(Iz zbirke fotografija Istorijskog arhiva Beograda – Ulaz u Banjički logor)

(odlomak zasnovan na romanesknom rukopisu u nastajanju)

Kada je 10. jula 1941. godine na adresu predsednika Opštine grada Beograda stigao hitan dopis, zgrada 18. pešadijskog puka na Dedinju još uvek nije bila u potpunosti sanirana od posledica intenzivnog šestoaprilskog bombardovanja Beograda. U dopisu koje je poslao Upravnik grada Beograda stajalo je je ’’odlukom Nemačkog komandanta mesta i Nemačke državne tajne policije naređeno je da se organizuje koncentracioni logor na Banjici /u zgradi kasarne bivšeg 18.peš.puka/ u najkraćem roku”. Kako je kasnije svedočio najduže ustoličeni upravnik srpskog dela logora, Svetozar Vujković, Nemcima je pre svega ovaj objekat tako ’’hitno’’ trebao kako bi imali gde da smeste zatočenike koji su sabirani za transport u radne logore u Nemačkoj. Međutim, istina je da je taj logor Nemcima bio hitno potreban kako bi se pomoglo smirivanje naglo razbuktalog oružanog ustanka u ’’olupini Srbije’’ (kako je ponekad nazivana okupirana teritorija Srbije u nemačkim dokumentima). Tadašnji vojni zapovednik Srbije, Harold Turner, pozvao je tadašnjeg predsednika Saveta komesara (prvog kolaboracionističkog aparata u Srbiji) Milana Aćimovića, da ima po hitnom postupku hapsiti zločinačke elemente i komuniste (i njihove simpatizere) i da prema naređenju ima da osnuje i vodi koncentracioni logor gde bi ovi bili sabirani i po potrebi ubijani. Logor je prvobitno trebalo da bude osnovan na Adi Ciganliji, gde su postojali objekti za zatvaranje i kažnjavane komunista za vreme Kraljevine Jugoslavije. Međutim, odlukom specijalno formirane komisije, Banjički logor osnovan je u zgradi 18.pešadijskog puka.

Ove zgrade iziskivale su sanacije instalacija, nameštaja, popravke i adaptacije zgrade. Svi troškovi ovih radova kao i izdaci izdržavanja zatočenika, kako je naređeno, pali su na teret beogradske opštine. Zgrada je stajala na blagoj uzvisini iznad grada i mogla se videti iz okolnih ulica i kaldrma. Kada je par meseci kasnije završena izgradnja ogradnog zida, nagađanja stanovnika tog dela grada pretvorila su se u tihe potvrde spekulacija i diskretni šapat. Svi radovi trebalo je da budu završeni do kraja jula meseca, no kako za to nije bilo realnog kapaciteta (s obzirom da je i sam grad bio sav u ruševinama) prvi zatočenici dovođeni su u logor već u ranoj fazi restauracije zgrade. Tako su prvi zatočenici zatvarani u logor već devetog jula (dakle, čak čitav jedan dan pre dopisa koji je stigao predsedniku Opštine) a poslednji su izvan njegovih zidina klisnuli 3.oktobra 1944. godine, kada je logorska administracija zajednosa svojim pomagačima spremala operaciju povlačenja iz Beograda a logor prepustila logorašima poput Stefana Đelinea i Petra Nikezića. Tako je logor (o kom se u okupacijskoj dnevnoj štampi nikada nije pisalo) stajao kao opomena i upozorenje stanovnicima Beograda. Ukoliko ne budete sledili striktne naredbe nemačkog okupatora o poštovanju poretka koje je sprovodio kvislinški aparat na čelu sa Specijalnom policijom, i vi možete završiti iza pretećih i zastrašujućih zidina nekadašnje kasarne. Priča se da prolaznici, oni koji nisu mogli da prođu drugim putem kao i oni koji su tuda prolazili iz znatiželje, nisu smeli dugo da zadržavaju pogled na ovom objektu. Ti su zidovi u sebi zadržavali jezive krike, jauke, plač od bolova čiji su uzroci bili raznoliki, bilo od snažnih batina volovskom žilom ili bušenja delova kože (naravno, bez anestezije) na kojima se u telu zgrušavala krv. Iako je logor trebalo da bude formiran po uzoru na one koji su već uveliko bili u službi mašinerije smrti na okupiranim teritorijama Trećeg rajha i same Nemačke, jedan od osnovnih uslova nije bio ispunjen. Banjički logor se nalazio tek nekoliko kilomatara dalje od centra grada i do njega se moglo doći tramvajem, zaprežnim kolima ili ukoliko neko preferira, peške. Bilo je neobično, čak i za ratno stanje, biti tako blizu kuće smrti u kojoj su se povremeno vršila streljanja na grudobranu unutar logorskog kruga i gde su ljudi redovno umirali od posledica batina, tifusa i drugih bolesti.

Banjički zatočenici su u najvećem broju slučajeva dovođeni iz pritvora Specijalne policije koji su se nalazili na Obilićevom vencu i u Đušinoj ulici. Specijalna policija je imala jako zapaženu ulogu u celokupnom kvislinčkom aparatu na torzu Srbije (kako je, takođe, često bila nazivana teritorija okupirane Srbije u nemačkim dokumentima). Glavnina banjičkih logoraša prvo bi prošla kroz kreativnu i monstruoznu torturu u isledničkim kancelarijama mnogobrojnih pažljivo i vešto istreniranih agenata. Već u maju mesecu, nakon što je formiran Savet komesara, vojni zapovednik za Srbiju je tražio da se pripadnici žandarmerije i policijske administracije pozovu kako bi formirali nova odeljenja Specijalne policije u okviru Uprave grada Beograda. Ovi su masovno povučeni sa svojih vojnih položaja na koje su bili raspoređivani po vojnoj obavezi u aprilskom ratu kratkog daha, i behu vraćeni u Beograd. Među njima su bili i poznati policijski (z)likovci Božidar Boško Bećarević i Radan Grujičić.

Vojislav je u logor dospeo tačno godinu dana od njegovog osnivanja. Prvo je prošao kroz špalir raznolikih komandi mesta, gestapovskih zatvora i policijskih pritvora po zapadnoj Srbiji i logora na Savi u Šapcu. Iz Šapca u Beograd stigao je na splavu koji putovao ceo dan. Mora da je bio sparan dan a voda nemirna, jer kada je dospeo u beogradsku luku i teškim koracima u policijskoj pratnji krenuo uz Nemanjinu ulicu, zgrade su se vrtele oko njega. U odeljenju IV odseka Specijalne policije (ozloglašenog ’’antikomunističkog’’ odseka) dežurao je izvesni Dušan Pavlović. Bio je poznat po malodušnosti i lenjosti, pa nije čak ni isleđivao osumnjičene po standardnoj proceduri (a kamoli mučio). Vojislavu je, pogledavši ga ovlaš dok je prstom mazio korice njegovog predmeta, rekao: ’’Tvoja krivica je toliko velika, kljakavi, da na Banjici nećeš stići ni dve kile da izgubiš’’.

Već isto veče sa osmoricom nepoznatih ljudi, razlitčiih starosnih doba i krivica, ali iz sličnog političkog miljea, u blindiranom vozilu Uprave grada, ljuljuškajući se na neudobnoj klupici, Vojislav je, automobilom koji je projurio preko Autokomande i pored Jatagan male, konačno prešao prag kuće smrti.

Marko Bogunović