Pariska komuna: politička deklaracija o politici – Alen Badiju [esej]


Barikade na raskršću Bulevara Volter i Rišar Lenoar, Pariz, 1871.


Političke partije, grupe, sindikati i frakcije, koji su polagali pravo predstavljanje radnika i naroda dugo su formalno bili verni Pariskoj komuni. U ovome su se slagali sa Marksovom zaključnom napomenom iznesenoj u njegovoj divljenja dostnojnoj knjizi Građanski rat u Francuskoj: „Pariski radnici sa svojom Komunom, biće večno slavljeni kao nosioci novog društva“.

Redovno su posećivali Mur des fédérés, spomenik podignut u sećanje na dvadeset hiljada streljanih komunara, maja 1871. godine. Marks, ponovo: „Njegovi mučenici ugrađeni su u veliko srce radničke klase“.

Ima li radnička klasa uopšte ima srce?

Danas se Komune, u svakom slučaju, slabo sećamo, a i kada do toga dođe, loše je se sećamo. Pariska komuna je nedavno uklonjena iz [francuskih] školskih silabusa, u kojima je jedva i imala neko mesto. Javne funkcije prepune su direktnih potomaka Versaja, za koje je komunizam kriminalna utopija, radnik zastareli Marksov izum, revolucija krvava orgija, a ideja neparlamentarne politike despotsko svetogrđe.

Kao i obično, nije to problem sećanja, već istine. Na koji način trebamo da fokusiramo političku istinu Komune danas? Bez zapostavljanja tekstualnih i činjeničnih svedočanstava, šta je u zalogu ove rekonstrukcije, koja će se uglavnom služiti filozofskim sredstvima kako bi pristupila ovoj epizodi naše istorije u njenoj nesvodivosti.

Naravno, kada kažem, „naše“ istorije, reč je o „nama“ koji još uvek zastupamo politiku emancipacije, „nama“ čija zastava ostaje crvena, umesto trobojke, pod kojom su stajale ubice tog proleća 1871. godine.

Referentne tačke (1): činjenice

Počeću sa izborom zastarelih primera. To će biti prvi deo mog teksta,[1] nakon koga ću analizu preurediti u skladu sa novim kategorijama (situacija, pojava,[2] mesto, singularnost, događaj, nepostojeće [inexistent]…)

Na samoj sredini devetnaestog veka, u Francuskoj, Napoleon III bio je na vlasti. Njega su karakterisali reketaško ponoašanje i autoritarno svođenje računa sa Republikanskom revolucijom februara 1848. godine. Ovaj rasplet bio je praktično zagarantovan svega nekoliko meseci nakon ustanka, koji je na vlast doveo Luja-Filipa u junu 1848, kada je republikanska malograđanština pristala i čak podržavala masakr pariskih radnika od strane Kavinjakovih trupa. Jednako kao što je 1919. godine nemačka socijaldemokratska malograđanština otvorila potonju mogućnost nacističke hipoteze tako što je organizovala masakr Spartacista, koje je predvodila Roza Luksemburg.

Devetnaestog jula 1870. godine, francuska vlada, previše samouverena i zavedena Bizmarkovim lukavim manevrima, proglašava rat protiv Prusije. Drugog semptembra se odigrava katastrofa kod Sedana, kada je car zarobljen.[3] Ova opasnost vodi ka delimičnom naoružavanju pariske populacije u obliku Nacionalne garde, čija unutrašnju strukturu sačinjavaju radnici. A upravo se unutrašnja situacija pokazuje odlučujućom: četvrtog septembra, nakon velikih demonstracija, dolazi do juriša na Hôtel-de-Ville i carstvo je srušeno. Ali kao što je to bio slučaj 1830. i 1848. moć je odmah monopolizovana iza kulisa od strane „republikanskih“ političara, tj. Žila Favra, Žila Simona i Žila Ferija (Anri Gijoman će je zato nazvati „republikom Žilova“), Emila Pikara i Adolfa Tijera, koji žele samo jedno: da pregovaraju sa Bizmarkom kako bi ugušili političku pobunu radničke klase. Ali narodu moraju da skrenu pažnju sa ove činjenice, tako da odmah proglašavaju Republiku, sa namerom da podrede Parižane, iako ne uspevaju da preciziraju bilo kakav ustavni sadržaj ovog projekta; a kako bi profitirali na patriotskom sentimentu nazivaju se „Vladom nacionalne odbrane“. U ovakvim okolnostima mase odbijaju da ih podrže i umesto toga se pridružuju pokretu otpora, koji će duga opsada Pariza od strane Prusije samo intenzivirati.

U oktobru, u sramnim okolnostima, Bazen se predaje kod Meca sa najvećim delom francuske vojske. Potom sledi niz sitnih vladinih malverzacija koje vode ka predaji Pariza i primirju 28. januara 1871, a koje je detaljno izložio Anri Gijoman u odličnim knjigama posvećenim ratu 1870. i poreklu Komune. Većina Parižana dugo već nije sumnjala da je na vlasti uistinu bila vlada „Nacionalne izdaje“.

Bila je to, međutim, i vlada buržoaske odbrane protiv narodnih pokreta. Njen problem sada je bio da razoruža pariske radnike Nacionalne garde. Postojala su barem tri razloga zbog kojih su političari na vlasti bili sposobni da promišljaju situaciju u sopstvenu korist. Prvo, uspeli su da u velikoj žurbi konstituišu parlamentarnu skupštinu, u kojoj su dominirali ruralni i provincijalni reakcionari, kao neka vrsta chambre introuvable ekstremene desnice koja je bila legitimistička[4] i društveno osvetoljubiva. Protiv revolucije ništa nije tako efikasno kao izbori: to je maksima koju su De Gol, Pompidu i njihovi saveznici na zvaničnoj levici oživeli juna 1968. godine. Drugo, glavni i najprepoznatljiviji revolucionarni vođa, Blanki, je u zatvoru. Treće, klauzule primirja učinile su da Pariz bude opkoljen pruskim trupama sa severa i istoka. Rano ujutro 18. marta, neke vojne jedinice pokušavaju da oduzmu topove kojima raspolaže Nacionalna garda. Ovaj pokušaj nailazi na impresivnu, spontanu mobilizaciju pariskog naroda u radničkim kvartovima, a posebno pariskih žena. Vojska se povlači; vlada beži u Versaj.

Devetnaestog marta, Centralni komitet Nacionaln garde, predvođen radničkim predstavnicima koji su izabrani u jedinicama Garde, iznosi političku deklaraciju. To je fundamentalni dokument na koji ću se kasnije detaljno vratiti.

Dvadeset šesti mart, nove pariske vlasti organizuju izbore za Komunu od 90 članova.

Treći april, Komuna pokušava prvi kontranapad kako bi se suočila sa trupama koje je vlada, sa pruskom saglasnošću, usmerila na Pariz. Kontranapad je neuspešan. Oni koje su vojnici zarobili, uključujući tu i dva poznata člana Komune, Floransa i Divala, streljani su. Osećaj žestine sa kojom će se represija sprovoditi ispunjava vazduh.

Deveti april, najbolji vojskovođa Komune, poljski republikanac Dombrovski, ostvaruje određene uspehe, pre svega vraćanje Asnijera.

Šesnaesti april, dodatni izbori za Komunu održani su na apsolutno transparentan način u najvećem redu.

Između devetog i četrnaestog maja, vojna situacija se značajno pogoršava u jugozapadnim predgrađima. Padaju tvrđave Isi i Vonv.

Sve se ovo odigrava (od kraja marta do sredine maja) dok Parižani vode živote u miru i kreativnosti. Razne društvene mere koje se tiču rada, obrazovanja, žena i umetnosti su predmet rasprava i odluka. Da bismo imali uvid u prioritete o kojima se raspravljalo, navedimo, na primer, da se 18. maja glasalo o broju časova koji će biti obavezan u osnovnim školama – a da će vojska masovno ući u Pariz samo tri dana kasnie, 21. maja.

Pariz je, uistinu, istovremeno miran i neverovatno politizovan. Čisto opisni izveštaji sa lica mesta su retki: nemilitantni intelektualci uglavnom podržavaju Versaj, a većina njih (Flober, Gonkur, Dima sin, Lekont de Lil, Žorž Sand…) iznose niske komentare. Intelektualci najdostojniji divljenja su Verlen i Rembo, koji su prepoznati kao podržavaoci Komune, kao i Igo, koji, mada ništa ne razume, instinktivno i plemenito ustaje protiv represije.

