Podela stvarnosti – Snežana Nikolić [poezija/nesaglasnost]


Italijanski trg (1913) – Đorđo de Kiriko


SMEŠNO, PUSTO TUŽNO VREME

Ti, ja i pusto vreme koje nas čini nepomičnima
kao neke krčage u izložbenoj sali kojima se izvlači duša
i promašuje. Šta smo drugo mogli s tim mrtvacem iz jezera
osim da slušamo kako odiše kao noćno drveće da nema
nema uvek dodira među ljudima. Sećanje koje te iznova davi
i podiže da kažeš zemlji: lepota nije samerljiva, ili je ispiješ
osvajački kad postane suviše glupo i zamorno razmišljati
o ljubavi. O tužnom vremenu odzvanjaju telefoni svojim dugim
govorima – iskidan Bodler u pokretima trave
gde živi mali bog koji zaboravlja kako se kaže
kako se kaže
 

PODELA STVARNOSTI

voz je sekao sliku sveta u koju sam pokušavala
smestiti svoje telo i prtljag uzduž prozora ofarbanih u crno
kao da i sami imaju potrebu odmoriti od stvarnosti
od njenog prah šećera i mišjih leševa u seoskim sobama.
nosim zapuštenost nutarnjeg pejzaža koji još hrani
zimska usta pritajenim strahom od buduće raskoši
trijumfa u kljunu golubice, ali sve živo živo je proces
krpljenja, još jedan zev otrovanog psa u kalendaru,
moj deda je zato neprestao hodao i nadgledao zemlju, verovao je
da će njenu pustu utrobu podići na noge. taj miris je jedino
nedeljiv dok se tekst prelama nadvoje natroje
u nazivima stanica, u ćaskanjima putnika, u govornim manama
dvoje dece i majke u čijem se jeziku bog nikad ne pojavi celovit.
Ništa. kroz izgrebane delove stakla odložena spoljašnjost
prodire na naša sedišta, uskoro stižemo uskolo stizemo,
podižemo se nalik na klijanje zaboravljenog povrća na stolu,
nalik na razvoj iz slikovnice. i u svoj raspored upisujemo
vreme čišćenja kaveza
 

PROPADANJE

prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu (Celan)

i leto potruli kosti u dugačkom kravljem disanju
dovršavaš potez popisivanja sigurnije stvarnosti
svojim šiljastim telom označavila bi sve lisice koje
nestaju s večeri, veruješ da je svet stvoren iz napisanog
i da ga možeš ponovo stvoriti ako ostaneš dovoljno budna,
nema neozleđenih u jeziku Iris, taj vrt je strašna mrcina
za iščekivanje ljubavi, nešto sirovije prodire u zemlju
i prekida naše bajalice iz detinjstva, živ je taj zev zveri
što te prekida u povratku kući svaki put kad se moraš
iznova pokloniti jutru i naučiti njegova pravila pre
nego pogledaš kroz prozor i proveriš je li to potop,
je li to tvoj potop za merenje vremena
 

BIOGRAFIJA

izmišljala si reči za telo (društvena igra
u kojoj medved posvećeno, majčinski grize svoju
zarobljenu nogu da bi se spasao). i to telo se polako
osipalo i podsećalo na sparušene kore jučerašnjih jabuka
iz čijih pora otiču zaprljana rakija i napisani raj. nije te
mogao više ničemu naučiti. znala si sve konvencije, čak
i ustala protiv jedne jer si volela, rekla si: ili sve ili ništa.
kuća koju ste izgradili počela se ljuštiti i otpadati sa
jezika kad si se zapitala šta je zaista stvarno.
telo se vrtelo poput šila koje razbacuje ivericu
ne znajući na čemu da zaustavi pogled, niti od čega počinje biografija.
htele smo da je izgrizemo, da na trenutak prestane sve znanje,
da naš tromi Bog spadne s drveta kao trapava životinjica
koju ćemo maziti po stomaku i smejati se onome što smo izmislili
i što nas iznova izmišlja (ta igra u kojoj medved umire
i u njegovim toplim mrtvim ustima neko uspeva da se zagreje)

 

TUMAČENJE JESENI

Kazaće ti sever i obolelo granje u obilju samoće dok
mi pod ćebadima iščezavaju oblaci iz promrzlih
ruku i plavih sumračja – terase više nisu nežne
i ono što ostaje jedva da je lepota koja pomera
latice u reči. Tu, gde su i prozori jalovi
kroz mokru travu dželati propuštaju dečji smeh ali
u mrežicama samo je san mrežica i strašno ćutanje oca
tokom plovidbe. Kad se navrši nebo i vetar razbije
poslednju vazu smisla, opet ću čekati. Na stolu
puši se hleb kao Ofelijina molitva i svako provodi svoju obrednu
čahuru jutra, dok jedno ne odloži kašiku i pusti
gromku smrt da okrilati niz breg.

(odlomak iz rukopisa)


Snežana Nikolić je rođena 26. 12. 1990. godine u Šapcu. Doktorand je na Odseku za srpsku književnost u Novom Sadu. Objavila je zbirku poezije Zadivljeni spavač 2013. godine kao laureat Festivala poezije mladih u Vrbasu 2012. godine. Osvojila je prvo mesto za poeziju u Zrenjaninu na konkursu Ulaznica 2016. Uvrštena je u izbor Novije srpsko pesništvo u Zlatnoj gredi 2017. godine. Polje njenog istražovanja na doktorskim studijama je poezija 20. veka, pre svega poezija i poetika Dušana Matića, što joj je i tema doktorske disertacije. Osvojila je Brankovu nagradu Matice srpske za rad „Eros i tanatos u pripovetkama srpskih realista“ 2014. godine.
Piše poeziju, eseje i kritiku. Poeziju objavljuje u časopisima i zbornicima.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *