Univerzitet u Glazgovu, East Quadrangle
Kako je živeti i studirati u najvećem gradu Škotske
Ne poznajem slobodu veću od one u kojoj čitav život možeš spakovati u ranac i kofer, zaputiti se u nepoznate krajeve, i manjak izvesnosti trampiti za višak iskustava i znanja. Promena slike pred očima, sredine, ljudi; suočavanje sa raznolikošću mišljenja i načina života – podsticajni su sami po sebi. Izmeštanje širi vidike i donosi nove perspektive, a čupanje iz korena, suprotno kolokvijalnom mišljenju, i te kako ume biti blagotvorno.
Na Univerzitet u Glazgovu (University of Glasgow, popularno i skraćeno UofG) stigao sam sa izvesnim zadocnjenjem, šest godina po diplomiranju u Novom Sadu, nakon što je n-ti pokušaj da studije nastavim (ili, kako se ispostavilo, ponovim) u inostranstvu urodio plodom, te se i nisam osećao kao student. Takvom utisku umnogome je doprineo i način rada na četvrtom najstarijem univerzitetu engleskog govornog područja, instituciji koja na Tajmsovoj rang-listi zauzima visoko osamdeseto mesto, kao i istinski internacionalno i u svakom smislu šaroliko društvo u kome sam se našao, okružen studentima i nastavnim osobljem iz svih krajeva sveta.
U poređenju sa Univerzitetom u Novom Sadu, praktično se razlikuje – sve. U najkraćem: nema bubačenja i nema polaganja ispita. Umesto klasičnih, ex cathedra predavanja, na časovima se prednost daje diskusiji i razmeni mišljenja. Za svaku nastavnu jedinicu, studentu je dat spisak uže (obavezne) i šire (opcione) literature (koje su u 99% slučajeva dostupne u elektronskoj formi, a sastoje se uglavnom iz aktuelnih i relevantnih naučnih članaka), dok se na časovima prevashodno raspravlja o pročitanom. U takvoj postavci, profesor je po svojoj ulozi više moderator nego predavač. Knjižni fond univerzitetske biblioteke meri se milionima štampanih i elektronskih naslova, i među bogatijima je u Evropi. Traženiji udžbenici i popularnija izdanja dostupna su u okviru high demand sekcije, gde se knjige mogu pozajmiti na četiri ili dvadeset četiri časa. Zdanje biblioteke – svetionik znanja i omiljeno mesto za učenje – ima dvanaest spratova, od kojih je, zanimljivo, svaki sledeći tiši od prethodnog. Tokom ispitnog roka – još zanimljivije – biblioteka je otvorena dvadeset i četiri sata dnevno (bizarna pojava na koju su na univerzitetu naročito ponosni).
Na postdiplomskim studijama, nema klasičnih ispita. Umesto toga, pišu se eseji (4-5 hiljada reči), pri čemu za predaju postoji samo jedan, striktno definisan rok. Ispitnih rokova u Glazgovu, inače, za razliku od Srbije, u toku školske godine ukupno je tri: po jedan „redovni” u svakom semestru, te popravni rok u avgustu (takozvani resit exam). Ocenjivanje je anonimno i duplo: rad se ne potpisuje imenom i prezimenom, već studentskim brojem, a pregledaju ga najmanje dvoje profesora (predavač na datom predmetu i kolega sa drugog predmeta), dok ocenu potvrđuje treći, eksterni ocenjivač, koji je sa drugog univerziteta u Velikoj Britaniji. Ovim je inflacija ocena praktično eliminisana, dok je plagiranje onemogućeno naprednim softverom za proveru verodostojnosti teksta, čija je upotreba obavezna. Kada je o ocenjivanju reč, Univerzitet u Glazgovu ima jedinstvenu skalu od 0 do 22, gde bodovima odgovaraju ocene od A1 do H, pri čemu jedino ocena A ima pet nivoa, dok sve ostale imaju tri. Kritičko razmišljanje ohrabruje se na svakom koraku, i apsolutni je uslov za dobijanje visoke ocene. Ovo je ujedno i ključna razlika u odnosu na atrofirano srpsko školstvo, i osnovni razlog zbog čega su svi dosadašnji pokušaji reforme obrazovanja u nas suštinski zakazali: dokle god sistem kao znanje vrednuje isključivo sposobnost mehaničke reprodukcije informacija, ni o kakvom poboljšanju ne može biti reči.
Ni glazgovski sistem, međutim, nije bez mana. Najveća među njima odnosi se na neshvatljivo kratko trajanje semestra – svega jedanaest nedelja, tokom kojih treba izaći na kraj sa velikim brojem obaveza. Pri kraju semestra, kada se rokovi opasno približe, sva pažnja biva usmerena na pisanje eseja, koji su jedina stvar koja se ocenjuje, dok vreme posvećeno pripremi časova drastično opada. Naime, iako su predavanja obavezna, aktivnost na istima ne ulazi u ocenu, te se postavlja pitanje u kolikoj meri takav sistem ostavlja rupe u znanju, jer je dobar rad moguće napisati i bez poznavanja celokupne materije koja je obrađena u sklopu predmeta.
I internacionalizovanost univerziteta ima svoju lošu stranu: preplavljenost studentima iz Kine. Problem sa Kinezima leži u tome što je zbog nepodnošljivo lošeg engleskog i oskudne opšte kulture sa istima u najvećem broju slučajeva nemoguće diskutovati i sprovoditi grupni rad. Ostaje nejasno na koji su način oni uopšte uspeli da zadovolje minimum jezičkih kriterijuma za upis, no budući da i tokom studiranja uglavnom ne izlaze iz kruga svojih sunarodnika, engleski im vremenom ne postaje ništa bolji. Jedan profesor sa kojim sam razgovarao na ovu temu tvrdio je da kineski studenti na engleskom mnogo bolje pišu nego što ga pričaju, te da je osnovna prepreka u radu sa njima kulturne prirode, budući da u Kini iznošenje sopstvenog mišljenja ne spada u uobijačenu praksu. Kako bilo da bilo, nemogućnost komunikacije sa Kinezima, zajedno sa iznenađujuće niskim nivoom opšteg obrazovanja koje poseduju, negativno utiče na kvalitet nastave i srozava celokupan utisak studiranja.
Bogatim Kinezima, kojih je sve više, izuzetno je stalo da im deca studiraju na prestižnim univerzitetima na Zapadu, te se može očekivati da će njihov udeo u evropskoj studentskoj populaciji iz godine u godinu biti sve veći. Školarine koje plaćaju i novac koji donose, s druge strane, nisu nimalo zanemarljivi. Boraveći u u Glazgovu, stekao sam utisak da su visoko obrazovanje i sa njime povezane delatnosti među bitnijim granama privrede. U čitavom gradu, a posebno u njegovom zapadnom delu (West End-u), gde se nalazi kampus UofG-a (pored njega, u gradu postoje još dva značajna univerziteta: University of Strathclyde i Glasgow Caledonian University), primetan je veliki broj privatnih studentskih domova, u kojima se cene smeštaja kreću između 110 i 170 funti nedeljno (bez pansiona). Među redovnim studentima u gradu, kojih je blizu sedamdeset hiljada, Glazgovljani čine tek petinu.
Ulica Regent Moray (u pozadini: Kelvingrove Art Gallery and Museum i Univerzitetski toranj)
Krilatica People Make Glasgow, zvanični turistički slogan, savršeno sažima duh najvećeg grada Škotske. Naširoko poznati po svojoj srdačnosti, Glazgovljani su gostoljubivi, otvoreni i vickasti. Toj ljudskoj toplini i vedrom duhu, međutim, oštro je suprotstavljena tmurna spoljašnjost grada. Uprkos mnoštvu izuzetno lepih građevina (među kojima prednjače neogotsko zdanje Univerziteta, Kelvingrove muzej i Galerija moderne umetnosti) i pozamašnom broju predivnih parkova i javnih bašti (ukupno devedeset, po čemu je Glazgov najzelenija evropska metropola), industrijska prošlost grada pritiska izvesnom grubošću, ružnjikavošću i sivilom, zajedno sa vremenskim prilikama doprinoseći prevađujućem osećaju sumornosti.
Glazgovska klima ume propisno da iznervira. Ne smeta toliko ni kiša, bez koje ne prođu ni dva vezana dana, već spoj kiše i vetra, prilično jakog, koji neprekidno duva, kišobrane čineći neupotrebljivim. Nije slučajnost da je Čarls Mekintoš, izumitelj nepromočive tkanine za kišne mantile i kabanice, bio upravo iz Glazgova. Mnogo slikovitije od podataka o prosečnoj temperaturi i količini padavina, o lokalnim vremenskim prilikama govori činjenica da zgrade u Glazgovu nemaju terase. Ćudljivost je osnovna klimatska karakteristika: u toku istog dana, kiša, vetar, oblaci i škrto škotsko sunce neprekidno se i više puta smenjuju. Iako sneg ne pada često, čim se temperatura spusti ispod nule, čitav grad se zabeli pod gustim i debelim mrazom, koji se rađa iz velike vlage. Poledica koja pritom nastane takođe ume biti veoma nezgodna.
Pored klime, stvar na koju je u Glazgovu najteže navići se je hrana. Britanska kuhinja inače ne uživa zavidnu reputaciju, no nevolja je u tome što su i ta, ne prilično ukusna (premda podnošljiva) tradicionalna jela Velike Britanije potpuno napuštena u korist indijskih (meni apsolutno nepodnošljivih), čiji je uticaj prevladao. Pokušavajući da pronađem ugostiteljski objekat koji služi „normalnu”, kontinentalnu evropsku hranu, stekao sam utisak da su četiri od pet restorana u gradu – indijski. Bežeći od prezačinjenosti i mrskog mi karija, na koji predveče zabazdi čitav grad, spas sam pronašao u jeftinoj kineskoj gostionici (čiji su nepretenciozni obroci stomaku i nepcu prijali kudikamo više od sveprisutne chicken tikka masale), te legendarnom fish and chips-u, koji je i u fakultetskoj menzi više puta nedeljno bio na meniju, te sam ga konzumirao u neumerenim količinama. Uzgred, škotski nacionalni specijalitet je haggis – jelo od ovčijih izutrica (srca, jetre i pluća) umotanih u ovčiji želudac. Čitajući recept, ne deluje primamljivo, ali kada se proba, uopšte nije loše.
Pogled sa Univerziteta na Kelvingrove park i Kelvingrove Art Gallery and Museum
Javni prevoz u Glazgovu je dobro organizovan, premda ponešto zamršen. Najbrži, najudobniji i najjednostavniji vid transporta je metro (popularni Clockwork Orange), treći najstariji u Evropi, čija kružna trasa sa petnaest stanica i dve linije (Inner i Outer Circle), međutim, pokriva samo širi centar grada. Okolnost da je trasa kružna izuzetno je zgodna, jer čak i u slučaju ukrcavanja na liniju koja vozi u pogrešnom pravcu, željenu stanicu nemoguće je promašiti (u najgorem slučaju, stiže se sa malim zakašnjenjem: podzemnoj je potrebno 24 minuta da opiše pun krug). Sa autobusima je situacija kudikamo komplikovanija, jer postoji više različitih prevoznika, sa različitim linijama, od kojih su neke obeležene istim brojevima, iako im se trase ne podudaraju, što ume da bude prilično zbunjujuće. Cena karte za pojedinačnu vožnju razlikuje se u zavisnosti od izlazne stanice, a iznos koji treba platiti saopštava vozač u samom autobusu, koji pri tome ne vraća kusur, te u slučaju plaćanja kešom valja pripremiti tačan iznos. Busu je, osim toga, na stanici neophodno mahnuti, jer se u suprotnom neće zaustaviti. Pored klasičnih taksija, koji nisu nimalo jeftini, na raspolaganju stoji i nešto pristupačniji Uber, koji je posebno zgodan za transport sa i do aerodroma. Biciklovi su među studentima prilično popularno prevozno sredstvo, uprkos kišovitom vremenu i brdovitom terenu, koji ih ne čine najsrećnijim izborom (univerzitet se nalazi na vrhu brda).
Još jedna saobraćajna svojstvenost odnosi se na semafore. Glazgovljani, naime, ulicu često prelaze na crveno svetlo, jer čekanje na zeleno ume da potraje – iz prostog razloga što se, za razliku od većeg dela Evrope, zeleno svetlo uključuje tek kada je crveno automobilima iz oba pravca, što takođe znači da je raskrsnicu moguće preći i po dijagonali. Policija na prelaženje na crveno neće ni trepnuti (sopstvena odgovornost), dok će, recimo, u slučaju bacanja pikavca na trotoar uslediti paprena kazna. U samom gradu, zanimljivo, nisam primetio nijedan grafit. Izuzetak su krupni i živopisni murali, koji su nastali ciljano, sa željom da se razbije sivilo i podstaknu lokalni umetnici, vremenom prerastajući u turističku atrakciju – čuveni Mural Trail.
Kada se igra Old Firm, u gradu je vanredno stanje; staro rivalstvo, međutim, poslednjih je godina ponešto splasnulo, jer Rendžersi nakon tumaranja po nižim ligama, gde su se našli usled bankrota i poreskih dugova, još uvek nisu ravnopravan protivnik Seltiku, koji je neprikosnoven u domaćem šampionatu. U Seltikovoj suvenirnici pronašao sam majicu koja evocira osvajanje Kupa šampiona 1967. godine, na kojoj je među imenima savladanih rivala centralno mesto zauzela Vojvodina. Ostaće zabeleženo da su u pohodu na Kup šampiona zeleno-beli jedini poraz doživeli upravo u Novom Sadu; nesrećna eliminacija u uzvratnom susretu na Seltik parku, pak, među navijačima Voše zauvek će zadržati mitski karakter. Na Novi Sad me je podsetio i Ashton Lane – simpatična uličica nadomak univerzitetskog kampusa načičkana pabovima i klubovima, stecište studentskog noćnog života, glazgovski pandan Ulice Laze Telečkog. Kafiće i pabove Glazgova, ipak, nisam pretrano posećivao, budući da su izuzetno skupi (kao, uostalom, i sve drugo osim muzeja i galerija, koji su u Škotskoj besplatni). Kad smo već kod cuganja, valja napomenuti da je ispijanje alkohola na ulicama i parkovima u Glazgovu zabranjeno, a kazna za ovaj prekršaj nije nimalo naivna: petsto funti.
Nezvanični simbol Glazgova – spomenik Vojvodi od Velingtona na konju sa saobraćajnim čunićem na glavi – puno kazuje o kulturnom identitetu grada i duhu njegovih stanovnika. Tokom ranih 1980-ih, čunić je misteriozno počeo da se pojavljuje na Velingtonovoj glavi, najverovatnije zaslugom kakvog neznanog pijanca koji se vraćao iz noćnog provoda. Koliko god da su se gradske vlasti trudile da sa spomenika uklone ovaj modni detalj, neki šaljivdžija bi se postarao da se
Spomenik Vojvodi od Velingtona ispred Galerije moderne umetnosti
novi čunić pojavi u najkraćem mogućem roku. Ova igra inaćenja trajala je decenijama. 2013. godine, gradsko veće planiralo je da spomenik podigne na duplo više postolje, i time trajno onemogući postavljanje čunića. Kada su saznali za ovaj projekat, koji je trebalo da košta 65 hiljada funti, nezadovoljni građani formirali su grupu Keep the Cone, protestima i pritiscima na javnost uspevajući da sačuvaju voljeni čunić.
Uopšte uzev, Glazgov nije grad koji pleni raskošju i gizdavom zavodljivošću, već duhom. Mesto je to na koje privikavanje maltene nije potrebno (izuzmemo li gastronomiju i meteorologiju), čijim je večito mokrim ulicama prijatno tumarati. Loša hrana, dobar humor, kiša i univerzitet. Kasna zimska jutra bez svanuća, tokom kojih sunce kao da je zaboravilo da treba da izađe; sumorni dani, kao stvoreni da se čovek zavuče u biblioteku, i u čitanju i pisanju izgubi pojam o vremenu. Uvrnuti mostovi na lenjom Klajdu, koji je toliko spor da gotovo i ne teče; nemirni, vijugavi tok manje i brže reke Kelvin. Bezuspešni pokušaji da se dešifruje lokalni govor; nerazumevanje nakon desetog ponavljanja. Diskusije o globalizaciji sa kolegama iz preko trideset zemlja sveta, od Tajvana i Pakistana, preko Litvanije i Švajcarske, do Sjedinjenih Američkih Država i Argentine. Pripiti posetilac paba koji se, primetivši neobično šaroliko društvo, sa velikom pažnjom raspituje ko je odakle, a zatim, još jednom proverivši da je tačno povezao zemlju i osobu, veselo i simpatično nazdravi: „Welcome to Glasgow!” Sladoledžijski kamion koji se u deset sati uveče, po mrkloj noći i cičoj zimi, pojavljuje ispred studentskog doma, sa sve muzikom, za koji se priča da u stvari prodaje drogu. Odsustvo prazničnih ukrasa, skupocenih jelki i ostalih trica i kučina; potpuni izostanak organizovanih dešavanja na ulicama tokom novogodišnje noći; izostanak vatrometa (kome je do fešte, ide u Edinburg). Univerzitetski toranj kao referentno telo; svakodnevno uspinjanje na Hillhead; krepljenje lepotom starog zdanja. Bujni parkovi naseljeni velikim brojem veoma pitomih veverica. Lisice (urban foxes) koje noću tumaraju gradom. Prizor građanina koji u kiltu šeta kera. Časovi španskog koje drži Poljakinja. Kišobrani otporni na vetar.
Milan Kovačević
(foto: Milan Kovačević)