Dekapodi mora – Branislav Živanović [poezija]


Poljubac (1951), Rene Magrit


1.

Talasi nasrću na kopno u
širokim nanosima vetrova.
Tako nastaju nabori peska:
u nepravilnoj stopi linije
koja se nigde ne završava.
Ako dovoljno dugo slušaš huk
mora što podučava sintaksu,
poželećeš da više nikada
ne progovoriš ovim jezikom
koji se ni u šta ne uliva.

2.

Talasi u nepravilnom ritmu
rimuju se na jonskoj obali.
Iznad usana suvih od soli
dah joda i borovih iglica.
Abies in montibus altis, sa
nijansama plave i zelene
prelivaju se bez preklapanja.
Cirusi nalik brazdama peska
što se rasipaju duž pustinje,
iz ruke u ruku, kao vreme.

3.

I dalje nisam pronašao mir.
Ležim na obali, osluškujem.
Pokušavam da izolujem šum,
modricu mora što se nadima,
češe o šljunak širinom plaže,
diže nogavice kao sumnju
onima kojima se obraća
i kojih se to baš i ne tiče.
Terasa talasa naplavljena
radi njihanja i spoticanja.

4.

Nakon kraćeg oklevanja jedan
galeb se otisnuo s obale
širinom raspojasanog mora.
Sada je tačka na horizontu,
i sve manje i manje od toga,
svakim zamahom, rečju, udahom,
dok kljunom ne uhvati horizont
za šav i sleti u drugo vreme.
Potom, svi galebovi odleću.
Pitam se da li su bili ovde.

5.

More je vodeni žig vremena.
Pulsira kao neizrecivo
trajanje prisustva i odsustva,
večno žudeći za sadašnjošću.
Teče u poeziji poput sna.
Taktom vidljivog i nevidljivog
odgoneta paradokse sveta.
Ono je na njenim obodima,
zapljuskuje obale grafije
tišinom vodoravnih šumova.

6.

More, zimi, od tamnog mramora,
isklesano dletima jezika,
pod visokim kopljima čempresa.
Vrsta strahotnog zaumnog pisma
čiji su neprozirni obrisi
povučeni površinom vode
koja se nabira i smiruje.
Ne znam kako sam dospeo ovde.
Nosim relikviju izgubljenih,
pamćenje kraće od zaborava.

7.

Možda nema ničega strašnijeg
od otvorenog mora u noći,
što ispisuje kamenu knjigu
penom sipinog mastila ispod
hladnog meseca, dok ga oblaci
senče u paralaksi kretanja.
Osekom se povlači iz svog sna
u predele jezika i reči,
gde stanuje ona jedna koja
tka onomatopeju vremena.


(iz zbirke Pesma galiota, 2019)


Branislav Živanović (1984, Novi Sad), objavio je knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Živi i radi u Novom Sadu.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *