Poljubac (1951), Rene Magrit

1.

Talasi nasrću na kopno u
širokim nanosima vetrova.
Tako nastaju nabori peska:
u nepravilnoj stopi linije
koja se nigde ne završava.
Ako dovoljno dugo slušaš huk
mora što podučava sintaksu,
poželećeš da više nikada
ne progovoriš ovim jezikom
koji se ni u šta ne uliva.

–

2.

Talasi u nepravilnom ritmu
rimuju se na jonskoj obali.
Iznad usana suvih od soli
dah joda i borovih iglica.
Abies in montibus altis, sa
nijansama plave i zelene
prelivaju se bez preklapanja.
Cirusi nalik brazdama peska
što se rasipaju duž pustinje,
iz ruke u ruku, kao vreme.

–

3.

I dalje nisam pronašao mir.
Ležim na obali, osluškujem.
Pokušavam da izolujem šum,
modricu mora što se nadima,
češe o šljunak širinom plaže,
diže nogavice kao sumnju
onima kojima se obraća
i kojih se to baš i ne tiče.
Terasa talasa naplavljena
radi njihanja i spoticanja.

–

4.

Nakon kraćeg oklevanja jedan
galeb se otisnuo s obale
širinom raspojasanog mora.
Sada je tačka na horizontu,
i sve manje i manje od toga,
svakim zamahom, rečju, udahom,
dok kljunom ne uhvati horizont
za šav i sleti u drugo vreme.
Potom, svi galebovi odleću.
Pitam se da li su bili ovde.

–

5.

More je vodeni žig vremena.
Pulsira kao neizrecivo
trajanje prisustva i odsustva,
večno žudeći za sadašnjošću.
Teče u poeziji poput sna.
Taktom vidljivog i nevidljivog
odgoneta paradokse sveta.
Ono je na njenim obodima,
zapljuskuje obale grafije
tišinom vodoravnih šumova.

–

6.

More, zimi, od tamnog mramora,
isklesano dletima jezika,
pod visokim kopljima čempresa.
Vrsta strahotnog zaumnog pisma
čiji su neprozirni obrisi
povučeni površinom vode
koja se nabira i smiruje.
Ne znam kako sam dospeo ovde.
Nosim relikviju izgubljenih,
pamćenje kraće od zaborava.

–

7.

Možda nema ničega strašnijeg
od otvorenog mora u noći,
što ispisuje kamenu knjigu
penom sipinog mastila ispod
hladnog meseca, dok ga oblaci
senče u paralaksi kretanja.
Osekom se povlači iz svog sna
u predele jezika i reči,
gde stanuje ona jedna koja
tka onomatopeju vremena.

–

–
(iz zbirke Pesma galiota, 2019)

Branislav Živanović (1984, Novi Sad), objavio je knjige poezije: Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019). Živi i radi u Novom Sadu.