(The Tragedy of King Richard the Third, V čin, IV scena, 7 stih)

Gledao sam tada, ne znam da li sa čuđenjem
ili sa užasom, lice moćnika.
Noć je bila tmurna, oblačan dan.
Besan je bio gest moćnika
dok su naređivali smrt svojih neprijatelja.
Težak, nasilan, čak i surov je bio onaj drugi,
kada su zahtevali potčinjenost poraženih.
Omalovažavajući gest onih koji su, zarđali
od ambicije, ipak glumili ljubav,
blagost, milost prema siromašnima. Lažan je,
naposletku, gest onih koji su oblačili
odelo nove svete ideologije.
Video sam moćnike koji preuzimaju u isto
vreme funkciju sudija i dželata.
Takođe sam video pokret ruke onih koji kažu
da čine sve za dobrobit ljudi
i projektuju užurbano mostove budućnosti,
moćnici koji satiru mrave kao
i ljude, društveni inženjeri
što hladnokrvno ubijaju one koji se
protive njihovim jasnim zamislima, što samtraju
da poznaju tamne utrobe istorije
bolje nego haruspici, sibila
ili proročanstvo. Ostali moćnici preuzimaju ulogu
gnevnih bogova a istovremeno i blagih, funkcija bogova
koji pate zbog dobrobiti majušnog
čoveka, kojeg vaspitaju nasiljem.
Šta možemo da im zatražimo? Dela, imanja?
Narod im se klanja, uz poštovanje,
kao što se pre naginjao bogovima.
Neupućen sam da li je narod prožet svetim
Strahom, kao i vernici prošlih
vremena. Narod obožava moćnike,
moli ih za milost, možda za malo ubuđalog
sira, suvu slamu na kojoj spavaju.
Ali novi idoli su od jednokratne
materije i proizvedeni
serijski: stiču slavu i moć
za par sati a potom ih sećanje
zavija u zaborav. Kada izgube
sve, dali bi carstvo za jednog konja.
Mnogi su umrli usled oštrice noža,
Kao što su oni obezglavili one koji
su ih doveli na vlast. Moćnici sadašnjice
rođeni su u blatu, uzdižu se malo-pomalo
sa tla. Kada su na vrhu
prezrivo promatraju one ispod,
istim tim prezirom kojim su njih, ranije,
drugi moćni ljudi gledali.
Danas nameću svoj slabićki gest iznad
Mnoštva, pružaju ruku, tvrde
da se žrtvuju za dobrobit
svih naroda planete.
Njihove će reči rasuti vetrovi.
Nedužni zahtevaju njihovu milost:
komadić hleba, mrvicu zemlje,
kapi ljubavi, koru
zdravlja, komad sreće.
Svi moćnici će proći, isto
kao što ptice preleću preko neba:
ne ostavljajući trag. Pitam se,
pitam sve, njih same,
hoće li preuzeti bar na jedan dan obris
razboritosti? Hoće li prestati da lude
i da sanjaju da su sveta iskupitelji?