Knjižara Bulevar Books se odselila sa Bulevara Oslobođenja i nastala je frka u gradu! Ljudi su trčali ulicama, zavirivali u svaki budžak, u svaku zgradu, kuću, žbun ili autobus. Širili su mape u hodu. Gde su? Bilo je i suza, očaj sve u svemu. Najzad, Bulevar se pojavio u Mihajla Pupina 6, iza leđa im je Trg galerija, pred njima sam centar grada. Bulevar Books se pretvorio u kafe-knjižaru, prostor je veći, pun knjiga koje ne možemo svuda naći, proširena ekipa knjižara i knjižarki uvek raspoložena za razgovor o knjigama. Spremni su da okupljaju pisce, spisateljice, ali i sve one koji žele da provedu svoje vreme u ambijentu slobode. U to ime razgovaramo sa Vitomirkom Vitom Trebovac, Milanom Tripkovićem i Srđanom Đurđevićem koji čine deo Bulevar Books družine.

Rizom: Kako ste započeli ovu knjižaru, i koliko je danas ona blizu knjižari kakvu ste zamišljali na početku?

Milan: Knjižara je stara šest godina, osnovana je 2011. u novembru, i koreni su joj u izdavačkom pokušaju koji je započet 2006. godine kao Izdavački centar Bulevar. To je klica svega ali nije moglo da se zavrti, i nije bilo nekog naročitog koncepta, to sam ja pokrenuo sa nekim drugarima sa fakulteta, počelo je kao hobi. Ja sam počeo da radim u knjižari Solaris i eto, hajde nešto da preduzimamo. Distribucija je tada bila dosta loša, i jedino je postojao IPS koji je sahranjivao redom sve male izdavače  jer nije plaćao ništa iako smo imali komercijalna izdanja. Meni je u međuvremenu, tamo u Solarisu, postalo totalno bezveze i onda je ova knjižara bila logičan iskorak. To se desilo tada i sada, sticajem ovih okolnosti oko selidbe Bulevar Books-a, knjižara se jako približila idealu sa kojim smo počeli.

R: Kakva je to knjižara o kojoj si ti maštao, šta ti je bilo važno?

Milan: Meni je bilo važno, zvuči banalno, ali da bude najveća knjižara u gradu. I da bude značajna i da ljudi kada dođu mogu da pronađu ono što traže. Bulevar mi je bio važan jer sam tamo živeo ceo život i baš sam mislio da tu treba da postoji knjižara, i odatle i ime knjižare. Šta još, bitno je bilo da se ljudi zadržavaju tu, da borave…

R: Po čemu se izdvajate od ostalih knjižara?

Vita: Individulan pristup, prosto, čovek uđe i došao je u knjižaru, a ne u super market. Trudimo se da negujemo struku. Većina nas ovde smo diplomirali Književnost. Ovu knjižaru čine ljudi, nema šta… Na primer, nedavno je došla žena i rekla: „kod vas ne dođem samo da pitam da li imate nešto, nego šta imate“ [da mi preporučite]. Svako od nas koji radimo ima različit senzibilitet. Svetlana, na primer, ima svoje kupce, ljude koji uvek dolaze kod nje i od nje traže preporuku. Svi ih imamo…

R: Na osnovu čega preporučujete knjige?

Vita: Ja volim kad ljudi dođu da pitaju za preporuku. To je priča koja te odvede kojekuda. Počne se od toga: „šta volite“, da osetiš malo na kom tragu su ljudi. Ako kupuju poklon, onda opisuju osobu. Tražim osećaj koji mogu da prepoznam. Isto tako, mi poznajemo mnoge ljude koje dolaze. Ekipa iz ove knjižare je radila u svim knjižarama u gradu, i mnoge kupce znamo iz nekih prošlih života, i to šta su čitali pre deset godina i to što sada čitaju. To je ustvari dobro.

Milan: Da. Isto, ako je za nekoga, pitam uvek da li znamo šta je neko čitao… Uvek razgovaramo…

R: Šta čitaju ljudi koji se vraćaju, oni koji dolaze redovno?

Vita: To su oni koje mi zovemo Čitaoci. To je nama interno, kada neko uđe, kažeš kolegi: „ovo je Čitalac“, sa velikim Č. Zna šta hoće, i možeš da mu se posvetiš na drugačiji, dublji način. Takvih ljudi ima dosta i oni stvarno dolaze u ovu knjižaru, što je super. I mi takve čitaoce negujemo. Dobra književnost ima svoju publiku, oni prate, čekaju knjige. Od njih i mi sami dobijamo preporuke za neke knjige. Tu smo jednaki, i knjižari i čitaoci. To se poštuje.

R: Da li to na neki način usmerava koje ćete knjige nabavljati?

Vita: U principu da. Ako čujemo za neki naslov, a da nije komercijalan, zbog jednog kupca ćemo nabaviti knjigu. I to je ono što nas izdvaja.

R: Da li ljudi dolaze zbog poezije?

Vita: Poezija se uvek slabije čita, kako pre deset godina tako i sada. Možda je sada, čak, malo popularnija nego onda. Jednom nedeljno bar uđe neko i pita „gde je poezija?“ Kad sam počela da radim u ovoj knjižari, moja prva misija bila je izdvajanje odeljka sa poezijom, jer mislim da svaka dobra knjižara to mora da ima.

R: Kako su knjige organizovane u ovoj knjižari?

Vita: Jedna od najčešćih situacija je da ljudi dođu u knjižaru i pitaju se zašto knjige nisu obeležene. Znači, zašto nema obeleženo, kao u drugim knjižarama, ovde beletristika, ovde istorija, itd. A, ustvari, poenta ovog knjižarstva jeste da imamo živu komunikaciju sa kupcima. U tom smislu, onaj koji je ušao u knjižaru upućen je na knjižare, da sa njima komunicira i tako upozna geografiju knjižare. Knjižara je manje više koncipirana tematski, a u okviru tema je organizovana prema izdavačima. Kada se uđe u knjižaru, levi deo su domaći i strani autori na policama. Popularnije stvari su na stolovima. Takođe, u ovom konceptu smo se trudili da se manji izdavači vide dobro, da nisu skriveni u budžacima i donjim redovima. U ulaznoj prostoriji knjižare su aktuelnije, i u tom smislu, komercijalnije stvari. Društvene nauke su na spratu, stripovi su u donjem delu knjižare.

R: Rekla si da su komercijalnije knjige na stolovima, ko odlučuje koje su knjige komercijalne i popularne?

Vita: Tržište. Nama kad stigne knjiga u knjižaru ona ima neku predistoriju. Neke knjige se već čekaju, knjige popularnih pisaca, i to mora biti vidljivo.

R: Kakve knjige se najčešće kupuju?

Vita: Naše iskustvo je, u prostoru na Bulevaru, da se najčešće prodaju knjige iz oblati popularne psihologije i bestseleri domaćih i stranih autora. U ovom prostoru se, u centru grada, menja ciljna grupa pa se u tom smislu neke knjige prodaju više.

R: U čemu se ogleda razlika ove dve lokacije, Bulevar Oslobođenja i centar, i na koji način to može uticati na rad Bulevar Books-a?

Milan: Još je rano da procenim ali vidi se neka razlika. Imamo dosta ljudi koji su i tamo dolazili. To očekujem. A ovde ćemo dobiti još i neku širu publiku. Tamo jeste bila okosnica na ljudima koji žive na Bulevaru, a tamo živi baš mnogo ljudi. To je vrlo urban deo.

Vita: Na Bulevaru se, na primer, prodavalo dosta dečjih knjiga, bilo je više porodičnog života oko knjižare i u tom smislu je dolazilo puno i porodica i dece da kupuju poklone. Ovo je manje frekventna lokacija i stiče se utisak da dolaze baš u knjižaru, namenski, i traže ono što im treba.

R: Kako funkcioniše knjižarski posao, koji su principi i kakvi su odnosi sa izdavačima…?

Vita: Za razliku od knjižarskih lanaca, nezavisna knjižara posluje na drugačiji način. Dakle, ono što mora da radi nezavisna knjižara jeste da ima sve izdavače koji postoje na tržištu jer ovi drugi lanci to nemaju. To je naš korak napred u odnosu na ostale. U finansijskoj konstrukciji to nije neka prednost u odnosu na velike lance i izdavače. Dakle, oni posluju sa 300 posto dobiti jer objavljuju i prodaju svoje knjige. Znači oni taj lanac sami otvaraju i zatvaraju. Njima ne treba ni mali izdavač, ni drugi izdavač, ono što objavljuju, to prodaju, i to je neuporediva zarada…

R: Na taj način zatvaraju i kulturno polje…

Vita: Pa da. Nezavisna knjižara radi drugačije, sa izdavačima dogovara rabate (procente), od tih rabata posluje. Nama jeste u interesu da promovišemo i te male izdavače, jer oni uopšte nemaju prostor u drugim knjižarama i u velikim lanacima. Mnogi od malih izdavača čak i ne mogu da uđu u njih.

R: U tom smislu, nezavisne knjižare imaju vrlo značajnu kulturnu funkciju u čitavom društvu…

Vita: Tako je u celom svetu.

R: Zato što smo u opasnosti da velike knjižare zatvore književno polje, i da nema prostora za nabavku knjiga u izdanju malih izdavača…

Vita: Pa to se već dešava.

R: Koliko je komplikovano poslovati ovako kao vi?

Vita: Vrlo je komplikovano, naravno. Nezavisna knjižara je uvek na ivici opstanka. U poslednjih petnaest godina sve nezavisne su na ivici. One opstaju iz entuzijazma i zato što ljudi vole taj posao i trude se da ga zadrže. To su sve pasionirani knjižari i zato opstaju.

R: Koje izdavače cenite, bilo na osnovu saradnje, bilo zbog njihovih izdanja?

Vita: Omiljeni mi je Lom. Pored ovog, postoje još mnogi manji koji su dobri i značajni i rade gerilski posao. Na primer, od dečjih Odiseja, Propolis books i Kreativni centar. Dečija književnost se, u principum dosta kupuju. Ređe kupuju deca, više im kupuju odrasli koji hoće da ih naviknu da čitaju. Što se tiče politike posla, oni su profesionalci u svom poslu i uvek korektni prema knjižarima. Ima dosta malih, Štrik, na primer, koji imaju pet izdanja i sva su interesantna. Onda, na primer, Rende, Gradac, Kontrast koji je perspektivan i entuzijastičan, i daje šanse mladim autorima.

Milan: Meni su svi izdavači dragi… Ne bih da zaboravim nekoga. Ima dobrog izdavaštva svakako, na primer Lom i Booka koja je nekako nasledila Plato, njegovu publiku. Mada, radi dosta drugačije pa ćemo videti. Drugačije radi jer je i drugo vreme. Mislim da Booka dosta duguje novim medijma, socijalnim mrežema, oni su tu vrlo aktivni…

Srđan: I vizuelnom identitetu. Neki izdavaci, i to vremenom sve više njih, potenciraju, i daju na važnosti samom dizajnu, da bi na taj način privukli pažnju čitalaca i izdvojili se od ostalih.

R: Jeste, ali ipak, dizajn ne prodaje nužno knjige. Pogledaj ove koji se najviše prodaju, često imaju vrlo loše korice.

Milan: Ne, pazi, Vulkan je, što se korica tiče, skinuo ono što je u inostranstvu. Ranije su čak i kupovali korice. A kada rade domaće gledaju da se uklope u taj fazon. Ipak, da nema raznih lakih i treš knjiga koje se najviše prodaju, ovo ne bi bilo održivo… Osim, ako bi nezavisno knjižarstvo postalo subvencionisano, itd.

R: Pošto ste već dugo u knjižarstvu, kakav je kontekst u tom smislu, kako se država ophodi, da li bi nešto moglo da bude bolje?

Milan: Pa, moglo bi… Pazi, mi smo više puta aplicirali u gradu i Republici, nismo dobili ništa. Pisali smo za sve, i za izdavaštvo… Ja sam i napisao jedan projekat „Knjižara kao samoodrživi prostor“, pa da se to pomogne… Uglavnom, eto, kroz projekte i svakako nekakavim subvenicijama za nezavisne knjižare moglo bi se dosta postići…

R: Imate i izdavaštvo, Izdavački centar Bulevar. Koja je njegova koncepcija?

Milan: Koncepcija se formira u hodu. Imamo biblioteku „Unikati“ u kojoj bismo objavljivali regionalne pisce. Počelo je tako što je Muharem Bazdulj bio na jednoj književnoj večeri pa je tako nekako krenulo, objavili smo roman koji on ovde nikada nije objavio. Pa se onda dalje razmišljalo. Sada samo pisali projekte i dobili neke inostrane potpore pa ćemo objaviti nekoliko knjiga. Jedna od biblioteka je „Zakopano blago“, prema knjizi koja mi je jedna od omiljenih.

R: Vito, dugo si radila sa starim knjigama. Kakvo je stanje sa antikvarnicama u Novom Sadu?

Vita: Sećam se da je bila ogromna antikvarnica u Matici srpskoj, bila je Orfelin u Zmaj Jovinoj, bile su tri sigurno. Sada ima ta kod Lemija i ta Mićina koja je u Nublu. Ali, sve one teško rade, na ivici, prodaju preko interneta, i tako. Grad ove veličine morao bi imati jedan veliki dobar antikvarijat. Svaki grad ove veličine ga ima na glavnoj ulici.

R: Zašto su važni antikvarijati?

Vita: Baš zato što rade protiv zaborava. Stara knjiga daje jednu vremensku perspektivu. Posebno je važna za mlade, to su prostori u kojima se mlad čovek gubi u knjigama, kopa, istražuje i dođe do novih stvari. To je malo teže u novim knjižarama. U antikvarijatima te mnogo toga može iznenaditi. Antikvarijat je čarobno mesto, obožavala sam da radim sa starim knjigama.

R: Kakve knjižare su potrebne Novom Sadu?

Vita: Potrebno je da ih ima što više. I što više nezavisnih knjižara, da opstaju. I profilisane knjižare, to nedostaje, na primer, samo arhitektura, samo vrtlarstvo, itd. Kod nas u razvoju je to negde promaklo. Novi Sad ima dobru knjižarsku tradiciju i onda je čudan osećaj kad neko dođe i kaže: „baš dobro da ovo imate, svuda smo tražili, čak ni u Vulkanu nema.“ Ta neka amnezija, kao da je knjižarstvo u ovom gradu nastalo sa lancima knjižara. To me potresa. Ta percepcija da to znači knjižara. Da je to standard, to je baš tužno. Takođe, govori o tome čime se ljudi zadovoljavaju, ali tako je u svim segmentima društva… Bitno je, takođe, da imamo knjižarske asocijacije, da se mali drže zajedno, da su solidarni. U izvesnom smislu jesmo solidarni, na primer, ako mi nemamo određenu knjigu uputimo ljude u neku drugu knjižaru, i obrnuto, kod nas upućuju ljude iz drugih knjižara. I to je bitno. Nedostaje knjižara u kojima može da se sedi, da se lista i čita, knjižare kao prostori slobode. Za mene je to ustvari knjižara. Kao srednjškolka i kasnije sam provodila sate po knjižarama, bez obaveze da kupim knjigu. E, takvi prostori uvek nedostaju. Ljudi su svejedno oterani sa ulice, nema javnog prostora koji se može koristiti bez novca, čovek gde god da ode, mora da konzumira.

R: Zašto ste se sada odlučili da postanete kafe – knjižara?

Srđan: Kada se desilo da smo morali da se selimo iz onog prostora, bilo je pitanje da li da se nastavi sa poslom ili ne. Ipak smo ušli u ovaj pomalo rizični poduhvat. Iz onog prostora, koji smo takođe iznajmljivali, izbačeni smo, tamo je ušla banka. Ranije smo imali plan da se doda i kafić, da ljudi mogu da popiju kafu, da duže ostanu i da tako dođe možda i do neke intelektualne razmene. Knjižara je danas jedno od retkih mesta na kojima se razmišlja. Planovi su da organizujemo književne večeri, i ima još ideja, ali o tome ćemo tek pričati. Ovo je nezavisan i slobodan prostor i želimo da uključimo što više ljudi, bez ikakvih profilisanja, bez bilo kakve elitizacije. I u knjižarskom i u ovom ugostiteljskom smislu.

R: U drugim knjižarama u gradu toga nema, nema događaja. 

Srđan: Knjižara je, pored malih, nezavisnih kulturnih centara kojih ima u gradu, prostor odgovarajuće adaptiran za takve stvari.

R: Koje su reakcije do sada?

Srđan: Reakcije su pozitivne u svakom smislu.

R: Šta čitate ovih dana?

Vita: Komo, Valjarevićev roman koji mi je nekako promakao.  I čitam poeziju Jovane Bojović. To joj je prva knjiga. Vrlo zanimljivo. Ona će ovde kod nas imati promociju.

Srđan: U pauzama od apstraktnih stvari sa studija filozofije, u zadnje vreme se kao osveženje vraćam Bukovskom.

Milan: Dugo nisam ništa čitao. Ali poslednje sam pročitao Aleksandra Hemona, „Projekat Lazarus“ i to bih svakome preporučio.

Razgovor vodili: Jelena Anđelovska i Stevan Bradić