Gasni kamion marke Zaurer (fotografija preuzeta sa https://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/sajmiste-jevrejski-logor.php)
(Do)Govorni program KC Rex: Kako nestaje fašizam?
Seminar za svakoga: Kapaciteti i koncepti sećanja na žrtve Drugog svetskog rata
Ovog proleća se navršava 45 godina od početka operacije uništavanja jevrejske zajednice u Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji i dolaska gasnog kamiona iz Berlina koji je specijalno za tu svrhu poslat u Beograd, gde je proveo nešto više od mesec dana. Tim povodom je u četvrtak, 13. aprila u KC Rex održan Seminar za svakoga: Kapaciteti i koncepti sećanja na žrtve Drugog svetskog rata. Na samom izlagačkom delu seminara, koji se održao u velikoj sali Rex-a, svoja izlaganja o ideologiji, metodologiji i mehanizmima sećanja, o sećanju nasuprot istoriografiji i faktografiji, o instrumentalizaciji sećanja i selekciji pamćenja govorili su izlagači iz različitih oblasti i polja delovanja u okviru umetnosti, nauke, filma i akademske zajednice.
Karolj Kovač, dokumentarista iz Vojvodine, koji je snimio preko 1500 emisija i filmova u kojima se velikim delom bavio memorijalizacijom holokausta i mapiranjem stradanja vojvođanskih jevreja u nacističkim logorima u Nemačkoj i Poljskoj, postavio je nekoliko ne samo relevantnih već i bolnih i upozoravajućih pitanja: – Zašto je nestao Jugoslovenski paviljon u Aušvicu? – Zašto država nije vodila, bivše logoraše, potomke žrtava i predstavnike Jevrejske zajednice i na komemorativne događaje? – Zašto nema biografije ispod fotografija političkih zatvorenika koji su boravili u koncentracionom logoru Dahau? – Zašto nema table sećanja na bačke Jevreje na Spomen zidu u Mauthauzenu?, između ostalih. Njegovo izlaganje naslovljeno je Činjenice i sećanja.
Milica Mihajlović, nekadašnja direktorka i kustoskinja Jevrejskog istorijskog muzeja, detaljno je izložila polemiku koja se od 2009. godine povela u dnevnom listu Danas i do danas se praktično nije zavšrila. Naime, Folksdojčeri koji su izbegli ili bili proterani iz Vojvodine nakon oslobođenja, pokrenuli su inicijativu za izradu spomen-krsta na mestu na kom je, navodno, iz odmazde oficir Crvene armije streljao grupu civila, Nemaca, u Vršcu. Međutim, u tu polemiku se uključilo još nekoliko ljudi, među kojima i predsednik Saveza jevrejskih opština u Srbiji, Aleksandar Nećak a ishod te rasprave je nemoguće razlučiti usled njene kompleksne strukture. Sam spomenik do danas nije podignut. Pitanje koje lebdi nad ovom polemikom svakako je vrlo jasno: da li primenjivanje sličnog metoda sećanja na sve zločine iz Drugog svetskog rata relativizuje masovne zločine koje je počinila nacistička Nemačka? Njeno izlaganje naslovljeno je Da li vreme leči sve ili vreme menja sve?
Noa Trejster, umetnica, kustoskinja i aktivistkinja, i jedna od osnivača Učitelja neznalice i njegovih komiteta – platforme za obrazovanje, govorila je iz izuzetno interesantne perspektive istorije ljudskih prava i pokušala je da postavi sećanje na holokaust u okvire ekonomskog i političkog konteksta države blagostanja, neokolonijalizma i neolibaralnog ekonomskog uređenja. Njeno izlaganje bilo je naslovljeno: Ljudska prava i sećanje na Holokaust.
S obzirom na obim i važnost teme, izlaganja su bila isprepletana komentarima naročito za tu svrhu angažovanih komentatora. Iako je seminar uveliko probio termin, jedan deo publike koji je opstao do samog kraja, imao je prilike da uživa u dinamičnom i živom izlaganju Danijele Majstorović, vanredne profesorke anglističke ligvistike i kulturoloških studija na Univerzitetu u Banjoj Luci. Ona je predstavila rezultate izložbe o AFŽ u Bosanskoj krajini. Izložbu je pripremila i uredila u saradnji sa svojim studentkinjama i lokalnim institucijama i organizacijama iz čega se rodila ideja o novim mogućnostima sećanja na Drugi svetski rat: na učešće žena u ratu i revoluciji i na paralelnu borbu za ravnopravnost kroz uspostavljanje i oživljavanje izgubljenih transgeneracijskih veza kao i na mogućnosti uspostavljanja novog značenja i kritičkog značaja sećanja u sadašnjem trenutku. U samoj izložbi učešće su uzele i tri nekadašnje borkinje i članice AFŽ-a iz BiH. Njeno izlaganje bilo je naslovljeno: Uspostavljanje izgubljene veze: AFŽ u Bosanskoj Krajini: Metoda kao Politika.
Ispred nekadašnje zgrade jevrejske zajednice Oneg šabat i Gemilut hasadimi, danas KC Rex-a: Čas istorije
Na početku seminara održan je Čas istorije: Gasni kamion u Beogradu, pre 75 godina u samom urbanom kontekstu istorijskog događaja o kome se govorilo: o konačnom rešenju pitanja Jevreja u Srbiji i Beogradu. Dr Milovan Pisari, istoričar i saosnivač Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu pred zgradom KC Rex-a u kojoj se pred kraj 1941. godine nalazio depandans obližnje Jevrejske bolnice, podsetio je na logor Topovske šupe u Beogradu gde su krajem 1941. godine sabirani i ubijani muški članovi jevrejske zajednice iz Beograda i Banata kao i na činjenicu da je zgrada ,,Oneg šabat i Gemilut hasadimi’’, nekad bila važan verski centar jevrejske zajednice u Beogradu. Tražeći najefikasnije rešenje za ubijanje Jevreja, visoki službenici, naučnici i oficiri nacističke osmislili su gasni kamion koji bi bio hermetički zatvoren i u koji bi bio pušten ugljen-monoksid. Ova ideja realizovana je još 1939. godine u programu masovne eutanazije E-4 u okviru kog su nacističke vlasti likvidirale preko 70.000 lica, mahom mentalno obolelih i neizlečivih ljudi i koji je obustavljen u avgustu 1941. godine. Ovaj će metod, međutim, biti upotrebljen i u narednim godinama za ubijanje poljskih i sovjetskih zarobljenika i Jevreja i Roma. Himleru je, navodno, nakon što je prisustvovao masovnom streljanju, u okupiranim delovima Sovjetskog Saveza, pozlilo videvši kako se žrtve još uvek mrdaju u jamama. Vrativši se u Berlin, pokrenuo je proces proizvodnje ,,efikasnijeg’’ metoda ubijanja i tako je već marta meseca 1942. godine jedan gasni kamion marke Zaurer poslat u Beograd a okupirana Srbija je za samo mesec dana postala jedna od prvih judenfrei zemalja zahvaćenih ratom. To je bio veliki petotonski kamion sa sandučastom karoserijom, visokom 1,7 metara i dugom 5.8 metara, koja se hermetički zatvarala. Na podu ove komore bio je mali kružni otvor povezan sa crevom sa izduvnom cevi motora kamiona, kao i uređaj za brzo istovarivanje ,,tereta’’ – žrtava pogušenih izduvnim gasom. Posebna komanda (Sonderkommando) sastavljena od SS podoficira Geca i Majera, stigla je u Beograd krajem marta. Pripadnici nemačkog okupacionog aparata bili su potpuno spremni za ovu operaciju tako da se ona odvijala nesmetano i bez prekida.
Grupa se potom na predlog organizatora i moderatora seminara, Nebojše Milikića, premestila pred obližnju Jevrejsku bolnicu iz koje je za samo nekoliko dana marta 1942. godine izvedeno i ugušeno između 700 i 800 Jevreja, pacijenata i osoblja bolnice. Jedna od žena iz auditorijuma se seća da je kao dete videla taj kamion koji je svojim zadnjim delom bio u potpunosti prislonjen na ulazna vrata bolnice tako da ljudi, stanovnici u okolini, iako su pretpostavljali, nisu mogli da vide šta se tačno događa. Iz bolnice su ljudi nasilno ubacivani i uvođeni u kamion i odvoženi u Jajince. Negde na pola rute koja je dugačka 16 km, jedan od vojnika spajao je crevo sa gasom na mali otvor u dnu prikolice tako da su zatočenici u hermetički zatvorenoj prikolici kamiona brzo umirali. Na kraju su bili istovarani u specijalno iskopanu jamu u Jajincima. Nakon što je ,,završen posao’’ sa jevrejskom bolnicom, kamion je prešao na Sajmište odakle su Jevreji u istom maniru ubijani gasom u kamionu i zakopavani u jame u Jajincima. Za nešto više od mesec dana iz nemačkih okupiranih teritorija sakupljeno je i masovno ubijeno više hiljada Jevreja, i skoro u potpunosti je uništena jevrejska zajednica u Srbiji i Banatu.
Ulaz u nekadašnju zgradu Jevrejske bolnice (Visokog Stevana 2, Dorćol); danas zgrada Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju;
Na ovom mestu treba podsetiti i na apotekarsku porodicu Trajković, poreklom iz Vrnjačke Banje, čiji su skoro svi članovi takođe ugušeni u ovom kamionu. Nedavno je na portalu noizz.rs (http://noizz.rs/kultura/ime-slobode-micalovic-cuva-secanje-na-ljubav-vredniju-od-zivota/tx6e6fc) objavljen članak o Slobodi Bodi Trajković, ilegalki i antifašistkinji i njenoj velikoj ljubavi sa Ivom Lolom Ribarem. Neprecizno izveštavanje o prirodi ubistva ove porodice koje se podmetnulo u članku, odlično se uklapa i u osnovno pitanje seminara: kako se sećati? Jedan od odgovora, u ovom slučaju, mogao bi biti, sećati se faktografski dosledno i što temeljnije, kako bi memorijalni pijetet prema žrtvama okupatorskog režima i srpskog kvislinškog aparata u Banjičkom logoru dobio zasluženu formulaciju. Stoga treba reći da je porodica Trajković, koja je bila zatočena u Banjičkom logoru (februara 1942.godine) zbog optužbe o saradnji sa ilegalnim partizanskim pokretom i zbog veze njihove ćerke sa porodicom Ribar, ugušena u gasnom kamionu Zaurer, a ne u gasnoj komori (kako to stoji u članku) koja nikad nije postojala u Banjičkom logoru kao posebna jedinica. Za vreme boravka kamiona i njenih izaslanika iz Berlina, vozilo je, prema svedočenjima pojedinih preživelih logorša, korišćeno tri puta za ubijanje Jevreja i članova NOP koji su bili zatvoreni u Banjičkom logoru na Dedinju. Članovi porodice Trajković dovedeni su u razmaku od nekoliko dana februara meseca 1942. godine a ubijeni u istom gasnom kamionu, u takozvanoj dušegupki, 9. maja 1942. godine. Postoji podatak da je tog dana u nekoliko tura likvidirano 229 ljudi. Kamion se vratio u Nemačku početkom juna te godine i, uz još nekoliko vozila proizvedenih u istoj serji, nastavio putem uništenja evropskih Jevreja.
Pitanje kako se sećati? ostaje bez univerzalnog i jedinstvenog odgovora, upravo jer taj odogovor podrazumeva permanentan proces otpora savremenom kontekstu potiskivanja, preusmeravanja manipulacijoe kolektivnim pamćenjem.
Marko Bogunović