Kad govorimo o čitanju, istovremeno govorimo o jednoj neodvojivoj dimenziji koju ono povlači sa sobom, ali se često zanemaruje – dimenziji vremena. Kada književnosti uvek je pitanje kada pisanja i kada čitanja. Čitanje, kao i svaka druga ljudska delatnost, stvar je prioriteta. Neretko naša rešenost da čitamo stoji u koliziji sa vremenom ili raspoloženjem za njegovo realizovanje. Vreme izdvojeno za ovu ili bilo koju drugu aktivnost koja zahteva posvećenost podrazumeva oduzimanje, odricanje vremena i pažnje od neke druge aktivnosti koju bismo mogli da upražnjavamo. S obzirom da je polje čitanja polje subjektivnosti, osamljivanje svodi čitanje na intiman, kontemplativan čin koji poništava svet, a shodno ličnoj senzitivnosti, ono iziskuje još neke nužnosti, kao što su koncentracija i tišina. Druga od dve stavke nije toliko nužna koliko prva, ali je preporučljiva konstanta ako se računa na uspešnije usvajanje sadržaja teksta. Iako je čitanje pre svega stvar želje i zadovoljstva, zatim, izbora, poriva, horizonta očekivanja, radoznalosti, senzibiliteta, složićemo se da idealni uslovi najpre podrazumevaju psihofizičku uravnoteženost. Pored toga, kako je čitanje pretežno podređeno strukturi teksta, različite tekstualne prakse zahtevaju drugačije čitanje. Tako na primer, čitanje proze nije isto čitanju poezije, eseja, novinskog članka, kolumne ili prikaza (knjige, filma, pozorišne predstave, likovne izložbe). Iz perspektive današnjeg, ubrzanog doba, sa prodorom informacione tehnologije i interneta, navedene zone komfora prečesto su luksuz, što dovodi do promene čitalačkih navika i načina upotrebe teksta iznalaženjem drugačijih pristupa čitanju koje je već samo po sebi polje heterogenih praksi. Kontinuitet održivosti idealnih uslova za potrebe čitalanja je relativan, uslovljen posebnim faktorima od kojih se svakako ističu volja, pažnja i (samo)disciplina. Nije isključeno i čitanje u bučnim, slabo izolovanim ili ozvučenim prostorima, poput javnog prevoza, kafea ili klupe u centru grada, dokle god naša čitalačka osetljivost to dozvoljava. U zavisnosti od toga koliko smo odmorni, usredsređeni na tekst koji držimo ispred sebe i raspolažemo kategorijom vremena, pažljivije ćemo čitati i imati učinkovitiji doživljaj pročitanog.
Ovim dolazimo do još jedne važne odlike čitanja – zaboravljanje. Šta znači kada kažemo da smo pročitali određenu knjigu? Da li to znači, ukoliko je u pitanju roman, da smo usvojili svaki pasus, sve likove i događaje? Da li podrazumeva da se sećamo svake pojedinosti koja krasi određen naslov ili sve ono čega se ne sećamo samo svedoči o nepouzdanosti pamćenja nakon pročitane knjige kao sastavnog dela čitanja? Nikada ne pamtimo čitave knjige ili pasuse jer nikada ne čitamo sa punom pažnjom, čak i kada mislimo da tako činimo. Uglavnom pamtimo tek fragmente koji su radom naše uobrazilje i imaginacije međusobno izmešani i delimično deformisani. Kako nas podsećaju, između ostalih i H. L. Borhes, A. Mangel, U. Eko, R. Bart, M. Blanšo, P. Bajar, strategije čitanja se razlikuju, i samim tim svaka potencijalna teorija čitanja treba da uzme u obzir da čitanje stoji u tesnoj vezi sa zaboravljanjem i (samo)zaboravom onoga ko čita. Zato svaki laik ili nečitalac treba da zna da svako čitanje nije povezano isključivo sa sticanjem znanja ili učenjem, već užitkom i onim što su još stari Grci nazivali – brigom ili staranjem o sebi – sposobnost da se subjekt opremi istinom koju nije znao, koju je skrivao, potiskivao, koja se nalazi u njemu. Pamćenje i sećanje u tome igraju važnu ulogu. Stoga, dobar pratilac svakog pomnog čitanja svakako jeste beleženje pročitanog, čitateljkina/čitaočeva refleksija o pročitanom, odnosno, podvlačenje rečenica ili čitavih pasaža prepoznatih kao bitnost, koji vraćaju subjekta na njihovo ponovno iščitavanje. Tu dolazi do momenta ogledanja, identifikacije, zauzimanja tačke gledišta, kada nam tekst upućuje upravo ono što želimo da čujemo, postajući ono što tekst od nas očekuje – njegova intencija – odnosno ono što kao čitaoci mislimo da delimo sa pročitanim tekstom.
