Mrtva priroda sa košarom sa voćem – Frans Snajders (oko 1640)
Gastrozofija – do sada slabo definisana i retko proučavana disciplina filozofije. Potiče od grčkih reči gaster i sofia – ili mudrost stomaka, ukusa, mudrost ili misao o konzumiranja hrane. Vrlo malo se o njoj govori, iako mnogi grčki lekari, filozofi, srednjovekovni mislioci, humanisti stari i novi govore o odnosu ishrane i filozofije.
Ne smemo zaboraviti ni Furijea, Kanta, De Sada, Ničea, Belu Hamvaša, a od savremenih tu su Bart, Levi-Stros, Onfre.
Tu ima još sijaset autora, manje poznatih traktata, spisa i kratkih pasusa o hrani itd. tako da ne možemo odrediti koju struju tačno pratiti. Gastrozofija je kao i hrana, tako mnoštvena i rasprostrta, neuhvatljiva u jednom nepreglednom valu mirisa i ukusa koji se mešaju sa mislima. Umesto strogog i dosadnog pristupa, udžbeničkog (od antike do savremenog doba) radije biramo problemski pristup, kroz koji ćemo provući istoriju.
Želeo bih ako je moguće da govorim o hrani sa filozofskog stanovišta, ali tako da ta sama stvar odgovara pristupu i metodi. Ova disciplina mora biti lepršava, da se vije kroz naše gastrozofske čulne aparate, da gledamo, mirišemo, kušamo, varimo, ali i da se ta neposrednost uhvati i da se o njoj govori sa stanovišta kritičke misli, istorijske svesti i vremena.
Ovde se nećemo pre svega baviti gastronomijom, dijetetikom, pravilima zdrave ishrane, itd. ali ćemo ove polu-medicinske discipline koristiti u nekoj skici gastrozofskog stanja. Pokušaćemo utvrditi šta to hrana nama radi i kada to nismo svesni, kako je konzumiramo, zašto, koliko, kada, kako utiče na nas u pogledu naše kulture i društvenosti.
Naime, u dobu smo kada se ne može više samo kuvati a da ne poznajemo nutritivne elemente naše ishrane o kojima koliko-toliko želimo voditi računa – da li unosimo dovoljno vitamina, vlakana, proteina, masti, vode, ugljenih hidrata, ili pak u tome preterujemo. I poznato je da manjkom ili viškom ovih elemenata u konzumiranju naš organizam bolje ili lošije funkcioniše, dobija na kilaži, postaje zdraviji ili bolesniji, postiže određene ciljeve ili se degradira.
Ali, pogled koji želim da osvetliti je da ne možeš samo kuvati i kušati, nego je potrebno dodati istorijsko-društvenu kritičku svest o tome, kontekst u kojem se to odvija i šta on za nas znači.
Pokušaćemo da priđemo ovoj disciplini, da o njoj govorimo analizirajući hranu i ishranu u njenom filozofskom i nadasve društvenom značaju. Ne želimo previše definisati, neka se gastrozofija sliva i provlači kroz naša čula, kroz evokaciju i ukus, kroz znalačko kušanje.
Pratite ovu kolumnu i uživajte! Prijatan gastrozofski užitak vam želim!
Nikola Oravec
