Slučaj jednog Sada – razgovor sa Milanom Kovačevićem


Milan Kovačević je rođen 1987. godine u Novom Sadu. Osnovne i master studije završio je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U dva navrata bio je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije. Uglavnom piše prozu, uz povremene poetske i esejističke pokušaje. Njegova prva knjiga, autobiografski roman Sȃd, nagrađena je priznanjem Golub Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ iz Sombora. Zbirka priča koju je napisao nakon toga (u celini još uvek neobjavljena) nosi naslov Splin subotom uveče (i druge pripovetke). Živi u Novom Sadu i zarađuje baveći se copywriting-om i internet marketingom.

Razgovor je proizašao iz Nesaglasnosti održane 28.februara 2017. godine u kafe-galeriji ,,Izba” u organizaciji mračne.komore.

Nesaglasnost, februar 2017. Učestvovali Milan Kovačević i Snežana Vukadinović. Moderator: Marko Bogunović

MB: U tvojoj prozi, Novi Sad je bitan književni topos. Svakako imamo u vidu da je to književni grad koji se čita kroz prizmu subjektivizacije, ali on prolazi i kroz procese aktualizacije na izvesnim mestima u tvojim tekstkovima. Danas imamo grad čije je uređenje javnog prostora podređeno logici merkantilizacije, gde se zapušta zajednička imovina, grad koji se prilagođava kapitalu i njegovim vlasnicima i na koncu se otuđuje od njegovih pravih korisnika – građana. Da li to stvara kritički potencijal i da li kroz prozu on može dovoljno snažno da se izrazi?

MK: Godinama već Novi Sad trpi ogromne preobražaje, koji vode njegovoj opštoj regresiji i provincijalizaciji. U simbiozi politike i kapitala, grad je brutalno osakaćen, jednako duhovno i fizički. S jedne strane, rušenjem starih građevina i nicanjem novih, gradski pejzaž izmenjen je (bolje reći: naružen) do neprepoznatljivosti. S druge strane, duhovnu klimu grada karakteriše invazija vašarskih manifestacija, prvorazrednog kiča koji se sada oficijelno izdaje za kulturu, jerbo se čvarkijade, kupusijade i pihtijade finansiraju iz budžetskih sredstava predviđenih za kulturne priredbe.

Upravo zbog svog kritičkog i subverzivnog potencijala, zbog toga što je o ovim i drugim problemima spremna da govori bez uvijanja, istinska umetnost je skrajnuta – a na margini će bez sumnje i ostati, uprkos dobijenoj tituli evropske kulturne prestonice. Takva situacija, uostalom, savršeno pogoduje lokalnim vlastodršcima: u skladu sa vlastitim ukusom i svetonazorom, kulturu svesti na vašar i zabavu, pritom se besomučno pozivati na titulu kulturne prestonice, ispirati usta floskulama o Novom Sadu kao najlepšem, najkulturnijem gradu, a za umetnost, koja bi trebalo da čini srž kulture – ne činiti ništa, ili je čak gušiti.

MB: U velikoj meri koristiš mogućnosti interneta za distribuciju svojih književnih komada. imaš i svoju internet prezentaciju. Da li je internet platforma danas najzahvalniji alat za promociju književnosti ili je pak jedini? I može li takav model raspodele književnosti da utiče na samo pisanje (recimo, u smislu obima, jezika i na koncu načina izražavanja)?

MK: Moje mišljenje o književnosti na internetu je podeljeno. Elektronske knjige i e-book reader-e, recimo, smatram genijalnim izumom – ostvarenjem sna o beskonačnoj biblioteci i slobodnom izvoru znanja koji je dostupano svima (ili makar putem ka njegovom ostvarenju).

Kada je, pak, reč o mogućnosti preseljena književnosti na Fejsbuk i Tviter, prilično sam skeptičan, upravo iz pomenutih jezičkih razloga, i ograničenja koje ove platforme nameću, pri čemu ne mislim samo na broj karaktera, već i na rasutost pažnje, svojstvenu korisnicima društvenih mreža, koje su inače prezasićene svakojakim sadržajima. S druge strane, uticaj društvenih mreža na književnost je neminovan, i kao takav otvara zanimljive mogućnosti za eksperimentisanje i inovaciju. Prepiske sa Skajpa ili Fejsbuka postaju sastavnim delom mnogih savremenih dela; meni je u jednom trenutku čak palo na pamet da bih mogao napisati epistolarni Fejsbuk roman. Tu sam ideju ubeležio u svoj tefter, mada nisam sasvim siguran da li je neki drugi pisac već pokušao nešto slično.

