Eurigrantkinja – Aleksa Nikolić [proza]


Drveni čamac nosi migrante, Pocolo, Italija, 22. Novembar 2016. (Photo by Dan Kitwood/Getty Images)


Eurigrantkinja

predigra (Ovidijevih Metamorfoza, XI)

Nedaleko od obale Lezbosa, u krugu u kom isplovljavaju noćni ribarski brodovi, postoji mehurište. Mehuri se, bez stanke, propinju ka istoj tački na površini i tamo se, prosto, rasprše. To je za ribare iz Mitilene njihovo malo podvodno svetilište. Po povratku sa noćnog ribarenja, ustavši oko podneva, svaki od njih sedne za terpezarijski sto i pred decom pokušava da dočara te zvuke mehurišta tako što, zatvorenih očiju, uzme da trlja palcem o jagodice tupih kažiprsta da bi evocirao tananost i mekoću tog zvuka. Žena vrti na stolu pred njim ispijenu flašu metakse, izvađenu iz sinoćne ribarske kabanice. Ona gleda ispod oka, a on svojim prstima nastavlja da traži taj zvuk, sve sigurnije, loveći tu tihu nit koja je romorila na površini, na mehurištu. Onda ona demonstrativno ustaje od stola, uz škripu naglo odgurnute stolice, pojačava televizor koji izveštava o broju utopljenih migranata, pa uzmaju da peglaju posteljinu za krevete koje izdaju nemačkim penzionerima. A ribar, i dalje žmureći za čelom stola, priziva zvuk. Jebalo te mehurište – dodaje ona rasklapajući dasku za peglanje.

Zvuk se čuje kad sve barke pobacaju mreže na dno mora, ugase motore i čekaju. Zna se među ribarima u Mitileni – mreža se ne baca blizu mehurišta, to je greh. Trag poštovanja za pagansko, šta li? Ribarski pupak sveta. Ko još dira u tako nešto? – pitaju oni kad neko na to uopšte i pomisli. A tamo, zapravo, jedan obični podvodni izvor. Tu se riba mresti, morske struje nose, voda pretežno slana. Ali mitotvoračka uobrazilja draži. Treba toga u čemernoj ribarskoj noći. Treba joj pa makar i te vere da dole leži neko mrtav, proklet da večno peva, i da je tiho romorenje te pesme ono što odzvanja kao beskrajni eho po mrakom zbrisanoj pučini. Ceni se ta uteha. Ribarska stvar. Nasleđe.

obrt (Vetranovićevog Orfea)

Neću da ponavljam, od ovoga nam životi zavise! Nemoj da je neko palio telefon dok se ne dokopamo obale! – vikao je šapatom organizator plovidbe, bez glasa i boje u njemu, kao kada čvrsti fosfor sagoreva. On je jedini stajao u velikom gumenom čamcu, pognut. Sevao je u mraku svojim krupnim belim očima. Sve razdražljiviji zbog okolnih jecaja, mahao je šakom skupljenih prstiju, italijanski. Dete sa ulica Tripolija, umazanog iskapalom kradenom naftom. I sam je nosio te fleke. Evropska stvar. Nasleđe.

Dvadesetogodišnja Eurigrantkinja, iz Alepa, sedela je uz samu ivicu, mokru i oblu. Po najvišoj tački tog gumenog oblog zida, išao je debeli mornarski kanap. Držala ga je čvrsto. Imala je žuljeve na oba dlana. Egejska so se uvlačila u ranice, pekla ju je. Smrdlji vlažni prsluk za spasavanje, žuljao joj je vrat i gušio je. Telefon je držala na ogrlici, kao privezak, pritisnut uz telo, ispod duksa. Između baterije i poleđinskog poklopca čuvala je dvesta evra i sliku brata. Izboli su ga nožem dok ju je spasavao iz ruševina, ruševina grada-ruševine. Nož u leđa. U butinu. Lice mu se koči od bola i zaprepašćenja. U stomak. Tupi jauci. Njeno vrištanje. Nož u srce. Neko ju je sada čekao na obali Lezbosa, sam u stenama, skoro u vodi. Ne može da se smiri misleći na njega, na trenutak kada će ga ugledati i doživeti da se sva ta obećanja o kraju svih ovih tumaranja obistine, da budu u njenim rukama. Nije ga videla bezmalo godinu dana, od kada je bio na istom ovom putu. Čvrsto zatvorenih očiju, priljubljena uz gumeni obod čamca, crtala je na poleđini kapaka njegovo lice, ali se, kao u košmaru, iz osmeha tog momka stvorio krvavi stomak njenog brata, sa nožem duboko zabodenim u njega, kako krvari bez prestanka. Otvorila je oči, pa za utehu lutala pogledom po površini vode, uz nemirnu liniju mesečine. Briznula bi u plač, ali nije smela. Još jednom je zatvorila oči, i počela da zamišlja lice onog koji je čeka, njegove ogromne okrugle oči sa tamnim smeđim dužicama, koje nemirno kolutaju uveravajući je da je ovo što radi jedini put. I opet. Iz nemirnih dužica, izlije se krv izranjavanog stomaka. Odjednom, kao da je svaku od tih rana osetila u sebi, htela je barem da se zgrči, ali nije mogla ni to. Pogledala je u more, tvrdo i opasno, a onda u crnilo neba. Sve sliveno u jedan veliki sveokružujući tamni svod. Na njegovom vrhu, bledo su bridele neke daleke zvezde, tako slabo, kao da su napuštale ovaj svet. Činilo joj se da je to nebo nad njom samo jedno mrtvo jezero u noći, koje umesto zvezdama, sija jezivim belasanjem pomrlih riba izvrnutih na površini. Osećala je neki ledeni znoj. Obrazi su joj prebledeli. Glava joj je klonula, kao da je izgubila svest. Ipak, žena sa detetom pored nje drmnula ju je rukom i pokazala u pravcu svetla. Videla je, kao kroz maglu, svetlost svetionika! Zavukla je brzo ruku ispod krutog prsluka da dohvati telefon. Nije se obazirala oko sebe, izvukla je telefon i upalila ga. Mokrim drhtećim prstima koji su klizili po ekranu htela je da napiše poruku onom koji je čeka. Vidim! Vidim te! Strpala je telefon nazad. Tamo je srce ubrzavalo. Poruka primljena, nisko u obalskim stenama. Talasi su hučali, a preko njihove huke zapištale su sirene. Detektori signala u stanici obalske straže uradili su svoje. Ubrzo su se rascvetali na čistom nebu crveni pucnjevi baklji: Upozorenje! Locirani ste! Ostanite gde ste! Bićete spašeni! Deportovani! Dva vojnika koja su ispaljivala baklje stajali su jedan uz drugog, nimalo potrešeni, kao da su pucali za olupine koje plutaju, a ne za tela puna straha od davljenja u ledenoj crnoj rupi koja ih je okruživala. To što plovi, da, to je nečiji život. Još jedna baklja. Ispali je jedan od dvojice, pa bacajući drveni držač pogleda besan u onog pored sebe. Dobije kao odgovor isti takav pogled, pljune u stranu, pa pogleda opet na čamac mrmljajući psovke sebi u bradu. Znaju njih dvojica oko čega su se po koji već put prećutno složili. Obala je opet odjekivala od pucnjeva. Između dva pucnja, pomislio je jedan od dvojice na svoje dete. Mirno spava u belini svoje kože. To što se na nebu iznad njih razbuktavalo u crvenilu bila je njihova netrpeljivost. Opet je sve potamnelo. Prošla mu je kroz glavu misao o tome kako bi se ponašao da mu je dete, umesto u krevetu, na tom čamcu tamo dole. Steglo ga je nešto. Morao je odmah da preseče taj čvor. Ma pun mi ih je više kurac – rekao je drugom, okrenuo se i otišao nazad u stanicu.

U gumenom čamcu, ljudi su se tresli, trzali se od straha na svaku ispaljenu baklju. Klizeli su po prepunom čamcu i padali jedni preko drugih. Ispod onih svetlećih beonjača vođe puta, urlanje je zamenilo ono prethodno fosforno šaptanje. Kao da je u njegovom čamcu goreo zaliven naftom čitav Tripoli. Video je kako mu jedan čovek pada preko oboda čamca u vodu, naglavačke, kao da propada u ambis. Popuštao ga je bes, stizao očaj. Nafta je, u najgorem slučaju, curela tamo gde se baš nikako nije moglo začepiti, ali sada – plašio se toga – cure ljudi iz ovog sveta, kao iz nekog grešnom probušenog kanistera. Utapali su se na njegove oči, a on ih je, samo – kako je sebi govorio – prevozio iz živih blata njihovih života. Mislio je na pare koje im je za to uzeo. Između nogu mu se našlo palo dete, hvtalo se za njegov list, vuklo ga, pašće i sam preko njega. O jebem ti mater. I sebi i tebi! Pusti tu nogu! – dernjao se on. Eurigrantkinja se žmureći i raskrvavljenh dlanova držala za kanap. Glava žene koja je bila uz nju, bila joj zabijena u rebra, ruke nisu znale o šta bi se više oduprle. Na nebu, baklje su i dalje mirno, daleko i hladno cvetale u ravnomernim vremenskim intervalima. Iz čamca pak činilo se da se utroba mora obrnula, spremna da guta. Iza Eurigrantkinje, čovek je stenjao od preplašenosti. Nije smela da ga pogleda. Čamcem se nije više upravljalo, išao je pravo na ribarske brodove poređane oko njihovog mehurišta. Čamac je plovio pravo u poslednji čin svoje agonije. A odatle, iz tog poslednjeg čina, otvorenog psovkama upozorenja i urlanjem sa ribaskih brodova, nije bilo puta za nazad. Ne na mehurište! Alo! Ej! – urlao je Nikos gledajući kako čamac ide pravo u središte. Apostolos je već rovario po kabini da nađe pušku, nije ni svetlo upalio. Hteo je da ih zaplaši, da puca u vazduh. Hteo je, a živčan i pobesneo mrmljao je u mrak ribarske kabine da će ih sad pobiti, sve do jednog, psovao im majku nesvetu, dok su se njima, koje je hteo da pobije, životi raspadali na sred mora. Ispadali iz jednog najobičnijeg dotrajalog gumenog čamca u vodu, nad glavama im se crvenilo nebo od raketa za upozorenje, dok je nekoliko pomahnitalih ribara besnelo i spremalo se puca. Oko ljudi koji su se batrgali u crnini mora stvarala se bela morska pena. U njoj se više nije ni videlo gde je mehurište, a bilo je tačno tu, u srcu te agonije. Apostolos je spustio nišan puške, iako ništa nije video. Eurigrantkinja je osetila ledeni bol koji joj je prostrujao kroz butinu. Vrištala je, dok joj je slana voda nadirala u usta i terala je da krklja izbacujući je iz grla. Osećala je da joj se noga oduzima i da joj so nagriza meso. Nije mogla da sagleda ljude koji su se batrgali u vodi oko nje i zapljuskivali sve oko sebe. Mislila je da ju je ujelo nešto iz mora. U ušima punim vode, sve joj je zujalo, sem pucnjeva oko nje, koje je jasno čula, videla je i prodornu belu svetlost lampi čiji su krugovi prelazili po vodi. Osetila je jak udarac u potiljak. Glava joj je opet klonula. Prsluk je više nije stezao, klizila je iz njega, polako, nemo. Ne misleći ni na šta, sem na lice onoga ko je čeka na obali, i na krv iz bratovljevog stomaka na ulici grada-ruševine, koja se izliva, i izliva, izliva, izliva sada iz nje, po crnilu hladnog mora. Počela je da tone, glavom nadole, ne mogavši da pomera udove i gledajući penu koja se gore, ispod površine, haotično stvarala oko očajnih tela koja su se batrgala u vodi.

davljenje

Tonuvši i gubivši svest nazirala je, ili joj se bar tako činilo, dole u mulju, mrtvo telo. Mrtvački bleda glava bila je okružena purpurnim koralima koji su lelujali, a iz otvorenih usta šikljali su mehurovi. Pevala je. Nazaustavljiva. Gomila mehurova. Telo joj je polako i bestežinski tonulo. Poslednje što je uspela da učini jeste da posegne rukama za tom glavom. Uzela ju je u naručje i ostala sa njom, nedužno i uz neku čudnu neprijatnost, jer bilo je kasno da se obraduje njenom Orfeigrantu, koji je već odavno pevao svoju pesmu na tom dnu kod Lezbosa i čekao na nju.


Aleksa Nikolić (1994, Smederevo), diplomirani komparatista, piše i u periodici objavljuje književnu kritiku i prozu. U poslednje vreme prevodi sa francuskog. Trenutno na master studijama komparativne književnosti, u okviru programa Erasmus Mundus, na univerzitetima u Miluzu, Dakaru i Bolonji. Zanima se za frankofonu i srednjoevropsku književnost. Učestvovao u osnivanju novosadskog Kluba studenata komparatistike.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *