungsroman-u postavlja događaje koji opisuju njegov problematičan odnos sa despotskim ocem, uticaj na odrastanje pripovedača i pripovedačevog starijeg brata Ingvea. Pored ovoga, treći deo serijala propituje ulogu i mesto majke, lektire i obrazovnog sistema, te period života nakon razilaženja roditelja.
Branislav Živanović
[*]Knjižarenje počiva na ideji da serijom tekstova predstavljenih iz perspektive čitaoca i knjižara propita fenomen knjižare i sociološku interpretaciju književnosti u kontekstu savremenog društva, značaj i ulogu knjižare u kreiranju književnog polja, fenomen čitanja, čitalačkih afiniteta i distribucije knjige. Da li su knjižare, uz biblioteke, poslednji bastioni književnosti ili su pod pritiskom logike (ekonomskog) kapitala, koji je doveo do privatizacije i gašenja mnogih značajnih (državnih) izdavačkih kuća, izgubile značaj relevantnih glasila i mesta gde se neguje ozbiljna, visokostandardizovana književnost; ili su mutirale u diznilendizovane franšize (free shop i gift dućane) opresivnih mehanizama poslovanja sa imperativom učinkovitosti i interesa kao vidom pacifikovane pohlepe koja generiše formu trivijalne, potrošačke literature pretežno estradizovanih glasova u spektakalskim strategijama marketinga i igre moći – neka su od pitanja kojima ćemo ovde pokušati da se bavimo.