Iako knjiga predstavlja prostor slobode i izražajno sredstvo našeg samoljublja, knjizi je potreban čitalac da bi joj podario egzistenciju. Pretpostavljena fragilnost subjekta koji čita gubi se u poništenoj drugosti koju je čitateljka/čitalac do tog epifanijskog/otkrivalačkog trenutka za tekst mogao da ima. Posredi je način upotpunjavanja naše ličnosti, našeg identiteta jer njeni preobraženi fragmenti udelom imaginativnog aspekta nadomešćuju nedostatke, izobličavaju i udvostručavaju ličnost. Dualizam ili dvojništvo stoji u tesnoj vezi sa književnim stvaralaštvom, dovodi u pitanje načelo identiteta i razlike, procesom u kojem se pisanje osmišljava čitanjem – kao lice i naličje kreativne tekstualne prakse. Knjiga/književnost pretpostavlja čitaoca/čitateljku koji je, sa svoje strane, implikovan u onome što čita. Međutim, ne postoji priručnik za čitanje, postoji samo iskustvo čitanja. Čitanje nikada nije samo i jedino čitanje knjiga, tekstova, slova, znakova, strukture koje su drugi ostavili, iskustvo čitanja predstavlja njihovo dekodiranje, razumevanje, tumačenje i interpretiranje, iskustvo događanja drugog, nečitljivog, smrti, događanja koja izlaze izvan korica knjige. Treba imati u vidu da čitajući i mi bivamo čitani. Apsorbovani sadržajem koji dolazi iznutra, pored toga što nam nešto saopštava, nekom drugom, ko posmatra spolja, sa strane, u zavisnosti da li je nečitateljka/nečitalac ili čitateljka/čitalac, pomaže da formira utisak/interpretaciju o nama/nama samima na osnovu naslova ili autora knjige koju u tom trenutku držimo kraj sebe, pozajmljujemo iz biblioteke ili kupujemo u knjižari. Ovakve razmene prete našem identitetu i najviše dolaze do izražaja u razgovoru o pročitanom kao zapamćenom koje nas obeležava/identifikuje. Spoljašnji utisak može da formira predrasudu, pobudi interesovanje i ostvari komunikaciju, jer literatura nas razotkriva onoliko koliko nas skriva, a svakim govorom o pročitanom neizbežno govorimo o sebi.
Polje književnosti stupa u odnos davanja i uzimanja sa drugim poljima društvene aktivnosti, zato što se u središtu delovanja svake od tih aktivnosti nalazi čovek koji stvara, odnosno, čovek koji nastaje. Kao što kulture opstaju u relaciji sa drugim kulturama, i u tu razmenu moraju da unesu jednu vrstu otpora – jer u suprotnom ubrzo ne bi imale više ništa da razmene – tako i čitanje teba da u svom procesu aktivira kritičku distancu, čitalački otpor tekstu, kako subjekt koji čita ne bi doživeo sudbinu pasivnog, romantičarskog čitanja realističnih zbivanja jedne Eme Bovari[*]. U tom smislu, (ne)pročitana knjiga treba da bude podsticaj i povod za propitivanje i dijalog, a ne puko konzumiranje, nekritičko usvajanje sadržaja koje otupljuje osećanje stvarnosti. Ono što je važno o izvesnoj knjizi nalazi se izvan nje, u susretu tj. povezanosti sa drugim – osobom, socijalnim kontekstom ili sekundarnom literaturom. Književna umetnost ne otuđuje, naprotiv, ona nas uči i pomaže nam da bolje upoznamo sebe i budemo prisutniji u životu, jer, poput života, knjiga oblikovana vremenom iznova se stvara svakim sledećim čitanjem. U zavisnosti od toga da li ćemo se složiti sa stavom da je čitanje sloboda bez rada koja ima kreativni karakter, čitalački hedonizam ubedljivije može da slavi svoj trijumf pozajmljenog vremena koje danas sve teže može da se priušti.
Preporuke za čitanje:
Moja genijalna prijateljica (Booka, Beograd, 2016, prevela s italijanskog Mirjana Ognjanović) prvi je roman u serijalu „napolitanske tetralogije“, jedne od, prema mišljenju kritike, najznačajnije italijanske spisateljice, Elene Ferante (1943). U pitanju je bildungsroman sa značajnim udelom feminističkog angažmana, koji upečatljivim stilom ispisuje neponovljivu priču o ženskom prijateljstvu od detinjstva do rane mladosti, odnosu između moći i znanja i ženske emancipacije, iza čijih portreta izbija tvrda slika posleratne Italije. Radnja romana smeštena je na periferiji Napulja, centru italijanskog fatalizma i središtu Kamore (kriminalne organizacije), nakon Drugog svetskog rata, ekonomskog buma i crne berze kasnih pedesetih godina XX veka.
Priča o novom prezimenu (Booka, Beograd, 2017, prevela s italijanskog Jelena Brborić) Elene Ferante (1943) predstavlja drugi deo „napolitanske tetralogije“, koji obuhvata period mladosti dveju protagonistkinja iz prvog dela serijala, njihove životne izazove, odluke i posledice učinjenih izbora sa kojima se suočavaju. Feranteova uspešno postavlja na scenu raspravu o porodičnom nasilju, različitim vrstama represije patrijarhalnih struktura nad ženama i poljima ženskosti, stereotipima figure žene, njihovu isključenost i potisnutost na marginu društvenog života, kao i mogućnost i sposobnost egzistiranja u svetu po zakonima i pravilima koje su uspostavili i nametnuli muškarci.
Prvi roman italijanskog reditelja, scenariste i književnika Paola Sorentina (1970), Svi su u pravu (Booka, Beograd, 2016, prevela s italijanskog Mirjana Ognjanović), prati etape u turbulentnom životu sredovečnog danteovski nadahnutog Tonija Pagode – hedoniste, popularnog pevača zabavne muzike suočenog sa krizom svoje muzičke karijere i egzistencijalnim problemima. Narativ sledi tok svesti junaka, njegovu unutrašnju dramu i traganje za izgubljenim smislom koji postaju pokretači niza događaja ispunjenih neočekivanim obrtima, iščašenim tamnim humorom, ironijom i oneobičavanjima, svojstvenih melanholično-komičnim protagonistima Sorentinovih kinematografskih ostvarenja. Kroz lik Tonija Pagode, kao metonimije socioekonomskih prilika u Italije pre četrdeset godina, Sorentino artikuliše snagu umetnosti da slavi ljubav i život.
Hronika sumnje (Geopoetika, Beograd, 2016) Vladislava Bajca (1954) može da se čita kao dokument ili fikcija, gde se kroz figuru pojedinca daje komentar na određene istorijski važne godine i periode tokom njegovog odrastanja i sazrevanja. Hrono-retrospektivno šestarenje (ličnom) istorijom i teče uporedo sa sociopolitičkim tokovima nacije, uz poneki sporedni uvid o dešavanjima u svetu, za čije potrebe su korišćeni različiti paraliterarni elementi i reference. Pripoveda se o porodičnoj drami i razvoju u posleratnoj Jugoslaviji u Beogradu od sredine pedesetih godina prošlog veka naovamo, preko socioekonomskog konteksta i prilika iz nacionalne istorije i režima jednopartijskog sistema, dekadencije, lomova i promena u životima pojedinaca i društva, kulturnog, subkulturnog i umetničkog života velegrada i države. Postupkom fragmentarnog modelovanja i kolažiranja mikronarativnih struktura, priča uspešno kombinuje faktičnost i dokumentarizam sa fiktivnim i konfesionalnim, tvoreći jedan pripovedački pristup koji evocira fokalizaciju kinematografskog serijala Grlom u jagode (1976) Srđana Karanovića. Prošlost, sadašnjost i budućnost neprekidno se smenjuju u nostalgično intoniranoj atmosferi jednog vremena i grada koji sugerišu svoje trajanje kroz večno sada.
Zbirka pesama 09:99 ujutru (Kontrast, Beograd, 2016) Jelene Anđelovske (1980) referentna je prema empirijskoj stvarnosti i urbanim segmentima grad(ov)a, koji postajу poprište opasnosti i užitka, pustoši i usamljenosti, izazova i slobode. Jednostavnim, komunikativnim pesničkim jezikom svedenim na poludah, sinkopiran ritam kratkih, odsečnih udara svakodnevice i tempa grada, pesnikinja intenziviranom perceptivnošću pokazuje osetljivost za manifestacije spoljnog sveta. Empatičnim glasom očišćenim od patosa progovara o položaju ugroženih zajednica, ekscesima unutar jedne klasne različitosti, nepripadanju i obespravljenosti, pokušaju otpora protiv poremećenih vrednosti i odsustvu kriterijuma koji bi mogao da dovede do prevrednovanja. Oglašavanjem kroz feministički ili socijalni angažman autorka se trudi da demistifikuje rodne uloge i muško-ženske stereotipe, ospori društvene hijerarhije i autoritete, sa promenljivim stepenom eksplicitnosti.
Branislav Živanović
[*]Videti: Gistav Flober, Gospođa Bovari. Junakinja Ema pokazuje nastojanje da estetizuje običan život, te tako književnu umetnost zamenjuje za stvarnost, odnosno književnost i život sjedinjuje u jednoj stvarnosti.