Jenny Saville, “Reverse” (2002-2003)
Šta žene žele
Želim crvenu haljinu.
Želim da je kratka i jeftina,
da je preuska, želim da je nosim
sve dok je neko ne pokida sa mene.
Želim da je bez rukava i otvorenih leđa,
ova haljina, da niko ne mora da pogađa
šta skriva. Želim da koračam
niz ulicu pored Triftija i gvožđare
pored bezbrojnih ključeva što se bljeskaju u izlogu,
pored gospodina i gospođe Vong koji prodaju bajate
krofne u kafeu, pored braće Gera
koji bacaju svinje sa kamiona na kolica,
podupirući njihove klizave njuške ramenima.
Želim da koračam kao da sam jedina
žena na planeti i da mogu da biram.
Želim tu crvenu haljinu jako.
Želim da potvrdi
sve tvoje najveće strahove o meni,
da vidiš kako mi do tebe uopšte nije stalo,
ili do bilo čega drugog
osim da sve bude po mom. Kada je nađem, strgnuću je
sa ofingera kao da biram telo
koje će me isporučiti u ovaj svet, kroz
vriske porodilja i ljubavničke uzdahe takođe,
i nosiću je poput kostiju, poput kože,
biće to porkleta
haljina u kojoj će me sahraniti.
Životi pesnika
Jedan je stajao među ljubičicama
slušajući pticu. Drugi je otišao u toalet
i mesec ga je pokosio. Drugi je opet bio beznadežan
sve do sudara truba, i gle,
postade dijamat. Imam lopatu.
Mogu li je pretvoriti u pesmu?
Kuvam gujinu travu.
Nadam se da će se pretvoriti u krilatu tezu
pre nego prestaneš da čitaš. Pogledaj, u toplesu sam!
Slušaj: približavaju se kopita!
Jedan se udavio u bazenu.
Jedan je skinuo cipele
i sa žudnjom se bacio sa mosta. Jedan živi
sa alchajmerom u državnoj ustanovi, pljuvačka
mu je u belom hlebu. Pokazalo se
da reči ne pomažu.
Ali tu sam sa svojom lopatom
kopam kao luda
pored pljuska i prolivanja
obnaženog mora. Ne mogu da stanem.
Konji dolaze, lopovi.
Još uvek nisam pronašla trajnu ljubav.
Još uvek želim da čujem viol
u malom hotelu na plaži
što je porušen i više ga nema.
Želim ponovo da vidim ribe
kako uče i blistaju se poput vela
gde se talasi guraju
uz nasip. Nestala je
devojka u belom kombinezonu
što je proveravala hladnoću bosim stopalom.
Prehladno je, ali ona ulazi, tako
pažljivo, oh.
Novogodišnji dan
Kiša ovog jutra pada
na poslednji sneg
i spraće ga. Mogu da namirišem
travu ponovo i pokidano lišće
kako polako tone u blato.
Nekoliko ljubavi koje su mi date
da ih zadržim još uvek spavaju
na Zapadnoj obali. Ovde u Virdžiniji
koračam preko polja i nekoliko
mladih krava prave mi društvo.
Krupnih kostiju i stidljive
poput devojaka kojih se sećam
iz srednje škole, što nikada
nisu govorile, što su držale glave
pognuto a ruke prekrštene preko
svojih novih grudi. Te devojke
sada imaju skoro četrdeset godina. Poput mene
ponekad moraju stajati
na prozoru kasno u noć i gledati spolja
na tiho dvorište, na jednu
zarđalu baštensku stolicu i čiste zidove
kuća drugih ljudi.
Moraju leći u neka popodneva
i ridati za onima
koji su ih činili najsrećnijima,
i pitati se kako to da su ih njihovi životi
odneli
tako daleko bez da su im makar jednom
ma šta objasnili. Ne znam
zašto koračam ovuda
dok mi kaput tamni
a čizme tonu, praveći
blagi zvuk gacanja koji
volim da čujem. Ne brinem
gde su te devojke sada.
Šta god da su stvorile za sebe
neka zadrže. Danas ne želim
da razrešim bilo šta.
Želim samo da koračam
malo duže po hladnom
blagoslovu kiše
i podignem svoje lica prema njoj.
Moje srce
Ta šupa za piliće u Misispiju.
Taj sto u koji su poput ožiljaka urezani inicijali,
Taj mali plesni podijum, levo od benda.
Taj kiosk u tržnom centru što prodaje karamele i kič.
Ta naplatna rampa sa radnikom u belim gumenim rukavicama
što barata tvojim stinišem.
Ta telefonska govornica kojoj su iščupali slušalicu.
Ta kabina za presvlačenje u fetiš butiku,
te zavese i ogledala.
Taj salon zabave, užas, saundtrek ispunjen vriskom.
To nebo na kom se tiskaju putti odakle padaju šljokice sa plafona.
To nebo za kamiondžije, ta čaša bez dna.
Taj biom. Ta zaštićena divljina.
Ta pista za sletanje bez svetlećih signala
na koju si usmerio svoj avion,
zamišljajući glas u tornju,
zamišljajući toranj.
Ovde
Nakon što se okončalo loše bilo je mnogo bolje
ali je trebalo vremena naravno ali ipak
postao je tako nežan & ja tako zahvalna
što ti možda okriva nešto o tome kako je bilo
pokušavam da ti kažem znam te
kako si posrtala ridala kružila kroz dugačku sobu
udarala glavom o njene zidove držala razlomljene
ptičije lobanje u tvojim rukama tvoja mnoga srca bez žica
nesposobna da odsviraš makar jednu notu njihovo drvo i dalje prelepo
& izrezbareno tako pažljivo možda bi ih kolekcionar poželeo
glupavi kolekcionari samo čuvaju & nikad ne polome
tegle i svi skapavaju dok se dive onome što vide
ne poseduješ nikoga sve će ti biti oduzeto
hajde onda & pojedi ovu pesmu molim te pomoći će ti
Zajednički obrok
Znam da moja prijateljica odlazi,
iako još uvek sedi tu
naspram mene u restoranu
i naginje se da umoči
hleb u ulje sa mog tanjira; znam
kako joj je nekad bila gusta kosa
i znam kakav je napor potreban da skine
svoj muški kačket u sred obroka
kako bi pogledala u oči konobara
i nasmešila se kada nas pita
da li smo zadovoljne uslugom. Ona jede
kao da je izgladnela – piletinu, sarmu,
sočne pite savijače –
a ono što je ubija
jede sa njom. Gledam kako podiže
blistavu crnu maslinu i kako guli meso
sa koštice, gledam njene nežne tanke prste
otekle od lekova. Spušta
pogled prema hrani pretvarajući se
da ne zna ono što ja znam. Odlazi
i mi nastavljamo sa jelom.
Preveo sa engleskog Stevan Bradić
Kim Adonicio (1954) je američka pesniknja i književnica. Završila je studije na Univerzitetu u San Francisku, gde je takođe radila kao predavač. Dobitnica je Gugenhajmove stipendije i Nacionalne stipendije za umetnost, kao brojnih nagrada, između ostalog Puškartove i Medalje San Franciska. Njena najznačajnija dela su: Lucifer at the Starlite (2007), Tell Me (2000), knjiga eseja Ordinary Genius: A Guide for the Poet Within (2009), roman u stihovima Jimmy & Rita (1997), i romani Little Beauties (2006) i My Dreams Out in the Street (2007).