Jedno svedočanstvo je istinski izvanredno. Ona se često pripisuje ili osporava Vijer de Lil Adamu. U svakom slučaju u njemu su neverovatno jasno vidljivi istovremena miroljubivost i politička živost koju je Komuna uspostavila na ulicama Pariza:

Ulazi se, izlazi, kruži i sakuplja. Smeh pariske dece narušava političke rasprave. Priđi raznim grupama, poslušaj. Čitav narod raspravlja o dubokim temama. Po prvi put se radnici mogu čuti, kako razmenjuju svoja shvatanja o stvarima o kojima su ranije raspravljali samo filozofi. Nema ni traga nadzornicima; nema policijskih agenata da ometaju kretanje prolaznika ulicom. Bezbednost je potpuna. 

Kada su ranije isti ovi ljudi izlazili pijani iz bals de barrière[5], buržoazija se distancirala, govoreći tiho: „Kada bi ovi ljudi bili slobodni šta bi se sa nama desilo? Šta bi bilo sa njima?“ Oni su slobodni i više ne igraju. Slobodni su i rade. Slobodni su i bore se.

Kada im danas čovek poštenih namera priđe, on vidi da se novo doba pred njime upravo ispilelo, a čak i oni najskeptičniji ostaju u čudu.

 

Između 21. i 28. maja, versajske trupe osvajaju Pariz barikadu po barikadu, a konačne borbe odigravaju se u radničkim utvrđenjima, u severositočnim arondismanima: jedanaestom, devetnaestom, dvadesetom… Masakri se smenjuju bez prekida, nastavljajući se dugo nakon „krvave nedelje“. Najmanje dvadeset hiljada ljudi je streljano. Pedeset hiljada je uhapšeno. Tako je počela Treća republika, koju i danas neki uzdižu kao zlatno doba „građanstva“.

 –

Referentne tačke (2): klasična interpretacija

U datom trenutku Marks je predložio shvatanje Komune koje je u potpunosti upisano u pitanje države. Za njega, ona je prvi istorijski slučaj u kome proletarijat preuzima prelaznu ulogu usmeravanja ili upravaljanja celikupnim društvom. Polazeći od Komuninih inicijativa i problema on zaključuje da državna mašina ne treba da se „preuzme“ ili „okupira“ već da se polomi.

Primetimo, u prolazu, da je glavni nedostatak njegove analize verovatno činjenica da je između marta i maja 1871. pitanje moći bilo u centru pažnje. Odatle potiču i one najupornije „kritike“ koje su postale opšte mesto: da je Komuni navodno nedostajalo kapaciteta za donošenje odluka. Da se odmah marišalo na Versaj, da se uzelo zlato iz Banke Francuske…  Prema mom shvatanju, ova „da“ su lišena stvarnog sadržaja. Uistinu, Komuna nije imala kapacitete da se sa njima suoči, niti sredstva kojima bi ih ostvarila.

Marksov opis je zapravo ambivalentan. Sa jedne strane, on hvali sve što je vodilo razgradnji države, odnosno, preciznije, nacionalne države. U tom smislu on ističe: Komunino ukidanje profesionalne vojske u ime naoružanog naroda; sve mere koje su preuzete u vezi sa izborima i opozivošću državnih službenika; okončanje podele moći u ime odlučne izvršne vlasti; njen internacionalizam (finansijski delegat Komune bio je Nemac, vojno rukovodstvo Poljaci itd.). Sa druge strane, on kritikuje nedostatke koji su u osnovi državni [incapacités étatiques]: njenu slabu vojnu centralizaciju; njenu nesposobnost da formuliše finansijske prioritete; njene nedostatke po nacionalnom pitanju, njen loš kontakt sa drugim gradovima, ono što je rekla i što je prećutala o ratu sa Prusijom, i konačno, neuspešnu mobilizaciju provincijalnih masa.

Zanimljivo je zapaziti da dvadeset godina kasnije, u predgovoru novom izdanju Marksovog teksta, Engels formalizuje Komunine kontradikcije na isti način. On pokazuje da su dve dominantne sile iz 1871, prudonovci i blankisti, u suštini na kraju uradili upravo suprotno od onoga što je bila njihova ideologija. Blankisti su se navodno zalagali za ekstremnu centralizaciju, i oružane zavere u kojima bi mali broj odlučnih ljudi preuzeo moć, kako bi je vršio na autoritaran način u korist radničkih masa. A u stvarnosti su proglasili slobodnu federaciju komuna i ukidanje državne birokratije. Prudonovci su bili protivnici bilo kakve kolektivne aproprijacije sredstava za proizvodnju i promovisali male, samoupravne poduhvate. A na kraju su podržavali formiranje ogromne radničke asocijacije sa svrhom upravljanja krupnom industrijom. Engels zato sasvim logično zaključuje kako su Komunine slabosti ležale u činjenici da njene ideološke forme nisu bile primerene donošenju državnih odluka. Kao i da su rezultati ove kontradikcije jednostavno kraj blankizma i prudonizma, pripremajući put marksizmu.

Ali kako bi struja koju su predstavljali Marks i Engels 1871, pa čak i mnogo kasnije, mogla biti adekvatnija u datoj situaciji? Kojim bi to dodatnim sredstvima njena pretpostavljena hegemonija osnažila situaciju?

Činjenica je da će ambivalentnost Marksove analize da se prenese kroz socijaldemokratske stavove kao i kroz njihovu lenjinističku radikalizaciju, odnosno, njen suštinski partijski oblik, kroz čitav naredni vek.

U osnovi, „socijaldemokratska“ partija, partija „radničke klase“ – ili „proleterska“ partija – a onda kasnije „komunistička“ partija je istovremeno oslobođena od odnosa sa državom i predodređena da vrši moć.

To je čisto politički organ koji je konstituisan subjektivnom podrškom – kroz ideološki rascep – i kao takav on je spoljašnji u odnosu na državu. U odnosu na dominaciju, on je slobodan; nosilac je principa revolucije, odnosno, razaranja buržoaske države.

Ali partija je takođe organizator centralizovane, disciplinovane sposobnosti koja je sasvim usmerena na preuzimanje državne vlasti. Ona nosi princip nove države, države diktature proletarijata.

Može se zato zaključiti, da partija ostvaruje ambivalentnost marksističkog opisa Komune, da mu daje telo. Ona postaje političko mesto suštinske tenzije između ne-države, čak i anti-države, sa karakterom politike emancipacije, i državnih odlika pobede i trajnosti ove politike. I ovako stoje stvari bez obzira da li je pobeda revolucionarna ili izborna: mentalna shema je ista.

Upravo zato će partija stvoriti (posebno sa Staljinom i nakon njega) figuru partijske-države. Partijska-država poseduje kapacitete namenjene rešavanju problema koje Komuna nije mogla da reši: centralizaciju policije i vojne odbrane; potpuno uništenje buržoaskog ekonomskog odlučivanja; mobilizaciju i podređivanje seljaka radničkoj hegemoniji; stvaranje moćne internacionale itd.

Nije slučajnost da je Lenjin, kako to legenda kaže, igrao na snegu kada je boljševička vlast dosegnula i prevazišla 72 dan, za kojih je čitava sudbina Pariske komune otvorena i okončana. 

Ipak, iako je možda pronašla rešenja za državne probleme koje Komuna nije mogla da reši, možemo se zapitati da li je njihovim rešavanjem partijska-država potisnula određene političke probleme koje je Komuna, na njenu sreću, bila sposobna da adresira.

Najzanimljivija je međutim činjenica da je retroaktivno kroz partijsku-državu Komuna redukovana na dva parametra: prvo, na njenu društvenu određenost (radnici); i drugo, na herojsko ali nedostatno sprovođenje vlasti.

Posledica ovakvog mišljenja je ispražnjenost Komune od svog političkog sadržaja. Ona je naravno zapamćena, slavljena i prisvajana, ali samo kao čista tačka artikulacije društvene prirode državne  moći. Ali ako se sastoji samo od toga, Komuna je politički prevaziđena. Zato što je zamenjena – kako je to Silvan Lazaris predložio – staljinističkim političkim modusem za koji je nesvodivo mesto politike partija. 

Upravo zato njena komemoracija istovremeno predstavlja zabranu njenog obnavljanja.

Na ovoj tački postoji zanimljiva priča koja se tiče Brehta. Nakon rata, Breht se vratio u „socijalističku“ Nemačku, u kojoj su sovjetske trupe diktirale zakon. Na put je krenuo 1948. zastajući u Švajcarskoj kako bi dobio informacije iz inostranstva. Tokom njegovog boravka u Švajcarskoj napisao je, uz pomoć Rute Berlau, njegove tadašnje ljubavnice, istorijski komad naslovljen Dani Komune. Ovaj komad je dosta dobro zasnovan na arhivskoj građi, a u njemu se istorijske figure kombinuju sa popularnim junacima. To je komad koji je više komičan i liričan nego epski; po mom mišljenju to je dobar komad, iako se retko izvodi. Nakon dolaska u Nemačku Breht predlaže postavljanje tog komada državnim vlastima. Onda, godine 1949, vlasti proglašavaju izvođenje ovakvog komada neprimerenim! Budući da je socijalizam u procesu pobedničkog uspostavljanja u Istočnoj Nemačkoj, nema razloga za vraćanje na prevaziđene epizode proleterske svesti kakva je Komuna. Breht, sve u svemu, nije izabrao najbolju vizit-kartu kojom bi se predstavio. Nije shvatio da je nakon Staljinovog definisanja lenjinizma – svedenog na kult partije – kao „marksizma u epohi pobedonosnih revolucija“, povratak na izgubljenu revoluciju bio besmislen. 

Imajući to na umu, koja je onda bila Brehtova vizija Komune? Kako bismo je razumeli, pročitajmo poslednje tri strofe pesme naslovljene „Odluka komunara“:


S obzirom: da nam se neće posrećiti
Da sebi obezbedimo dobru platu
Preuzimamo sada sami fabrike
S obzirom: da će nam i bez vas to biti dosta.

S obzirom, da mi vladi
I onome što je oduvek govorila, ne verujemo
Odlučili smo da pod sopstvenim vođstvom
Odmah sada izgradimo dobar život.

S obzirom: da slušate samo topove –
I da druge reči ne razumete –
Moramo onda jednostavno, tako je, to će se isplatiti
Da topove okrenemo ka vama!

Očigledno je da Breht ostaje unutrar okvira klasične interpretacije. Komuna je prikazana kao kombinacija društva i moći, materijalnog zadovoljenja i topova.

Referentne tačke 3 – kineska reaktivacija

Tokom Kulturne revolucije, a posebno između 1966. i 1972. godine, Pariska komuna je ponovo aktivirana i često pominjana od strane kineskih maoista, kao da su, zarobljeni unutar rigidne hijerarhije partijske države, tragali za novim referentnim okvirom, izvan Revolucije 17. oktobra, i zvaničnog lenjinizma. Tako su u Odluci od šesnaest tačaka iz avgusta 1966., koju je najverovatnije većim delom napisao sam Mao, date preporuke da se inspiracija traži u Pariskoj komuni, posebno kada su u u pitanju izbor i opoziv vođa nove organizacije koja je nastajala iz masovnog pokreta. Nakon preuzimanja šangajske opštine od strane revolucionarnih radnika i studenata u januaru 1967. godine, novi organi vlasti nazvaće sami sebe „Šangajska komuna“, ukazujući na činjenicu da su neki maoisti pokušavali da politički povežu pitanja moći i države u obliku koji bi se razlikovao od kanonizovanog, staljinističkig modusa otelotvorenog u partiji.

Ipak, ovi pokušaji su u opasnosti. Tako nešto je vidljivo kada se u procesu „preuzimanja“ vlasti i uspostavljanja novih organa pokrajinske i opštinske uprave ime „Komune“ brzo napušta i zamenjuje daleko bezličnijim nazivom „Revolucionarnog komiteta“. Tako nešto se takođe može videti na proslavi stogodišnjice Komune u Kini 1971. godine. Da je komemoracija bila nešto više od pukog sećanja, da je još uvek sadržala elemente reaktivacije, vidljivo je u samoj razmeri demonstracija. Milioni ljudi su marširali duž čitave Kine. Ali malo po malo, revolucionarne zagrade su zatvorene, što se moglo videti u zvaničnom saopštenju objavljenom ovom prilikom, saopštenju koje su neki od nas tada čitali, a koje je daleko manji broj do danas sačuvao kako bi mogao ponovo da ga pročita (što je vrerovatno postalo teško i mnogim Kinezima… ). Tekst je naslovljen: Živela pobeda diktature proletarijata! Povodom obeležavanja stogodišnjice Komune.[6] 

Potpuno je ambivalentan.

Posebno značajno je što sadrži za epigraf formulu koju je Marks napisao u vreme Komune:

 –

Ako komuna bude uništena, borba će biti samo odložena. Principi komune su večni i neuništivi; oni će se javljati iznova sve dok radnička klasa ne bude oslobođena.

 –

Ovaj izbor potvrđuje da čak i u 1971. godini Kinezi smatraju da Komuna nije prosto slavna (mada prevaziđena) epizoda isorije radničkih borbi, već istorijsko ospoljavanje principa koji treba da se ponovo aktiviraju. Poslušajmo, takođe, izjavu koja je odjek Marksa, a koju je verovatno fomulisao Mao: „Ako Kulturna revolucija ne uspe, njeni principi će svejedno ostati na dnevnom redu“. Ona nas još jednom navodi da Kulturnu revoluciju prepoznamo kao produžetak Komune, više nego Oktobra 1917.

Relevantnost Komune je očigledna i u sadržaju proslave, koju su kineski komunisti suprotstavili sovjetskom rukovodstvu. Na primer:

U trenuktu u kome proletarijat i revolucionarni narodi sveta obeležavaju stogodišnjicu Pariske komune, sovjetska revizionistička renegatska klika glumata, govoreći uvijeno o „lojalnosti principima Komune“ i predstavljajući se kao naslednici Pariske komune. Nemaju ni malo stida. Kakvo pravo imaju sovjetski revizionistički renegati da pričaju o Pariskoj komuni?

Unutar ovog okvira ideoloških opozicija između kreativnog revolucionarnog marksizma i retrogradnog državnog projekta dati tekst pozicionira Maov doprinos i jedinstveni doprinos Kulturne revolucije, u kontinuitetu sa Komunom:

Plotuni Velike proleterske kulturne revolucije započete i predvođene sekretarom Maom razorili su buržoasko predsedništvo predvođeno renegatom, skrivenim izdajnikom Liju Šao-Čijem, i razrušili najdraži imeprijalisitički i moderni revizionistički san obnavljanja kapitalizma u Kini. 

Sekretar Mao je sumirao na sveobuhvatan način pozitivne i negativne aspekte istorijskog iskustva diktature proletarijata, nasleđenog, branjenog i razvijenog u marksističko-lenjinističkoj teoriji proleterskih revolucija i diktature proleterijata, i razrešio u teoriji i praksi najznačajnije pitanje našeg doba – pitanje konsolidacije diktature proleterijata i sprečavanja obnavljanja kapitalizma.

Središnja formulacija je „konsolidacija diktature proleterijata“. Pozvati se ovde na Parisku komunu znači shvatiti da diktatura proleterijata ne može biti svedena na jednostavnu državnu formulu i da potraga za putem ka komunizmu nužno podrazumeva revolucionarnu mobilizaciju masa. Drugim rečima,  kao što su pariski radnici 18. marta 1871. godine učinili po prvi put u istoriji, bilo je neophodno izmisliti unutar tekućeg revolucionarnog iskustva – kroz uvek nesigurnu i nepredvidivu odluku – novu formu proleterske države. Ali što je još važnije, rano u tekstu maoisti su već naglasili da je Kulturna revolucija „konačno otkriveni oblik diktature proleterijata“.

Uprkos tome, opšte shvatanje artikulacije politike i države ostali su nepromenjeni. Pokušana revolucionarna reaktivacija Pariske komune ostaje upisana u raniji opis, a pogotovo ostaje podređena tutorskoj figuri partije. Tako nešto je jasno iz odlomaka o Komuninim nedostacima:

Osnovni razlog neuspeha Pariske komune ležao je u istorijskim uslovima, marksizam još uvek nije dosegnuo dominantnu poziciju u radničkom pokretu, a proleterska revolucionarna Partija sa marksizmom koji bi je vodio nije se još oformila . . . Istorijsko iskustvo nam pokazuje da je tamo gde revolucionarni entuzijazam u delu masa postoji, još uvek potrebno da postoji snažno jezgro rukovodstva proleterijata, odnosno „revolucionarna partija . . . izgrađena na marsističko-lenjinističkoj revolucionarnoj teoriji i u marksističko-lenjinističkom revolucionarnom stilu“.

Iako je poslednji deo Maov citat o Partiji, mogao je isto tako biti i Staljinov. Upravo zato je, uprkos aktivizmu i militantnosti, maoistička vizija Komune u konačnom ostala zatvorenik partijsko-državnog okvira, odnosno, onoga što sam nazvao „prvim opisom“.  Na kraju ove skice klasične interpretacije i onoga što je iz nje izuzeto, možemo da kažemo da današnja politička vidljivost Pariske komune  nije evidentna. Barem u smislu kojim se pod „danas“ misli momenat u kome moramo da prihvatimo izazov mišljenja politike van njene subjektivacije od strane države i van mreže partija ili partije.

A ipak, Komuna je bila politička sekvenca koja, posebno, nije sebe smeštala u takvu subjektivaciju ili takvu mrežu.

Metod se zato mora sastojati iz zaobilaženja klasičnih interpretacija i suočavanja sa političkim činjenicama i određenjima Komune koristeći se drugim sredstvima.

Preliminarno: šta je „Levica“?

Za početak, napomenimo da su pre Komune postojali brojni manje ili više naoružani narodni i radnički pokreti u Francuskoj, u dijalektičkom odnosu sa problemom državne vlasti. Možemo razmotriti užasne dane juna 1848. kada pitanje vlasti nije ni moglo biti postavljeno: nakon zatvaranja nacionalnih radionica, proterani iz Pariza i saterani u ćorsokak, radnici su se borili, nemo, bez vođstva i bez perspektive. Očaj, bes, masakri. Ali bilo je i Trois Glorieuses jula 1830. i pada Šarla V; bilo je i februara 1848. i pada Luja-Filipa: i konačno, bilo je i 4. septembra 1870. i pada Napoleona III. U toku četiri decenije, mladi republikanci i naoružani radnici doveli su do sloma dve monarhije i jednog carstva. Upravo zato je Marks, smatrajući Francusku „klasičnom zemljom klasne borbe“ i napisao ona remek-dela: Radničku borbu u Francuskoj, 18. brimijer Luja Napoleona Bonaparte i Građanski rat u Francuskoj.

Kada su u pitanju 1830, 1848. i 1870, moramo da naglasimo da one dele jednu suštinsku osobinu, koja je utoliko važnija budući da je relevantna i danas. Masovni politički pokreti bili su najvećim delom proleterski. Ali onis su pomireni sa činjenicom da će njihov konačni rezultati podrazumevati dolazak na vlast republikanskih i orleanističkih političara. Rascep između politike i države ovde je očigledan: parlamentarna projekcija političkog pokreta svedoči o suštinskoj političkoj neadekvatnosti države. Ali je važno primetiti da se ova neadekvatnost u iskustvu pojavljuje kao neuspeh samog pokreta a ne kao cena koja se mora platiti usled strukturnog rascepa između države i političke invencije. U konačnom, unutar proleterskog pokreta prevladava subjektivna teza da postoji, ili da bi trebalo da postoji, kontinuitet između političkih masovnih pokreta i njegovih državnih projekcija. Stoga i stalno vraćanje motiva „izdaje“ (tj. političari na vlasti izdaju politički pokret. No, da li su oni odista ikada imali bilo koju drugu nameru, ili ulogu?). I svaki put ovaj beznadežni motiv vodi ka likvidaciji političkog pokreta, često na duge periode.

A to je najznačajnije. Podsetimo se da je konačni rezultat narodnih pokreta (‘Ensemble!’) iz decembra 1995. godine[7] i sans-papiers pokreta iz Sen-Bernara[8] bio izbor Žospena, posle koga su se – empirijski opravdano – ubrzo javili uzvici „izdaja“. U širem smislu, maj 1968. i njegova „levičarska“ sekvenca istrošili su se usled podrške Miteranu, i mnogo pre 1981. godine. Još dalje, radikalna novost i politička očekivanja Pokreta otpora između 1940. i 1945. godine nisu doneli mnogo nakon Oslobođenja, kada su se stare partije vratile na vlast pod okriljem De Gola.

Žospen, Miteran i ostali njima slični su Žil Favr, Žil Simon, Žil Ferije, Tijer i Pikar našeg vremena. I danas nas oni još uvek pozivaju da „obnovimo levicu“. Kakva farsa!

Istina je da sećanje na Komunu takođe svedoči o neprestanim taktikama prilagođavanja koje parlamentarne varalice preduzimaju u situacijama erupcije masovne politike: zar Mur des fédérés, taj bedna spomen pliča mučeničkim radnicima, nije podignuta na zidu velike avenije Gambeta, koja nosi ime po tom šokiranom parlamentarcu i osnivaču Treće republike?

Ali prema svemu tome, Komuna se uzdiže, kao izuzetak.

Jer Komunom zovemo onaj događaj u kome se po prvi i jedini put, do danas, raskrstilo sa parlamentarnom sudbinom narodnih i radničkih političkih pokreta. Na veče otpora u radničkim kvartovima, 18. marta 1871. kada su se vojne trupe povukle ne uspevajući da oduzmu topove, mogao se javiti poziv na vraćanje u red, moglo se pregovarati sa vladom, mogla je biti izvučena nova klika oportunista iz šešira istorije. Ali ovaj se put tako nešto nije desilo.

Sve to je sažeto u deklaraciji Centralnog komiteta Nacionalne garde, koja je deljena po čitavom gradu 19. marta:

Pariski proleteri su, usled neuspeha i izdaje vladajućih klasa, razumeli da je došao trenutak da sami spasu situaciju, preuzimajući u svoje ruke smer kretanja javnih poslova.

Ovaj put, ovaj jedinstveni put, sudbina se nije vratila u ruke kompetentnih političara. Ovaj put, ovaj jedinstveni put, izdaja je prizvana kao nešto što se mora izbeći, a ne kao puki rezultat pogrešnog izbora. Ovaj put, ovaj jedinstveni put, predloženo je da se sa situacijom suoči isključivo na osnovu resursa proleterskog pokreta.

U tome leži stvarna politička deklaracija. Naš zadatak je da promislimo njenu sadržinu.

Ali pre toga, bitna je jedan strukturna definicija: Nazovimo „Levicom“ skup parlamentarnih političkih službenika koji proglašavaju da su isključivo oni sposobni da iznesu opšte posledice jedinstvenog političkog pokreta. Ili, služeći se savremenim jezikom, da su jedino oni sposobni da „društvenim pokretima“ obezbede „političku perspektivu“.

Na osnovu toga deklaraciju 19. marta 1871. možemo da opišemo kao deklaraciju rascepa sa Levicom.  

Upravo su taj rascep komunari morali da plate sopstvenom krvlju. Jer, još od 1830, Levica je bila jedini adut poretka tokom društvenih potresa velikih magnituda. Još jednom, u maju 1968. Pompidu je veoma brzo razumeo da samo KPF može da ponovo uspostavi red u fabrikama. Komuna je jedinstveni primer rascepa sa Levicom u tolikim razmerama. Uravo ovo, usput, osvetljava izuzetnu vrednost, paradigmatski doprinos – daleko veći od 17. oktobra – koji je Komuna imala za kineske revolucionare između 1965. i 1968, i za francuske maoiste između 1966. i 1976: periode u kojima je zadatak bio upravo raskinuti sa sopstvenom subjektivacijom tog osnovnog amblema, Levice, amblema u koji su se – bilo da su bile na vlasti ili u opoziciji (ali na jedan dubok način, „velika“ komunistička partija je uvek na vlasti) – komunističke partije pretvorile.

Uistinu, nakon što je Komuna skrhana, levičarsko „pamćenje“ ju je apsorbovalo. Posredovanje te paradoksalne apsorpcije imalo je oblik parlamentarne borbe za amnestiju proteranih ili još uvek utamničenih komunara. Kroz ovu borbu Levica se nadala bezrizičnoj konsolidaciji svoje elektoralne moći. Nakon toga je došla epoha komemoracije – o kojoj sam ponešto već rekao. Danas se Komunina politička vidljivost mora obnoviti kroz proces isključivanja: rođena u raskidu sa Levicom, mora se ekstrahovati iz levičarske hermeneutike, koja ju je tako dugo opterećivala.

Postupajući na ovaj način, iskoristimo činjenicu da je Levica, čija je niskost inače konstitutivna, danas dospela na tako niske grane da se više ni ne pretvara da se seća Komune.

Ali operacija nije jednostavna. Ona zahteva da mi dozvolite da postavim određene operatore i novi découpage događaja.

Komuna je mesto – ontologija Komune

Uzmimo bilo koju situaciju. Mnoštvo koje je objekat ove situacije – čiji elementi su indeksirani onim transcendentalnim same situacije – biće mesto, ukoliko počne da prebrojava samo sebe unutar referencijalnog polja sopstvenog indeksiranja. Drugim rečima: mesto je mnoštvo koje se unutar situacije odnosi samo prema sebi, sa svojim elementima, tako da podržava biće sopstvenog pojavljivanja.

Čak i kada je ideja još uvek mutna, možemo da počnemo da uviđamo njen sadržaj: mesto je singularnost zato što priziva sopstveno biće u pojavljivanju sopstvene mnoštvene kompozicije. Pravi od sebe u svetu tubitak sopstvenog bića. Budući da to čini među svim ostalim mogućim posledicama, mesto samo sebi daje intezitet postojanja. Ono je biće koje postoji samo po sebi.  

Čitava poenta ovog teksta jeste da pokažemo da je 18. mart 1871. godine takvo mesto.

Rizikujući da se ponavljam, još jednom ću izneti, iz ugla jedinstvene konstrukcije, sve pojmove situacije „Pariza sa kraja Francusko-pruskog rata 1870. godine“. Nalazimo se u martu 1871. Nakon pojave otpora i obuzeta strahom od revolucionarnog i radničkog Pariza, međuvlada buržoaskih „republikanaca“ kapitulira pred Bizmarkovom Prusijom. Kako bi konsolidovala ovu političku „pobedu“ – uporedivou sa Petenovom reakcionarnom osvetom 1940. (u kojoj se preferira nagodba sa spoljnim neprijateljem naspram izlaganja unutrašnjem) – ona zaseda sa rojalističkom većinom izabranom na brzinu od strane uplašenih ruralnih birača, u skupštini u Bordou.

Predvođena Tijerom, vlada se nada da će iskoristiti okolnosti kako bi potpuno uništila politički kapacitet radnika. Ali na pariskom frontu, proleterijat se naoružao u obliku Nacionalne garde, budući da je bio mobilisan tokom opsade Pariza. U teoriji, pariski proleterijat raspolaže stotinama topova. „Vojni“ organ parižana je Centralni komitet, u kome se okupljaju delegati raznih bataljona Nacionalne garde, bataljoni koji su povezani sa velikim radničkim kvartovima Pariza – Monmartrom, Belvilom i tako dalje. 

Na ovaj način smo podelili svet, čija logička organizacija – ono što se filozofskim žargonom može nazvati transcendentalna organizacija – miri intenzitete političkog postojanja na osnovu dva skupa antagonističkih kriterijuma. Što se tiče reprezentativnih, izbornih dispozicija, mora se prepoznati važnost Parlamenta koji okuplja tradicionalističke ruraliste,[9] Tijerovu kapituliranu vladu, oficire regularne armije, koji su se samo očešali o pruske vojnike, i sada sanjaju da se bore protiv pariskih radnika. Tu počiva vlast, posebno zato što je to jedina vlast koju okupator priznaje. Na strani otpora, političke intervencije i francuske revolucionarne istorije, nalazi se plodni nered pariskih radničkih organizacija, koji se meša sa Centralnim komitetom kao predstavništvom dvadeset kvartova, Federacijom trgovinskih sindikata i nekolicinom članova Međunarodnog i lokalnih vojnih komiteta. Uistinu, istorijska konzistentnost ovog sveta koji je bio rascepkan i raspušten zahvaljujući ratu, održavala se samo na osnovu većinskog ubeđenja da radnički kapacitet za vladavinu ne postoji. Za najveći deo naroda, uključujići i samo radništvo, politizovani deo pariskih radnika je jednostavno nerazumljiv. Ovi radnici su samo nepostojeće [l’inexistant propre] pojma „politički kapacitet“, u neizvesnom svetu proleća 1871. godine. Ali za buržoaziju oni su i kao takvi isuviše postojeći, makar u fizičkom smislu. Vlada dobija pretnje sa berze, koje kažu: „Nikada finansijske operacije nećete dovesti u red, dok se ne otarasite tih prokletnika“. Prvi na listi imperativa i naizgled lak zadatak: razoružati radnike i, posebno, vratiti topove koji su podeljeni među pariskim radničkim kvartovima odlukom komiteta Nacionalne garde. Upravo će ova inicijativa od termina „18. mart“ (samo jedan od dana, takav kakav jeste, izložen u situacijij „Parisko proleće 1871.“) napraviti mesto, odnosno, ono što se samo predstavlja u pojavljivanju situacije. 

Preciznije, 18. mart je prvi dan događaja koji sebe naziva Pariskom komunom, tj. preuzimanjem vlasti od strane socijalističkih i republikanskih političkih militanata i organizacija naoružanih radnika u Parizu od 18. marta do 28. maja 1871. Završni račun ove sekvence je masakr mnogih desetina hiljada „pobunjenika“ od strane trupa Tijerove vlade i reakcionarne Skupštine.

Šta je tačno, u terminima svog vidljivog sadržaja, početak nazvan 18. mart? Naš odgovor je: pojavljivanje bića-radnika – koji do danas ostaje društveni simptom, ogoljena sila pobune, teorijska pretnja – u prostoru vladalačkog i političkog kapaciteta.

I šta se dešava? Tijer naređuje generalu Aurelu de Paladanu da vrati topove koje drži Nacionalna garda. Oko tri ujutro izveden je prevrat od strane određenih jedinica. Potpuni uspeh, ili barem tako deluje. Na zidovima se može pročitati proglas Tijera i njegovih ministara; iznosi paradoks rascepa transcendentalne procene: „Neka se dobri građani izdvoje od loših; neka pomognu javnim trupama“. Bez obzira na to, do jedanaest časova pre podne, prevrat je propao. Vojnici su okruženi stotinama običnih žena, koje podržavaju anonimni radnici i članovi Nacionalne garde, delujući prema sopstvenoj inicijativi. Mnogi vojnici se mešaju sa lokalnim stanovništvom. Topovi su vraćeni. General De Paladan paniči, videći u ovome veliku crvenu pošast: „Vlada vas poziva da branite svoje domove, svoje porodice i svoje vlasništvo. Neki zavedeni pojedinci, koji se pokoravaju tajnim vođama, okrenuli su topove koje smo uskratili Prusima prema Parizu“. Prema njemu, neophodno je „okončati pobunjeni Komitet, čiji članovi zastupaju samo komunističke doktrine i žele da opljačkaju Pariz i ugrobare Francusku“. Ali uzalud.

I mada nema nekog određenog vođstva, pobuna se nastavlja i proširuje na čitav grad. Naoružane radničke organizacije koriste barake, javne zgrade i konačno Hotel-de-Vil, koji će pod crvenom zastavom biti mesto i simbol nove vlasti. Tijer se spašava bežeći skrivenim stepenicama. Ministar Žil Favr iskače kroz prozor. Čitav aparat vlade iščezava i premešta se u Versaj. Pariz se predaje pobuni.

Osamnaesti mart je mesto, jer se pored svega drugog što se javlja pod ambivalentnim transcendentalnim imenom „Pariz u proleće 1871.“, javlja kao jasan i sasvim nepredvidiv početak raskida (doduše, još uvek bez pojma) sa onime što je uspostavilo normu njegovog pojavljivanja. Naglašavam da je „18. mart“ naslov poglavlja fantastične Istorije Pariske komune 1871. militantnog autora Lisagareja, koja je objavljena 1876. Ovo poglavlje se bavi, naravno, „ženama 18. marta“ svedočeći da je „18. mart“, sada već kao predikat, počeo da bude viđen kao suštinski element u procenjivanju mogućih raspleta događaja tog dana. Lisagarej jasno vidi da su pod znakom erupcije bića, slučajnosti 18. marta dovele do prevrata u zakonima pojave. Zaista, od same činjenice da su pariski radnici, prevazilazeći raštrkanost njihove političke mreže, sprečili sprovođenje državnog akta, preciznom i brzom silom (preuzimanje topova), proizilazi i obaveza da se nepoznata sposobnost sada pojavljuje, nepoznata moć kojom će se sagledati 18. mart, pod zapovešću bića, kao element situacije, koja on i jeste.

U suštini, sa stanovišta dobro-uređenog pojavljivanja, mogućnost narodne i radničke upravljačke vlasti je prosto i čisto nemoguća. Tako stoje stvari i sa samim militantnim radnicima, koji neprimetno koriste rečnik „Republike“. U veče 18. marta, članovi Centralnog komiteta Nacionalne garde – jedine stvarne vlasti nad gradom čiji su lelgalni staratelji isparili – ostaju manje ili više ubeđeni da ne bi trebalo da sede u Hotel-de-Vilu, ponavljajući da „nemaju mandat da vladaju“. U skladu sa našom koncepcijom „Levice“, to znači da oklevaju da sa njom raskinu. Jedino zato što mač okolnosti visi nad njihovim glavama oni ipak donose odluku, dok im Eduar Moro – savršeni anonimus – bude diktirao u jutro 19. marta da „nastave sa izborima, da obezbede javne službe i da zaštite grad od iznenađenja“. Ovim gestom nolens volens, oni se direktno uspostavljaju, nasuprot vernosti parlamentarnoj Levici, kao poltička vlast. Postupajući na ovaj način oni prizivaju „18. mart“ kao početak ove vlasti, vlasti koja je posledica 18. marta. 

Zato je važno razumeti da je 18. mart mesto jer se nameće svim elementima koji doprinose njegovom postojanju, kao ono što na osnovu nerazgovetnog sadržaja bića-radnika, „nasilno“ priziva potpuno novu transcendentalnu procenu intenziteta ovog bića.  Mesto „18. marta“, ovaj empirijski „18. mart“ u kome je nemoguća mogućnost dodeljena radničkom postojanju, jeste, mišljen kao takav, subverzija pravila političkog pojavljivanja (logike moći) putem sopstvene aktivne podrške.   

Komuna je singularnost – logika Komune (1)

Kada je reč o promišljanju čistog bića mesta, ono je prosto mnoštvo koje je istovremeno sopstveni element. To smo upravo pokazali na primeru 18. marta, kao kompleksnom skupu peripetija čiji rezultat je uspostavljanje „18. marta“, u objektu „18. marta“ kao hitnosti nove političke pojave, kao forsiranju još nečuvene transcendentalne procene političke scene.

Ali mesto se ne sme promišljati samo u kategorijama njegove ontološke partikularnosti koju sam upravo naznačio, već i prema logičkom odvijanju njegovih posledica.  

Zaista, mesto je figura trenuka. Pojavljuje se samo da bi potom nestalo. Svojevrsno trajanje, odnosno vreme u kome se neko mesto otvori i zasnuje, vezuje se samo za njegove posledice. Entuzijazam 18. marta je sasvim sigurno zasnovao prvu radničku vlast u istoriji, ali kada 10. maja Centralni komitet objavi da je radi očuvanja „revolucije 18. marta, koja je tako dobro započela“ potrebno „okončati sa kontroverzama, zlonamernostima, rivalstvima, neznanjem i nesposobnostima“, njegov hvalisav očaj odaje sve što se desilo, putem raspodele i obuhvatanja političkih inteziteta u gradu, tokom protekla dva meseca.

Imajući to na umu, šta su bile posledice? Data tačka je ključna u teoretisanju istorijskog pojavljivanja politike. Moraću ovde, naravno, da preskočim tehničke detalje ovog teoretisanja. Najjednostavnije je da vrednost fiksiram za relaciju posledica između dve kategorije u situaciji, putem posredovanja njihovog stupanja u postojanje. Ako je element a neke situacije takav da njegovo postjanje ima vrednost p, i ako element b te iste situacije postoji do stupnja q, možemo da zaključimo da će b biti posledica a u jednakoj meri u kojoj su međuzavisni njihovi intenziteti q i p, ili, ako hoćete, njihovi nizovi. Ako je, na primer, na mernoj skali intenziteta postojanja svojstvenog nekoj situaciji, q daleko manje od p, možemo da potvrdimo da b zavisi od a.

Možemo onda da kažemo da je posledica snažna ili slaba povezanost međi postojanjima. Stepen u kome je jedna stvar posledica druge nikada nije nezavisna od intenziteta postojanja koji ima u datoj situaciji. Pomenuta deklaracija Centralnog komiteta 10. maja 1871. se onda može čitati kao teza o posledicama. Ona prepoznaje:

        • Snažan intenzitet postojanja na dan 18. marta 1871, kada je revolucija započela „tako dobro“
        • Implicitno katastrofalan stepen postojanja političke discipline u radničkom kolektivu dva meseca kasnije („zlonamernost“, „rivalstva“, „neznanje“, „nesposobnost“).
        • Želju (nažalost apstraktnu) da se vrednost posledica politike uskladi sa pravcem moći postojanja njenog iščezlog počela.

Mesto je pojavljivanje/iščeznuće mnoštva čiji paradoks je samopripadnost. Logika mesta podrazumeva podelu intenziteta od kojih se mesto sastoji, oko tačke iščeznuća. Počećemo, zato, od početka: koja je vrednost postojanja samog mesta? Nakon toga možemo da razmotrimo šta se može zaključiti iz njegovih posledica.

Vrednost postojanja mesta ne može se propisati na osnovu bilo čega u njegovoj ontologiji. Iznenadna pojava može biti jedva „primetni“ lokalni fenomen (reč je o čistoj slici, jer ovde nema percepcije). A potom: njeno iščeznuće ne mora ostaviti traga. Zaista, iako može biti reči o ontološkom preuzimanju odlika „istinske“ promene (samopripadanja i iščeznuće u jednom trenutku),  mesto je ipak, usled sopstvene egzistencijalne nebitnosti, jedva različito od uobičajenog toka situacije.

Na primer, u utorak 23. maja 1871. kada je skoro čitav Pariz u rukama versajskih vojnika – koji su streljali na hiljade radnika na stepenicama, svuda po gradu – a komunari, koji se bore barikadu za barikadom, više nemaju političko ili vojno rukovodstvo, Centralni komitet objavljuje svoj poslednji proglas, koji u žurbi kače na svega nekoliko zidova i koji je, kao što je Lisagarej rekao sa mračnom ironijom, „proglas pobednika“. U njemu se  poziva na istovremeno raspuštanje (legalne) Skupšitne u Versaju i Komune, povlačenje pariske vojske, formiranje privremene vlade, poverene delegatima velikih gradova, i zahteva recipročna amnestija. Kako kvalifikovati ovaj tužni „manifest“? Usled njegove nedoslednosti, on se ne može svesti na normalnost situacije. Ovaj manifest još uvek izražava, ali na ponižavajuć način, Komuninu samouverenost, njeno ispravno uverenje da je započela novu politiku. Ovaj dokument, iako će ga vetar baraka odneti u zaborav, može da se shvati kao legitimni element mesta. Ali u surovoj zori radničke pobune, njegova vrednost postojanja je veoma mala. Ovde je u pitanju jedinstvena moć mesta. Ovaj manifest Centralnog komiteta može se naravno ontlološki smestiti unutar onoga što događajnu sintagmu „Pariska komuna“ drži na okupu, ali kao znak raspada ili nemoći on vodi jedinstvenost ove sintagme nazad na margine puke modifikacije situacije, ili do prostog mehaničkog razvitka, budući da mu nedostaje istinski stvaralački momenat.

Citirajmo ovde onaj užasan pasus iz Pisama Žilijena Graka, posvećen Komuninim poslednjim trenucima. Ovaj odlomak sam naveo i u predgovoru mojoj Teoriji subjekta iz 1981. kao naznaku da je čitav moj filozofski napor usmeren na sprečavanje, ma kako minorno, da postanemo (kao naslednici Kulturne revolucije i Maja 1968) „distributeri kupona za haringe“.

Grak čita treći tom autobiografije vođe komunara Žila Valesa, naslovljenom Pobuna. Evo odlomka njegovog kometara:  

Marks je bio preblag prema vođstvu Komune, čije nedostatke je sasvim jasno uviđao. Revolucija je takođe imala i svoje Trošue i Gamelane. Valesova iskrenost zapanjuje, ispunjavajući nas užasom pred tim proklamovanim vođstvom, tim chand‘vins revolucionarima, na čije barikade je Belvil pljunuo dok je prolazio tokom poslednjih dana krvave nedelje. Nema razloga da se vodi ozbiljna borba kada se ona predvodi tako olako.

Neka vrsta odvratne mučnine spopada nas dok pratimo Ibijevsku maskaradu, patetični nered, poslednje stranice, na kojima nesrećni delegat Komune – koji se više ne usuđuje da pokaže svoju torbu koju steže pod rukama, umotanu u novine – sada već nalik na nesposobog okružnog službenika, potpaliteljku Šarlot, koji trči među eksplozijama granata, nesposoban da bilo šta učini, neprijatno dočekivan od strane pobunjenika koji mu pokazuju zube, luta kao napušten pas od barikade do barikade i nasumično deli kupone za haringe, municiju i vatru, i preklinje ogorčenu gomilu – koja je gruba prema njemu zbog papzjanije u koju ih je doveo – očajno, tugaljivo: „Ostavite me na miru, molim vas. Moram da razmislim u miru“.

U svom progonstvu, kao hrabri nesposobnjaković, mora da se budio u noćima, još uvek čujući glasove svih tih ljudi koji će već u sledećem trenutku biti masakrirani, i koji su tako besno urlali na njega sa barikada: ’Gde su naređenja? Šta je plan?“[10]

Kako se ova katastrofa ne bi ponovila, pojavljivanje mesta mora imati silu pojavljivanja kojom nadoknađuje sopstvenu krhkost. Najveći potencijal za događaj ima ono mesto čija vrednost postojanja je maksimalna. To je po svemu sudeći bio slučaj sa 18. martom 1871. kada je, predvođen ženama, pariski radni narod zabranio armiji da razoruža Nacionalnu gardu. Ali to više nije slučaj, kada je reč o Komuninom političkom rukovodstvu, na kraju aprila.

Mesto na kome intenzitet postojanja nije maksimalan nazvaćemo činjenicom.

Mesto na kome je intenzitet postojanja maksimalan nazvaćemo singularnošću.

Primetićete da je represivan sila Versaja praćena propagandom koja sistematično desingularizuje Komunu, predstavljajući je kao čudovišni skup činjenica koje treba (nasilno) vratiti u normalan tok stvari. Ovo dovodi do izvanrednih izjava, poput one objavljene u konzervativnom časopisu Le Siècle 21. maja 1871. u sred masakra radnika: „Društvene poteškoće su razrešene ili su u procesu razrešvanja“. To se nije moglo bolje reći. Sa druge strane, već 21. marta, samo tri dana nakon pobune, Žil Favr izdaje proklamaciju u kojoj stoji da je Pariz u nemilosti, „nekolicine zločninaca, koji iznad prava Skupštine uzdižu ja ne znam kakav proždrljivi i krvavi ideal“. U pojavi situacije, strateški i taktički izbori osciliraju izeđu činjenica i singularnosti, zato što je to kao i uvek pitanje povezivanja sa logičkim poretkom okolnosti.

Kada se svet konačno situira – na osnovu onoga što je mesto u njemu postalo – i kada je smešten između singularnosti i činjenice, onda je na mreži posledica da se donese odluka.

18. mart i njegove posledice – logika Komune (2)

Singularnost odstupa od pukog kontinuiteta više nego činjenica, budući da počiva na maksimalnom intenzitetu postojanja. Ako smo sada primorani da napravimo razliku između slabe i jake singularnosti, to je zato da bismo mogli da objasnimo posledice, koje su oblikovane krhkim mestom sa odlikama situacije, jer ga upravo posledice predstavljaju u svetu.

Ukratko, reći ćemo da maksimalnost postojanja tokom trajanja njegovog pojavljivanja/iščeznuća dodeljuje mestu moć singularnosti. I još: učiniti da (nešto) postoji maksimalno je čitava moć koju singularnost ima.

Sačuvaćemo ime događaja za jaku singularnost.

Ovde je potrebno nekoliko napomena o predikativnim razlikama snage/slabosti u načinu na koji ih primenjujemo na singularnosti (to jest na mesta čiji je transcendentalni intenzitet maksimalan).

Može se videti da je, prema prirodi delovanja pojavljivanja istine, Pariska komuna, koja je ugušena u krvi za dva meseca, daleko značajnija nego 4. septembar 1870. kada se politički režim Drugog carstva srušio, a Treća republika – koja je trajala sedamdeset godina – započela. Ovo se nikako ne može povezati sa njihovim protagonistima: 4. septembra se takođe pobunio radni narod, koji je pod crvenom zastavom izvršio upad u Hotel-de-Vil i, kao što se to Lisagarej tako živo prisećao, naterao zvaničnike da se rasprše: „Važni dostojanstvenici, debeli funkcioneri, žestoki Mameluci, carski ministri, uzvišeni kancelari, brkati generali, bedno drhte 4. septembra kao prestrašene kokoške“. Sa jedne strane, dakle, imamo pobunu koja ne uspostavlja ništa trajno; sa druge dan koji transformiše državu. Ali 4. septembar će biti uzurpiran od strane buržoaskih političara zabrinutih pre svega za ponovno uspostavljanje poretka vlasništva, dok će Komuna, kao Lenjinov idealni primer, nastavljati da inspiriše čitav vek revolucionarnog mišljenja, zaslužujući čuvenu Marksovu ocenu, iznesenu pre njenog krvavog kraja:

Komuna je bila . . . začetak društvenih revolucija 19. veka. Kakva god bila njena sudbina u Parizu, ona će putovati širom sveta. Ona je odmah proglašena od strane radničke klase u Evropi i SAD magičnom rečju izbavljenja.[11]

Pretpostavimo onda da je 4. septembar slaba singularnost, zato što je usklađen sa opštim razvojem evropskih država, koje su se kretale ka parlamentarnoj formi. Ovome dodajmo da je Komuna snažna singularnost budući da mišljenju predlaže pravilo emancipacije, koju prenosi – možda protiv struje – i Oktobar 1917, a još direktnije, leto 1967. u Kini i Maj 1968. u Francuskoj. Jer nije samo u pitanju izuzetni intenzitet njene iznenadne pojave (tj. činjenica da su povezani sa nasilnim i stvaralačkim epizodama u oblasti pojavljivanja) već i ono što je vremenom ovaj krhki proboj omogućio kroz neizvesne i slavne posledice.

Prvi počeci se, dakle, mogu izmeriti novim počecima koje iniciraju.

Prema tom aspektu singularnosti, koja nastavlja da traje putem koncentracije intenziteta, koji joj je spoljašnji, možemo da sudimo da li ovaj otuđujuć momenat u odnosu na svet može da bude razmotren – izvan činjenica i kontinuiteta – ne samo kao singularnost već i kao događaj.

Komuna kao događaj – kogika Komune (3)

Sve, dakle, zavisi od posledica. A nema snažnije transcendentalne posledice od izazivanja pojave u svetu nečega što do tada nije postojalo. To je bio slučaj 18. marta 1871. kada je skup nepoznatih radnika bio gurnut u središte političke scene, radnika nepoznatih čak i specijalistima ravolucije – onim starim preživelim quarante-huitard – čija je nemoćna logomahija nažalost veoma opteretila Komunu. Okrenimo se zato 19. martu i prvim deklaracijama Centralnog komiteta, jedinog odgovornog organa koji je nastao iz pobune 18. marta: „Neka Pariz i Francuska postave temelje čuvene Republike sa svim podrazumevanim posledicama, jedinu dobru vladu koja će zauvek okončati eru invazija i građanskih ratova“. Ko je potpisao ovu političku odluku bez presedana? Dvadeset ljudi, od kojih su tri četvrtine proleteri i koje samo puke okolnosti indentifikuju i konstituišu. Potpuno predvidljivo, po izlizanoj formuli „stranih agenata“, vladin zvančinik spremno pita: „Ko su ti članovi komiteta? Jesu li komunisti, bonapartisti, ili Prusi?“ Ali, oni nisu ništa od toga, već su do juče nepostojeći radnici, koji su dovedeni u improvizovano maksimalno političko postojanje posledicom događaja.

Možemo, dakle, da prepoznamo snažnu singularnost po tome što u datoj situacija nepostojeća kategorija započinje da postoji. 

U apstraktnijem smislu, postavićemo sledeću definiciju: za mesto (mnoštvo pod dejstvom samopripadanja), koje je singularnost (njegov intenzitet postojanja, ma kako trenutan i „prolazan“, je maksimalan), reći ćemo da je snažna singularnost, odnosno, događaj ako je posledica njegovog (maksimalnog) intenziteta, zadobijanje pozitivne vrednosti postojanja nečega čija je vrednost ranije bila nula.

Ono što u suštini kažem, jeste da događaj ima kao najistinitiju posledicu sopstvenog (maksimalnog) intenziteta, postojanje nepostojećeg.

To naravno podrazumeva snažan paradoks. Jer ako je implikacija maksimalno istinita, što znači prethodna, onda njena posledica nužno mora postojati; tako dolazimo do naizgled neostvarivog zaključka po kome, unutar efekata događaja, nepostojeć aspekt mesta počinje da apsolutno postoji.

I zaista: nepoznati članovi Centralnog komiteta, koji su bili politički nepostojeći u svetu samo jedan dan ranije, počinju da apsolutno postoje na dan sopstvenog pojavljivanja. Narod Pariza počinje da ptihvata njihove proklamacije, da ih ohrabruje da okupiraju javne zgrade, a izaćiće i na izbore koje će oni organizovati.

Ovaj se paradoks može analizirati pod tri naslova. Pre svega, princip preokretanja svetskog pojavljivanja iz nepostojanja u apsolutno postojanje je princip iščezavanja. Sva moć događaja se troši u egzistencijalnoj transformaciji. Kao događajno mnoštvo, 18. mart 1871. nema ni malo stabilnosti.

Potom, ako nepostojeći aspekt mesta mora da stekne, u poretku pojavljivanja, maksimalan intenzitet, to je moguće samo ukoliko se on uspostavi na mestu onoga što je iščezlo; njegova maksimalnost je oznaka zamene u svetu, samog događaja. „Večno“ postojanje nepostojećeg sastoji se od traga ili objave u svetu, krhkog događaja. Proglašavanje Komune, prva radnička moć u univerzalnoj istoriji, sačivanjava istorijsko postojanje čija se apsolutnost manifestuje dolaskom u svet potpuno novog uređenja njegove pojave, mutacijom njegove logike. Kroz pojavu postojanja nepostojeće kategorije, dolazi do subverzije poretka svetskog pojavljivanja, putem podređenog bića. To je logička oznaka paradoksa bića, ontološka himera.

Razaranje – logika Komune (4)

Konačno, nepostojeća kategorija mora stupiti u prostor u kome se postojanje od sada drži na okupu. Poredak sveta ne može biti poništen u toliko meri da bi zahtevao ukidanje logičkog zakona situacija. Svaka situacija ima barem jednu pravu nepostojeću kategoriju i ako ona slučajno bude sublimirana u apsolutno postojanje, neki drugi element ovog mesta mora prestati da postoji, očuvavajući zakon i koherenciju pojavljivanja.

Godine 1896. dodajući još jedan zaključak Istoriji Komune iz 1871. Lisagarej zapaža dve stvari. Pre vega, da je banda reakcionara i ubica radnika iz 1871. još uvek na vlasti. Parlamentarizam igra svoju ulogu, a čak je i unapređen „nekim buržoaskim ’plemstvom’, koje pod maskom demokrata, obezbeđuje svoj napredak“. Na drugom mestu, da narod od sada predstavlja sopstvenu silu: „Tri puta [1792, 1848. и 1870] francuski proleterijat pravio je Republiku za druge; sada je zreo za svoju“. Drugim rečima, događaj Komune, započet 18. marta 1871. niije za posledicu imao uništenje dominantne grupe i njenih političara. Ali je uništeno nešto važnije: politička podređenost radnika i naroda. Uništen je poredak subjektivne nesposobnosti: „Oh!“, uzvikuje Lisagarej, „nisu nesigurni u svoje sposobnosti, radnici ove zemlje i gradova“[12]. Apsolutizacija političkog postojanja radnika (postojanja nepostojećeg), zgrčenih i skrhanih, svakako je poništila nužnost osnovnog oblika podređivanja, koje se sastoji u podređivanju moguće proleterske politike malverzacijama (levičarskih) buržoaskih političara. Kao i svaki pravi događaj, Komuna nije ostvarila moguće, već ga je stvorila. Stvorila je mogućnost nezavisne proleterske politike.

To što je čitav vek kasnije, nužnost podređivanja Levici obnovljena, ili pre, ponovo izmišljena pod imenom „demokratije“ druga je priča, druga sekvenca u često mučnoj istoriji istina. Ali ostaje činjenica da je na onom mestu gde se nepostojeći aspekt (radnička politička sposobnost) pojavio doštlo do razaranja onoga što je ligitimisalo njegovo nepostojanje (subjektivna nesposobnost). Na početku dvadesetog veka, mesto na mestu smrti više se ne nalazi politička svest radnika, već – iako nije sasvim ostvarena – predrasuda da klase imaju prirodnu osnovu, i da je istorijski zadatak vlasnika i bogatih da očuvaju društveni i državni poredak. Pariska komuna je ostvarila ovo razaranje za budućnost, čak i u očiglednoj smrti njenog sopstvenog nad-postojanja [surexistence].

Ovde imamo transcendentalnu maksimu: ako se u obliku posledice događaja, ono bezvredno izjednači sa celinom, onda se uspostavljena datost u domenu pojave unuštava. Ono što je održavalo koherentnost sveta pogođeno je nepostojanjem i ako trascendetnalno indeksiranje bića jeste (logična) osnova sveta, onda se razložno mora reći: „Svet će se ponovo podići na novim osnovama“.

Kada je čitav svet nasilno obuzet apsolutnim posledicama paradoksa bića, čitava oblast pojavljivanja, ugrožena loklnim razaranjem ustaljenog vrednovanja, mora ponovo da uspostavi drugu podelu onoga što postoji i što ne postoji.

Pod erupcijom koju biće sprovodi nad sopstvenom pojavom, ništa se u svetu ne može desiti sem mogućnosti – koja meša postojanje i razaranje – novog sveta.

Zaključak

Verujem da ovaj novi svet za nas obitava u Komuni, ali na potpuno drugom mestu od njenog potonjeg postojanja, koje sam nazvao njenim prvim postojanjem, to jest, ne u partijskoj državi i njenom referentu, društvenom radniku. Umesto toga on postoji u zapažanju da je politički rascep uvek u kombinaciji subjektivne sposobnosti i organizovanja – potpuno nezavisnog od države – posledica tih sposobnosti.

Potom, važno je istaknuti da je takav rascep uvek rascep sa Levicom, shvaćenom na način na koji sam to objasnio u ovom tekstu. Danas to znači rascep sa reprezentativnom formom politike, ili, ako želite da odemo dalje putem razložne provokacije, rascep sa „demokratijom“.  

Ideja da posledice političke sposobnosti obavezno proizlilaze iz poretka vlasti i državne administracije pripadaju klasičnom, prvom opisu Komune, a ne onom koji nas ovde interesuje. Umesto toga, naš zadatak je da se vratimo – pre prvog opisa (pre Lenjina, ako hoćete) – do onoga što je bilo živo ali pobeđeno u Komuni: činjenici da se politika pojavljuje upravo onda kada je deklaracija istovremeno odluka o posledicama, odnosno, kada je odluka aktivna u formi prethodno nepoznate kolektivne discipline. Jer nikada ne smemo da prestanemo da se podsećamo da oni koji nisu ništa jedino mogu da se oslone na rizik posledica sopstvenog pojavljivanja u elementu nove discipline, discipline koja je praktička disciplina mišljenja. Partija u Lenjinovom smislu svakako je podrazumevala stvaranje takve discipline, ali je u konačnom bila podređena okvirima države. Današnji zadatak, koji je preuzet od strane Organisation Politique, jeste da podražvamo stvaranje takve dsicipline iščupane iz stiska države, stvaranje duboko političke discipline.

Preveo sa engleskog Stevan Bradić


[1] Ovaj esej se sastoji iz Badijuovog izlaganja na konferenciji organizovanoj u Maison des écrivains u Parizu, januara 2003. To je bila treća u nizu Rouge-Gorge konferencija. Druga polovina eseja, koja počinje pasusom o ontologiji mesta, takođe se nalazi u Logici svetova, nastavku Badijuovog kapitalnog dela Biće i događaj. Suštinska promena perspektive između ova dva dela sastoji se u prelasku sa ontologije, kao nauke o biću, na logiku, redefinisanu kao nauku pojave, ili tubitka. Dok u Biću i događaju Badiju definiše biće kao mnoštvo mnoštva, tako da sve mora da se sagleda kao čisto mnoštvo, u Logici svetova on potulira koherentnost pojave, ili onoga „tu“ sveta na onome što zove transcendentalnim, to jest na strukturi poretka koji meri identitete i razlike u ovom svetu tako što pripsuje različitu meru intenziteta postojanju njegovih objekata. Odlomak koji je pred vama proučava mogućnost stvarne promene unutar datog režima pojave, sa posebnim referencama na dobro poznatu sekvencu u revolucionarnoj politici, naime, na Parisku komunu 1871. Posledica ovog razmatranja je potpuna reartikulacija uslova u kojma dati prostor može postati mesto radikalno transformativnog događaja. Prim. eng. prev.

[2] Francuski glagol apparaître (pojaviti se) po pravilu je bolje prevesti kao imenicu (pojava). Prazu ‘dans l’apparaître’ prevodio sam najčešće kao „u domenu pojave“. Prim. eng. prev.

[3] Bitka kod Sedana, septembra 1870., završila se kada je Napoleon III kapitulirao pred Prusijom, koji su potom nastavili da marširaju prema Parizu. Prim. eng. prev.

[4] Francuski pridev ‘legitimist’ izvodi se od Legitimista, koji su bili francuski proponenti „legitimne“ burbonske dinasije, sklonjene sa trona julskom revolucijom 1830. godine. Prim. eng. prev.

[5] Tradicija plesnih dvorana, podignutih pod Lujem XIV, bals de barrière su se nalazili na gradskoj periferiji i posećivale su uglavnom niže klase. Prim. eng. prev.

[6] Živela pobeda diktature proleterijata! Povodom obeležavanja stogodišnjice Pariske komune, Foreign Language Press, 1971.

[7] ‘Tous Ensemble!’ bila je direktiva zimskih štrajkova 1995. godine, u Francuskoj, koji su na ulice doveli oko dva miliona radnika i drugih demonstranata. Pokrenuti su između ostalog pokušajima vlade da napadne nacionalni zdravstveni sistem i uvede problematičnu pezionu reformu. Prim. eng. prev.

[8] Pokret sans-papiers (nedokumentovanih radnika) povezan je sa crkvom Saint-Bernard, koja je bila blokirana stotinama afričkih radnika na protestima 1996. koji su se bunili protiv sve oštrije imigracione politike francuske vlade. Prim. eng. prev.

[9] Skupština „Ruralnih“ bio je nadimak Nacionalne skupštine 1871., koja se uglavnom sastojala od reakcionarnih monarhista – provincijskih zemljoposednika, zvaničnika, rentijera i trgovaca – izabranih u ruralnim oblastima. Bilo je oko 430 monarhista među 630 deputata. Prim. eng. prev

[10] Vidi: Julian Gracq, Lettrines: Ouvres complètes. Gallimard, 1989, pp. 205–206; i Alain Badiou, Théorie du sujet, Seuil, 1982, pp. 14–15.

[11] Karl Marx, Civil War in France, First Draft, Archives of Marx and Engels, 1934, p. 173.

[12] Proper-Olivier Lissagaray, ‘The Eighteenth of March’, History of the Commune of 1871, trans. Eleanor Marx Aveling, International Publishing, 1898, pp. 78–87. Trans. of ‘Le 18 mars’, Histoire de la commune de 1871, La Découverte, 2000, pp. 111–119.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *