Hipno-domina priča, i priča, i priča – Patriša Lokvud [američka poezija]


Hannah Höch – Malo sunce (1969)

Potrošnja vlade

Vlada je potrošila Patrišu na mene,
“užasno rasipno”, lamentirala je, “kada smo mogli
trošiti na još jednog Niksona”

vlada je potrošila svu svoju lepotu
na visoki lagani skok sa saobraćajnog znaka za
irvase – jedva da je ostalo
lepote za bilo šta drugo u Americi,
i gledajući nakolo vlada je
rekla,
            “Zar ništa nije ostalo? Štampajte još”

rođena si, jedva da sadržiš samu sebe,
rasteš, u sebi, neko potroši
bilion da zatvore učini luksuznijima;
unutar tebe, neko potroši bilion
da biblioteke rade jedan sat duže;
onda oh bože, osećaš se božanstveno,
                                  mora da si na socijalnoj pomoći,

država je potrošila čitavo svoje obrazovanje
na mene, tako se barem sada osećam,
sva pucam od obrazovnih dolara,
pucam i od drugih dolara,
zaokružena sam na više, ja sam dugačka kolona uzdaha,
dobijam toliko zareza
                                  da se rečenica nikako ne završava,

dolari u meni su mapa Misurija,
koju moja majka ne može da skalupi, oh ne mapa je
svuda, ali ja znam put, ja sam na vrućem
tragu, sva pucam od dolara
koji usađuju onaj znalački dah u pse tragače za narkoticima,

čitav trošak na svemirski program je u meni,
zvezde se čine posebno bliskima, to je zato što
su one državna pomoć, one troše
milione na istraživanje mesečine, kada budem Predsednica

ukinuću umetnosti i pustiti desnu ruku da poteče niz brdo,
spremna sam, ništa trivijalno od mene nije ostalo,
štedim stoparac svakog sekudna,

dolar se ljušti sa rolne hiljadarki,
to je dan, njegova kovačnica je u mojim ustima,
otvaram ih, sasvim sveža.


Hipno-domina priča, i priča, i priča

Rođena sam kao žena, ubijam te pričom
                                                                  ili ti odvalim uši,
ili te uspavam. Šta posedujem, svo vreme
sveta i glas koji mlati limom napred
nazad, možeš ga čuti, i fokalnu tačku tamo gde bi
trebalo da mi bude lice. Šta posedujem, posedujem apsolutnu
moć, a ono što želim su tvoj novac, tvoja pljuvačka,
i tvoj um, i svest o meni kao zmiji,
i podvezici u travi. Svaka kost u zmiji
kost je kuka, svaka je krivina zmije kuk.
Prvi zvuk koji pravim je tišina, potom sssssshhh,
                                 prva reč koju kažem je slušaj. Strigače ovaca
                                                                  i računovođe najteže je hipnotisati,
i mornare na straži što gledaju more, i dečake
koji kose i kose i kose i kose i kose travu.
Pisce koji pišu čitljive romane, i pisce koji
se ponavljaju. Sekač dijamanata kleči
preda mnom i moli me da ga hipnotišem, i
ja blistam na njega i blistam snažno, i slušaj me
i slušaj, kažem mu. Računaj svoju starost u nazad, kažem mu.
O svesti svoje disanje, i moje
                                 koje će trajati duže. Poveruj da si
                odojče dok ti ne kažem drukčije, onda poveruj
da si čovek dok ti ne kažem da si prljavština. Kada se čuje pucanj
leći ćeš na zemlju kao da si mrtav. Kada
                 čuješ, “Diše”, ponovo ćeš ustati.
Najbolji pas jezika je Da i štiti te.
Najbolji crno beli pas jezika je Da
i ide gde god ti ideš, a ti ideš gde ti ja kažem,
ideš bilo gde. Zašto radim, to je lako, radim da bih
platila školovanje. Daj mi novac
               za modernizam, i daj mi novac
za ono što dolazi posle. Kada osvestiš da
imaš telo, osvestićeš da nemaš zadugo.
Kada se probudiš doći ćeš kada pročitaš reč
tvrdo, ili teško da me razumeš, ili nerazumljivu poeziju.
Kada odložiš knjigu doći ćeš kada
čuješ reči odloži knjigu,
              doći ćeš kada čuješ.


Film o kradljivcu dragulja

Bila sam tako srećna u sobi za dragulje.
Sunce je bilo predsednik, bila sam tek
iskopana, čitav pakao se skupio
u kristal sumpora. Nešto je plesalo
u tački; mora da sam to bila ja.
Imala sam stotinu lica, a jedno je
poslužilo plafon u savršenoj kriški –
poput dvanaestogodišnjeg sveca
u nekom selu gde čitaju samo
Otkrovenje. Imala sam mali
komadić smisla, jednom bar, bila sam um
koji razume svetlost …

Kiša je padala u moj akvamarin.
Zglobovi sveta zgrabili su postolje kreveta.
Osetila sam kako me crvena detonira u Misuri,
gde je čitav krajolik bio moja poslastičarnica,
gde je boja sisala svoje celodnevno sopstvo
i nikada nije bivala manje slatka i
nova. “Želim da je stavim u usta”,
neko je rekao, “skoro da želim da je pojedem …”

Imala sam tuce namena, ali sam uglavnom bila
čisto lepa. Posetioci su samo uzdisali
u mat-crnoj sobi gde sam se slobodno
blistala. Videli su me položenu na rečniku,
da bih pokazala svoju prozirnost,
koja je bila potpuna; mogli su da pročitaju reč
sve kroz mene.
Moje ime je značilo krv, značilo je morsku vodu,
značilo je limun. Oko u mom ahatu
nikada nije trepnulo. Verovalo se da sam stvorena
od smrznute mesečine. Sečena sam tako da zvezda
blista crno. Najčistiji i vetrom najuglačaniji komad
mene oblikovali su u konja.

Kada bi me izlivali u purpurno, nekako još uvek
uspravnu, zvali su me katedrala.
A samo malo u levo
prosula sam se sasvim preko pliša.
Pliš je bio poslednja kap –

Želela sam da budem prošvercovana.
Da se provučem pored svih alarma,
taman pre nego što ona kap znoja padne
na pod. Želela sam da završim u bog-
zna-čijim rukama, u pljački.
“Opsceno”, reko je čovek iza mene,
“samo u gomilama tako … opsceno”
Onda sam potrošila još jedan karat, smejući se.
U Misuriju mogao bi me pokupiti

sa zemlje. Gumene bombone,
tvrde kuglice, čičimak. Mislila sam:
pokušaj da me sisaš dok ne iščeznem u ništavilo,
i ne nađeš se naspram
milion godina. Tako prosto u gomilama.
Napolju. Za bilo koga. Opsceno.
Noge stvarnosti su se
razmicale, blještale i blještale i blještale.
Rekla sam: idi i slomi staklo.
Daj mi provalu kao kaleidoskop.
Neko će sasvim kapati od mene
čim izađem odavde.


Kapija

Od svih živih spomenika ima najmanje
činjenica vezanih za sebe, one prosto klize
sa njene površine, nema Linkolnovog krila da u njemu sede
ni konja koga bi zajahale. Evo šta
                                                         zasigurno znam:

Poklon je jednog grada drugom. Grad
ne može da putuje u drugi grad, grad ne može da poseti
bilo koji grad osim sebe, pa iz svoje tuge poklanja
            velika vrata u vazduhu. Zapravo,
            grad ne može, osim Pariza, koji stavi
šešir ukrašen golubijim krilima i korača
ulicama drugog grada i neće
čak ni da razgleda mesta, toliko je već
pun prizora. A u njegovom koraku njegove žene,
            i žene Pariza izgledaju kao
            da su upravo prošle kroz Kapiju…

            Ili možda mešam mislim da sam
sa nekom drugom čuvenom ženskom statuom? Rođenom
u njenoj senci vrela poput gromobrana činjenice
su skliznule i sa mene. Ja i Kapija plamtele smo
na dodir. “Ne dodiruj tu kapiju dečak
koga poznajemo dobio je opekotine trećeg stepena od do-
            dirivanja te Kapije”, kaže moja majka modelirajući
za svoju statuu. Ona je metal na vrhu brda i
tako tužna što nije Krst. Poklonila nam ju je
odavno Irska. Kakav beskrupulozan
            poklon da vam ga neka stranost daruje, vrata
koja nas podsećaju da možemo otići. Ona podiže
            ruku kako bi mi češljala kosu. Oh nema ženskog
pazuha lepšeg od pazuha Kapije.


Oda grčkoj urni

Vredi bezbroj starih dama.
Starica obešena sa litice
kao napet trenutak u akcionom
filmu a Oda, izgovarajući sebe
sa rukom na srcu, odlučno je
odbijala da je spase, zapravo uradila je ono
kada gaziš prste
bajkerskom čizmom a onda zapalila
cigaru, kao naglasak, uzvikujući:

neka matora kučka je bila u pizdinoj crkvi
kada ju je Öda, ispisujući sada samu sebe
sa umlautom, pukla u potiljak svojom
urnom, baš je obeznanjujući;

sve dok ljubičice ne nikoše
sa poda i ne osvojiše treće mesto
na takmičenju za samosvest;

Oda gura bake sa mostova,
raznosi ih dinamitom,
vezuje ih za tračnice
škripavim mladim kanapom, sipajući im u usta
velike gutljaje iz flaše sa belom lobanjom
i ukrštenim kostima, Oda proverava
svoj džepni sat, koji uvek
pokazuje da je smrt-staricama sati,
krešti UH IMAŠ BAREM STO
GODINA I DAH TI ZAUDARA
BAŠ NA ONAJ LEK ZA KONJE
KUČKO, Oda buši rupe u njima,
poleže ih na raf za potpuri,
probada ih onim ledenicama
za koje uvek kažu da su opasne,
Oda im svima želi
zlo, Oda vredi bilo koji broj…

a što je najgore verujem joj. Najgore je da ću
i sama postati jedna od njih, a da nisam napisala ništa nalik
na Odu grčkoj urni, i sedeću u dugim redovima
zajedno sa mojom vrstom, dok Oda u velikim koracima ne dođe
do mene, spremna sa mojom nužnom smrti,
sa mojim pulsom poput crnog grožđa na vrhovima njenih jagodica,
govoreći: “Ne boj se, proći će brzo, zaborav
velikih pesama proleteće kroz tebe u mecima”;

lepota je istina, a istina …
već posustajem,
sve što znam je da svet otpada,
i ne žli da poveruje da nosi
besmislen komplet mene sa pantalonama, staricu,
beznadežno zgužvan na međunožju,
cvet plemenit u svojoj maloj guzici
– svi važni slogovi se brišu –
od svemirskog materijala koji sada postaje očiglednost:
sramota, ime mi se preobražava
u Edna, Mirtl, Dorkas, moji potomci
počinju da se gade mojih mentol bombona,

urna se približava kako bi me raznela
preko krajolika koji je nebo na zemlji,
a u stopama pesme ja trčim
– u suludoj jurnjavi, borim se da pobegnem –
proganjana kao da vredim milion,
Biser, Opal, Rubin, Koral,
sve dok me ne zgrabi slaba šaka,

i zato što je istina da izgovaram
Odu: stajala si u meni kao kičma,
postavila mak iza očiju,
prosta činjenica tvog postojanja, da mu je trebalo
jedno sirovo proleće da te zapiše
umesto da ide i obara junice,
potkresuje noseve, ili seksualno uznemirava
krupne i oble vaze, postojala si takođe za
mene, iako će me razmenjivati
u svim mojim Udajama, obložila si me
da stupiš u tu zemlju umesto mene, dala si mi
da zapamtim tvoje najsatenskije delove
i da ih ponavljam u bolničkim čekaonicama,
prvo sebi u bradu, a potom skoro na glas,
moja, moja, svetska, cela moja,
da te izgovorim u lice visoke bolesti
dok pokušavam da u tišini razmotam bombone,
dok izvlačim maramicu iz rukava,
jer je istina da te izgovaram, Odo,
da sam imala grlo i da si u njemu ključala,

a Oda žubori skoro nežno,
“A da li voliš moj završetak?
Neki ljudi ne vole moj završetak”,
Ne volim ga, nikada ga nisam volela, mislila sam
da je tako pretaran,
ali sada kada sam ovde i sama zašto da ne
ako mora da bude ovako
onda bolje
da ispustiš svetlocrveni kašalj na svu tu belinu


izbor i prevod Stevan Bradić


Patriša Lokvud (1982) je američka pesnikinja i esejistikinja. Pored knjige memoarske proze Priestdaddy (2017), koju je Njujork tajms proglasio jednom od najboljih knjiga za 2017. godinu, objavila je dve zbirke pesama Balloon Pop Outlaw Black (Octopus Books, 2012) i Motherland Fatherland Homelandsexuals (Penguin Books, 2014). Prepoznatljiva je po svojoj transžanrovskoj poetici, svojim “sextovima” na Tviteru, i proznoj pesmi “Rape joke” (2013).

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *