Nosferatu: simfonija užasa, režirao Franc V. Murnau (1922)

Nešto izlazi napolje; mogu osetiti kako me mimoilazi poput hladnog vetra. U daljini, čujem zbunjujuće zvuke – nalik na razgovor ljudi na stranim jezicima, snažno obrušavanje vode i zavijanje vukova.[1]

Gospodar je govorio. Još uvek je govorio. Još uvek nije udario stopalom o tlo, čime je zaustavljao svaki govor, snagom koana.[2] Još uvek nije ispleo svoju nemu topologiju niti. Još uvek nije bio mrtav.

Gospodar je još uvek govorio, ali samo još jedan tren i samo da bi rekao kako će govoriti još jedan tren.

Nema potrebe napomenuti da se nije obraćao ljudima, muškarcima i ženama, koji su ispunjavali amfiteatar svete Ane.[3] Nisu ga čak ni slušali; samo su želeli da razumeju (kao što je to jednom i otkrio govoreći u radio mikrofon, u Belgiji).[4]

Samo su kasetofonske glave sposobne da upišu u stvarnost govor, koji premašuje razumevajuće glave, a svi Lakanovi seminari izgovoreni su putem mikrofona na traku. Obične ruke onda samo treba da ih puste i slušaju kako bi bile sposobne da ostvare medijsku vezu između snimača zvuka, slušalica, i kucaće mašine, izveštavajuči gospodara o onome što je već rekao. Njegove reči, jedva izgovorene, leže pred njim prekucane, uredno, pre početka svakog narednog seminara. 

Speech has become, as it were, immortal.[5]

Sto godina pre Lakanovih otkrića, Naučni Amerikanac najavio je Edisonov fonograf, naslovom: „Govor sposoban za beskrajno ponavljanje sa automatskih zapisa“.[6]

Beskrajno ponavljanje omogućeno automatskim snimkom – samo je još jedan razlog da nastavimo da pričamo. Da pričamo o onome što jeste pisanje, kao i o psihoanalitičkom značenju čitanja sopstvenog govora,[7] čak i kada je improvizovan. Svi prijatelji mudrosti i dubokog mišljenja u Nemačkoj, koji su razmišljali o označitelju i označenom, mogli su (ukoliko su hteli) da čuju kako je jednostavna ova razlika. Ona postoji samo tehnički, „u dimeniziji pisanja kao takvog“: „Označeno nema nikakve veze sa sluhom, već samo sa čitanjem, čitanjem onoga što čujemo u označitelju. Nikada ne čujemo označeno već samo označitelja“.[8]

To je zakon koji važi upravo na mestu na kome je proglašen. Jer gospodar je na srećnoj poziciji, budući da mu mala medijska spona transkribuje sve govore, kako bi mogao da ih nastavi na osnovu ovih transkripata; dok su učesnici njegovog seminara, koji čuju jedino govore, izloženi samo moći čistih označitelja. Morate biti posebno nadareni da bi ste mogli da ponovo pustite ovaj lanac označitelja bez tehničkih smetnji. Ono što gospodar improvizuje – o ženama i za žene – mogu da prihvate samo žene. Još od zimskog semestra 1916. godine, kada se na Bečkom univerzitetu, u okviru izvesnih „Uvodnih predavanja o psihoanalizi“, začuo pozdrav „Dame i gospodo!“, ovaj tip reakcije više nije moguć. Sopstvenim sluhom žene čuju diskurse koji se tiču tajni njihovih želja. Čuju da čak i one imaju vezu za označiteljem koji se zove falus (makar u njegovoj anatomski minijaturnoj formi),[9] prosto zato što više nisu, kao što su bile tokom čitavog prethodnog veka, isključene iz akademskog diskursa.

Sve što je Herr profesor rekao svojim Herr studentima o čovečanstvu i prirodi, duhu i alma mater, postaje budalaština čim se ženama dozvoli da sede u amfiteatru. Ženama gospodar otkriva veoma različite stvari. Naime, da njihove želje i mitovi prizivaju, umesto unverzalne sinteze duha i prirode, Don Žuana, koji ih jednu za drugom uzima.[10]  Nije zato iznenađujuće da upravo na mestu ovog ženstvenog mita, ženstveni par usana igra ulogu diktafona. Prema Leporelu, hiljadu i tri žene – jedna za drugom – dozvolile su sebi da budu zavedene; ali šta to znači za Lakana, psihoanalitički i matematički, „primetila je, nije potrebno posebno isticati, samo jedna osoba – moja ćerka“.[11]

Jezik i predmet psihoanalize, prema Lakanovoj igri rečima, uvek sadrži i jednu Anu, koja mu, kao ćerka gospodara, vraća njegove reči. Nema razlike po tom pitanju između Berggasse i Kapele svete Ane. Čak i ako njegova ćerka (kako je to i Ana Frojd radila) definiše svoju aktivnost kao „obnavljanje jedinstva Ega“.[12] U stvarnosti ona samo osigurava da se netaknuta Mebijusova petlja, poznata kao tekst, proizvodi na osnovu trbuhozborstva gospodara. Govor je postao, kao što vidimo, besmrtan.

Diskurs psihoanalize prolazi kroz dve paralelno-zamenjene povratne petlje, jednu žensku i jednu mehaničku. Sa jedne strane je ćerka, jedina koja razume Don Žuanove igre brojevima, sa druge je zet, ćerkin muž, Tochtermann, da kažemo to na lepši način (na badenskom dijalektu). Naravno, njegovo ime je nepoznato, ali on vreba na svim seminarskim predavanjima kao „neko“ čiji uređivački „trud“ omogućava gospodaru „da zabode nos u sopstvene govore, koje dao tokom godina“.[13] Dobro je poznato je da je Žak-Alan Miler upravljao medijskim lancem kojim su transkribovani i u tekst preneseni Lakanovi seminari, jedan za drugim.

Diskurs koji je ćerka vratila, a koji je transkribovao ćerkin muž, zaobilazi određene opasnosti. Reči izdaju mnoge govornike prosto zato što, prema Lakanu, glupost – barem ona koja može biti izgovorena – ne može da nas odvede daleko.  Unutar postojećeg diskursa, ona se prosto vrti u mestu. Zato se gospodar nikada ne vraća, bez straha, stvarima koje je nekada izgovorio u vidu improvizacija. I samo zahvaljujući „nekome“, ko transkribuje svako predavanje putem svojih mašina, on može da dozvoli sebi da ponekad oseća kao da je prošao test. Nakon nastupa, ova ponovljena-predavanja pokazuju da improvizovani govor i nije tako glup kao što je moglo isprva delovati.[14]

Na ovaj način dve paralelne-zamenjene povratne petlje – ćerkina reč i transkript ćerkinog muža – stvarju diskurs koji nikada ne prestaje da se upisuje: Lakanova definicija nužnosti. Njegove knjige, bez obzira da li se zovu Seminar ili Televizija ili Radiofonija, sve spadaju u umetnička dela u veku svoje tehničke reprodukcije. Po prvi put od kada je čovek počeo da misli, gluposti je omogućeno da se beskonačno umnožava. Čak i ako je Frojdovo osnovo pravilo zahtevalo da pričamo nasumično, čak i ako „najdirektniji“ put do „principa užitka“ (ne računajući sve one „zgibove“ ka „višim sferama, na kojima počiva aristotelovska etika“)[15] vodi kroz ove besmislice (Blabla),[16] u osnovi ne postoji druga opcija. Nakon svega, ipak su diktafoni, kamere, radio mikrofoni izmišljeni sa svrhom snimanja besmislica (Blabla). Upravo zato što sami „ništa ne razumeju“, tehnički mediji zauzimaju mesto, koje je u drugim situacijama bilo rezervisano za učesnike Lakanovih seminara. U oba slučaja gospodar ima da „zahvali“ bezumnim zapisivačima što njegova učenja nisu ludilo, ili, drugim rečima, „nisu samoanaliza“.[17] A u slučaju da učesnici seminara još uvek ne bi bili svesni čiji su subjekti, a to znači i kome su podređeni, medijska veza takođe beleži i sledeću izjavu: „Od sada ste, čak i više nego što možete da zamislite, subjekti sprava ili instrumenata – od mikroskopa do radija i televizije – koji će postati elementi vaših bića. Još uvek ne možete da razumete pun značaj ovoga; jer to pripada naučnom diskursu, u onoj meri u kojoj diskurs determiniše društvenu koheziju“.[18]

Psihoanaliza u veku tehničke reprodukcije otvorena je provokacija. Zato što ne postoji pre-diskurzivna stvarnost,[19] diskursi mogu, posredstvom veze koju zovemo diskurs, da sami stvore uprvo ovu društvenu vezu. Nije slučajnost što je gospodar pokazivao vezivanje čvorova koji se naizgled ne mogu razvezati. Društvena veza Lakanovih seminara sastoji se iz provokacija koje je opisuju kao društvenu vezu i ništa više. „Ja sam“, kaže neko svojim slušaocima, „dugo ponavljao, da su osećanja uvek uzvraćena. I to sam rekao kako bi mi se moglo odgovoriti: ’Da, ali da li je ljubav, ljubav, da li je uvek uzvraćena? – Naravno, naravno’.“[20]

Prema tome, Kapela svete Ane služi kao velika odaja za eho (a može biti da su kapele oduvek imale ovaj arhitektonski značaj). Reč ljubavi se odašilje, prima, i ponovo odašilje od strane slušalaca, a onda ponovo prima od strane pošiljalaca itd. sve dok pojačivač ne dosegne tačku koju, prema proučavanjima naizmenične struje nazivamo oscilirajućom amplitudom, a koja se u savremenom diskursu naziva ljubav. Ali niko na seminaru ne pokušava da protestuje, ili drugim rečima, da proizvede izvrnuti povraćaj,[21] ove provokacije ispunjavaju svoju nameru – ljubav je postala rezonantno (oscilirajuće) kolo.

Ono se okreće i oscilira, oscilira i okreće se, dum da dum da, u ritmu valcera. Tehnički govoreći, ljubav je ploča od šelaka, sa koje se neprestano čuje Parlez-moi d’amour. „Govor o ljubavi, u analitičkom diskursu samo se o tome i radi. I kako nam može promaći, po pitanju svega što su otkrića naučnog diskursa omogućila da artikulišemo, da je to bilo čisto i prosto traćenje vremena. Analitički diskurs otkriva – zbog čega se uostalom i pojavio u određenom trenutku naučnog diskursa – da je govor o ljubavi sam jouissance“.[22]

U ovom smislu, međutim, psihoanalitički diskurs nije ni na koji način privilegovan. Parlez-moi d’amour, snimak seminarskog Encore, pristupačan je i na drugom mestu. Kako ljubav funkcioniše i kako ne funkcioniše, kako je sačinjena i raščinjena, „važan je deo analitičkog diskursa; ali moramo da naglasimo da to nije njegova privilegija. On se izražava i u onome što sam upravo nazvao savremenim diskursom“, objašnjava gospodar, tako što tehnički primenjuje naš fluidni diskurs kroz neprevodive igre rečima – na još jednom snimku. U to se pretvara govor u veku tehničke reprodukcije. Ako bismo zapisali umesto dique-oucourant ili snimanja-diskursa (u bednoj igri rečima na Nemačkom), samo disk(urs) [Disku(r)s], onda bi Lakanov diskurs o disk(urs)u zvučao manje-više ovako: „Savremeni disk(urs), drugim rečima, ploča, se vrti i vrti, precizno govoreći, oko ničega. Ovaj disk(urs) se pojavljuje tačno tamo odakle su svi diskursi određeni i u koji ponovo nestaju, gde jedan diskurs može da govori sasvim kao bilo koji drugi“.[23]

Kao što je poznato Lakan uspostavlja četiri određena ili zvanična diskursa. Postoji diskurs gospodara, univerziteta, histerika i analitički diskurs. Ali budući da se sva četiri utapaju u vrtenje ploče, njihove razlike i privilegije teško se mogu održati. „Da nema analitičkog diskursa“, otkriva gospodar svojim slušaocima, „vi bi ste još uvek, i zauvek, cvrkutali kao vrapci, kao pevajući disk(urs), vrteli biste ploču“.[24] Ne otkriva im, međutim, da je ova vrsta provokacije više stvar gospodara nego analize. (Analitičari su uostalom plaćeni i zato da bi slušali čak i cvrkutanje vrabaca). Ali postoje ozbiljni razlozi za njegovo prećutkivanje. Oni koji ne mogu da podnesu provokacije jednostavno će prestati da slušaju vrtenje ploče i zato će najverovatnije pustiti drugu ploču, zvanu Encore, na gramofonu.

