Prikaz: Petar Matović Iz srećne republike, Kulturni centar Novog Sada 2017.
Simulakrum i mesto poezije
Čitajući novu zbirku pesama Petra Matovića Iz srećne republike imao sam prilike da vidim jedan jedinstven poetički senzibilitet. Pored toga što ona proizilazi iz prethodnih Matovićevih zbirki, neodoljivo podseća na Bodrijarovu Ameriku. Poezija se suočava sa svojim dvojnikom. Taj dvojnik je sam prostor koji je okružuje, o kojem ona peva ali u njemu se ne pronalazi nego samo pored njega prolazi. Slično kao i Bodrijar kolima kroz pustinju u Americi.
Naša prostornost, svakodnevica u kojoj živimo već je prenaseljena virtuelnošću. Poezija je davno isterana sa tog mesta sa kojeg bi virtuelno odašiljala poruke. Potreba za njom se ne vidi, ali ona je ipak potrebna: „danas su stihovi potrebni da bi se / razaznalo šta je iza reči, iza svega, / poezija ne znači kao hleb ili novac, već morfijum“. I kao morfijum, poezija ima nešto da kaže, tačnije ona to uvek i govori ali glasom kojim ne čujemo. Zapravo, čujemo ga samo što ga ne nalazimo važnim. U ovoj zbirci, taj glas tišine, koji paralelno teče sa simulakrumima koji se menjaju poput skrolovanja na netu, pokušava da se pokaže i izađe. Zbirka se sastoji od 6 ciklusa: Ne hleb, već morfijum; Kapitalizam; Nova tržišta; Pre plamena; Osipanja; Podeljenost.
Simbioza prirode i tehnologije
Ono što mi se posebno dopada je kako Matović uspeva da poveže prirodu i tehnologiju, oni su prosto isprepleteni i zajednički se kreću, imaju zajednički fluks. Taj susret se najbolje oslikava u simulaciji prostora i vremena, povezivanju na mašine, tržište, u brzini komunikacije i protoku informacija, u međusobnom toku i neprekidnosti.
Tako i „teče kredit, kao Gang.“ „Ti si meso gojeno za susrete / sa šalterima, sa mašinama. Zvuci / bar-kod čitača, fiskalnih kasa / POS terminaleprate u repetitivnom / ritmu rutine: eho svakodnevice.“
Tu su i pejzaži gradske arhitekture, koje se porede sa divljinom, sa kanjonima i geografijom. „Grad postoji / samo kao odrazi zdanja na staklenim / soliterima. Oni bivaju klanci, / na dnu tokovi svetlosti, sa tih vrhova / prihvataš noć ozvezdanu crvenim / signalima repetitora…
Pored vremena i prostora, tehnologija je prigrlila prirodu i u mislima i osećanjima. Postoji mnogo teorija o tome kako npr. funkcioniše berza i svaka pokušava da objektivno odredi rast i pad vrednosti koja je dostigla najčistiju formu elektronski odaslatih informacija koje fluktuiraju slobodno. Postoji i jedno tvrđenje da berza zavisi i od trenutnih događaja u svetu i osećanja ljudi koji prate te događaje, te se kurs menja u odnosu na taj emotivni milje. Kao da su ljudska osećanja povezana sa mašinom i mašina ta osećanja prevodi u jezik elektronike, informatike, tržišta. To tvrdi i Matović, „osluškujući struju / kroz prenosnike, nastaje kontemplacija“ ili „samo nam ljubavi nedostaje / kao što Kini i Americi nova / nedostaju tržišta“.
Matović ne zaobilazi ni ove „naše“ prostore, tranzicijske, gde takođe postoje simulakrumi ali se tu dosta toga opire. Neoliberalna i potrošačka ideologija ne uspevaju da dobiju zaokružen oblik. Naravno, ne dobija ona nikad zaokružen oblik, ali se u zemljama Prvog i Drugog sveta lakše instalira i lakše protiče, dok u prostorima Trećeg sveta ona neprekidno doživljava bagove ili metamorfoze koje su čudovišne i neverovatne, koje ugrožavaju i progone. Tako je i naziv zbirke „Iz srećne republike“ ironija o našoj zemlji u kojoj bi sve „velike“ priče postale ostvarene, ali uočava se njihov privid i nemogućnost da zaista postoje.
Malarmeovska tišina iščezavanja
Kritika nije kritika samo kada se nešto opovrgava i zahteva da se koriguje u skladu sa vrednostima razuma, progresa, morala itd. Ona najviše pogađa kada se preko nekog sveta pređe a tako da ona ostane u tišini.
Ta tišina onda postaje vrlo glasoviti otpor! To je vrlo slično malarmeovskom shvatanju poezije koja se razume kao iščezavanje. Kroz to iščezavanje uočava se čovekova neukalupljenost u ovaj svet, bez obzira koliko se trudili da subjekt iščezne u jeziku i protoku informacija. Tišina mašina je vrlo bučna i ona otvara prazno mesto da se nešto novo pojavi. To prazno mesto novog početka Matović najbolje oslikava u stihu na kraju knjige „Svet će ostati da leži / između nas i ove hartije, / nepodeljeno“.
Nikola Oravec