POETA ANTE PORTAS – prikaz knjige “Pobacani pasvordi” Siniše Tucića 1



Siniša Tucić: Pobacani pasvordi / Abandoned Passwords
[prevod sa srpskog na engleski, Nina Živančević],
Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2015

Pobacani pasvordi / Abandoned Passwords predstavljaju bilingvalno, srpsko-englesko, izdanje izbora iz pesničkog stvaralaštva Siniše Tucića (1978). Za potrebe ovog izdanja, prevod pesama sa srpskog na engleski jezik uradila je Nina Živančević. Izbor sačinjava trideset tri pesme iz dosadašnjih Tucićevih objavljenih pesničkih zbirki (Betonska koma, 1996; Krvava sisa, 2001; Nove domovine, 2007; Metak, 2012), organizovanih u tri hronološki-retrospektivna tematska ciklusa koji pozajmljuju naslove uvrštenih pesama („Plastična planina“, „Nemam nostalgiju“ i „Lekovita devojčica“). Ovu praksu deli i sam naslov izbora, preuzet od pesme iz ciklusa „Lekovita devojčica“, odnosno zbirke Metak. U duhu knjige, završne stanice pripadaju izabranim izvodima iz kritika koje opisuju osnovne odlike Tucićeve poetike. S obzirom da nije navedeno ime priređivača knjige, pretpostavlja se da je ulogu i odgovornost selektora pesama na sebe preuzeo sam pesnik, čime knjiga, izuzmemo li prevodilački aspekt, gotovo u celosti ispoljava autorski napor.

Slično samostalnim Tucićevim zbirkama, ovaj izbor pokazuje određeni kompozicioni karakter koji nije u tolikoj meri uslovljen unutrašnjom logikom i dinamikom pesama, nego formalno-sadržinskom zaokruženošću i tematsko-motivskim pomeranjima. Logika izbora nastoji da opiše razvojni luk Tucićevog pesničkog izraza i pisma, odnosno pesama koje su u najvećoj meri nosioci dominatnog pesničkog načela. Reč je o poeziji sa osećanjem sveta koje odgovara rezignaciji, egzistencijalnoj i apokaliptičkoj upitanosti; poeziji neposrednog izraza, sa narativnim tehnikama svedenog, eliptičnog stiha i redukovane sintakse; resko ironičnoj poeziji, sa referentnim tačkama u pop kulturi, pank muzici i sajber svetu. Izgrađena na poetičkim ruinama postavangardnog vremena, čitalac Tucićevih pesama svedoči razvoju urbane i zrelije poetike, naročito onda kada pesnik koristi činjenice književne istorije i društvenopolitičke realnosti, kao što su slom međuratnih književnih pokreta ili kulture, ratno iskustvo devedesetih i tranzicija (ciklus „Plastična planina“) – atmosfera koja je oblikovala pesnički glas – zatim, tehnicizam, dehumanizacija, konzumerizam (ciklus „Nemam nostalgiju“), te malograđanski mentalitet i prostor grada koji stoji nasuprot prostora sobe ili tela („Lekovita devojčica“) – kako bi izrazio svoje stavove, socijalni bunt i političko-ideološki angažman, koji osciliraju između parole i performansa. Pesništvo Siniše Tucića služi se leksikom modernog, gradskog registra i štimunga, stilizovanom upotrebom žargona i psovke. Premda ćemo retko nailaziti na metaforiku u onom obliku (ne)očekivanih i gustih sintagmatskih spojeva, Tucićevo pismo uređeno je tako da se često javlja kao alegorično – kada tematizuje lično egzistencijalno iskustvo. Za Tucića pisanje poezije artikuliše politički čin, delovanje politički osvešćenog lirskog subjekta postapokaliptičnog tona raskrivanja koje je u toku.

 

*

Grad je ambijent Tucićevog pevanja. Sa bodlerovskim deromantizovanim poimanjem grada, interesovanjem za periferiju i predgrađe sa svim opskurnostima, lirski subjekt kao flaneur tumara ulicama, bulevarima i evidentira njegove postapokaliptične tekovine. Za razliku od dangube, tzv. blejača, u Tucićevom dokoličaru-šetaču radost gledanja slavi svoj trijumf. Dokoličar-šetač uvek do kraja poseduje svoju individualnost, dok se danguba gubi. Dangubu apsorbuje spoljašnji svet – opija ga do samozaborava. Pod uticajem prizora koji mu se nudi, danguba postaje bezlično biće, on više nije čovek, već postaje publika, masa. Pesnik na ulici zatiče smeće društva, u čemu prepoznaje svoj herojski predložak. Sve što je grad odbacio, prezreo, izgubio, od toga pesnik sastavlja registar. Izdvaja stvari koje će u vilicama potrošačkog društva primiti oblik korisnih, raznorodnih stvari. Takav grad, uhvaćen u neprestanom kretanju, koči ga, usporava. Čovek takvog grada postaje krhak, proziran. Ta ukočenost za pesnika predstavlja drugi vid smrti – mimezu smrti. Problematizovanjem dehumanizacije grada, Tucić demistifikuje njegove vrednosti i dovodi ih u pitanje. Registar lenjosti i pasivnosti osujećuje pesnički subjekt u nastojanju da pronađe ili izmašta mesto bega i spasa – okolnost da zapaža i imenuje devijantnosti i izopačenja ne pošteđuju ga kontaminacije virtualnim i vizualnim nadražajima sveprisutnog urušavanja društvenosti. Interiorizaciju grada u svesti lirskog subjekta vidi kao konsekvencu što se umesto objektivnog grada sada pojavljuje želja za jednim spiritualnim gradom, koji bi mogao biti nazvan dom, a koji se pruža iza vidljivog grada. Grad se u Tucićevim pesmama pojmi kao prostor koji treba osvajati, oslobađati ili braniti. Lelujave senke dematerijalizovanog grada uočljive su na njegovim nekada čvrstim i stabilnim fasadama. Stoga ne čudi što u pojedinim pesmama Tucić tematizuje upravo beg od civilizacije, napuštanje grada, neku vrstu distopičnog utopizma, protivrečnog koliko funkcionalnog.

            Periferija se približava

                Ali je struja nestala

                I više ne napaja neonke

                Ja sam bledunjav

                Neko mi je ukrao jetru

                I bacio u čašu koka-kole

                Ali jetra je još uvek homogena

                Ukonektovana

                U simulakrumu

                S tendencijom da nestane

                U paragrafu ustava neke nove domovine!

                Jebi ga sudbina mi je takva

                Manastir nije na periferiji.

                Užasava me brdo.

                                                                („Menjam se, menjam“)

Slike tela određene su kao jedno od ključnih toposa Tucićeve spoznaje sveta. U tome ima izvesnih metatekstualnih implikacija, kao traganje za nedostižnom harmonijom i konačnim oblikom. Telo se eksponira, stavlja u pokret, artikuliše u preobražajima koji variraju od bajkovito-utopističkih do, maločas pomenutih, distopističkih predstava. Svodeći ga na objekat, pesnik zasniva složenu igru sa recipijentom. Lirski subjekt je istovremeno i ispitivač i ispitano.

Kad bi tela mogla da se cepaju,

bilo bi sve po mojoj volji.

Znam pouzdano da bi moćni čovek s neba

meni prodao moć cepanja,

olako

kao ključeve od novosagrađenog stana.

Po čitav dan bih cepao tela koja

su nelogična i sklapao nova po

ukusu, kao UNICEF puzzle.

                                                („Cepanje nelogičnosti“)

U tom  kontekstu telo bi se moglo shvatiti i tumačiti neodvojivo od Tucićevog performativnog, odnosno konceptualnog rada, transponovanog tj. ugrađenog u pesnički tekst kao vrstu politički-angažovanog govora. Uzeto kao površina papira, telo postaje poprište društvenih konvencija, običaja, poligon za skup govornih, verbalnih i ne/(samo) verbalnih činova. U određenim pesmama istaknuta je telesna autonomija, nasuprot doživljaju tela kao privremenog boravišta, tretirana ironijskim radom jezika, odnosno obeleženošću tela kao robe. Osim što predstavlja izvor spoznaje prolaznosti i prošlosti, telo je zona samospoznaje pesničkog subjekta i poprište erotskih iskustava – ljubavne naslade kojom se savladava egzistencijalna kriza. Digitalizacija telesnih svojstava dovodi do stvaranja kiborga i to mesto se očitava kao međuprostor, pukotina i polje dihotomija – linija dodira dva Tucićeva poetska nasleđa: neoavangarde i postmodernizma, hronotopu virtualnog sveta i njegovih simulacija otelotvorenih u binarnom svetu piksela, kriptičnosti i pesama kao obliku koda ili šifre: ključ razumevanja i komunikacije sa Drugim. Tako internet i umreženost kompjuterskog sveta ikoničke stvarnosti i jezika stoji nasuprot pojavne realnosti koja zatvara civilizacijski okvir delovanja savremenog čoveka i pretvara ga u „cyber kanibala“ („Kanibal ante portas“).

Više nema rata,

 Više nema krvi,

Ali telo je tu,

U tragediji trodimenzionalnog oca,

Ili u kompjuterskoj poeziji.

Fizički sam se raspao

Ali sam još uvek konstituisan

U virtualnoj stvarnosti

Da nemam pasvord

Bio bih izgubljen.

                                     („Pobacani pasvordi“)

            Nevolje sa izborima koje priređuju sami autori je u tome što onemogućavaju uvid i utisak o celini i celovitosti dela, autorovom sazrevanju i svim onim slabostima i nedostatacima koje ono podrazumeva. Iz tog razloga treba uzeti u obzir neophodnost kritičke distance koju obezbeđuje drugi u ulozi priređivača, budući da lišeni mogućnosti da naprave distancu autori u ulozi priređivača sopstevnog dela mistifikuju značaj koji misle da imaju ili im se pripisuje. Kako je u pitanju prilično strog, redukovan izbor, od trideset tri pesme, možemo da zaključimo da je jedan od Tucićevih kriterijuma prilikom sastavljanja svakako bila i svest o meri – verovatno polazeći od stanovišta ili ideje da od starih pesama stvori novu knjigu. Iako uskraćen za nekoliko važnih pesama, Pobacani pasvordi / Abandoned Passwords ipak predstavljaju dobar pregled pesničkog stvaralaštva Siniše Tucića. Ne samo za one čitaoce koji se prvi put susreću sa Tucićevom poezijom, ovde ili u inostranstvu, nego i one koji su već imali priliku da čitaju njegove ranije objavljene, samostalne pesničke zbirke. Imajući na jednom mestu supstrat pesnikovog puta, opisanog rukom samog autora, nakon podvučene crte, u godinama koje slede, od Tucića možemo da očekujemo novu etapu pevanja i mišljenja.

 

 Branislav Živanović

 

 


Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

One thought on “POETA ANTE PORTAS – prikaz knjige “Pobacani pasvordi” Siniše Tucića

  • Siniša Tucić

    Što se tiče izbora, on je kompromis između urednika Vladimira Kopicla i mene. Tako da to nije u potpunosti moje maslo. Svakako, to nije jedini i mogući izbor iz moje poezije.