Encore, Da capo, Play it again …

 „Donosimo kugu, a oni o tome ništa ne znaju“, rekao je Frojd Jungu kada je njihov brod pristajao u Njujoršku luku. „To je bilo stvorenje kome sam pomagao da stigne u London u kome će, možda, u narednim vekovima moći, u milionskoj vrevi, moći da toli svoju glad za krvlju i stvara novi i sve veći krug polu-demona“ (52),[25] kaže Džonatan Harker, kada shvata da njegov advokatski angažman samo pomaže izvesnom grofu Drakuli. Kada je Lakan preveden na nemački, ovakvi se glasovi čak nisu ni čuli. Popularna ploča nastavlja da se vrti, kao da se ništa nije desilo; ova ploča, koja je nedavno stavljena na gramofon, vrti se tako da nam govori razne stvari, ali ne o samim pločama ili radiju, televiziji i odlomcima sa seminara. Akademski diskursi o Lakanu (kao što ih je gospodar i definisao) odvlače subjekte koji ih zastupaju u ambis zahteva da postave autora zvanog Lakan u sistem znanja. Filozofski diskursi o Lakanu (kao što ih je gospodar i definisao) ostaju varijacije muških diskursa o gospodaru koji još uvek čuva fantazam Ega i njegovog sveta,[26] a u krizi šalje svoje dvorske lude[27] u borbu. Samo je analitički diskurs o Lakanu – ako ni zbog čega drugog onda zbog njegovog Wunderblocka[28] – zaštićen od opasnosti zaboravljanja čudesnih blokova za pisanje, kucaćih mašina, sistema i diskursa, jer ih samo ime Wunderblocka uvlači u igru.

1. Beč, 2. maj, 1890. 7:46 sati, pre podne. Orijent ekspres, koji je zakasnio sat vremena (kao što mu je i reputacija), u stanici je. Put Džonatana Harkera, pravnog asistenta iz Eksetera u Engleskoj, na trenutak se ukršta sa stazom mladog doktora iz Moravije, koji je pošao među graditelje civilizacije kako bi im doneo kugu. Ali pošto ne postoji pesnička pravda, katastrofa se mora nastaviti. Na žalost, Orijent ekspres nema ni jedan mehanički problem; Frojd nastavlja da piše svoju funkcionalnu Afaziju (Auffassung der Aphasien), a Harker nastavlja da piše svoj stenografski putni dnevnik. Onog trenutka kada jezgrovito pobijanje lokalizacije fizioloških centara govora u mozgu bude povezano sa sakupljenim omaškama u govoru histeričnih devojaka – doći će do osnivanja psihoanalitičkog diskursa. Onog trenutka kada rukopisni dnevnik bude povezan sa fonografom i mašinom za kucanje, autopsijama i novinskim izveštajima, gospodar Istoka i Noći biće ubijen, zadobijajući samo bednu besmrtnost junaka u romanu. Godine 1897. kada interpretacija snova postaje jasna doktoru Frojdu, Bram Stokerov Drakula izaći će iz štampe. Uprkos činjenici da grofov gost nije posetio Frojda na njegovom putovanju, poetska pravda je barem raširila glasinu da je romanopisac Grofa iniciran u novi sistem znanja. Saznajemo da je Soker 1893. u Društvu za psihička istraživanja čitao izveštaje o Frojdovim „Opažanjima o psihičkim mehanizmima histeričnih fenomena“.[29] I zaista, slanje ljudi u Transilvaniju, u „Zemlju iza šume“, čak i ako su oni puki kancelarijski službenici i likovi u romanu, nije moglo da se pojavi pre nego je neko čuo da Ego može da se razvije samo tamo gde je nekada bio Id.

Kako bi zamenili Id Egom, kako bi zamenili nasilje tehnologijom, neophodno je da prvo budemo zahvaćeni nasiljem. Na početku svake romanse dolazi na kratko do zamene uloga lovca i lovine. Na njegovom putovanju do grofa, Džonatan Harker, imeprijalni turista, primoran je da napusti Orijent ekspres i da se zadovolji balkanskom kuhinjom, provincijalnim hotelima, poštanskim kočijama i konjima. Kako bi zakoračio u srce oluje, u kome se mešaju razni istočnoevropske mitovi i rase (kao da podržava teorije izvesnog Vamberija),[30] engleski kancelarijski asistent mora da pređe tačku sa koje nema povratka. Razgovor njegovih saputnika postaje nerazumljiv, a pošto nije moguće čuti označeno, jedino Harkerov poliglotski rečnik može da ga obavesti da označitelji poput vlkoslaka i vroloka znače „vampir“. Engleski turisti jednostavno nisu poliglote; ime Mahdi moralo je zato da zvuči trupama generala Gordona, dok su napredovali prema Kartumu – gradu njihovog uništenja – kao što je vlkoslak zvučalo Harkeru.

Ali u srcu tame Karpata, visoko na prelazu Borgo [Pasul Tihuța, Pasul Bârgău] između Transilvanije i Bukovine, pojavljuje se spasilac: Harker prelazi iz poštanske kočije u grofov fijaker, u kome fijakerista govori o noći kroz koju se voze, na tečnom nemačkom jeziku. Na ovaj način nekadašnji jezik trgovine u Istočnoj Evropi izmiruje krajnosti kontinenta. A kada fijaker konačno izmakne užasnom zavijanju vukova i uđe u dvorište zamka, putnik pozdravlja odličan engleski grofa kao da se dolazeći na svoje odredište već vratio na zapadnu granicu Austro-Ugarske.

Pregovori sa stranom silom, daleko više zainteresovanom za Englesku nego za Transilvaniju – jer grof želi da kupi posede u Vitbiju, Parflitu i Ekseteru, zbog čega je nagomilao britanske adresare, redove vožnje, spiskove advokata i aristokrata – tako protiče prvih par noći Harkerovog boravka, sasvim u skladu sa željama carstva, čija je središnja tajna baratanje celokupnom spoljašnjom politikom kao da je domaća politika. Pravni asistent advokata iz Eksetera je trebalo da obezbedi transilvanijskom zemljoposedniku savete i podatke, koji nužno nedostaju iz uvezenih i zastarelih priručnika.

Ali gospodari Istoka nisu samo kupci zapadnih baza podataka. Svaki turista, kada je prekoračio tačku sa koje nema povratka, shvata da su drugi naučili engleski jezik kako bi mogli da govore o Drugom. Kasno uveče, dok Harker večera, a njegov domaćin neočekivano posti, on obično priča o zemlji i narodima koji su je posedovali i prolivali krv na njoj. Priča o Saksoncima i Turcima, Mađarima i Vlasima. Priča o Hunima, kod kojih su veštice i đavoli nekada opštili, i o svojim precima, koji su nastali spajanjem ovih nomada i Votanovih vukodlaka i berserkera. On priča o Drakulama kao o krstašima protiv Turaka, Drakulama kao izdajicama krstaša Turcima – grofova rasa je istorija Transilvanije, njegova krv druga vrsta sećanja od one u pomenutim priručnicima.

2. Jer postojao je grof. U periodu tranzicije, kada je Rim konačno pao pred napadima nomadskih hordi, postojao je u Transilvaniji grof Vlad Cepeš, koji je na metalnom novcu zaista sebe nazivao Drakul, ili mali zmaj. Kada je imao 13 godina Turci su ga uzeli kao taoca od njegovog oca, grofa, tj. vojvode, i odveli na Bliski Istok. Kada je Vlad oslobođen 1448. godine i kada je stupio na presto svog oca, koji je, ne moramo to ni pominjati, bio ubijen, godine zarobljeništva dale su mu nadimak. Cepeš znači „nabijač“, a nabijanje na kolac bilo je oblik sporog pogubljenja koji je naučio u Aziji. On je bio branitelj Okcidenta, na njegovoj najugroženijoj granici, ali sa mučiteljskim metodama Orijenta, i čitavim šumama kočeva na kojima su leševi trunuli – što je bio dovoljan razlog da ga Mađari zarobe, kada je bežao od Turaka po drugi put, 1462, dospevajući tako u zarobljeništvo hrišćanskih saveznika. Despot, koji je nabijao hiljade nevernika i saksona, tokom 12 godina robovanja u budumpeštanskom zatvoru mogao je da nastavi svoje eksperimente, ovaj put sa pticama i miševima. A kada je Vlad Nabijač konačno ponovo zadobio slobodu i moć, doživeo je i sam strašnu sudbinu. Vojna varka preoblačenja u turskog vojnika tokom bitke završila se tako što su ga ubili njegovi vojnici.[31]

Drakula je, do svog poslednjeg daha, dvostruka krivotvorina, između Istoka i Zapada, ali nikada vampir Drakula. Krv Huna i berserkera koja mu je tekla venama, priželjkivana krv, pre je deo ekonomije rasipanja nego potrebe. Ni jedna narodna umotvorina u Transilvaniji ne izjednačava ga sa ne-umrlim, koji može da opstaje samo na krvi stranaca. Despot je nabijao svoje protivnike i sluge, dok je sedeo među umirućima, stvarajući gozbu čistog rasipništva. Ne-umrli je nabijen od strane drugih, kako bi i sam postao hrišćanski leš.

Prvi pokušaj proizvođenja vampira od aristokratskog zemljoposednika sproveden je od strane mađarskog orijentaliste, čije se ime nalazi odmah pre „Vampir“ u starim priručnicima. To nije slučajnost. Kao da je Arminius Vamberi, tašt kao što je bio, želeo da zauzme leksičko mesto strahovitog grofa. Promenio je „Bamberger“, prezime njegovog jevrejskog dede, u „Vamberi“, igrajući se igre označitelja sa vampirom.

Arminius Vamberi (1832-1913), avanturista i profesor u Budimpešti i bio je u stvari na izvestan način vampir. Kao Vlad Cepeš pre njega. ali bez fatalnih posledica, i kao Lorens od Arabije posle njega, ali bez nezahvalnosti ljudi iza kulisa; putovao je po Orijentu noseći orijentalnu masku, sakupljajući informacije koje su spremno prihvatane na njegovim kasnijim putovanjima u London. Nisu lingvističke fusnote, koje je njegov poliglotski um takođe poneo sa sobom, pobudile interesovanje praktičnih Britanaca; ono što je otkrio o narodima i despotima, poslovima i politici na Istoku, naplatio je odmah po dolasku – dok je još bio na ekspresnom vozu Dover-London – gospodinu Smitu, čije su ime i raspoloživa sredstva ostali životna misterija Vamberiju.

Ali čak ni autobiografije ne mogu biti tako naivne. Vamberi, sa svojim insajderskim informacijama i orijentalnim vezama – ni jedna tadašnja glasina nije u to sumnjala – postao je korisni špijun Imperije, dobrodošao u Vajtholu i Dauning stritu. Nakon večere, kada bi se dame ispričale, on je ispovedao svoj geopolitički kredo premijeru – da Istok treba da bude oslobođen od srednjovekovne zaostalosti Austrougarskog i Ruskog cara,  i da mu treba biti omogućeno da buja kao deo Imperije. Tako nešto se ne može ostvariti pukim gomilanjem trupa, već prema modelu carističke tajne policije, na način samog neprijatelja. Lord Palmerston je tada naredio da se preduzmu izvesne mere u Kandaharu i Teheranu, a pošto su žene otišle, raspitivao se kod orijentalnog eksperta otvoreno o haremskim tajnama. Vamberijevo pitanje, „Ko će biti vladar i gospodar Azije?“, podrazumevalo je i seksualne živote vladara i gospodara, koji su, poput Stokerovog grofa, imali po tri ljubavnice, a koje su povrh toga dolazile iz njihovih porodica.[32]

Izdajica je delio druga, ali ne isuviše razičita interesovanja sa Abrahamom („Bramom“) Stokerom, koga je sreo nekoliko puta u londonskom Licejskom klubu. Bila je tu epidemija kolere iz 1832. godine, koja je uz nekoliko pruskih filozofa, odnela i Vamberijevog oca,[33] ali ekstremno ugrozila i Stokerovu porodicu. Bila je tu i rumunska narodna priča o još jednoj epidemiji, koja se prenosila skoro neprimentim ugrizima na vratu, i konačno priča o istoriji Vlada Cepeša, dvoličnog krstaša protiv Orijenta. Stoker je samo trebao da spoji istorijsko i legendarno, princa i vampira, kako bi počeo rad na romanu. Arminius Vamberi učinio je vampira Drakulu mogućim.

3. Pisanje romana je nastavak špijunaže drugim sredstvima. Zato su imena doušnika i baraba prećutana ili samo nagoveštena. Vamberijevi brojni spisi izbegavaju reč vampir koja isuviše nalikuje tom prezimenu;[34] Stokerov roman, koji ovu reč čini uobičajenom, izbegava sa druge strane prezime Vamberi, navodeći kao svog savetnika izvesnog „Arminiusa sa Budimpeštanskog univerziteta“ (240). Ali treba nam više od toga kako bismo skinuli senku špijunaže čak i sa takozvanog fantastičnog romana. Vamberi je dobio odlikovanje od kraljice Viktorije za „aktivno“, ili drugim rečima, tajno, „učešće u odbrani britanskih interesa na Orijentu“.[35] Džonatan Harker, Stokerov predstavnik, zaslužuje istu počasnu titulu.

Nije onda čudo što Harker, čak i pre sastanka sa grofom pati od akutne paranoje. Engleski špijun, poslat na front na osnovu informacija drugog engleskog špijuna, morao bi da vidi stranim očima ono što je sve vreme bilo objekt njegove želje: urokljivi pogled. Zato mu zabrinute krčmarice nisu bile od velike pomućiu kada su mu davale raspeća kako bi ga zštitile od Malokija. Špijun se radije oslanja na moderne odbrambene tehnike špijunaže: kao Vamberi, koji je tajne izveštaje sa putovanja pisao na mađarskom i ušivao u svoju dervišku garderobu, Harker piše čitav svoj putni dnevnik na stenografu. Grofovo oko, ma koliko se blistalo crvenim sjajem u noći, ne može da čita mehaničke oznake. Fantazmatični užasi blede ovom tehnologijom simbola, razvijenom u najekonomičnijem od svih vekova. Sve što grof može da radi jeste da se žali kako su ti simboli besmisleni, i da spali svako Harkerovo pismo koje mu kao domaćinu nije čitljivo. Zbog ovog kriptičnog pisanja, polomljeni komad, čije grčko ime je simbol, i sam se lomi. Ali imperijalni turizam nikada nije bio ništa drugo, niti su mu se posledice razlikovale.

Pola špijun, pola zatvorenik, Harker se šunja kroz prašnjave hodnike zamka u kome nema ogledala niti metalnog novca, koji bi još uvek bio u opticaju. Nije ni čudo što njegov britanski ego postepeno gubi svoju osnovu. „Evo me“, misli stenograf, sedeći za malim hrastovim stolom, „gde je, možda, nekada neka plemenita dama sedela, kako bi ispisala, stidno ali promišljeno, svoje polupismeno ljubavno pismo. A ja sada zapisujem u svoj dnevnik, stenografskim skraćenicama, sve ono što mi se desilo od poslednjeg zapisa. To je nešto najmodernije u ovom veku. A ipak ako me čula ne varaju, protekli vekovi su imali i još uvek imaju, sopstvene moći, koje puka ’modernost’ ne može da ubije“ (36-37). Stari grof neće dozvoliti da bude kupljen niti da bude pretvoren u sliku. On ostaje Drugi, koga ni jedno ogledalo ne može da odrazi, paranoidna halucinacija čije želje Harker ne sme da iznese čak ni u svom tajnom dnevniku. Pažljivo, poput doktora Sjuarda kasnije u romanu, on beleži koliko puta je tokom večeri grof napunio svoju čašu, pokušavajući da razdvoji ludilo od realnosti. Ali čak i sa ovim brojanjem ostaje dovoljno šokantnih iskustava. Prosta činjenica da se njegovo vođenje dnevnika – poput govora Hamletovog oca, ili priča iz Hiljadu i jedne noći, ili sadržaja Interpretaicije snova – uvek završava kukurikanjem petla, duboko ga potresa, iako je ovaj dnevnik jedina stvar koja ga čuva od pada u ludilo. Ali kada se desi da poslednje ogledalo koje Harker poseduje, pod diktatom Drugog odrazi samo tamu…

Tamu koja kao da je stvorena da proizvodi noćne more jednog špijuna. Kada moli grofa da ga pusti da se vrati kući ranije, tama se materijalizuje u vukove, koji kao što je poznato uvek idu u čoporu,[36] te zbog toga mogu da zablokiraju čitav prilaz zamku. Kada iskoristi sumnjivo odsustvo grofa, kako bi špijunirao iza dvorskih vrata koja su se iznenada nasilno otvorila, tama zadobija oblik – čim mesečeva svetlost padne po njoj – vrtložnih stubova prašine, iz kojih se, pred Harkerovim očima, izdvajaju ženska tela u plesu. Iako je srećno veren, on umišlja da je ove tri žene, koje mu se preteće i zavodljivo približavaju, već video. Noćne more su, dakle, postale prozirni pokrov  želja koje će izazvati gubitak krvi ili sperme.[37] Ali u sred ove sanjarije, grof se pojavljuje, i u poslednjem trenutku naređuje ženama da se povuku, kao što je naredio i krvoločnim vukovima. Neobično je, međutim, da su njegova naređenja (iako sa stranim akcentom), izgovorena na savršenom zapovedničkom engleskom jeziku. Žene i vukovi sa Balkana pokoravaju se označiteljima koji imaju smisla ne za njih, već za Harkerov sluh. Jedva polu-svestan, prisluškivač razume svaku reč kojom grof otkriva svoju incestuoznu želju prema njima.

Grof koji zaboravlja da ne treba da govori engleski osim kada razgovara sa svojim gostom, grof koji prezire beli luk kao što ga samo Anglo-Saksonci preziru, grof koji podrugljivo naziva „poslodavca“ svoga gosta „gospodarem“, grof čije reči su istovremeno zapovesti, a čije želje (kako bi to mladi advokat trebalo da primeti) podrazumevaju ius primae noctis – Harker u grofu Drakuli pronalazi svog Gospodarskog označitelja. Tako to ide kada se dosegne srce tame. Konradova novela, Kopolin film, Stokerov roman – svi vode ka tački u kojoj moć Drugog ili Stranca postaje razumljiva kroz njihov kolonijalizam, samo kada čitanje znakova na telu ne bi bilo tako nepodnošljivo.

Jednog dana u podne, Harker stoji pred grofovim lešom. Ali taman kada želi da zabije kolac u ne-umrlog, svemoćno oko ga vidi i zaustavlja.

„Označitelj iznad svega, zapoveda“.[38]

Ljudi ne žele da imaju bilo šta sa gospodarskim diskursom i njegovom gospodarskom definicijom. Harker uspeva da sačuva jedinu stvar koju poseduje, svoj dnevnik, koji je grofu nekim čudom promakao, i uspeva da pobegne. Sredinom juna bezimeni pacijent pojavljuje se u budimpeštanskoj bolnici. On je video mrtvog grofa i čuo ga kako izdaje zapovesti – kako bi ova jedinstvena i dvostruka istina postala neizreciva, moždana groznica savaldava špijuna, tako da se ona sada upisuje u njegov mozak. Pre nekoliko decenija, mađarski avanturista stigao je u Teheran u sličnom stanju, nakon što je video sopstvenu smrt u pogledu Emira od Buhare. Vamberi kao kostur, Harker sa moždanom groznicom, tako se špijuni vraćaju kući. I dok se časne sestre brinu da izbrišu zapise sa Harkerovog mozga, njegov šef umire, daleko u Ekseteru. I ne znajući, on je obavljao poslove jednog mrtvog čoveka sa drugim mrtvim čovekom. Bez sopstvene intervencije, na osnovu uputstava ostavljenih u testamentu, on zauzima mesto svog šefa.[39] Takve su karijere muškaraca.

4. Dok nesvesni Harker zamenjuje svog mrtvog šefa, a svemoćni mrtvac – kome je ovaj šef prodao četiri kuće u Engleskoj – plovi iz Crnog mora, započinje sasvim nova karijera. Drakulin projekat (prema mišljenju kritičara, koji nije slučajno Anglo-Saksonac), koji je nagoveštaj Operacije morski lav,[40] razoren je zahvaljujući ženama, kave nikada ranije nisu viđene u istoriji oblikovanja Zapadnog diskursa. „Zapadna demokratija“ (šta god ona bila) pala bi bespovratno u ruke diskursa gospodara, da nije bilo mladih ekseterskih žena, koje će ga konačno uništiti primenom tehnologije demokratije. Jer moderne medije, kojima bi mogao da ugrozi Imperiju, ne kontroliše grof (kao što se navodi u interpretativniom falsifikatu citiranog Anglo-Saksonca), već naprotiv, Harkerova verenica, izvesna pomoćnica direktorice škole, koja se zove Mina Marej, i koja pomoću oružja novog doba potkopava samu mogućnost diskursa gospodara. Po pozivu, Mina Marej je pomoćnica direktorice škole, ali nezadovoljna ovim preliminarnim kretanjem emancipacije žena, ona uporno vežba stenografiju, kako bi jednog dana radila „ono što rade novinarke“ (55).

Svi znamo kako se brakovi sklapaju: On planira i tuguje, manipuliše i zapoveda.[41] Harker bi bio zadovoljan i običnom titulom kancelarijske pomoćnice, samo da ona nije smatrala da je tako nešto nepodnošljivo. Harker je odmah pozvan i postavljen na svoje mesto, smrću i testamentom stvog šefa; gospođica Marej nema drugog izbora već da zahteva svoju (i njegovu) karijaru.

Svi, takođe, znamo šta novinari rade: oni odlažu, prerađuju i nadograđuju govore i tekstove, u ma kojoj formi se oni javljali. I dok njen verenik zapisuje zastrašujući diskurs gospodara, kako bi odagnao svoje ludilo, Mina je zuzeta gomilanjem papira. U ovu svrhu, rukopisna forma, poput one koju vidimo u Džonatanovim pismima iz Transilvanije, predstavljala bi prosto smetnju; šta god bila demokratija, mehanička obrada anonimnih diskursa je podržava (ako ni zbog čega drugog, onda zato što ne postoji drugi društveni zapis, osim samih diskursa). Bez armije stenografkinja (kako su žene, obučene u stenografiji i kucanju, nazivane proteklih 90 godina) Dom komuna i Bundestag bi se raspali.

Godine 1871. fabrika mitraljeza Remington na tržište je iznela prvu masovno proizvođenu kucaću mašinu. Iznenađuje, međutim, što je na njen finansijski uspeh trebalo čekati godinama. Svi Džonatani Harkeri – sekretari zaduženi da zapisuju diskurse gospodara u skraćenicama, pretvarajući ih u verne kopije, i ako je potrebno stvarajući dodatne kopije za kancelariju – ismevali su novi diskursni mitraljez. Možda su bili isuviše ponosni na svoj rukopis, kao kontinuiranu, individualizovanu nit, koju su razvili nakon godina školovanja, a koja ih je povezivala kao grupu i štitila od ludila. U svakom slučaju činjenica da Harker ne nosi putničku kucaću mašinu u Transilvaniju, nije posledica tehnološke zaostalosti kompanije Remington; kada njegova buduća žena bude preduzela isto putovanje pet meseci kasnije, ove kucaće mašine biće, na njenu radost, u prodaji već neko vreme.

Stvari su se odvijale glatko: dve nedelje intenzivnog kursa kucanja učinile su sedmogodišnje obrazovanje (muškaraca) suvišnim. Budući da su prosto bile manje usmeravane ka rukopisu i individualnosti, i da su bile previđane iz čiste arognacije, žene su bile sposobne da savladaju ovaj raskorak na tržištu rada poput oluje, raskorak sa njihovim takmacima, uglavnom muškarcima sekretarima kasnog 19. veka. Remingtonovi departmani za proizvodnju i marketing samo su trebali da otkriju žene u toj značajnoj 1881. godini, kako bi mašine za kucanje postale masovna roba.

Brus Blajven je pronicljivo pokazao kako je mašina za kucanje, i jedino mašina za kucanje, odgovorna za birokratsku revoluciju. Muškarci su možda nastavili, iza svojih stolova, da veruju u svemogućnost sopstvenih misli, ali stvarna moć nad tipkama i otiscima na papiru, nad tokom vesti i odluka, pala je u ruke ženama koje su sedele u prostorijama ispred njihovih kancelarija. Ukoliko emancipacija, ta velika reč, ima ikakvo istorijsko značenje, onda se ono odnosi prevashodno na domen obrade teksta, u kome je i do danas zaposleno više žena nego u bilo kom drugom polju rada.[42] Lakanova sekretarica Glorija bila je samo jedna od milion…

… i Mina Marej, kasnije Harker, bila je već 1890. na preseku sadašnjosti i budućnosti. Sa prezirom je odbacila erotske snove o slobodnom izboru partnera u ime takozvane „nove žene“ (91); njeni snovi su se usmerili ka praktičnijoj želji radnog mesta sekretarice kod novog muža. „Ako mogu da kucam dovoljno dobro, mogu da zapišem šta on želi da kaže i da to posle prekucam za njega na mašini za kucanje“ (55), piše Mina (još uvek rukom), svojoj drugarici Lusi Vestenro. Na sličan se način revolucija evropske birokratije prikrada nečujno. Harkerov gospodar je dovoljno srećan da može da kaže kako je, poput grofa, već mrtav kada se ovaj preokret odigrava. Sekretarica zamenjuje sekretara, šef zamenjuje muža, koji nije bez razloga onesposobljen moždanom groznicom. Kada Mina odlazi u Budimpeštu, na pismeni poziv za pomoć časnih sestara, organizuje se vanredno venčanje sa bolesnim (da ne kažemo „impotentnim“) muškarcem, nakon koga sledi tranlsatio studii sive imperii. Kako ne bi ponovo poludeo, Džonatan Harker ne dopušta sebi da pregleda svoj transilvanijski dnevnik i predaje ga u sigurne ruke i sigurnom pogledu verne sekretarice. Ne želi čak ni da se pita da li je njegov zapis događaja učinjen „u snu ili na javi, u ludilu ili pri zdravom razumu“ (107). Budući da u nesvesnom postoje znaci stvarnosti, njegov tekst postaje, kao da je na terapeutskom ležaju, gomila podataka koje drugi trebaju da interpretiraju. Verne skeretarice su međutim stvorene za neutralizovanje diskursa. Mini nije potrebna kopija Bredšoa, engleskog voznog reda, kao grofu, niti mora da ga kosultuje poput Šerloka Holmsa (koji je inače hodajuća baza podataka),[43] zato što je Bredšoa naučila napamet.

5. Dok Harker leži u budimpeštanskoj bolnici, raspored ambiciozne reporterke nalaže put u Vitbi gde – daleko bolje nego robovski diktati muža – nalažu prvi intervjui i istraga. Predmet istrage je Minina drugarica Lusi, sa kojom deli sobu i sa kojom doživljava sve veće neprijatnosti iz noći u noć, posebno nakon što je lađa po imenu Demetra uplovila u luku u Vitbiju, lađa koja je osim mrtvih mornara, donela zastrašujuću životinju na obalu. Naravno da amaterska reporterka ne može još da zaključi da je Engleska bogatija za jednog grofa; ali bez obzira na to, isečci iz novina u kojima su izvodi iz brodskog dnevnik, svedočanstva lučkih radnika, i pre svega opisi Lusine čudne bolesti, nalaze svoj put do njenog dnevnika. Čak i amaterski reporteri prate moto: „Sve vesti koje su primerene štampi“.

U početku, Lusi Vestenro pokazuje samo simptome mesečarke. Mina je, međutim, pametnija od njenih interpretarorki, i ne veruje u autohtonu „tendenciju ka somnambulizmu“;[44] na osnovu intervjua sa Lusinom majkom postaje jasno da je histerija njene ćerke povezana sa smrću njenog oca. Kao što je Frojd ispravno uočio iste godine kada se pojavio roman o vampiru, kada je reč o histeričnim ženama „krivica pripada perverznim postupcima oca“.[45] Nije teško pronaći dokaz: neposredno po dolasku perverznog grofa, Lusino mesečarenje se pretvara u noćnu moru. Mina vidi kako mesečarka popušta, iz noći u noć, pred zavodničkim postupcima  senke koja odmah iščezava, ali ostavlja dve ranice na njenom vratu, uvek na istom mestu. Bolesna žena ne oseća ovo upisivanje u stvarnost; njoj preostaju samo snovidna sećanja, prvo na nešto visoko i crno, sa crvenim očima, a kasnije na potonuće u duboku zelenu vodu, slušajući pesmu koju navodno čuju davljenici. Kao podrška istini označitelja Demetre, postoji onda, čak i kod histeričnih žena, užitak koji prevazilazi dugački i crni falus.[46]

Ali budući da se u diskursu histerika računa samo ono što drugi diskursi o njemu zapišu, Lusino okeansko osećanje nestaje iz dokumentacije. Ono što se može potvrditi u relevantnom diskursu, odnosno – u naučnom diskursu, je samo neuobičajeno veliki gubitak krvi i dve ugrizne rane na vratu, uvek na istom mestu – kao udari preziczno kalibrirane mašine za kucanje. Oba ova zapažanja iznosi dr Sjuard, mladi i uspešni psihijatar, koji se uzalud udvarao  Lusi, a koji sada u njoj umesto ljubavnice susreće pacijentkinju, koju se jedva usuđuje da pregleda, dok ona leži u postelji o kojoj je maštao. Tamo gde se gospodar Istoka udvara, drugi muškarci nemaju šanse, čak ni ako su znalci. Dr Sjuard je toliko zbunjen Lusinom anemijom da nakon njenog odbijanja on beži u svoje skrovište naučnog rada, svojoj tehnologiji podataka i u C₂HCl₃H₂O.

Umesto Lusine neuroze, dr Sjuard je apsorbovan psihozom muškog pacijenta u ludnici svaki put kada se probudi iz svog hlornog sna. On izgovara čitavu iscrpnu studiju slučaja izvesnog Renfilda u voštani cilindar fonografa – sprave koja se do 1890. nalazila u masovnoj proizvodnji već čitave tri godine.[47] Jer diskurs psihotičara, naspram objekta ljubavi dr Sjuarda, ima barem prednost logičnosti. Renfild hrani muve, kojima hrani paukove, kojima onda hrani vrapce, kako bi nahranio mače, „fino, malo, spretno, razigrano mače“ (71), koje će na kraju sam pojesti; on tako radi na logičnom zoofagnom lancu, prema motou „krv je život“,  koji je lakše ispisati ili izgovoriti u fonograf, od okeanskog osećanja pesme u ušima. Sigurno je da ova manija zoofagije predstavlja jedinstvenu zagonetku koja problematizuje činjenicu da Rejfildovo telo ima organe, poput usta i stomaka, zbog čega psihotičnom diskursu ne treba pomoć drugih diskursa;[48] a ipak, čak ni psihijatar nije sasvim siguran šta da radi sa svojim ustima, kada Lusi radije bira lorda čije ime je Godalming, uprkos svim medicinskim izjavama ljubavi. Čini se da je Ime Oca još uvek tako moćno da više ništa nije ostalo u ustima prezrenog psihijatra sem tehničke reprodukcije delirijuma. Šta god Renfild Halucinira, Sjuard izgovara u svoj fonograf. Govor je postao, kao što vidimo, besmrtan.

Objektivno i iscrpno beleženje pacijentovog ludila ne pomaže mu mnogo i u suštniti – prema Sjuardovom sopstvenom priznanju – sadrži i naznake okrutnosti, ali „zašto ne unaprediti nauku u njenom najtežem i najvitalnijem vidu – poznavanju mozga? Čak i da otrkijem tajnu samo jednog uma – čak i kada bih pronašao ključ fantazije jednog ludaka – toliko bih unapredio svoju granu nauke, da bi Bardon-Sandersova fiziologija ili Ferijeovo poznavanje mozga delovali ništavno“ (72). Velik reči, iako iznose samo osnovni projekat psihijatrije poslednje decenije 19. veka. Bilo kod Harkera ili Renfilda, jer od Brokinih studija o afaziji, ludilo mora da se lokalizuje u mozgu. Zbog toga dr Sjuard i ne uzima u obzir ideju koja bi im obojici uštedela vreme i reči: da Renfildov govor, bez posredovanja njegovog doktorskog glasa, pošalje direktno u Edisonov aparat. Ali nakon što su Florens, Fleksig, Ferije i Frič ogolili pojedinačne nervne veze u ljudskom mozgu svojim skalpelima, a potom stimulisali životinje kiselinama, otrovima i strujom; ludilo je izgubilo verbalni kvalitet. Postoji sada samo kao neuro-fiziologija[49] u „molekulima i vezama u mozgu“, koji „nas“ podseća, prema svedočanstvu jednog umetničkog fiziologa, „i to ne slučajno, na proces sličan Edisonovom fonografu“.[50]

Dr Sjuardov mozak je posebno koristan za teansfer bolesnog mozga u mozak fonografa. „Nesvesna cerebracija“, na koju Renfildovo nesvesno upućuje, ali kojoj psihijatrov Ego ne može da pristupi, trebala bi da postane pristupačna makar na cilindru.

„Naučni diskurs je ideologija potiskivanja subjekta, što je činjenica koja je dobro poznata gospodaru progresivnog univerziteta“. Postavljen pred psihoanalitičko čitanje Kogita, koje nam dopušta ili da ne živimo ili da ne mislimo,[51] dr Sjuard bira fonograf i ljubav. Njegov pacijent Renfild dobija fonograf, a njegova pacijentkinja Luci Vestenro, ljubav. Oboje će, naravno, umreti. Naspram psihotičnog zoofaga, koji u ludnici igra ulogu koju je Vlad Cepeš igrao u zatvoru, Lusi može da kaže šta god želi: dr Sjuard u njoj vidi samo bolesno telo, zato što je još uvek gleda kao ljubavnik. Ne istražuje njen strah od spavanja i snova, od vukova i slepih miševa, sve dok ga njeno neizlečivo stanje ne primora da pozove specijalistu iz Holandije. Van Helsing, iako se i sam bavi neuro-fiziološkom teorijom usmerenom na „kontinuiranu evoluciju moždane mase“, barem je dovoljno star da veruje u ono što mu pacijentkinja kaže. On čak ozbiljno prihvata one aspekte njenih simptoma koji deluju fantastično ili nemoguće prema normalnim medicinskim standardima, prosto zato što se Van Helsing usuđuje da „prati um velikog Šarkoa“ (191). U prepunom amfiteatru Salpetrijerije ovaj mag je silovito dokazao da putem hipnoze možete, ako ne baš da izlečite, onda barem da interpretirate neizlečive bolesti.

Van Helsing je u savezništvu sa Šarkoom. Čak i ako Lusi vidi samo kao histeričarku, jer on i on sam ima „napade histerije“, on se prebacuje sa naučnog na analitički diskurs. Kao i Frojd u njegovom članku o afaziji, on poriče moždanu lokalizaciju impulsa psihijatrove prijateljice. Kao rani Frojd (pre nego što je povukao svoju hipotezu o zavođenju) stari doktor, koji je takođe očinska figura, pretpostavlja da Lusi svake noći zavodi zlokobni otac. (Obojica su daleko izvan skrupula Šarkoa i Brojera, koji su se usudili da iznesu psihički mehanizam histerije ali ne i njenu seksualnu etiologiju). Poput Frojda, angažovanog na zapisivanju histeričnih diskursa, koji se hvali „apsolutno fonografski pouzdanim“ sluhom,[52] Van Helsing takođe otkriva seksualno zavođenje kroz simptome konverzije, tajnih beleški, i usputnog zapažanja koje Lusi pravi – sasvim kao da je fonograf primenjen na histerički diskurs (dr Sjuard primenjuje svoj samo na proučavanje psihoze, a Lusi svoj ostavlja neupotrebljenog u sobi). Edison i Frojd, Šerlok Holms i Van Helsing – svi uspostavljaju, prema primerenom Ginzburgovom izrazu, novu naučnu paradigmu: sakupljanje tragova.

Tako nešto, pre svega, omogućava određenim tragovima, koji nikada ranije nisu predstavljani, da se iznenada pojave. Produktivan, poput svog velikog uzora Šarkoa, koji je mogao da dovede svoje pacijentkinje do tačke histerije, Van Helsing priziva neverovatne simptome. Nakon njegovih metodičkih intervencija pacijentkinja se deli na dve ličnosti, kao u slučajevima poznati u istroiji medicine još od dr Azama i njegove Felide. Tokom dana Lusi postaje prijatnija i ljupkija, drugim rečima,  počinje da liči na Minu. Pacijentkinja takođe ima diskurzivno-tehnološku igračku, njen fonograf – iako ga koristi samo dr Sjuard, i ona pravi nekoliko dnevničkih snimaka, mada samo „imitirajući“ (111) svoju prijateljicu novinarku. Tokom noći, međutim, veoma različita ličnost preuzima vlast, a poput Felide i ona gaji isključivo prezir prema devičanskoj moralnosti ili čak sreći sekretarica. Druga ličnost Lusi Vestenro jednostavno je otelotvorenje dijagnoze.

Nakon što je Van Helsing posegnuo za senzacionalnim oblicima terapije, kao što su vešanje venaca belog luka oko kragne Lusine spavaćice i kačenje raspeća na prozor njene spavaće sobe,[53] drugoj ličnosti nije preostalo ništa drugo do vamprizma, drugim rečima: otpora, u čisto tehničkom, frojdovskom smislu. Ponekad je to nespretnost njene majke, ali češće ljutiti pokreti usnule pacijentkinje kojima sklanja apotropični beli luk (sa grofovog puta). Dobro je poznato da osim pacijenata i njihove porodice često paniče kada osete mogućnost izlečenja.

Nesvesno, prema tome, u skladu sa svojom definicijom razvija vešte strategije. Očigledno da Lusi, ukoliko usni dovoljno dubokim snom, ne želi zaista da spava sa svojim lordom verenikom, već radije tone sve dublje i dublje u crvene oči i zelene vode. Takođe, njena dnevna ličnost javlja se sve ređe i sve je bolešljivija, dok se njena noćna ličnost javlja sve češće i sve je jača. I dok prva samo zamišlja sa mutnim gađenjem kakve zabranjene strasti donosi noć, druga je sasvim svesna i dana i noći. Inače ne bi pocepala beležnicu (koju je na našu sreću već pročitao Van Helsing) u kojoj dnevna Lusi beleži svoj strah od spavanja. Svaki aspekt ova dva stanja, asimetrija svesti o ovim stanjima, kao i odlaganje prolaska kroz nultu fazu, odigrava se na isti način kao što je to bio slučaj sa Azamovom Felidom.[54]

Na kraju druga ličnost ostaje jedina. Trenutak njene smrti preobražava Lusi u ne-umrlu, Grofovu nevestu. Već 10. septembra dva doktora, međutim, otkrivaju – prateći Van Helsingov plan – zato što zapisuju i najmanje i najbeznačajnije nagoveštaje, da se Lusine desni neobično povlače. Potom, 19. septembra otkrivaju da su joj zubi postali neobično dugi i oštri. „Dame i gospodo!“, govorio je Frojd, „Žena takođe ima u svojim genitalijama mali ud sličan muškarčevom“.[55]

Vampirski zubi su mali ud kojim Lusi, nakon svoje smrti, ide za svojim plenom. Pohotnim glasom, koji nikada ranije nije koristila, i pogledom čvrstim i tužnim, žena koju je grof zaveo, pokušava svoje prvo zavođenje. Lusi Vestenro iskušava verenika fatalnim poljupcima, i time daje dokaz ekvivalentnosti vampirice i „nove žene“, budući da ni jedna ni druga ne čekaju kada je želja u pitanju, već je same artikulišu. U svetlu ovog skandala, Van Helsing i njegovi asistenti nemaju alternativu već moraju da ubiju ne-umrlu po drugi put, prateći sva pravila rituala. Par nedelja kasnije lord Godalming ima privilegiju da kolcem probode krvoločni leš svoje pređašnje prevrtljive verenice, što je scena koju nema potrebe komentarisati.

To takođe dokazuje da za tela koja su jednom zaposednuta jezikom nije važno da li su živa ili mrtva.[56] Glavno je da je Drakulina raskalašna nevesta – makar i putem nekrofilije – vraćena u monotoni zapis diskursa.

6. Prema diskursivno-tehnološkim uslovima uz 1890. žene imaju dve mogućnosti: mašinu za kucanje i vampirizam. Mina Harker i Lusi Vestenro predstavljaju sistemske alternative koje su samo pojačane kroz Lusine dve ličnosti. Na kraju romana Mina drži u rukama, koje su tri stotine stranica držale mašinu za kucanje, dete. Lusi je, dok je bila živa, ubila svoju majku, a nakon smrti, ili navodne smrti, pila je krv deci. Dve opozicije nisu više majka i histerija, kao što je to uspostavljeno dispozitivom seksualnosti u klasično-romantičarskom periodu. Od kada je kultura dozvolila ženama pristup u svete dvorane za obradu teksta, moguće su daleko gore stvari.

„Mašine svuda, dokle ti seže oko! Zamena za bezbrojne poslove, koje je čovek ranije morao da obavlja svojim radenim rukama, i to kakva zamena vremena i energije. Sasvim je logično da je nakon što je inžinjer uklonio simbol ženskog rada sa delikatnih ženskih ruku, njegov kolega došao na ideju da zameni pero, simbol muške produktivnosti, mašinom“.[57] Drugim rečima: mašine uklanjaju simbole koji razlikuju polove. U ranijim vremenima igle su ženskim rukama stvarale šivenu tkaninu, a pera u rukama miškaraca stvarala su drugi tip tkanine, zvani tekst. Žene koje su rado postajale papir ovih spisateljskih pera nazivane su majkama. Žene koj su radije same govorile nazivane su preosetljivim ili histeričnim. Ali nakon što je simbol muške produktivnosti zamenjen mašinom, a ova mašina preuzeta od strane žena, proizvodnja teksta morala je da se odrekne svoje divne heteroseksualnosti.

Postoje žene koje pod uticajem despotskog označitelja počinju da pišu i zapisuju svoje želje. Dva ujeda na istom mestu, koje Lusi Vestenro prima od Drakulinih zuba ili od čekića mašine za kucanje, ona prenosi na druge vratove. I tako „nove žene“ dokazuju, čak i nakon svoje smrti, da su želje neuništive (kao što se to ističe u poslednjim redovima Tumačenja snova).

Ima drugih žena koje zbog diktata svoje karijere prestaju da prepuštaju pisanje muškarcima ili autorima. Neutralni aparati okončavaju erotski mit o peru i papiru, duhu i prirodnoj majci. Kucaća mašina Mine Harker ne kopira despotskog označitelja, već indiferentni papir: rukopis i štapmane tekstove, izjave ljubavi i zapise iz katastra. Tipografkinje više nemaju slobodne ruke za igle i kolevke, simbole žene i majke.

I to je dobra stvar. Čak i u okolnostima mehaničke obrade diskursa, ravnoteža teorora se održava. Neka fatalne žene žude za radikalnim Drugim; za svaku Lusi Vestenro postoji jedna Mina Harker. Kako bi lovio neumrle žene i njihove despodske zavodnike, muškarac i njegove vredne ruke nisu dovoljni. (Harkerov kolac ga je izneverio kada je trebalo da ubije neumrlog u tamnicama zamka). Vampirizam je lančana reakcija i prema tome može samo da se pobedi tehnikama mehaničke reprodukcije teksta. Van Helsing zato poziva Minu Harker čim su tajne Lusine transformacije i Drakuline infiltracije razotkrivene. Od ovog trenutka započinje protivnapad demokratske imperije.  

Ni jedan protivnapad se ne organizuje bez strateške rasprave o situaciji i sakupljanja informacija. Situacija: neprijatelj se infiltrirao u Englesku i već je pridobio saučesnike, a putem svojih krvožednih saveza, stvoriće ih još. (Želja vampirizma se širi, kao i svaka epidemija, putem zarazne infekcije). Informacija: neprijatelj je prošvercovao 50 sanduka punih transilvanijske zemlje i postavio ih na tajne lokacije. To mu omogućava, sa jedne strane, logističku bazu u stranoj zemlji, ali sa druge, čini ga ranjivim. (Vampiri, kao i svi teritorijalni vladari, mogu da spavaju samo u zemlji svoje domovine).

U situaciji ove prirode, svaki protivnapad podrazumeva sledeće nužnosti: prvo, koncentraciju informacija; drugo, njihovu demokratizaciju; treće, njihovo sigurno čuvanje. Četvrto i poslednje, bilo bi poželjno imati pomagače i agente u neprijateljskom kampu, jer ovo očigledno nije konfrontacija na otvorenom bojnom polju, već je (kao što je to Vamberi mislio) rat dve tajne službe.

Mina Harker postaje devojka koja ispunjava sve četiri tačke. Tek kada je Van Helsing kontaktira, uspeh protivnapada počinje da se nazire. Glavni doktor i njegovi ljudi imaju samo fragmentarne informacije o histeričnoj sisačici krvi i njenom senovitom zavodniku; Mina Harker sakuplja činjenice o Lusinom izvornom vampirskom iskustvu iz sopstvenog dnevnika; a iz putnog dnevnika koji se njen muž više ne usuđuje da čita, činjenice koje se tiču istorije i planova samog grofa. Samo povezivanje svih ovih informacija omogućava procenu situacije. „U ovoj stvari“, ispravno zapaža Mina Harker, „datumi su sve“ (224). Stenografkinja se potom u potpunosti predaje svom pozivu. Svi dnevnici, pisani uobičajenim ili skraćenim načinom, svi korisni novinski članci, sva privatna korespondencija i unosi u katastar povezani sa grofom i njegovom nevestom, prolaze kroz njenu kucaću mašinu Remington. Kada je napuste uređeni su prema savršenom hronološkom redosledu kao grupa znakova sačinjena od 26 unifromnih slova. Povezivanje podataka koje garantuje rauzmljivost kao i brzinu pristupa.

A kako ekonomičnost vremena pristupa čini kontraofanzivu protiv natprirodnog Blickriga mogućom i fonografski zapisi dr Sjuarda moraju biti transkribovani. Ovi cilindri sadrže, sa jedne strane, nenadoknadive informacije o pokojnoj Lusi, kada je još uvek zasluživala Sjuardovu ljubav, kao i o Renfildu, koji je u međuvremenu prihvatio grofa kao svog dugo očekivanog gospodara. Ali sa druge strane, fonografski cilindri koji omogućavaju daleko brže zapisivanje govora, nego što je to slučaj sa papirom i olovkom, imaju tehnički nedostatak sporog pristupa zapisanom materijalu. Dr Sjuard uverava Minu: „Iako sam vodio dnevnik mesecima, nikada nisam razmišljao kako ću pronaći bilo koji poseban zapis, u slučaju da mi bude potreban“ (221).

Tada Mina Harker dolazi u pomoć. Ona, koja nikada ranije nije videla fonograf, uči u rekordnom vremenu, kao i bezbrojne sekretarice posle nje, da radi slušajući fonograf i kucajući u isto vreme. Ma koliko Sjuard bio stidljiv zbog uzdaha usled svoje neispunjene ljubavi, zapisanih na fonografskim cilindima, oni se prosto moraju prekucati. Prema uslovima iz 1890, jedino je bitno tehnološko uređenje svog prethodnog diskursa. „Istinita“, kako to samo mašina može biti, u „samim njenim tonovima“, dok transkribuje cilindre, Mina čuje Sjuardove „otkucaje srca“ (222-223). Na ovaj način, mašina za kucanje, na sebi svojstven način, isteruje svu preostalu histeriju iz naučnog diskursa. Kada je reč o eliminisanju samih uslova koji omogućavaju diskurs gospodara, muškarci i žene više ne mogu da imaju tajne jedni pred drugima. Stokerov Drakula nije roman o vampiru, već pisano svedočanstvo o našoj birokratizaciji. Svako naravno može da ga nazove i horor romanom.

Dnevnik Džonatana Harkera pisan je njegovom rukom, zato što je branio vernost svojoj verenici, ugroženu od strane žena čija lepota čini da engleska pomoćnica direktora izgleda upravo kao engleska pomoćnica direktora. Dr Sjuardov dnevnik izgovoren je njegovim glasom, zato što je trebalo da održi kucanje njegovog srca, kao direktora ludnice. Rezerve ovog tipa su eliminisane medijskim lancem fonografa, pojačala i kucaće mašine. Ovaj lanac eliminiše, kao u Vijerovoj Budućoj Evi, samu ljubav.

Ulogu ljubavi uzurpira kancelarija. Svi likovi u romanu, sem vampira, dobijaju kopiju prvih 250 strana romana. Loš engleski Van Helsinga, američki engleski Lusinog udvarača milionera, i hiper-ispravni engleski Drakule, svi su zapisani sa fonografskom pouzdanošću. A budući da je kucaća mašina izmišljena kako bi premostila procep između dokumenata i štampane knjige,[58] procep između heroja i čitalaca romana takođe iščezava. U skladu sa time, Mina ne proizvodi prosto kucani dokument, već uvek, koristeći indigo, pravi „tri kopije“ (224).

I to je dobra ideja. Ma koliko stavovi transilvanijskih grofova bili pozno-srednjovekovni, čak i oni mogu da osete kolonijalno napredovanje mehaničke obrade diskursa. Dok je još bio u zamku, grof je spalio sva Harkerova pisma, čiji su tajni spisi bili „neizbrisiva mrlja na prijateljstvu i gostoprimstvu!“ (43).  Nakon što ubilačke namere njegovih lovaca postaju jasne čak i njegovom „dečijem mozgu“ (320), on počinje da postupa sistematičnije. Grof ne uništava samo tajna dokumenta već i aparate koji ih proizvode. On tako uspeva, u noćnom napadu na ludnicu dr Sjuarda, da nađe kopiju Mininog izveštaja i da ga baci, zajedno sa fonografom u vatru večnog suda. Nije zato nebitno da su Edisonovi cilindri za snimanje zvuka, pre nego što je Emil Berliner izmislio moderne ploče, bili načinjeni od voska. Kada je grof bacio sve istorije pacijenata u vatru, „vosak je pomogao vatri da se rasplamsa“ (285).

Ali nakon otkrića kucaće mašine, vatra i mačevi su prevaziđeni. Uznemireni napad ne računa sa predostrožnošću Mine Harker. „Hvala Bogu“, dr Sjuard može da uzvikne, spontano zamenjujući sekretaricu za Boga, „Hvala Bogu da je druga kopija u sefu“ (285). Sakupljanje i raspodela informacija nije jedini posao sekretarica, svake večeri one odnose neutralizujuće i poništiteljske označitelje na sigurnost. Grofova propast počinje papirnim novcem i papirom za kucaću mašinu, jer oni preživljavaju kao da su neuništivi. Potkupljujući prevoznike i advokate lovci saznaju sve do sada nepoznate adrese koje obezbeđuju nostalgičnom vampiru šest stopa transilvanijske zemlje na stranoj teritoriji. I oni tako uspevaju da (kako se to kaže u romanu) „sterilišu“ Drakulinih 50 sanduka, jedan za drugim.

7. Epidemija kolere 1832. došla je i do Irske, zemlje u kojoj je rođen Abraham Stoker. Kolera, koja se dvadeset godina pre strašnog grofa zaputila iz Indije, preko Persije i Turske ka Evropi – zaustavila se na Balkanu. Lekar po imenu Adrijen Prust, poznat danas samo kao finansijska potpora svog sina romanopisca, putovao je prema nalogu francuske vlade u glavne gradove Istambul i Teheran, kako bi organizovao „sanitarni kordon“ na granicama Okcidenta. Divni neologizam Adrijena Prusta reflektuje se u rečima i delima Stokerovih lovaca na vampire. Još jednom su infektivne horde, koje se približavaju, sterilizovane, a potom, nakon što je grofu oduzeta logistička baza, tako da je primoran na povlačenje, njegovo transilvanijsko gnezdo bolesti je takođe sterilizovano.

Higijenske mere od geopoliitičke važnosti čine razumljivim što Van Helsing i njegovi hrabri učenici – lord Godalming, dr Sjuard, Džonatan Harker i teksaški milioner sa vinčesterkom – odlučuju da poštede Minu Harker detalja. Oni se sastaju, planiraju i delaju, a jedina žena koja je još uvek živa treba da se vrati u svoju ulogu domaćice. Još od strašnog preobražaja Lusi Vestenro, sudbina koja očekuje žene koje ne žive kao supruge i buduće majke, više nije tajna. Ali ma kako dobronamerno profesionalni, ili drugim rečima, muški, bili lovci na vampire, prema okolnostima iz 1890, njihova seksualna higijena je fatalna greška.

Kada je hanoverski administrativni upravnik iz Geteovog doba, u saglasnosti sa svim drugim misliocima i pesnicima ovog vremena, nazvao „zabranu učešća žena u sastancima odbora svih udruženja“, „ekstremno mudrom“[59], izgovarao je istorijsku istinu. Naravno, ne celovitu istinu, jer je Istina i sama žena, pa prema tome nema pravo da govori. Ali unutar univerzitetskog diskursa, kao zajedništva mislilaca i diržavnih službenika, koji su raspravljali o autorstvu i majčinstvu, zabrana stvarnih žena bila je osnov društvene veze, sama Alma Mater. Tek nakon što je moć profesora prešla u ruke inžinjera, a moć učitelja u ruke doktora, najveća mudrost postaje budalaština. Mina Harker je, bez kucaće mašine i psihoanalitičara, u opasnosti da doživi istu sudbinu koja je uništila njenu mrtvu drugaricu.

Dok udruženje svih muškaraca u romanu sterilizuju tone transilvanijske zemlje, grof elegantnim protivnapadom pravi zasedu ženi koja je u svim njihovim srcima. Još jednom postaje jasno da žene u 1890. mogu da biraju jedino između perforiranja papira kucaćom mašinom, ili da im vrat bude perforiran užasnim očnjacima.

Sav posao lovaca na vampire bio bi uzaludan, da im u najtamnijem času ne dolazi neočekivana pomoć. Minino isključivanje iz svih taktičkih diskusija narušava prepoznavanje simptoma bolesti čak i kod njenog muža. Samo Renfild, ludak, shvata ko posećuje Minu svake noći. I mada je on, kao i mnogi poznati saradnici nakon njega, prepoznao u grofu gospodara, čednost britanskh žena i dalje mu više znači od pohote i života. Renfild se od ovog trenutka preobraća u heroja otpora, prosto zato što je „čak i kod ludaka, engleski razum dovoljno snažan da se odupre istočno evropskoj krvožednosti“.[60]

Renfild naravno plaća za ovaj izbor bolnom smrću, kada mu grof razdrobi lobanju; ali među tajnim agentima, čak su i mrtvi ljudi cenjeni kao izvor informacija. Lovci na vampire su konačno ispunili četvrtu tačku svog programa za protok informacija jer imaju izdajicu na raspolaganju.

Zto što krvarenje u Renfildovom mozgu utiče na njegovu čitavu „motoriku“ (276), a to znači deluje na Brokin centar za govor, „sa zadnje strane leve čeone krivine“[61] doktor Van Helsing se usuđuje da izvrši hitni hirirški zahvat i otvori Renfildovu lobanju. Na ovaj način teoretičar sve većih zamaha nauke o mozgu i dalje može da pokaže svoju veštinu. Naravno, ne da spase ludaka, već da obnovi njegovu sposobnost govora, na samrti. Zahvaljujući njegovom mozgu, koji je otvoren, istina od jednom progovara iz Renfilda, ludaka, moguće i cela istina. Čak i „oni eksperimenti, koje priroda sprovodi u bolestima nervnog sistema – za nas“, neurofiziologe,[62] imaju vrednost, čak i ako ulogu prirode vrši Drakula. Ne treba očekivati od otvorenih mozgova da formulišu istinu prema transcendentalnoj apercepciji, drugim rečima, da imaju sposobnost govora. Njihov diskurs naprotv, operiše kao fonograf koji se ponavlja u krug, tako da nije moguće popraviti loše snimljene poruke, ili varatiti iglu na željenu poziciju. Ali ovi problemi sa pristupom podacima barem garantuju da govorna mašina Renfild govori celu istinu – naime, da je Mina Harker počela da se pretvara u vampiricu.

Nakon ovog užasnog otkrića, nema više oklevanja za doktore, nema više Hipokratove zakletve. Renfildu je dozvoljeno da iskrvari do smrti na operacionom stolu, dok muškarci žure uz stepenice na sprat, na kome je krevet žene koja je u svim njihovim srcima, stižući taman u trenutku da zapaze crnu senku koja je podučava da sisa krv sa njenih grudi…

To je scena koja je pokrenula kucaće mašine specijalista za među-seksualni sadizam, posebno one njegove forme koje se koncentrišu na majčine gurdi. Nakon što je grof povezao živu ženu na svoj krvotok, pojavljuje se još jedan izvor informacija za lovce. Tipografkinja je postala histerična žena koja, na Drakulinu nesreću, ima hipnotičku vezu sa njim u istoj meri u kojoj je on ima sa njom. Lovci prosto trebaju da se zakače za njen neurotični izvor, kao što su se već zakačili za Renfildov psihotični. Ali ono što se u smrtno bolesnim i krvarećim pacijentima može postići samo neurofiziološkim putem, odnosno operacijom na mozgu, može se kod ženskih pacijenata, koji se još mogu izlečiti, postići hipnozom. Van Helsing, još jednom prelazi sa naučnog na analitički diskurs, od Broke do njegovog velikog uzora Šarkoa.

Grof, sa njegovih poslednjih 50 sanduka – koji su mu neophodni tokom dnevnih časova – jedva da je uspeo da pobegne preko okeana. Brod sa simboličkim imenom „Carica Katarina“ nosi ga nazad u domovinu iz koje se jednom davno pojavio nošen drugom velikom majkom, nadajući se da će u Imperiju doneti kugu. Sada beži, pobeđen ali ne i uništen, na moru koje na žalost nije još pod kontrolom izviđačkih aviona, radara, i radijskih senzora. „Carica Katarina“ ne može čak ni da bude meta teleskopa, jer grof, pored vukova, pacova i slepih miševa, kontroliše i maglu.

