Pustila sam brkove (pesme) – Nikola Oravec


Pustila sam brkove

 

Guste i tamne,
sučem ih na gore
Simetrično ih začešljavam

Ko kaže da ovaj ukras ženama
ne stoji lepo?
I muškarci vole kada ih
žare crne pijavice po vratu

Žena ne postoji (što kaže Lakan),
a muževnost je tako ženstvena;
sve te velike depilirane grudi
i zategnuto telo, graciozan hod

Neko vreme bili su a la Klerk Gejbl,
a zatim sam ih pustila da rastu,
junački i vunasti

Tvoji drugovi ti zavide
jer bi i oni želeli nekoga ko im je sličan,
da osete toplinu,
brižnu ruku koja ih miluje i udara

„Oh, draga, tako me podsećaš
na moga oca !“

Ljubiš me,
tim vlažniim ribljim ustima, zagrcneš se
pa ispljuneš dlačicu
koja ti zastane na jeziku

 

Volela sam jednog pesnika

 

Volela sam, ah volela sam jednog pesnika!
Kažu, kad si sa pesnikom da nikada
nećeš umreti, da ćeš u njegovim pesmama
ostati večita uspomena

Provozaj me, o pesniče, na svom biciklu,
malo levo, malo desno, na biciklu,
po selu, da svi vide
da sam tvoja ženka, o pesniče!
Volela sam, ah volela sam jednog pesnika…

Lovio je reči u savani jezika, tako bled i gord
a ja sam se kraj njega šćućurila
Govorio je da nikad neću napisati dobru pesmu
da će me on naučiti kako se pišu pesme

„Spevaću ti labudove pesme,
u alhemijskom vrenju svog života
Ti si moja Saloma,
što se ljubi poput vrapčića, koja priča
maslinastim glasom…“

Oh, moja simbiozo Rilkea i Ničea,
čekala sam na tvoju pesmu o meni, čekala,
molila se…
Nažuljala kolena.

Moja nana mi je govorila da nikad neću
biti njegova ljuba.
Jer ja ne znam ko je Miljković, Bodler, Kafka
i ostala gamad.

Al tako je lep, nano,
lepi pesnik, oj nano, lepi pesnik, oj nanice!

Kada bi mi pesmu napisao, oj nano nanice!
A mrvio je moje usne,
sladio se mojim butkicama,
tražio me prstima u tami…

Lepi pesnik oj nano,
lepi pesnik oj nanice!
Kada bi mi pesmu napisao,
oj, nano nanice!

A govorio je da nikad neću
napisati dobru pesmu
al istina je često terorizam jezika
tih malih stihića
koji tako smaraju o izgubljenoj ljubavi
koje nigde nije bilo

A govorio je da nikad neću
napisati dobru pesmu…

 

Kako sam se smandrljao s tobom?

 

Ne znam kako li sam
zaglavio s tobom…
Da, prvo si me ošamarila svojom kosom,
a potom ošamarila usnama;
a posle…
a posle tiha šaputanja u uvo,
razgovori do kasno u noć,
naši prsti međusobno isprepleteni,
tela pripijena…
a posle je teklo
bez kraja i konca

I tako se nekako smandrljali nas dvoje!
A ja sam hteo samo da se poigramo…
Rekao sam: dobro, budi moja kad baš hoćeš,
dok ja ne nađem neku drugu…

Uvek sam se smejao
svim tim parovima
koji se drže za ručice
i šetaju parkom
Ne, ja nisam taj tip,
mene sve to tako smara!
Te besmislene, kičaste stvari
koje popunjavaju ljubavne trenutke

A ko me ter’o da se
s tobom kačim?
Vreme je prolazilo, nisam znao
šta će me snaći,
delovalo mi je nemoguće da živim,
sam sebi sam bio vanzemaljac
ni okolina me nije poznavala
A onda si došla ti!

Ranije sam mislio:
Eh, kad bih mogao naći ženu
koja bi me volela samo zbog moje poezije
a ne zbog mene samog!
A ti! Ti uopšte nisi volela moje pesme!

Nego onog malog i jadnog mene,
unutrašnjeg neprijatelja, poniženog i uvređenog
koji mrsko gleda na svet!

Ljubav?
Nije to tako jednostavno
kao kad nađeš kuče pa ga zavoliš.
Mada, nije ni mnogo teže od toga.
Mi bismo dali sve ono što nemamo
da bi se ispostavilo da nam to ne treba.
Ništa, do nas samih!

Tako smotani, balavimo dok se ljubimo
neskladni u pokretima letimo jedno drugom
kome lakat kome koleno
i ugrizi ostaju na koži i upala mišića,
premor i prehlada,
i sve boli, i glava, i kičma, i ruke, i guzica…

Volimo se, nesavršeni kako samo mi umemo biti,
bez zadrške,
nespretni i nezgrapni na ovom svetu,
propali i smešni, grlimo se
i dok se svet ruši mi tražimo ljubav
i dok se svet ruši mi nalazimo ljubav!

Tako sam se smandrljao s tobom!

 

Prokleto poreklo

 

Jaranice, jaranice,
jaranice, jaranice,
ko te dira
ispod suknjice?

Draga, lepa si
kao masovna grobnica

Jao, ajde uđi, uđi!
Nemoj da čekaš, uđi!
Uđi, nemoj da stojiš pred vratima!

Ona: Najvažniji su sreća i osoba

pod 1. Sreća: stanje bez ikakvih
ružnih misli; nije važno telo,
važne su misli

pod 2. Osoba: biće koje ima
svest o sebi

Ja: Ah, ti si tako inhibirana,
da si prosto seksi!

Vruć lebac iz furune,
to ne mogu da pipam

Gomboce od šljiva,
još su tople,
umočene u prezlu

Bila je tako hrabra i odvažna!
Požrtvovano je primila
tri metka…
Slava joj!

Haj nek se čuje, čuje,
haj nek se zna
da je mlada partizanka
bombe bacala!

O, miseri Catulle!

Jesi li ti nekad ženila brata?
Ajoj, kako da nisam,
i sve sam vriskala,
jujujujujuju!!!

Sad ću da te okitim
pravom kitom cveća!

Muškarcu je najbolje
da sam sebi postane
brkata žena

 

Snežana i sedam patuljaka

 

Kopaj, kopaj, Snežana!
Kopaj, kopaj!
Dublje,dublje Snežana! Kopaj! Kopaj!
Tako, samo kopaj Snežana!

Krpi, krpi, Snežana!
Krpi, krpi!
Malo niže, malo više! Krpi! Krpi!
Tako, samo krpi Snežana!

Ribaj, ribaj, Snežana!
Ribaj, ribaj!
Na kolenima, na patosu! Ribaj! Ribaj!
Tako, samo ribaj Snežana!

Čisti, čisti, Snežana!
Čisti! Čisti!
Po uglovima, po pukotinama! Čisti! Čisti!
Tako, samo čisti Snežana!

Kosi, kosi, Snežana!
Kosi, kosi!
Izraslu travicu, narasli žbunić! Kosi! Kosi!
Tako, samo kosi Snežana!

Loži, loži, Snežana!
Loži, loži!
U peć debele cepanice! Loži! Loži!
Tako, samo loži Snežana!

Mesi, mesi, Snežana!
Mesi, mesi!
U rukama naraslo testo! Mesi! Mesi!
Tako, samo mesi Snežana!

 

 

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *