Izabella Goldstein je spinto-sopran pevačica i iskusna horska dirigentkinja. Trenutno sa porodicom živi u Mančesteru, gde završava doktorat o pesmama jevrejskog podzemlja u Varšavi pre drugog svetskog rata. U Novi Sad je prvi put došla pre nekoliko godina, dok je njen suprug Piotr ovde radio istraživanje vezano za društvena organizovanja u gradu. Od tada se cela porodica često vraća u Novi Sad i deo je novosadske zajednice na različite načine. Iz svoje radoznalosti Izabella, Piotr i njihovo dvoje dece učili su srpski jezik i govore ga dovoljno da smo ovaj razgovor vodili na srpskom. Upoznajući Izabellu i Piotra odmah je jasno da su oni ljudi koji se ne boje jezika, uzimaju ga u svoju svakodnevnicu, ne brinući o greškama i pravilnostima, već o vezama koje jezici među nama stvaraju. Osim maternjeg poljskog u porodici govore i engleski i španski, pomalo mađarski i pomalo jidiš. No, povod za ovaj razgovor je koncert koji je Izabella održala krajem avgusta u Novom Sadu, pevajući pesme jevrejskih kriminalaca: lopova, varalica, ubica, džeparoša i makroa, kao i prosjaka i prostitutki koji su autori i autorke, ali i protagonisti. Izabella je otpevala četrnaest pesama, bez muzičke pratnje, svoj glas upotrebljavajući i kao dramsku alatku, uverljivo ulazeći u karaktere.

Rizom: Pesme su na tzv. lopovskom dijalektu jidiša. Kakav je to dijalekat?

Izabella: Muzičari, klezmeri, su imali svoj dijalekat, a imali su ga i lopovi i to, pre svega, kako drugi ljudi ne bi mogli da znaju o čemu pričaju. Da, još sam čitala da je svet klezmera i lopova bio blizak ali ne znam tačno kako je to bilo… Neke od ovih reči su iz jidiša ali na jidišu znače nešto sasvim drugo.

Izabella i Piotr: …Pesme su jezički veoma zanimljive. Osim onih koje su na poljskom (jer je i među kriminalcima bilo onih koji su, zbog asimilacije, poljski govorili bolje od jidiša), većina je na varšavskom dijalektu jidiša, koji je drugačiji od tzv. književnog… I ne samo to – neke od ovih pesama koriste lopovski žargon varšavskog dijalekta jidiša, znači jezik kojim su govorili isključivo kriminalci… Mislim da danas stručni žargoni, lokalnih dijalekata jidiša više ne postoje, ali treba reći da je ovaj žargon kriminalca bio teško dostupan još na početku dvadesetog veka, kad su pesme bile prikupljene na ulicama Varšave. Jedan od glavnih kolekcionara ovih pesama šetao se najsiromašnim delovima Varšave i ponekad se zapošljavao kao prodavac srećki kako bi saznao što više o jeziku i kulturi ovog sveta, a ponekad je za ove pesme plaćao prostitutkama…

R: Tokom koncerta smo čuli dosta nemačkih reči. Zašto i kako je nemački jezik deo dijalekta na kom su ove pesme?

Izabella i Piotr: Moglo bi se reći da je današnji nemački jezik ustvari dijalekat jidiša ;)… Jidiš je veoma star jezik kojim su govorili Jevreji na teritoriji današnje Nemačke i Istočne Evrope. Po jednoj teoriji Jevreji su u svojim migracijama više vremena ostali na teritoriji današnje Nemačke gde se lokalni jezik izmešao sa različitim hebrejskim rečima, a onda su se preselili, još u srednjem veku, na istok Evrope gde su u ovaj mix dodali slovenske reči i gramatiku. Po drugoj teoriji sam jezik je migrirao više od ljudi – Jevreji su na teritoriji današnje Poljske bili i ranije, pre migracije sa zapada, i imali svoj lični, žido-slovenski jezik, pisan hebrejskim slovima, ali sličan slovenskim jezicima… Zbog toga što su Jevreji sa zapada bili na različite načine “jači” (politički, itd.) njihov jezik (jidiš) preovladao je ovaj žido-slovenski pa su i uglavnom počeli da govore “žido-nemački” ukrašavajući ga slovenskim rečima i gramatikom.

R: Gde se danas govori jidiš, postoje li zajednice u kojima se govori?

Danas postoje tri grupe ljudi koji govore jidiš i samo neke od njih žive u Izraelu. Prva grupa su poslednji od onih koji su preživeli holokaust, a kojima je jidiš bio prvi jezik. Pre Drugog svetskog rata u Poljskoj je više od 10% populacije govorilo jidiš kod kuće, a u Varšavi više od 37%! Sada, ovih “native speaker-a” ima veoma malo. Druga grupa su pravoverni Jevreji (tzv. ortodoksi) u nekim gradovima u Izraelu, New York-u, Antverpenu i različitim drugim gradovima, i oni govore jidiš zbog tradicije, a ponekad i zbog vere da je hebrejski, jezik Biblije, sveti jezik koji se ne može govoriti dok ne dođe mesija. Treća grupa su tzv. jidišisti – znači ljudi koji nisu pravoverni, od kojih većina nije odrasla govoreći jidiš kod kuće, ali koji se ga naučili i koriste sigurni da “Jidiš iz di šprah far internacjonale komunikacje”. To su uglavnom ljudi iz akademske zajednice, umetnici, levičari i utopisti. Oni su pomalo kao ljudi koji govore esperanto.

R: Izabella, šta je bio tvoj motiv, zašto si počela da se baviš ovom temom?

Izabella: Htela sam da radim nešto o pesmama, baš na jidišu. I ja sam mislila da su vrlo lepe ali znam ih samo nekoliko i svi pevaju iste pesme.

Piotr: To je kao sa jugoslovenskom muzikom, svi pevaju Riblju čorbu i Bjelo dugme, i mnogo toga uopšte ne znaju…

Izabella: … Onda sam našla nasovnu stranu sa fotografijom koja pokazuje da postoji cela knjiga pesama lopova, i da je štampana u Varšavi. To mi se svidelo, bilo je jako interesantno. I još jedna stvar, našla sam knjigu pesama o staroj Varšavi i puno je tu bilo jevrejskih pesama. Nisu bile na jidišu ali su bile o Jevrejima, videlo se po imenima i prezimenima. Moja mama ju je kupila za mene i nekoliko puta sam koristila ovu knjigu da pevam ali, to je bilo tako, puno fotografija i komičnih pesama i bile su iz Varšave pre drugog svetskog rata. Ja sam htela da znam šta je bilo ranije, jer mi stalno govorimo o ratu i to je jako teško… Imala sam baku Jevrejku koja je znala jidiš ali nikada ga nije govorila sa nama. Pred kraj života, kada je otišla u penziju, počela je da prevodi literaturu sa jidiša na poljski. Ja sam čitala na poljskom, ali ona nikada nije htela da priča o ratu. To mora da joj je bilo vrlo teško.

R: Da li je bila u logoru?

Izabella: Bila je u getu. U Varšavi. Ali je izašla i onda je bila u šumi i tako… Malo znam. Počela da se bavim jevrejskom muzikom kada me je drugarica pitala da li hoću da radim sa jevrejskim horom. I radila sam to četiri godine i bilo je to prvi put da sam nešto više čula o jevrejskim pesmama. Nije mi bilo lako da nađem nove pesme. Moja baka je umrla baš pre nego što sam počela da radim i nisam mogla da je pitam, a nju nikada nisam čula da peva. Ona je bila komunistkinja i jako dobro je govorila poljski i mislim da je tako uspela da preživi rat. Puno je čitala i znala puno literature. Moj rad je bio korak po korak. Htela sam da radim doktroski rad, mislila sam da to može biti dobro za mene, da idem u arhivu, da nađem više pesama, da naučim više o muzici. I ne samo ovo, ja sam htela da naučim više o kulturi, da idem na mesta u kojima mogu više da saznam. Postoji mesto u New York-u gde mogu da kupim knjige o tome, i da čitam, ali to nije za mene. Jedno je da čitaš o tome šta je bilo pre rata, a drugo je da kroz pesme ideš u dubinu toga kako su ljudi živeli, u to da nije sve bilo lepo. Kada sam počela da čitam o prostitutkama, počela sam da učim šta je bilo ne samo na „glavnoj ulici“ nego i tamo gde su ljudi zaista živeli i mučili se. I kroz to sam razumela i kako su funkcionisali Poljaci i Jevreji u jednoj zgradi, i kako je to bilo da su ljudi mogli da žive zajedno, ali da ne žive zajedno.

R: Koliko si ovih pesama pronašla?

Izabella: Više od stotinu. Imam jednu knjigu gde ih ima više od stotinu… Takođe, ima još pesama na poljskom, iz Lođa. Piotr je našao knjigu u kojoj ne piše da su pesme jevrejske ali vidi se po nekim rečima ili imenima Očigledno je da su to bile pesme iz područja u kom su Jevreji živeli pre rata. Zato što ima puno ljudi koji su pričali dva, tri četiri jezika. I nisu hteli da pričaju na jidišu već samo na poljskom, ali su bili Jevreji…

Piotr: Postoje i snimci. Posle drugog svetskog rata je postalo jasno da, kada ne bude onih koji su preživeli holokaust, više niko neće znati ove pesme. Zbog toga su ovi stariji ljudi snimljeni kako pevaju neke od pesama pre rata…

R: Kako si došla do melodija, do muzike, da li ima notnih zapisa?

Piotr: Jeste li primetili pesmu sa melodijom tanga? Ima jedna…

Izabella: Ima tekstova i melodija, i ima nota, ali ne za sve pesme već samo za neke. One koje nemaju melodije nisam koristila… Ima pitanja i o tome kako je muzika pisana, jer postoje greške u zapisima. Neke melodije mislim da su uzete iz drugih pesama, nisu bile lopovske već obične, ulične pesme. Teško je reći kako se to pevalo. Npr. jedna osoba koja je na ovu temu snimana u Americi kaže: „kada sam bio mali u Varšavi čuo sam ovu pesmu na ulici, ali sam živeo nedaleko od zatvora.“ I tako… Ja ne znam tako dobro jidiš da mogu brzo da čitam i razumem. I kad znaš jidiš nije lako, zato što su pesme na dijalektu. Puno vremena treba za prevod svih tekstova. Neke pesme su takođe u različitim knjigama, i ponekad su to varijante, nisu iste. I ponekad su ove knjige štampane posle rata, imam knjigu npr. gde je deset pesama, i u njoj stoji komentar da postoje varijante. Zato treba imati sve knjige jer neke od knjiga uopšte ne govore da su to pesme lopova, već tako, da je to o ljubavi i slično. Zavisi od toga kako su oni koji su objavljivali razmišljali o društvu, da li priznaju postojanje lopova ili ne. Početkom 20. veka neko je rekao: ok, imamo lopove i prostitutke i postoje pesme o tome. Tako je krenulo, i u to vreme ovo je bilo jako novo. Polako se u literaturi pisalo da je prostitutka protagonistkinja u pričama, bilo je to vreme u kom su počeli da primećuju ljude iz sveta podzemlja…

R: Onda, šta je danas reakcija jevrejske zajednice na ove pesme?

Izabella: Oni koji su došli na novosadski koncert su bili zadovoljni, dopalo im se. Mislim da ne bi došli da im je smetalo…

Piotr: U Poljskoj, u najavi za koncert nije stajalo da su u pitanju prostitutke i lopovi, već da su to pesme „podzemlja“ ali, ok, tamo je koncert bio u jevrejskoj zajednici.

Izabella: Bitno je da je svet otvoren, da se suoči s tim da je podzemlje uvek postojalo, da postoji i postojaće…

Razgovor vodili za Rizom Jelena Anđelovska i Stevan Bradić