Okcidentalni dezinfikatori nemaju izbora nego da ponovo putuju Orijent ekspresom. Oslanjajući se samo na svoje sumnje, Van Helsing i njegovi ljudi odlaze u Zemlju iza šume. Ali Mina, kojoj je ranije bilo zabranjeno učešće, sada je sa njima. Kako bi došli do tehničkih informacija o rutama i lukama kamufliranog neprijatelja, zabrana žena mora se pretvoriti u novo uključivanje žena u domen znanja. Odlučeno je da „Mina bude upućena u sve“ (290). Ako je moguće da grof zavede žene hipnozom, onda je takođe moguće da drugi hipnotizer isoristi njegov metod protiv njega. Svakog dana Van Helsing Minu dovodi u trans, dok grof plovi duž nepoznatih mora i reka Istoka, a mladi bečki doktor sprovodi prve eksperimente sa hipnozom.

             „’Gde si?’ Odgovor dolazi neutralnim glasom: – ’Ne znam. San nema mesto koje bi nazvao svojim’“.
            ’Gde si sada?’ Odgovor dolazi sneno, ali usmereno; bilo je to kao da je tumačila nešto. Čuo sam je kako koristi isti glas dok čita svoje tipografske beleške.
            ’Ne znam. Sve mi je čudno!’
            ’Šta vidiš?’
            ’Ne vidim ništa; sve je mračno’.
            ’Šta čuješ?’, mogao sam da osetim napor u profesorovom strpljivom glasu.
            ’Zapljuskivanje vode. Šumi, mali talasi zapljuskuju. Čujem ih napolju.’[63]
            ’To znači da si na brodu?’
            ’Oh, da!’
            ’Šta još čuješ?’
            ’Korake mornara iznad glave. Čuje se zveckanje lanca, glasan udar dok se kočnica motovila kači za ustavljački točak’.
            ’Šta radiš?’
            ’Mirna sam – oh, tako mirna. To je nalik na smrt!’“ (312-13).

Hipnoza je prenos na drugo mesto, mesto „Drugog“. Kao subjekt eksperimenta sa transovima i smrću, Mina Harker čini da eufemizam kojim lovci na vampire govore o neprijatelju bude doslovn istinit. Samo u histeričnom diskursu postoji nesvesno.[64] Zato Mina Harker ne govori sa mesta na kome se nalazi, već sa mesta na kome je grof; kao da se i ona sama nalazi u mraku kovčega, kovčeg u mraku potpalublja, potpalublje koje je okruženo vodom Crnog mora. Nema, međutim, artikulacije u Srcu tame. Ni ime, kao, na primer, ime despotske Carice, niti geografska dužina, povezana sa imperijalnim centrom u Griniču, ne prelaze preko usana posrednice – ništa osim optičkih i akustičkih podataka, ali sa preosetljivošću koja je trenutni kriterijum hipnoze.[65]

Okeanska osećanja, ali ne više usamljenih snova Lusi Vesterno, već u okviru strogog eksperimenta. Nesvesno kao diskurs o „Drugom“ ima tehnološki status. Drakulina ženska usta progovaraju istim tonom kao kada čitaju svoje tipografske beleške. Samo su mašine sposobne da sadrže stvarno koje pripada govoru ali je izvan njega – statička buka koja okružuje grofa u njegovoj Žutoj podmornici. Bez obzira što je Vlad Nabadač nekada vladao strahovito preciznim naredbama, njegova senka, Drakula – koja je jedina preživela u tehnološkim okolnostima – postala je samo stohastička buka u informacionim kanalima. Nije bez razloga što se vampiri pred Harkerovim očima uzdižu kao stubovi prašine na mesečini, drugim rečima, kao Braunovo kretanje molekula.  Nije slučajnost što Van Helsing naziva „svaku česticu prašine koja igra na vetru embrionom užasnog čudovišta“.

 Diskursi gospodara su igrali u ključu simboličkog; naučni diskursi poznaju samo ključ stvarnog. „Svaki zapis, kao što nam je poznato, zahvata slučajnu buku“.[66]

Iz toga sledi da je Mina Harker, ovaj dvostruki agent između dva hipnotizera, koji zahvata i prenosi buku iz potpalublja udaljenog broda, prosto senzor ili radio aparat. Bežični prenos podataka funkcioniše čak i pre Markonijevog otkrića koje je elektrifikovalo sve vojne brodove na svetu. Hipnoza, posredovana analitičkim diskursom, postiže fiziološki ono što će inžinjeri kansije moći da proizvedu tehnološki. Naravno, ona ima istu praktičnu funkciju. Mina Harker, telepatski radio odašiljač u sanduku nebritanskog despota, jednako je efikasno oruđe tajne službe kao što će trideset godina kasnije biti BBC. Britanski državni radio (da ne pominjemo UFA i odašiljač Nauen) osnovaće penzionisani piloti i mornarički obaveštajci, koji su krajem Prvog svetskog rata predvideli Drugi, daleko bolje nego neki premijeri.[67] 

„Više glas nego ličnost, glas koji je mogao da dopre samo sa radija, glas koji ne ek-sistira, dok ništa ne govori“[68] – čak i on ima efekat. Danima nema ničega sem buke, okeana ili kanala sa vestima, dok se konačno ne začuje zvečanje lanca sa sidrom, dovikivanje ljudi na stranim jezicima, a voda poteče brže, kao preko kamenja, dok u daljini vukovi zavijaju – Van Helsing treba samo da zapiše Minine radio signale, jedan za drugim, a potom da joj prepusti da ih sama transkribuje, kako bi stvorio mali mističnu svesku za pisanje. Ono što je nekada transkribovano u nesvesnom, sada je permanentno pristupačno u kucanom tekstu. Mina Harker sama čita i piše ono što je primila sa mesta Drugog. Dvostruka inskripcija – u histeriji i na kucaćoj mašini – je istorijski trik koji se može ostvariti samo putem uključivanja žena u sferu znanja. Sa dokumentima njenih govora iz transa i mapom Transilvanije ispred nje, stenografkinja počinje da sakuplja nagoveštaje, što je potez presudan za rasplet poduhvata. Čak i zvuci hipnotičkog i hipnotišućeg zapljuskivanja vode mogu se locirati na mapi: iz luke Galaci, preko Sireta i Bistrice, do prelaza Borgo…

Nakon ove briljantne dedukcije tajne agentkinje, stvarna misija Potrage i uništenja (kako je počla da se naziva u Vijetnamu) samo je dečija igra. Tri Engleza, jedan Holanđan i jedan Amerikanac – koji naravno ima ulogu dobavljača oružija – može da kontroliše čitavu grupu cigana svojim vinčesterkama, dok najnesrećniji i najbolesniji od njih otvara Drakulin kovčeg. To je Džonatan Harker i njemu je, takođe, dozvoljeno da izvede poslednjih zahvat sa Kukri nožem. Nekoliko sekundi pre zalaska sunca, pre nego što grof ponovo stekne svoju noćnu svemoć, Harker mu preseca grkljan.

Tada poslednji put vidi urokljivo oko, dok su grofove „oči gledale sunce kako zalazi, a izraz se u njima preobrazio iz mržnje u trijumf“ (376).

8. Posvećujem ovaj tekst Lusindi Doneli i Barbari Kotacki, dvama američkim studentinjama koje su, kako mi je rečeno, skrenule pažnju slabom Drakulinom tumaču da je ubistvo grofa neuspešno čak i prema standardima samog romana. Kao što je ovaj tumač objasnio, studentkinje su istakle da „u poslednjem trenutku izgled trijumfa prelazi preko Drakulinog lica, a srce mu je probodeno lovačkim nožem, umesto navedenim kolcem“. Ako, prema tome, „muškarci ne ponove komplikovane rituale kada ubijaju Drakulu, koji su bili neophodni da bi se ubile žene“, iz toga logično sledi, „da se Drakula još uvek negde skriva“.

Čak i ako vodioci seminara „ne veruju“[69] u logiku, postoje druge žene čija želja ostaje želja Dugog. Upravo zato što ga je diskurs romana ubio, „Drugi, koga možemo da identifikujemo samo sa ženskom željom“, doživljava, „vaskrsnuće“[70] u drugim diskursima. Čak ni Saloma ne veruje da objekt njene želje može biti mrtav. Ona je pevala o želji koju Mina, iako i zato što je primila fatalne poljupce, guši bukom kucaće mašine.

Ah! Poljubila sam tvoja usta Jokaane.
Poljubila sam tvoja usta.
Gorična se osetila sa tvojih usana.
Je li to bio ukus krvi… ?
Ili je možda to ukus ljubavi…
Kažu da je ljubav gorka…
Ali šta onda? Šta onda?
Ah! Poljubila sam tvoja usta Jokaane.[71]

Ali Salome i Lusi su retke. Ono štu su pokušali da urade, svi ti hrabri ljudi iz epohe Van Helsinga, Stokera, Frojda i Šarkoa, bilo je da što pre, a to znači što više naučno, povežu poreklo te druge želje sa prljavim pričama.[72] Nije ni čudo onda što Abraham Stoker ubija grofa dva puta: jednom sa Kukri nožem njegovog fikcionalnog dvojnika, a potom i samom fikcionalizacijom istorijskog despota. „Opaka besmrtnost“ moći[73] nestaje u „Napomeni“ sa kraja romana; ono što preostaje, „teško da se može prihvatiti kao autentičan dokument; već je pre svega masa kucanog teksta“ (378). Drugim rečima, Stokerov roman, koji je identičan sa arhivom Mine Harker.

Nije ni čudo što je Frojd povukao svoju hipotezu o zavođenju, iste godine u kojoj je roman objavljen. Budući da je ova druga želja – koja je hipnotizovane a kasnije i analizirane žene terala da šapuću u njegove skoro pornografske uši – odvela, u teoriji, samo do prljavih priča, jasno je da „u svakom slučaju otac mora biti optužen da je perverzan“. Ali pošto je „bilo malo verovatno da su pervertirani postupci sa decom tako uobičajeni“, Frojd zaključuje: „Više ne verujem u moju neurotiku“.[74] I on onda fikcionalizuje „Drugog“, čije postojanje je ipak potvrđeno od strane sudskih lekara i seksualnih higijeničara, takođe u istočnoj Austro-Ugarskoj, i to u vreme kada je Frojd povukao svoju tezu. Njihove statističke brojke koji se tiču alkoholičara i perverznjaka koji zavode svoje ćerke bili su tako velike da je podunavska monarhija morala da preispita prirodu roditeljskih prava, dok je mladi doktor iste istočne zemlje izmišljao novi koncept porodične ljubavi…

Stoker i njegov roman, Frojd i roman koji je pripisivao svojim pacijentima – likvidacija diskursa gospodara postignuta sredstvima drugih diskursa. Doslovno ubijen, sksualno-higijenski obezvlašćen, psihoanalitički fantomizovan – Drugi više nema mesto na koje bi pobegao. Uz pomoć kriminalnih psihologa Lombrozoa i Nordaua, promućurna Mina svodi diskurs gospodara vezan za berserkere, šamane i bojare (kome je Harker u početku podvrgnut) na prostu psihopatologiju. Ona pretvara depota u zaostalog smrtnika iz trećeg sveta. Van Helsing ovome može samo da aplaudira i da, sasvim u duhu svog austrijskog kolege, uspostavi sistemsko neprijateljstvo između Drakulinog „dečijeg mozga“ i Okcidenta koji poseduje „moć kombinovanja“, „izvore nauke“, i demokratsku slobodu da „deluje i misli“ (238).

Kolonijalno ludilo, čija staza je prekrivena leševima. „Uprkos svim projekcijama, zapravo su ’Dobri momci’ odgovorni za svo opisano ubijanje“.[75] „Ubijte tu ženu!“, strastveno naređenje kojim Irod završava operu Salome, moglo je da bude izgovoreno i od strane Van Helsinga u odnosu na Lusi Vesterno. Želja ne može da pronađe sigurno mesto među kolonizatorima.

„Kada naša jouissance sleće sa puta, samo je Drugi sposoban da joj označi mesto, ali samo u onoj meri u kojoj smo razdvojeni od Drugog. Odatle potiču i određene fantazije – za koje nikada ranije nismo čuli u ovom ključajućem loncu.

Prepustiti Drugog njegovom sopstvenom modusu jouissance  bilo bi moguće samo ako mu se ne bismo nametali, ako ga ne bismo odredili kao zaostalog, kao treći svet“. [76]

Drakulin nerazivijeni dečiji mozak ispunjava samo oko 16% romana.[77] Ostalo su apoteozee slobode, kombinacija i nauke. Ali budući da jedino Drugi konstituiše našu želju, interpretacije Drakule su upravo sam zaborav. Psihijatrija i psihoanaliza, fonograf i kucaća mašina, opterećeni su sakupljanjem ogromne količine sekundarnog materijala koji je usmeren na kolonizaciju Transilvanije. Potiskivanje subjekta u naučnom diskursu je kvatifikabilno: 84%.

Kako bi ovaj zaborav bio potpun, potrebno je povezati mašine koje su omogućavale ovaj diskurs još od 1880. na onu mašinu koju Stokerov roman – naspram fonografa, kucaće mašine, telegrafa i telefona – ne pominje, a koja je već bila izmišljena. Fantomizovanje Drakule ostvareno je kroz pokretne slike. Stoker romanopisac je odavno izubio svoju prolaznu slavu, kako bi nova i sve maštovitija vaskrsnuća njegovog junaka iz naslova romana bila moguća. Ako bi smo pratili uvide dve studentkinje možda bi smo mogli reći da je Drakula postao besmrtan na platnu zato što naučni diskurs, usled čiste tehničke efikasnosti, previđa njegovu simboličku nužnost. Ali možda je to takođe posledica činjenice, kao što je pokazao prvi teoretičar filma, da pokretne slike tehničku implementiraju sva otkrića eksperimentalne psihologije (koja se tiču pažnje i memorije, svesti i imaginacije).[78]

U svakom slučaju, filmovi o Drakuli, od Murnaua preko Polanskog do Vernera Hercoga, predstavljaju eksperimentalno psihološke kanale pažnje, koji koriste svu svoju moć – očnjake i faličke ruševine zamka, vukove i poluobnaženu kožu – da odvrate pažnju sa zujanja projektora. Na platnu se nikada ne pojavljuju kucaća mašina Mine Harker i dr Sjuardov fonograf. Toliko su bliski filmskom projektoru.

Unutar uslova tehnologije književnost prelazi (kao metafizika za Hajdegera) u neumrlo stanje svog beskonačnog kraja.

Samo je u jednoj situaciji Stokerov roman našao način da se vrati sopstvenoj tekstualnosti: tokom Drugog svetskog rata u američkoj armiji, tokom njenog krstaškog pohoda, besplatno je deljen vojnicima.

„I možda to izaziva bes određenih lingvista protiv Lakana, kao i oduševljenje njegovih pratilaca: krepkost i ozbiljnost sa kojom Lakan prati označitelj do njegovog izvora, njegovog porekla, despotskog doba, uspostavljajući paklenu mašinu koja neodvojivo povezuje želju sa Zakonom“. Pokojni despot je barem ostavio zaostavštinu, „koju ne možeš sada razumeti u potpunosti“.

Da smo od sada subjekti sprava i instrumenata mehaničke obrade diskursa.

Gasim kancelarijske mašine, prestaje zujanje, podižem oči, a u magli zaliva, ispred mene, uzdiže se Golden gejt most, naša hiper-realistična budućnost. 

Berkli, 22. mart 1982.

Preveo sa engleskog Stevan Bradić

 [1] Ovaj tekst je napisan povodom smrti Žaka Lakana, prvi put je objavljen u časopisu Zeta 02/Mit Lacan, ed. Dieter Hombach, (Berlin, 1982), 103-37

[2] Koan ili kung-an je budustčki termin, koji označava paradoksalno pitanje, čija je svrha da učenike budizma dovede do uvida da je svo pojmovno mišljenje uzaludno. Zato se poredi sa vezivanjem čvorova koji se ne mogu razvezati.

[3] Do 1964. Lakan je držao seminare u bolnici Sveta Ana u Parizu.

[4] J. Lacan. „Radiopjonie“, Scilicet, 2/3 (1970), 94-95.

[5] Engleski u izvornom tekstu.

[6] cit. u Oliver Reed i Walter L. Welsh, From Tin Foil to Stereo: Evolution of the Phonograph (Indianapolis, 1959), 12.

[7] J. Lacan, Le seminaire, livre XX: Encore? (Paris, 1975), 30

[8] Isto, 34.

[9] S. Freud, Vorlesung zur Einfuhrung in die Psyhoanalyse, vol. 11, Gesammelte Schriften (london, 1944-68), 157-58.

[10] J. Lacan, Encore, 15

[11] J. Lacan, Encore, 116

[12] Anna Freud, Das Ich und Abwehrmechanismen (Munich, n.d.), 8

[13] J. Lacan, Encore, 125

[14] J. Lacan, Encore, 29-30, 83

[15] J. Lacan, Encore, 77

[16] J. Lacan, Encore, 53

[17] J. Lacan, Television, (Paris, 1973) 10

[18] J. Lacan, Encore, 76

[19] J. Lacan, Encore, 34, 51

[20] J. Lacan, Encore, 11

[21] J. Lacan, Encore, 83

[22] J. Lacan, Encore, 77

[23] J. Lacan, Encore, 33-34

[24] J. Lacan, Encore, 35

[25] Svi prevodi i navodu prema izdanju Bram Stoker, Dracula: a Mystery Story (New York, 1897)

[26] J. Lacan, „Radiophonie“, 97

[27] J. Lacan, „L’Etourdit“, Scilicet, 4 (1973) 9

[28] S. Freud, „Notiz uber den ’Wunderblock’“  (1925)

[29] Nina Auerbach, „Magi and Maidens, The Romance of the Victorian Freud“, Critcal Inquiry, 8 (1981): 290

[30] Arminius Vambery, The Story of my Struggles: The Memoirs of Arminius Vambery (London, 1904), 2, 480-483

[31] Istorijski podaci od: Ramnot T. McNally i Radu Florescu. In Search of Dracula: A True History of Dracula and Vampyre Legends (New York, 1972)

[32] C. F. Bentley: „The Monster in the Bedroom: Sexual Symbolism in Bram Stoker’s Dracula“, Literarure and Psychology 22 (1972), 28

[33] Podaci uzeti iz druge Vamberijeve biografije, Geschichte meiner Kampfe

[34] McNally i Florescu, 178

[35] cit. u Daniell Farson, The Man Who Wrote Dracula: A Bigraphy of Bram Soker (London, 1975), 124

[36] Povodom čopora u činjenice da je loše obavešteni Frojd uglavnom insistirao na jednom (ocu) vuku, videti Deleza i Gatarija, Hijadu platoa: Kapitalizam i Shizofrenija II  (Pariz, 1980), 42

[37] Bentley, 28

[38] Lacan, Encore, 33

[39] Zbog strukturnih razloga, neispravno datiranje od strane Sotkera je ovde ispravljeno: u romanu advokat Hokins umire tek 18. septembra, jedan dan nakon Harkerovog povratka.

[40] Richard Wasson, „The Politics of Dracula“, English Literature in Translation 9 (1966), 25. Ovaj članak barem otvara mogućnosti interpretacija Stokerovog romana koje se ne tiču isključivo seksa i zločina, oralnog i analnog sadizma vampria, frigidnosti Stokerove žene, viktorijanskog morala autora itd.

[41] Lacan, Encore, 67-69

[42] Bruce Bliven, The Wonderful Writing Machine (New York, 1954), 3-16, 71-79.

[43] A. Conan Doyle, The Complete Sherlock Holmes (New York, 1930), 322

[44] Auerbach, 289

[45] S. Freud, Aus den Anfangen der Psychoanalyse: Briefe an Wilhelm Fliess. Abhandlungen und Notizen aus den Jahren 1887-1902 (London, 1950), 187

[46] J. Lacan, Encore, 69. Videti takođe Roger Dadoun, „Der Fetischismus im Horrorfilm“, Objekte des Fetischismus, ed. Jean-Beretrand Pontalis (Frankfurt am Mein, 1972), 354-60

[47] Ovo jedini ustuču McNally i Florecu, 162

[48] J. Lacan, „L’Etourdit“, 30-31

[49] Videti npr. Daniel Ferrier, Die Functionen des Gehirnes, Autoisirte, deutsch Ausgabe (Braunschweig, 1897), 285-325; najverovatnije je D. Ferrier bio izvor Stokerovih neuroloških znanja, a ne metafizičar James Frederich Ferrier, kao što tvrdi Leonard Wolf u The Annotated Dracula (New York, 1975), 374

[50] Georg Hirth, Aufgaben der Kunstphysiologie, (Munich, 1897), 38

[51] J. Lacan, „Radiophonie“, 89

[52] S. Freud, Bruchstuck einer Hysterie-Analyse, vol. 5, Gesammelte Schriften, 167.

[53] Uporediti ovu terapiju sa Azamovom u Hypnotisme et double conscience (Paris, 1893) VII.

[54] Za detalje videti: Azam, Hypnotisme et double conscience, 37-118. Zanimljivo je primetiti da na istoj strani na kojoj razvija teoriju likantropije i vampirizma (78), Azam takođe razvija teoriju totalnog (to znači lucidnog) somnambulizma, koji bi se mogao primeniti na Lusino postojanje kao neumrle.

[55] S. Freud, Vorlesungen zur Einfuhring in die Psychoanalyse 11, 157

[56] J. Lacan, „Radiphonie“,  61

[57] Anoniman autor, „Schreiben mit der Machine“, Vom Fels zum Merr, Spemann’s Ilustirirte Zeitschrift fur das Deutsche Haus (1889), col. 863

[58] Maršal Makluan, Magični kanali (Dizeldorf, 1968), 283

[59] Erich Brandes, Betrachtungen uber das weibliche Geschlecht und dessen Ausbildung in dem geselligen Leben (Hannover, 1802), 1, 53

[60] Wasson, The Politics of Dracula, 26

[61] Ferrier, Die Function des Gehirnes, 306

[62] Ferrier, Die Function des Gehirnes, xiv

[63] „Nachts auf Reisen Wellen schlagen horen und sich sagen, dass sie immertun“, tako je to rečeno u Benovoj pesmi „Was schlimm ist“.

[64] J. Lacan, Television, 26

[65]Azam, Hypnotisme et double conscience, 79

[66] Rudolph Lothar, „Die Sprechmaschine: Ein technisch aesthetischer Versuch“, Das blaue Heft 5 (1924), 48.  

[67] William Stevenson, A Man Called Interpid. The Secret War (New York, 1977), 16-17

[68] J. Lacan, Television, 47

[69] Phyllis A. Roth, „Sexualitat der Frau in Bram Stokers Dracula“, Psychoanalyse und das Unhemiliche: Essays aus der amerikanischen Literaturkritik, ed. Claire Kahane (Bonn, 1981), 264

[70] J. Lacan, Television, 40

[71] Oscar Wilde, The Annotated Oscar Wilde: Poems, Fiction, Plays, Lectures, Essays, and Letters, ed. H. Montgomery Hyde (New York, 1982), 325

[72] J. Lacan, Encore, 71

[73] R. M. Rilke, Die Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge, Samtliche Werke, ed. Ernst Zinn (Wiesbaden, 1955-66) 6, 776

[74] S: Freud, Aus den Anfangen der Psychoanalyse, 186-87

[75] Roth, „Sexualitat der Frau“, 254

[76] J. Lacan, Television, 53-54

[77] Wolf, The Annotated Dracula, 350

[78] Hugo Musternberg, The Photoplay: A Psychological Study (New York, 1916)