(posvećeno leskovačkim borcima)

U fabričkim zidinama mladost vam je saranjena
A metalnim čudovištem vaša snaga iscrpljena.
Od napora i bolova, od gladi ste malaksali.
Nebrojane, teške žrtve kapitalu vi ste dali.

Šta je sreća, ljubav, nada, šta mladosti rosno cveće,
I veseli cvrkut ptica, šta lepota i proleće.
Braćo, sestre porobljene vi to niste smeli znati.
Večno žici robovati! Večno presti, večno tkati!

Ali svanu majska zora, dan slobode i radosti,
I ogreja vaša lica nada lepše budućnosti
Pogledi vam zablistaše! Opusteše mračne zgrade
Danas više roblja nema, nek mašine same rade!

Vaši gordi gospodari zanemeše od užasa,
Zar da roblje glavu diže?! Da slušaju pesmu glasa
Što sloboda obećava?! Ne, to nigde ne sme biti!
Glađu će vas umoriti, na pokornost naučiti!

Haj uzalud svi napori! Ropski lanci već su pali;
A, u duši mučenika, zraci nade zablistali
Točak žića nikada se ka prošlosti ne okreće:
Nikada se vreme ropstva povratiti više neće.

„Jednakost“ br. 11, iz 1906. godine, Beograd