MB: Može se reći da Sima Gazibarić, junak romana Sad, donekle nalikuje Stivenu Dedalusu, kao književni lik koji je prezreo okamenjene forme obrazovanja i nametnute ideološke matrice. Sima Gazibarić čini nešto slično, prezire visoko obrazovni sistem koji proizvodi ukalupljene serijske brojeve umesto mislećih subjekata itd. To je evidentno deo kompleksne kritike Univerziteta u naše doba. No, je li samo to kritična tačka savremenog obrazovnog sistema? U tvom romanu Univerzitet se ispostavlja kao značajno mesto, locus sukoba znanja i profita, rigidnih, birokratskih rituala i ličnih, privatnih doživljaja. Kako vidiš, nezavisno od privatnog doživljaja studiranja, položaj Univerziteta u aktuelnim društvenim i tržišnim odnosima? Da li bi mogao da izdvojiš još neke goruće probleme u načinu na koji se visoko obrazovanje i njegova dostupnost tretiraju danas?

MK: Kada je reč o visokom obrazovanju u Srbiji, rekao bih da ga prvenstveno odlikuje dominacija forme nad suštinom, a isto tako i dominacija kvantiteta nad kvalitetom. Reformatorima univerziteta pošlo je za rukom da na inertnost starog sistema nakaleme sve korporativno-kapitalističke elemente „Bolonje”, pa tako sada uživamo u najgorem od oba. Kada su pare i plaćanje u pitanju, drugim rečima, naši fakulteti savršeno su usklađeni sa „Bolonjom”. Takođe, u rekordnom roku uspešno su implementirani svi elementi fah-idiotizma i duhovnog sakaćenja, poput striktnog ograničavanja broja stranica i ostalih više štetnih nego korisnih formalnih bezvezarija. Kada se, pak, radi o standardima studiranja, načinu učenja i svemu ostalom suštinski bitnom, još uvek se nalazimo u procesima tranzicije, stabilizacije, usklađivanja i prilagođavanja, čije trajanje tradicionalno ima tendenciju da teži ka beskonačnosti. Svi studijski programi su akreditovani, sve upisne kvote premašene. Fakulteti mogu u potpunosti da se pouzdaju u svoj monopolski položaj, okrećući se onome što je profitabilno. Sabijanje i racionalizacija gradiva na domaćim univerzitetima tako dobijaju paralelu u vidu sabijanja studenata u krcatim amfiteatrima.

Bitno je da postoje neka predavanja, da studenti nešto uče, polažu neke ispite i dobijaju ocene. Šta se i kako zapravo radi unutar fakultetskih zgrada od manje je važnosti, dokle god postoji privid obrazovne institucije. Provera znanja mahom je svedena na prostu reprodukciju sirovih činjenica iz udžbenika. U najvećem broju slučajeva, ispiti se polažu pismeno. Profesori i asistenti ne poznaju svoje studente. Otuda i epidemija prepisivača-bubičara, protiv kojih se fakulteti – ironije li – bore kojekakvim ometačima signala, umesto da tretiraju uzrok problema, kao meru znanja uzimajući ono što se ne može prepisati. Da se ispiti polažu usmeno, taj problem ne bi postojao; kada bi profesori i asistenti sa svojim studentima u kontinuitetu razgovarali i pratili njihov rad, završni ispit, na kraju krajeva, ne bi bio ni potreban…

Šta će sa studentima biti kasnije, kada po sticanju diplome budu izručeni na tržište rada, za  fakultete (i državu) potpuno je nebitno. Često sam se pitao je li baš mudro da zemlja poput Srbije, havarisana i privredno opustošena, preuzima obrazovni sistem visokorazvijenih zemalja EU – sistem prilagođen zahuktaloj privredi, koji se svodi na što brže i efikasnije osposobljavanje za rad, izbacivanje visokospecijalizovanih kadrova na tržište; sistem koji je i sam po mnogo čemu sličan fabričkoj proizvodnji obučene radne snage? Ili bismo u koncipiranju obrazovnih politika morali poći od bule (tj. nule) u koju smo zapali, te postavljajući pitanje o uzrocima iste pronalaziti način za njeno prevazilaženje, a to bi onda morao biti jedan sasvim drugačiji tip obrazovanja…

 

MB: U sličnom duhu, možda bismo se mogli za trenutak zadržati kod jedne, doduše, dugo preživane i varene i varirane teme, ali koja se u svakom vraća na pozornicu: savremeni intelektualac. Sima Gazibarić, junak romana Sad, pretenduje na književno-filozofski intelektualizam u odnosu prema svom okruženju. Šta znači danas, odnosno, znači li nešto drugačije, takva karakterizacija, upotrebiti pojam intelektualca u opisivanju nečijih, da kažem, sklonosti?

MK: Jesam li ja intelektualac kada za 10 dolara na sat po internetu skupljam slike dupeta Kim Kardašijan, ili pišem clikckbait naslove na sličnu tematiku…? Radi se o tome da je osnovni pokretač današnjice – a to je bez sumnje tržište – u svojoj osnovi neintelektualan i protivintelektualan. U svetu u kome merkantilna banalnost i ćiftinstvo odnose prevagu nad vrednostima višeg reda, intelektualac je osuđen na gađenje i bezdomnost. Intelektualca današnjice prevashodno bismo, stoga, mogli prepoznati u osobi koja je spremna da se pobuni protiv tog zaglupljujućeg komercijalnog totalitarizma i marketinške doktrine, koja svim silama atakuje na naš mozak i naša čula, upinjući se i uspevajući u dresiranju hordi hipnotisanih potrošača. Ne smemo smetnuti s uma ni nosioce vlasti, čiji je cilj dresiranje hordi političkih podanika, jednako bezumnih i otupelih. Tim dvema silama – tržišnim i političkim – mrsko je svako promišljanje; istinski intelektualac njihov je zakleti neprijatelj po default-u.

U pogledu obe navedene stavke, nažalost, moram konstatovati da domaća intelektualna elita – a tu pre svega mislim na uglednije univerzitetske profesore i javne ličnosti – već godinama i decenijama prebiva u stanju kukavičkog ćutanja. Sigurno i udobno izmešteni u kule od slonovače, nevoljni da se odreknu privilegija koje uživaju, odavno su odustali čak i od pomisli na pobunu i podizanje glasa.

MB: Jedna druga figura je u tvom romanu (ali i u nekim pričama) možda i interesantnija : gradski šetač, flaner. Inspiraciju za ovakvu modernističku figuru sasvim izvesno pronalaziš i u jednom od najaktivnijih književnih šetača u istoriji romana – u Leopoldu Blumu. No, kakve su specifikacije tvog šetača? U čemu se on razlikuje u odnosu na tog blumovskog glede društvenog i političkog konteksta grada ali i književnosti?

MK: U Novom Sadu proveo sam čitav svoj život; ovaj grad za mene je jedna od opsesivnih tema, od kojih sve počinje i kojima se uvek vraćam: ishodište lične mitologije, neraskidivo skopčane sa detinjstvom; mesto koje je u isto vreme i raj i pakao (ukoliko postoje – jednom prilikom sam zaključio – raj i pakao jesu isto mesto). Šetnja gradskim ulicama u mojim delima prevashodno ima karakter lutanja: čin je to traganja za izgubljenim (vremenom, prostorom i doživljajem sveta), pokušaj da pojave i stvari ponovo zadobiju svoje nekadašnje značenje, da povrate svoj izgubljeni značaj i težinu – isto tako i odraz duhovnog nemira i zapitanosti, koji gone na neprekidno kretanje.

Sȃd je pre svega roman o postajanju i samospoznaji, zbog čega sam ga u podnaslovu krstio kao Bildungsroman, u pokušaju iznalaženja bližeg određenja, mada ta oznaka u striktno formalnom smislu ne stoji. U stvari, moja namera bila je da napišem neku vrstu atipičnog Bildungsromana (po uzoru na Portret umetnika u mladosti) u formi Uliksa – i to takvog koji bi obuhvatio jedan dan u životu glavnog junaka, ali ne bilo koji, sasvim običan dan, već onaj u kome bi se konvencionalni Bildungsroman završio: dan velikog DA, tu prekretnicu, čvorište u kome se sustiču sve tačke bića, svi putevi i bespuća. U pitanju je, zapravo, svest o vlastitoj nemogućnosti, i neprihvatanje iste – otuda nemir i lutanje (prostranstvima duha i grada).

MB: Za kraj, malo o uticajima. Čini se da poseduješ određenu vrstu odvažnosti u sučeljavanju sa uticajima, nesvojstvenu književnicima, i otvoreno govoriš o svojim književnim uzorima. Bruno Šulc i Kafka u nekim pričama, Džojs nesumnjivo u romanu Sad. A šta je ono što ne voliš da čitaš, što si pokušao i ostavio, što ti se gnuša i misliš da nikada ne bi moglo da proizvede iskru inspiracije ili recimo da te pokrene na pisanje?

MK: Postoji određen broj proslavljenih autora čije pisanje ne mogu da podnesem; njihova imena, ipak, ovom prilikom ne bih navodio. Recimo da su mi jednako odbojni naivni realizam i epska fantastika; da se sa podsmehom odnosim prema piscima koji se pozivaju na zen-bud(al)izam i istočnjačke mudrolije. Istorijsku fikciju takođe sam oduvek smatrao sumnjivom robom. Najviše od svega, ipak, prezirem takozvane „velike narative”. Za mene su bitnije „male priče”: ono lično, subjektivno i pojedinačno, što u umetnosti smatram najvrednijim.

 

Razgovor uredio i vodio: Marko Bogunović

Fotografije: Milica Denković

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *