„Um počinje u kuhinji.“

Vesela nauka, F. Niče

Ishrana i volja za moć

 „Velike“ priče o filozofiji, o istoriji, umu itd. ne mogu nikako da zaobiđu one „male“ priče, mnoštvo i suvišak koji ih prati kao senka, i koje bi one rado odbacile, neutralisale ili sterilizovale kako bi se otarasile suprotnosti i dale sebi veću važnost. Čini mi se da je jedna takva senka u filozofiji bio Fridrih Niče. On je u filozofiranje uneo ispitivanje života, volje za moć, pa i tako trivijalnu stvar kao što je ishrana, pored velikih tema o čistom umu, intelektualnom opažaju, duhu. Tako on u Veseloj nauci pita: „Da li znamo za moralna delovanja namirnica? Da li postoji neka filosofija ishrane?” Mnoge filozofije po njemu su produkt loše ishrane.

Volja za moć čini da tumačimo život i pretvorimo ga u naš svet. Ona nas izaziva, provocira, čineći da postanemo njene sluge ali poznajući njene puteve i tajanstvene hodnike mi pokušavamo da joj doskočimo. To ne znači da je ona sama po sebi nešto umno i logično, iako joj mi trasiramo takav put. Volja za moć je nagon za životom koja uvek želi da stvori više života ili da se okrene protiv same sebe i protiv života, što Niče vidi u asketskom idealu, hrišćanstvu i zapadnoevropskoj kulturi.

A u kakvoj su vezi volja za moć i ishrana? Volja za moć je volja za moć ukoliko odgovara životu, ona je uvek odgovor živog bića na život u najvišoj potenciji i aktualizaciji. Ishranom se volja za moć poboljšava, naš opstanak, ali i najviše potencije da se naša budućnost ostvari zavise od dobre ishrane.

Čovek se može shvatiti po onome šta i kako vari. Snažan i razvijen čovek kod kojeg je volja za moć postala osnova života (Niče ovde favorizuje grčko jedinstvo tela i duha) on može da vari mnoga jela i obede kao što vari svoje doživljaje.

Čim postoji nemogućnost da se vari, ili gde se preterano jede a ništa ne vari, ili gde se posti, tu se rađa pogrešna volja za moć koja je volja za prosečnost, resantiman, asketski ideal ili na posletku volja za ništavilom. Niče je podozriv prema vegetarijancima ali i prema svim gutačima hrane koji sve jedu i sve vare. Tako Niče o ovome pita u Ecce homo: „Kako treba baš ti da se hraniš, da bi mogao stići do tvog maksimuma snage, virtȗ u stilu renesanse, vrline slobodne od moralina?“

Ishrana kao i volja za moć ima tu osobinu moći-hteti, moći u sebi sve obuhvatiti i sjediniti i uključiti, asimilovati u sebi sve ono raznoliko i raznorodno. Zato ako želimo shvatiti naš um mi moramo ući u naše gastronomske običaje, moramo prehranom shvatiti ali i podstaći misao, ne smemo zanemariti telo u odnosu na fantazam čistog sveta ideja, jer telo smo i samo telo i ništa drugo do telo. Bila bi potrebna čitava studija o Ničeovim gastrozofskim sentencama i koliko je on učinio da se uzme u obzir jedno gastrozofsko razumevanje ishrane koje je imalo za cilj da promeni kulturu Zapada.

“Uzmite moju hranu, jedači,

Sutra će vam prijat bolje,

A već prekosutra dobro!

Hoćete li tad još više

Mojih sedam starih stvari

Usedmostručiće mi novu hrabrost” (Vesela nauka)

Niče o sladoledu 

Da li Niče igde u svojim delima spominje sladoled? Ne. A šta nam daje za pravo da pretpostavljamo da je on verovatno bio upoznat sa ovim desertom, i da bi mu dao gastrozofsku važnost u skladu sa svojom filozofijom? Takođe, zbog čega bi sladoled po našem mišljenju kod Ničea trebalo da bude istaknuta gastrozofska namirnica?

Prvi razlog daje nam njegova kritika ishrane u Ecce homo, kritika nemačke, engleske i francuske kuhinje. Smatra da je kuhinja odraz duha naroda, a prema Ničeu najgori duh je nemački. „Nemački duh je jedna indigestija[1], on neće ništa dovršiti“. Posle svega on zaključuje: „Najbolja kuhinja je ona Pijemonta.“ Naime, dok se lečio, Niče je deo svog života proveo u regiji Pijemont, ponajviše u Torinu i takva klima i ishrana su vrlo pogodovali njegovom zdravlju. Pored raznovrsne bogate kuhinje ovo je podneblje najpoznatije po sladoledu! Velika je verovatnoća da je Niče bio upoznat sa ovom delicijom i da ju je kušao.

Zatim, u Veseloj nauci:

L e d

Da! Ja katkad pravim led:

Led koristi da se vari!

Ako mnogo imaš da variš,

Kako bi voleo moj led!

Ovde se Niče direktno obraća elementu koji mu je drag, a to je led. Led kao metafora i kao objekt služi hlađenju i osveženju organizma. Po Ničeu on potpomaže varenje, kojem Niče daje organsko značenje – varenje namirnica u ishrani, kao i psihološko – „varenje“ doživljaja, sažimanje i sinteza čulnosti. Takođe, u ono doba, smatrali su da sladoled ima plodotvorna dejstva za varenje i hlađenje organizma. To nam daje još jedan razlog da je Niče najverovatnije bio privržen ovoj poslastici. Ako pak i nije, po samom tumačenju njegovog dela možemo naslutiti da bi mu se svidela, s obzirom da je njegov tada već bolestan organizam voleo lako svarljiva jela ali koja imaju i onu drugu stranu – da pobuđuju duh i čine ga zdravim, u smislu volje za moć.

Sladoled i volja za moć

Da li bi posle svega sladoled mogao odgovarati jednom gastrozofskom konceptu volje za moć? Pod tim mislimo, da li bi sladoled odgovarao u svakom smislu pojačanju i proširenju života, kako u recepciji tako i u stvaralačkoj delatnosti života?

U manjim količinama sladoled zadovoljava naše potrebe za kalcijumom, fosforom, B vitaminom. Njime organizam dobija dosta energije. Lako je svarljiv i pogoduje digestivnom sistemu. On podstiče hormon sreće, serotonin. Neki tvrde da sladoled stimuliše mozak i libido.

Sladoled ima mnoštvo ukusa i kombinacija. Da ne spominjemo da od tih nesvakidašnjih ukusa postoje i sladoled od piva, od heljde, od parmezana. Sladoled je uglavnom sladak, ali može biti i slan i gorak i ljut, i ovde se može mnogo kombinovati. Dodaci sladoledu takođe mogu imati isto različite ukuse i teksture – keks, lešnici, kikiriki, pistaći itd. Sladoled, pored toga što je vrlo hranljiv i energetski bogat, on je potpuni doživljaj za naše nepce, a ta doživljajnost se može mnogostruko doživljavati i podsticati. Utoliko bi sladoled bio poslastica koja zadovoljava uslove kako biološke tako i psihološke da podstiče volju za moć. Možda čovek treba da pronađe u njemu nešto u čemu će rasti nadčovek – jer sladoled obezbeđuje hranljivost, lagan je i svarljiv a uz to može imati mnogostruke doživljaje ukusa. On je sigurno način da se naša čulnost proširi i istraži.

Međutim, u stvarnosti je to mnogo drugačije. Ljudi se vezuju uglavnom za klasične ukuse –vanila, čokolada, jagoda. Neki ne žele da probaju druge ukuse, a sa druge strane vrhunski sladoled koji je ukusniji i raznovrsniji je rezervisan samo za bogate. U savremenom društvu sladoled je comfort food (hrana za utehu), koja svojim kalorijama čini da se osećate bolje (slično smo o tome govorili o sendviču).

A znate i sami šta Niče misli o svim utešiteljima u našoj civilizaciji, počev od Sokrata do hrišćanstva! Svet bez Boga koji je najavljen smrću Boga još u sebi želi da sačuva božje oaze u kojima se osećamo utešeno i spokojno, možda ovoga puta ne od metafizičke sile koja motri na nas i brine o nama, nego od strane ovog deserta kojeg jedemo posle dobrog ručka u okviru porodice. Problem je možda u tome što je sladoled i dalje ljudski, suviše ljudski da bismo u njemu tražili gastrozofske ideje volje za moći, iako i sam poseduje te potencijale.

Nikola Oravec

[1] Indigestija – slabost varenja, nemogućnost da se vari, dispepsija.