Invaliditet u teoriji: od društvenog konstruktivizma do novog realizma tela – Tobin Sibers


Orange Queen Anne Table Leg Prostheses – Lisa Bufano (detail, Wikipedia)


U sobi sa o gledalima koja predstavlja svetsku mitologiju, nema užasnijih, potresnijih pojava od tri Graje, Meduzine sestre – čija ružnoća pretvara posmatrače u kamen. Imajući samo jedno oko i šest praznih očnih duplji tri veštice se pohlepno otimaju oko njega, kako bi makar na tren videle svet oko sebe. Da li je njihovo oko slepo i kada se prenosi između očnih duplji? Ili zuri u svet i kada prelazi iz ruke u ruku? Ukoliko je tako, onda je ono više nego metafora za iskustvo tela sa invaliditetom: ono je njegova stvarnost. Zato bi moglo da nam otkrije i nešto o konstrukciji same stvarnosti. Šaka je sredstvo posmatranja za Graje kao i za svaku drugu slepu osobu. Ali ne žive samo slepi na ovaj način. Sva tela sa invaliditetom proizvode zbrku jezika – očiju i šaka i drugih udova. Gluvima šaka predstavlja usta za govor, dok je njihovo oko uho. Gluve šake govore. Gluve oči slušaju.

Invaliditet predstavlja izazov predstavljanju tela – kako se često kaže. Obično to znači da tela sa invaliditetom omogućavaju uvid u činjenicu da su sva tela društveno konstruisana – da društveni stavovi i institucije određuju predstave telesne stvarnosti daleko više od biloških činjenica. Ideja da predstave određuju telo imala je, naravno, ogroman uticaj na kulturnu i kritičku teoriju, posebno na rodnim studijama. Ženski pokret je toliko zaoštrio svoju interpretaciju da su represivne konstrukcije ženske forme konačno postale unverzalno prepoznatljive, a novija dela gej i lezbejskih aktivista identifikovala su načine na koji heteroseksualni modeli mapiraju erotsku telesnost, isključujući pritom nenormativne oblike seksualnosti. Studije invalidnosti su prigrlile mnoge od ovih uvida budući da su tako zadobile moćnu alternativu medicinskom modelu invalidnosti.[1] Medicinski model smešta invalidnost isključivo u individualna tela i teži da ih izleči posebnim tretmanima, izolujući pacijenta kao obolelog ili oštećenog. Socijalni konstruktivizam omogućava nam da sagledamo invalidnost kao efekat okruženja neprijateljskog za određena tela, ali ne i za druga, zahtevajući napredak u socijalnoj pravdi umesto u medicini. Zahvaljujući uverljivosti argumentacijue socijalnog konstruktivizma, sada je teže opravdati predrasude zasnovane na fizičkom izgledu i abilnosti, omogućavajući fleksibilniju defniciju ljudskih bića uopšte.

Ali ono što mi je na umu – ili bolje reći u šaci – druga je vrsta uvida: telo sa invaliditetom menja proces sopstvenog predstavljanja. Slepe šake zamišljaju lica starih poznanika. Gluve uši slušaju javnu televiziju. Jezici pritiskom-kucaju pisma mami i tati. Stopala peru posuđe posle doručka. Usta potpisuju autograme.[2] Drukčija tela zahtevaju i stvaraju nove moduse predstavljanja. Šta bi značilo za studije invalidnosti da prihvate ovaj uvid ozbiljno? Da li bi to promenilo teoriju tela kao što je to obično bio slučaj?

 

1.      Društveni konstruktivizam

Zakoračimo sada unazad, kao da smo dodirnuli nešto bodljikavo i preuredimo objekte diskursa na uobičajenom stolu mišljenja. Imamo teoriju tela koja se zove socijalni kostruktivizam. Postoji na slab i jak način, ali njena ispravnost i teorijska moć su praktično neupitne na današnjoj akademskoj sceni. U svojoj slaboj verziji, ona tvrdi da dominantne ideje, stavovi i običaji društva utiču na način na koji opažamo tela. U rasisitičkim društvima, na primer, tamnoputi ljudi mogu da se osećaju neprijatno videći sebe u ogledalu, dok u se društvima sa abilističkom predrasudom donošenje zakonskih regulativa koje bi omogućile veći pristup osobama sa invaliditetom smatra suvišnim, usled preovladavajućeg mita koji tvrdi da oni niti razumeju „normalno“ društvo, niti žele da mu se pridruže. Socijalni konstruktivizam u slabom smislu pokušava da unapredi zdravorazumski pristup mišljenja koji smatra ljudi često čine žrtvama one koji su različiti od njih. To ne znači da je zdravorazumski pristup uobučajen, kao što će vam bilo koja osoba sa invaliditetom opširno objasniti: ljudi lako opaze kada je neko drukčiji od njih, ali retko priznaju nasilje sopstvenih opažaja.

 Za razliku od slabog, jak konstruktivizam  se ne oslanja samo na ljudsko neznanje ili nesporazum kako bi objasnio predrasude o polu, rodu, rasi i abilnosti, već i na lingvistički model, koji opisuje same predstave, kao primarnu ideološku silu. Jak konstruktivizam tvrdi da telo ne određuje sopstvene predstave na bilo koji način, zato što znak prethodi telu u hijerarhiji označavanja. On zapravo smatra da političke ideologije i kulturni običaji imaju najveću moć kada zasnivaju svoj autoritet u prirodnom objektu kakvo je telo. Mišel Fuko je branio biomoć kao silu koja konstituiše materijalnost bilo kog ljudskog subjekta; ona oblikuje, obezbeđuje i normalizuje ljudske subjekte kroz proces „subjektivacije“ (History of Sexuality 140–41, 143–44). Tehnike biomoći – statistika, demografija, eugenika, medikalizacija, sterilizacija – su dobor poznate naučnicima na studijama invalidnosti. One stvaraju politički savez između znanja i moći u modernoj državi, ali biomoć nije prosto politička sila, kontrolisana od strane jedne ili dve insistucije. Biomoć određuje za Fukoa način na koji ljudski subjekti iskušavaju materijalnost sopstvnih tela. Ljudski subjekt ne poseduje telo, niti sam postoji, pre procesa subjektivnacije kao predstave. Tela su jezički efekti pokretani, pre svega, poretkom predstava, a potom, čitavim rasponom društvenih ideologija zasnovanim na ovom poretku.

Ukoliko je tačno da su tela važna osobama sa invaliditetom, možda vredi razmisliti opširnijie o granicama socijalnog konstruktivizma. Džudit Batler je, na primer, nedavno iznela tvrdnju da je konstruktivizam neadekvatan za razumevanje tela (xi). Batler sama teži da izoluje tela u bolovima i odbojna tela, kao osnov za promišljanje predstavljanja telesnosti. „Isključujuća matrica putem koje se oblikuju subjekti“, navodi ona, „zahteva istovremenu proizvodnju odbojnih bića, koja još uvek nisu ’subjekti’, ali koja oblikuju konstitutivnu spoljašnjost domena subjekta“ (3). Odbojna bića imaju tela i želje koji se ne mogu inkorporirati u društvene norme, tako da obitavaju na granici između prihvatljivog i neprihvatljivog, iscrtavajući ovu granicu u korist društvenog mejnstrima. Deluje kao da je Batler uočila uganut članak ispod podsuknje „normalnog“ sveta, a ovaj uvid u invaliditet nekako pomaže da se odbije njegova subjektivacija. Tela sa invaliditetom tako mogu da predstavljaju ono što Rozmeri Garland Tomson nazva „frik šou“. „Ivaliditet je neortodoksno sačinjeno telo“, navodi ona, „koje odbija da bude normalizovano, neutralizovano ili homogenizovano“ (23).

Ivaliditet snažno razotkriva ograničenja nametnuta telima od strane društvnih kodova i normi. U društvu korisnika kolica, stepenice ne bi postojale, a činjenica da ih svuda susrećemo u našim druištvima upućuje nas da pomislimo kako su naši arhitekti osobe bez invaliditeta koji neozbiljno razmišljaju o prisitupačnosti. Privlačno je, zapravo, smatrati invaliditet kao isključivi proizvod lošeg spoja između društvenog dizajna i ljudskih tela, budući da je to često slučaj. Ali invaliditet, takođe, može da predstavlja problem teoriji socijalnog konstuktivizma. Proučavaoci invaliditeta su počeli da insistiraju da jaki konstuktivizam ili ne uspeva da uzme u obzir poteškoće fizičke stvarnosti sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom, ili da njihova tela predstavlja na konvencionalan, konformistički način koji im je neprepoznatljiv. To podrazumeva privilegovanje performativnosti nad telesnoću, užtak nad bolom, kao i opisivanje društvenog uspeha u kategorijama intelektualne ostvarenosti, telesne prilagodljivosti i aktivne političke participacije. Deluje da je telo sa invaliditetom teško apsorbovati u teoriju socijalnog konstruktivizma: invaliditet mu je istovremeno najbolji primer i kontraprimer.

Prema Fukou ludilo, kriminalnost i seksualnost su moderni izumi i njegova kapitalna dela su posvećena istraživanju njihove povezanosti sa društvenom represijom i isključivanjem.[3] Ne iznenađuje što ga ove teme povezuju i sa predstavljanjem invalidnosti, ali njegov tretman ove teme osvetljava određene zaplete u argumentaciji društvenog konstruktivizma koji nisu uvek vidljivi na drugim mestima. Poglavlje o „poslušnim telima“ u Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora (1975) počinje opsiom idealne figure vojnika pre nego što ga je ščepalo moderno doba: „Vojnik je bio neko ko se mogao prepoznati iz daleka; nosio je određene oznake: prirodne oznake snage i hrabrosti, kao i znakove ponosa; njegovo telo bilo je izložba njegove snage i vrline . . .“ (135). Fuko takođe naglašava druge opise vojničkog tela, kojima dominira zdravlje: „Uzdignuta glava, uvučen stomak, široka ramena, duge ruke, snažni prsti, mali trbuh, debele butine, tanke noge i suva stopala“ (135). Njegova poenta je u kontrastu ove slike sa slikom modernog vojnika: „Do poznog 18. veka“, navodi on, „vojnik je postao nešto što se može proizvesti; od bezoblične gline, nesposobnog tela, zahtevana mašina se može napraviti; držanje se vremenom ispravlja; proračinate stege prostiru se polako duž svakog dela tela, ovladavajući njime, čineći ga pokornim . . .“ (135). Kontrast između dva shvatanja tela ne može biti jasniji. Fuko koristi prirodne metafore da bi opisao zdravlje i vitalnost premodernog vojnika, namerno prikazujući modernog kao pokornog, podložnog oblikovanju, slabog, nalik na mašinu. Poslušnost počinje da izgleda kao invaliditet i kao nešto što nije vredno slavljenja. Poslušno telo je loš izum – to je telo koje, „može biti podređeno, korišćeno, transformisano i poboljšano“ (136).

Skriveno pod poslušnim telom – izmišljenim u modernom dobu i sada prepoznatom kao jedinim telom – je abilno telo. Fukoova analiza je ne-tako-suptilno prepičavanje Pada u kome su dobrobit i sposobnost žrtvovani kako bi se stupilo u moderno doba. Novo pasivno telo zamenjuje abilno telo. Zdravlje i prirodnost ne staju. Ljudi počinju da nalikuju mašinama. Pasivno telo zahteva podrške i stege, njegov svaki pokret zasnovan je na proračunu. Ovaj narativ, usput, nije ograničen na Fukoovo opisivanje pasivnog tela ili tela sa invaliditetom. On takođe dominira njegovim zapažanjima o ludilu, sekslualnosti i kriminalu. Ispod svakog od njih leži slobodnija i manje kompromitovana verzija – ludilo luđe od svake nerazumnosti, seksualnost polimorfno perverzinija od bilo kakve pluralnosti moderne seksualnosti, kriminalnost strahovitija i nedruštvenija od bilo čega predviđenog kaznenim zakonom. Često se iznosi zapažanje kako Fuko razotkriva strukturu isključivanja u središtu moderne istorije; nikada međutim nije konstatovano da ono što je isključeno predstavlja kao čistiji i primereniji koncept tela i uma.

Ova slika je pogrešna i toga su, naravno, svesni mnogi proučavaoci invalidnosti. Oni razumeju da se novija teorija tela, šta god tvrdila, nikada nije suočila sa telom sa invaliditetom. Daleko najočiglednije je da poslušno telo prikazuje kao zlo koje treba istrebiti. Ali ako poslušno telo ima invaliditet, to znači da novija teorija tela samo ponavlja najodbojnije predrasude diskriminatornog društva. Lenard Dejvis je tvrdio da je invaliditet podjednako noćna mora za teorijske diskruse kao i za diskriminatorna društva, a donosi nam i precizne opise načina na koji savremena teorija zaobilazi okrutne realnosti tela: „Telo je viđeno kao mesto za jouissance, narativni osnov užitka, scena prekomernosti koja se opire razumu, koje se suprotstavlja dominantoj kulturi i njenom rigidnom shvatanju telesnosti upletenom u mreže moći . . . Noćna mora takvog tela je ono deformisano, osakaćeno, oštećeno, polomljeno, obolelo . . . Pre nego da se suoči sa ovakvom slikom, kritičar se okreće fluidima seksualnosti, sjaju lubrikacije, rečniku tela kao teksta, heteroglosiji interneta, glosolaliji šizofrenika. Ali skoro nikada telu drukčije sposobnih“ (5).[4] Mnogi društveni konstruktivisti smatraju da je veoma teško sagladati bilo koje telo kroz represivni aparat modernog društva, ali čak i kada uspeju u tome, ovo telo retko ima invaliditet. Ono je najčešće telo koje se oseća dobro i izgleda dobro – telo na rubu otkrivanja novih vrsta užitaka, novih upotreba sebe i sve veće i veće moći.

Stredišnja tema politike predstavljanja nije da li su tela beskrajno otvorena za tumačenje, već da li određena tela trebaju da budu označena kao defektna i kako ljudi koji imaju ovakva tela najbolje da predstave svoje interese u javnoj sferi. Sve više ljudi danas smatra da tela sa invaliditetom ne treba označavati kao defektna i mada imamo dug put pred sobom, mi nismo ni počeli da razmišljamo kako ova tela da predstave svoje interese u javnoj sferi prosto zato što ih naše teorije predstavljanja ne uzimaju u obzir. Jedino tako što ćemo osmisliti načine na koji tela sa invaliditetom mogu da promene proces predstavljanja, kako politički tako i na druge nečine, moći ćemo da počnemo da se bavimo teškim temama kakve su: odnos pristupačnosti i glasačkih prava, ograničavanje građanskog statusa mentalno poremećenima od strane savremenih teorija političke subjektivnosti, i predstavljanje osoba sa invaliditetom isključivo kao opterećenja od strane savremenih ekonomskih teorija.

 

2.      Bol i još bola

Samo 15% osoba sa invaliditetom su rođeni sa svojim nedostatcima. Većina ljudi stekne invaliditet tokom života. Ova činjenica je veoma teško prihvaćena od strane glavnine društva; radije se misli kako ljudi sa invaliditetom sačinjavaju malu i stabilnu populaciju, koja međutim ima velike zahteve za resursima koji pripadaju svima. Mnogi ljudi ne žele ni da pomisle da će ih život odvesti od telesne abilnosti ka invaliditetu. Ovako nešto je isuviše potresno za njih, a telo sa invaliditetom previše strašno. Čak je i ova slika preoptimistična. Životni ciklus se u stvarnosti kreće od invaliditeta, do privremene abilnosti, nazad do invaliditeta, i to samo ako ste među onim najsrećnijima, koji se ne razboljevaju i ne dožive neku tešku nesreću. Ljudski ego ne prihvata oštećeno telo olako. Radije se usmerava ka užitku. To je možda zato što ego postoji, kao što je to Frojd objasnio, na površini tela, poput kože. Pokreću ga površinski fenomeni i površni bljeskovi užitka. Nema sumnje da to objašnjava zašto je telo interpretirano socijalnim konstruktivizmom sačinjeno za užitak, beskrajno prilagodljivo i spremno da prihvati pouku. Često se navodi kako telo sa invaliditetom predstavlja sluku Drugog. U stvarnosti, abilno telo je istinska slika Drugog. Ono podupire ego, kao mit koji svi prihvatamo radi užitka, budući da svi rano naučimo, kao što je objasnio Žak Lakan, da sagledamo nespretnost i neadekvatnost telesnog odraza u ogledalu kao sliku samog zdravlja – barem na kratko.

Bol je subjektivni fenomen, možda najsubjektivniji od svih. Privlačno je zato videti ga kao mesto opisivanja individualnosti. Ovo iskušenje je problematično iz dva razloga. Pre svega, individualnosti, ma šta značila, jeste duštveni objekt, što podrazumeva da mora biti saopštiva kao pojam. Individualnost koja je izvedena iz neprenosivosti bola, lako podstiče mit o hiperindividualnosti, prema kojoj je svaka individua zaključana u samicu u kojoj je patnja jedini predmet kontemplacije. Osobe sa invaliditetima su već isuviše izolovane da bi ovaj mit bio privlačan. Potom, i medicinska nauka i rehabilitacija predstavljaju bol tela sa invaliditetom kao nešto individualno, što takođe ima značajne posledice za političku borbu osoba sa invaliditetom. Prvi odgovor na invaliditet jeste da se on leči, što skoro uvek podrazumeva katalogizaciju njegove specifičnosti. Programi lečenja posmatraju svaki invaliditet kao sasvim individualan, sa krajnjim ciljem da se osobe sa invaliditetom u potpunosti liše osećanja političke zajednice od strane onih koji treba da se pobrinu za njihov bol. Tako na primer, kao da ne postoje dve slepe osobe koje imaju isti medicinski problem ili političke interese. Paraplegičari i stari imaju još manje osnove da se povežu u političe svrhe u trenutnoj klimi. Borba za građanska prava je potpuno različita od uobičajenog pristupa osoba sa invaliditetom jer one moraju da se bore protiv sopstvene individualnosti, umesto da je uspostavljaju – za razliku od političkih zajednica zasnovanih na rasi ili polu.

U ovom trenutku, dakle, najveći ulog u studijama invalidnosti je naći načine da se predstavi bol, kao i da se pronađu načini otpora umanjenju političke efektivnosti ovih predstava. Naglašavam značaj bola ne zato što su bol i invaliditet sinonimni, već kako bih izazvao aktuelnu teoriju tela i kako bih razotkrio u kojoj meri se socijalni konstruktivizam povezuje sa pogrešnim predstavama tela sa invaliditetom u političkoj sferi.[5] Postoji svega nekoliko slika bola prihvatljivih na trenutnoj sceni, ali ni jedna od njih nije realistična sa stanoviša onih koji svakodnevno osećaju bol. Dominantni model definiše bol ili kao regulatorni ili kao otporni. U prvom slučaju, bol je oruđe kojim se društvo služi kako bi nametnulo svoje norme. U drugom slučaju koji se najčešće izvodi iz prvog, opisivanje bola kao represivnog efekta ipak stvara nesavladivi višak patnji koja označava individuu kao mesto otpora društvenoj regulaciji. Uprkos dominantnom principu prema kome je individualnost samo ideološka konstrukcija, mnogi teoretičari se okreću boli kako bi predstavili formu individualnosti koja izmiče silama društvene dominacije. Zaista bol često predstavlja individualnost kao takvu, bez obzira da li je ona deo teorije.

Argumet Džudit Batler u Telima koja znače: o diskurzivnim granicama „pola“ (1993) predstavlja jasan primer dominantnog modela bola. Ona tvrdi da društvo upotrebljava bol krivice kako bi izazvalo podvrgavanje onome što naziva „morfologijom“ heteroseksualnog tela. Ova morfologija se oslanja na ideje celovitog tela nametnutog od strane socijalnog tabua: „U onoj meri u kojoj su takve ideje regulisane zabranom i bolom, one se mogu razumeti kao prisilni i materijalizovani efekti regulatorne moći. Ali upravo zato što zabrane ne funkcionišu uvek, odnosno, ne proizvode uvek poslušna tela koja se sasvim pokoravaju društvenom idealu, one mogu da opcrtaju telesne površine koje ne označavaju konvencionalne heteroseskualne polarnosti“ (64).

Za Batler, bol ima opcrtavajući efekat na svest o našim telima; to je „možda jedan od načina“, objašnjava nam, „na koji uopšte stičemo ideju o telu“ (65). Ali bolne zabrane protiv homoseksualnosti takođe oblikuju ljudsku želju i telo na veštački način, stvarajući heteroseksualnost po visokoj ceni – kao stapanje fantazije i fetišizma koju saveznici bolesno vole. U skladu sa time, bol primorava telo da se pokori, ali je konstrukcija ovog pokoravanja isuviše teška da se održi, proizvodeći kao nusporodukt druge vrste bola na osnovu kojih manje represivna individualnost može da se pojavi, što za Batler konkretno znači, individualnost lezbejskog tela.

Primetićemo da je bol u aktuelnoj teoriji tela retko fizički. Veće su šanse da je zasnovan na bolu krivice ili društvene represije. Društvo stvara bol, ali ova tvorevina se izokreće i stvara resurs za borbu protiv društva – to je dominantni teorijski koncept bola. Ne želim da podcenim količinu psihičkog bola proizvedenog od strane drušva, niti želim da tvrdim da psihički bol ne može da postane fizički. Očigledno je, međutim, da je bol invaliditeta teže podnosiv budući da osobe sa invaliditetom trpe netoleranciju i samoću svakog dana. Oni osećaju bol i zato što abilni često odbijaiju da ih prihvate kao članove ljudske zajednice. A ipak, većina osoba sa invaliditetom razume da je fizički bol neprijatelj. Lebdi nad bezbrojnim dnevnim akktivnostima, bilo zato što je invaliditet sam bolan ili zato što je izvor bola usled poteškoća kretanja kroz svakodnevno okruženje. Veliki izazov svakog dana jeste upravljanje telesnim bolom, ustajanje iz kreveta svakog jutra, savladavanje ponora bola koji se podiže svake večeri, kako bi se susreo sa bezbrojnim preprekama koje nisu samo nelagodnosti već izvor stvarne telesne patnje.

Kada teoretičari tela – ma koliko retko – predstave bol kao fizički, konvencionalni model i dalje dominira njihovim opisima. Trenutne patnje i invalitideti prikazani su kao način za preobražavanje fizičkih resursa tela ili mogućnost ovaranja novih užitaka.[6] Bol se najčešće ublažava radošću osmišljavanja tela koje se razlikuje od norme. Često su objekti sa kojima su osobe sa invaliditetom primorane da žive – proteze, kolica, steznici i ostale sprave – viđeni ne kao potencijalni izvor bola već kao veličanstveni primeri prilagodljivosti ljudske forme ili kao sprave osnaživanja. Neki teoretičari su otišli tako daleko da tvrde kako bol prespaja erotske tačke tela, preraspodeljuje erogene zone, narušavajući monopol genitalija i razarajući represivni i agresivni konstrukt ega. Retki su teorijski opisi u kojima fizička patnja ostaje štetna tokom dužeg perioda.[7]

Razmotrimo zasluženo čuvenu teoriju Done Haravej o kiborgu, „hibridu mašine i organizma“ (149).[8] Haravej prihvata hibridizaciju kako bi nadvladala socijalni konformizam i probudila nove mogućnosti ženskog osnaživanja. Ona predstavlja kiborga kao fikciju koja menja svet za žene i kao sredstvo kojim se mogu izbeći mitovi progresa i organske istorije. Haravejini kiborzi su žustri, ikonoklastični i seksualno privlačni; radosno prihvataju sposobnost prevazilaženja starih granica između mašine i životinje, muškog i ženskog, uma i tela. Oni navodno predstavljaju buduću, srećnu rasu, ali zapravo postoje svuda oko nas već danas. Naši kiborzi su osobe sa invaliditetom i Haravej se ne kloni ovog poređenja. Teški invaliditet je njen najsnažniji primer kompleksne hibridizacije: „Možda paraplegičari i druge osobe sa teškim invaliditetom mogu imati (a ponekad i imaju) najintezivnija iskusta kompleksne hibridizacije sa drguim komunikacionim mašinama“ (178). Osim toga, ona vidi prostetičke sprave kao osnovne kategorije pripremanja sopstva i tela za susret sa informatičkim dobom. „Proteza je semioza“, objašnjava nam ona, „stvaranje značenja i tela, ne za onostranost, već za osnaženu komunikaciju“ (244). Haravej je toliko koncentrisana na moć i abilnost da zaboravlja šta invaliditet jeste. Proteza uvek uvećava abilnost kiborga; one su uvek izvor novih moći, a nikada problema.[9] Kiborg je uvek više nego čovek – a nikada ne deluje manje od čoveka. Jednostavno govoreći, kiborg nema invaliditet.

Lako je mitlogizovati invaliditet kao prednost. Tela sa invaliditetom su tako neobična i toliko snažno savijaju pravila predstavljanja da moraju značiti nešto izuzetno. Brzo postaju izvor straha i fascinacije abilnim ljudima, koji ne mogu da zadrže pogled na neobičnom prizoru pred njima, ali takođe ne mogu ni da ga sklone u stranu. Svaka osoba sa invaliditetom se može prisetiti neke ovakve priče. Evo moje. Čitavo detinjstvo sam nosio čeličnu nožnu protezu i jedne rane letnje večeri besni dečak iz komšiluka me je izazvao na pesničenje, ali je imao jedan uslov: tražio je da skinem čeličnu protezu zato što je mislio da bi mi ona dala nefer prednost. Plašio se da ću ga šutnuti. Odbio sam da skinem svoju protezu, ali ne zato što sam želeo da je iskoristim kao oružje. Jedva da sam mogao da podignem nogu od zemlje a kamoli da ga šutnem. Odbio sam da skinem protezu zato što sam znao da će tokom tuče, ovaj besni dečak, ili neko drugi, da ukrade moju skinutu protezu i da pobegne sa njom, a ja ću ostati bespomoćan i biću predmet poruge za grupu dece koja nas je okruživala. Ja znam istinu o mitu kiborga, o abilnim ljudima koji pokušavaju da predstave invaliditet kao veličanstvenu prednost, zato što sam i sam kiborg.

Fizički bol je potpuno individualizovan, nepredvidiv je i sirov poput stvarnosti. Sukobljava um sa telom na takav način da se opozicija mišljenja i ideologije iz najvećeg dela savremene teorije tela čini trivijalnom. Nudi malo sredstava za otpor ideološkim konstrukcijama muškosti i ženskosti, erotskom monopolu genitalija, nasilju ega ili moći kapitala. Bol nije prijatelj čovečanstvu. Nije tajni resurs političke promene. Nije izvor uživanja za pojedinca. Teorije koje zasupaju ovakve interpretacije nisu samo nerealistične u vezi sa bolom; one doprinose ideologiji abilizma koja marginalizuje osobe sa invaliditetom i čini njihove priče stradanja i žrtve istovremeno politički nemoćne i neuverljive.

 

3.      Ove proste, sirove realnosti

Koristio sam, namerno, reči realnost i realno kako bih opisao telo sa invaliditetom, ali svi znamo da je to problematičan termin u poslednje vreme. Nemački idealisti su onemogućili ovaj pojam jednom zauvek još u osamnaestom veku. Bliže nama, teorija društvenog konstruktivizma onemogućila je pozivanje na „realnost“ bez zastrašujućih znakova navoda koje svi često koristimo. Zastupnici realnosti su u opasnosti da deluju filozofski naivno ili politički reakcionarno. To jednako važi na studijama invalidnosti koliko u kritičkoj i kulturnoj teoriji.

A ipak, ova reč se polako vraća u upotrebu na studijama invalidnosti, čak i kod najpažljivijih mislilaca. Aktivisti pokreta osoba sa invaliditetom skloni su da se pozivaju na poteškoće fizičke stvarnosti sa kojima se suočavaju. Umetnost koja se bavi invaliditetom ili koju stvaraju osobe sa invaliditetom ne okleva da prikaže oštre ivice i tupe uglove tela sa invaliditetom na činjenični način (pogledajte na primer radove Džima Ferisa i Dejvida Hevija). Njihovi metodi su svesni i detaljni, kao da pokušavaju da navedu ljude da vide nešto što im je stalno pred očima ali što većini ostaje nevidljivo. Svedočanstva osoba sa invaliditetom podrazumevaju oštre opise njihovog bola i svakodnevnih poniženja – što je siguran pokazatelj retorike realizma. Šeril Mari Vejd nudi snažan ali ne i netipičan primer novog realizma tela:

Govoreći prosto – jer je to najprostija potreba – neko mora da nam obriše dupe nakon što smo kenjali i piškli. Ili nam tuđi prsti bivaju uvučeni u rektum kako bi nam pomogli da kenjamo. Ili su nam uvučene plastične cevke kako bismo mogli da piškimo, ili su nam preusmereni anusi i uretri ka plastičnim kesama koje su pričvršćene za naša tela. Ove proste, sirove realnosti. Naši svakodnevni životi . . . Razlika između onih kojima je potrebna asistencija i onih kojima nije, predstavlja razliku između onih koji ne poznaju privatnost i onih koji je poznaju.  Retko pričamo o tim stvarima, a kada to činimo onda su realnosti prekrivene uopštenim izrazima ili invalidskim humorom. Jer, budimo realni: užasno nas je sramota zbog ovih potreba. Ovih potreba koje imaju samo bebe i „polomljeni“ . . . I da, to nas razlikuje od vas koji imate privatnost tela . . . Ukoliko ikada želimo da budemo kod kuće u svetu i sa samima sobom, moramo reći ove stvari na glas. Moramo ih reći stvarnim jezikom (88-89).

Vejd ima iskustvo telesnosti koju abilni retko zamišljaju. Njen opis narušava dominantni model bola koji se zastupa u savremenoj teoriji tela, projektuje visoko individualizovanu dimenziju osećanja, a ipak govori politički u prvom licu množine. Ona opisuje stvarnost, fizičku i političku, onih osoba sa invaliditetom kojima je potrebna asistencija, a koju moraju da plate svojom nezavisnošću i samopoštovanjem, dok se bore da održe makar delić jednakosti sa svojim personalnim asistentima. Nejednakost koja na svakom koraku ugrožava ljude sa takvim tipom invaliditeta neposredno proizilazi iz političkog tela – stvarnog fizičkog očekivanja da svi ljudi nakon određene starosne dobi mogu da se brinu o sopstvenoj telesnoj higijeni. Kakva plima ili oseka u društvenim stavovima može da okonča ovakva očekivanja? Grubo govoreći, sve dok svim odraslima neko drugi ne počne da briše dupe, sve dok personalni asistent ne bude nesposoban da obriše svoje dupe, ljudi kojima bude potrebna ova izuzetna pomoć biće viđeni kao slabi i inferiorni.

Obnovljeno prihvatanje telesne stranosti ima posebne prednosti za studije invalidnosti, a veoma malo rizika vezanih za realizam, koliko ja mogu da primetim. Teško da su aktivisti pokreta osoba sa invaliditetom filozofski naivni ili politički konzervativni, s obzirom na radikalne zahteve koje su iznosili pred društvom i insitucijama. Pre svega, osobe sa invaliditetom stvaraju zajednice kroz transparentniji politički proces od ostalih grupa; zato što ne mogu da se oslone na prividno prirodne relacije, poput porodične istorije, rase, starosti, roda ili geografskog porekla, oni se povezuju prema zdravstvenim potrebama, radi razmene informaicija i političkog aktivizma. Potom, njihova opredeljenost za političku borbu je tako očigledna i urgentna da je njihove ideje teško odbaciti na filozofskom osnovu, posebno zato što je naše vreme doba političke interpretacije. Takođe, uvidi povezani sa studijama invalidnosti izokreću mnoga goruća moralna i politička pitanja našeg vremena naopačke. Pomislimo samo na invalidska stanovišta o asistiranom samoubistvu, abortusu i genetskim istraživanjima. Asistirano samoubistvo ima sasvim različita značenja za osobe sa invaliditetom, koja su često kontradiktorna. Sa jedne strane, bilo da samoubistvo smatramo ličnim pravom ili ne, neki ljudi će ipak izabrati da okončaju sopstveni život, ali neke osobe sa invaliditetom su uskraćene za ovaj izbor jer nemaju fizičke uslove da ga izvrše. Naravno, mnogi aktivisti u pokretu vide asistirano samoubistvo kao sredstvo proizvođenja krivice kojim se osobe sa invaliditetom zapravo navode na samoubistvo. Abortiranje fetusa koji će imati fizičke ili mentalne poremećaje ne znači istu stvar osobama sa invaliditetom i abilnim osobama, koje zdravlje smatraju suštinskom ljudskom odlikom. Neki aktivisti porekta su postavili pitanje da li je želja da se imaju zdrava deca jednaka predrasudi da se imaju samo deca bele kože. Ogromne sume novca koje se danas troše na genetska istraživanja izgledaju invalidskoj zajednici kao odvraćanje resursa koji bi mogli da se potroše na podršku onima kojima je neophodna neposredna asistenicja. Deluje kao da bi vlada pre htela da istrebi osobe sa invaliditetom nego da im pomogne. Ni jedan od ovih argumenata nije lako opisati kao konzervativan ili poltički reakcionaran. Konačno, aktivisti pokreta nemaju nikakav pijetet prema konvencionalnoj ekonomskoj logici, koja osobe sa invaliditetom predstavlja kao malu ali neprestano nezadovoljnu grupu koja dobija više sredstava nego što zaslužuje, a imaju i radikalan pogled na autonomiju i slobodu budući da im njihov stav o nezavisnosti omogućava značajnu podršku u ohrabrivanju drugih osoba sa invaliditetom da praktikuju svoja građanska prava. Prihvatanje fizičkih realnosti tela sa invaliditetom jednostavno onemogućava posmatranje našeg društva u istom svetlu.

Vraćanje realnosti telu sa invaliditetom ima i svoje rizike. Jedan od važnih je iskušenje da se invaliditet i bol sagledaju kao stvarniji od svoje suprotnosti. Ionako već postoji stanovište prema kome su slomljena tela i stvari realnije od bilo čega drugog. Diskurs književnog realizma započeo je još u devetnaestom veku da privileguje predstave otpada, fragmenata, nesavršenih tela, dok se moderna umetnost usmerila na predstavljanje ljudske različitosti i defekta, usmeravajući osećaj estetski lepog u pravcu sirovijih predstava. Ovi su diskursi uskoro dosegnuli čitavo društvo. Danas fotografija bele rade u bašti deluje nekako manje realno od fotografije đubreta koje vetar rasipa niz prljavu ulicu. Usputno govoreći, književni i kulturni teoretičari često se pokoravaju istim pravilima. Bliži pogled na mnoge značajne pojmove savremene teorije – hibridnost, heterogenost, razlika, performativnost – otkriva da svaki od njih funkcioniše kao zamena za realnost, suprotstavljajući se iluziji da je „realnost“ sigurna, glatka i jednostavna, tvrdnjom da je zapravo bolesna, grbava i kompleksna.

            Telo sa invaliditetom nije stvarnije od tela bez invaliditeta – niti je manje stvarno. U stvari, ozbiljno ispitvanje tela sa invaliditetom otkriva nam da naši savremeni teoretičari stvarnosti nisu toliko sofiticirano kao što bismo želeli. Draža im je kompleksnost od jednostavnosti, ali zato odbacuju veliki deo realnosti, najpre jednostavnu realnost tela. Ove su teorije najčešće rukovođene etičkim razlozima pre nego željom da se predstavi šta se dešava telima u svetu. One su deo retorike koja postoji manje da bi objasnila kako telo funkcioniše a više da nam skrene pažnju kako bi „trebalo“ da funkcioniše u društvu koje svi navodno priželjkujemo.

Primetićete da ne tvrdim da telo postoji odvojeno od duštvenih sila ili da predstavlja nešto realnije, prirodnije ili autentičnije od kulturnih predmeta. Tvrdim da telo ima sopstvene sile i da moramo da ih prepoznamo kako bismo dobili sliku koja je manje jednostrana o tome kako tela i njihovo predstavljanje utiču jedno na drugo, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu. Telo je pre svega, biološki agent prepun vitalnih i često haotičnih sila. Ono nije nepokretna materija podložna jednostanoj manipulaciji društvenih predstava. Telo je živo, što znači da je sposobno da oblikuje i da utiče na društvene jezike, jednako kao što su oni sposobni da oblikuju i da utiču na njega.[10]

 Najurgentnija tema studija invalidnosti je politička borba osoba sa invaliditetom, a ova borba zahteva realistične pojmove tela sa invaliditetom. U praksi, to znači opiranje iskušenju da se ovo telo opiše bilo kao moćno ili kao oružje otpora, korisno samo za proboj lažnog oklopa stvarnosti podignutog od strane modernih ideologija. To znači preokretanje dominantne slike osoba sa invaliditetom kao usamljenih žrtava bolesti ili nesreće koje nemaju ništa zajedničko među sobom niti sa abilnima. Konačno, to znači suprotstavljanje uverenju da su osobe sa invaliditetom neprestano zahtevne, sebične i ogorčene – te da će stoga od društvenih resursa uzeti više nego što im po pravdi pripada.

Osobe sa invaliditetom obično shvataju da moraju da nauče da žive sa svojim invaliditetom, ako žele da žive životom ljudskih bića. Izazov ne leži u pretvaranju njihovog invaliditeta u nesvakidašnju moć ili sliku abilnosti. Izazov je da se funkcioniše. Koristim ovu reč pažljivo i spreman sam da nađem drugu, ukoliko se ova pokaže uvredljivom. Osobe sa invaliditetom žele da mogu da funkcionišu: da žive sa svojim invaliditetom, da upoznaju svoje telo, da prihvate ono što mogu da rade i da nastave to da rade sve dok budu mogle. Ne žele da se osećaju dominirano od strane ljudi od kojih zavise za pomoć i žele da mogu sebe da zamisle u svetu, a da pritom ne osećaju sramotu.

Pre ili kasnije, šta god da mislili o objektu, dolazimo do toga da ga procenjujemo ne prema onome što mislimo da jeste, već prema onome što on stvarno jeste – ako imamo sreće. Još uvek nam nedostaju sredstva da predstavimo šta tela sa invaliditetom stvarno jesi, zato što su svuda lažni pojmovi koji menjaju samu reprezentaciju. Ali osobe sa invaliditetom rade na tome i nadaju se da će imati sreće. Šta bi uopšte značilo ceniti telo sa invaliditetom na osnovu onoga što ono stvarno jeste?

 

4.      Epilog

U aprilu 1999. godine, Vrhovni sud SAD počeo je da se rve sa namerno nejasnim formulacijama Zakona o Amerikancima sa invaliditetom [Americans with Disabilities Act, ADA] iz 1990. godine, pokrećući pitanje da li se osoba koja može da povrati normalno funkcionisanje nošenjem naočara ili uzimanjem tablete protiv hipertenzije može smatrati invalidom. Jedan za Sud značajan egzemplarni sudski proces ticao se tužbe koju su protiv Junajted erlajnza pokrenule dve kratkovide žene koje nisu dobile posao pilotkinje. U jednom trenutku tokom saslušanja sudija Antonin Skalija skinuo je naočare i mahnuo njima, izjavljujući, „Ne bih mogao da obavljam svoj posao bez njih“.[11] Ubrzo nakon toga Sud je doneo odluku u stilu postupka sudije Skalija, skresao je sredstava izdvajana za pomoć osobama sa invaliditetom, odlučujući da suzi zakonsku definicuju invaliditeta na istinski invaliditet.

Iako je pravda slepa, sudija Skalija je vratio svoje naočare na nos, nakon što je napravio dramatični gest. Ali mogu da zamislim i drugi scenario, u kome se raspravlja o stvarnosti onih osoba sa invaliditetom za koje lekovi nisu tako lako dostupni, a resursi oskudni. Kada je sudija Skalija mahnuo naočarima, zamišljam pohlepne ruke sudije Dejvida Sautera kako mu ih kradu i kako ih stavljaju na svoj nos – „Sada ja mogu da obavljam svoj posao!“, viknuo je – nakon čega su pohlepne ruke sudinice Sandre Dej Okonor otele naočare od njega – „A sada ja mogu da obavljam svoj posao“, viknula je – i tako u krug.

 

 

 

Preveo sa engleskog Stevan Bradić

 


Citirana dela

 

Bordo, Susan. Unbearable Weight: Feminism, Western Culture, and the Body. Berkeley: U of California P, 1993.

Butler, Judith. Bodies That Matter: On the Discursive Limits of “Sex.New York: Routledge, 1993.

Couser, Thomas, ed. “The Empire of the ‘Normal’: A Forum on Disability and Self-Representation.” American Quarterly 52 (2000): 305–43.

Davis, Lennard J. Enforcing Normalcy: Disability, Deafness, and the Body. London: Verso, 1995.

Edwards, Martha. “The Cultural Context of Deformity in the Ancient Greek World.” Ancient History Bulletin 10.3–4 (1996): 79–92.

Ferris, Jim. “Uncovery to Recovery: Reclaiming One Man’s Body on a Nude Photo Shoot.” Michigan Quarterly Review 37 (1998): 503–18.

Foucault, Michel. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. Trans. Alan Sheridan. New York: Vintage, 1995.

———. The History of Sexuality. Vol. 1: An Introduction. Trans. Robert Hurley. New York: Vintage, 1980.

Greenhouse, Linda. “High Court Limits Who Is Protected by Disability Law.” New York Times 23 June 1999: A1+.

———. “Justices Wrestle With the Definition of Disability: Is It Glasses? False Teeth?” New York Times 28 Apr. 1999: A26.

Haraway, Donna J. Simians, Cyborgs, and Women: The Reinvention of Nature. New York: Routledge, 1991.

Hevey, David. The Creatures Time Forgot: Photography and Disability Imagery. New York: Routledge, 1992.

Kaufman, Leslie. “From Eyeglasses to Wheelchairs: Adjusting the Legal Bar for Disability.” New York Times 18 Apr. 1999: A1.

Linton, Simi, Susan Mello, and John O’Neill. “Disability Studies: Expanding the Parameters of Diversity.” Radical Teacher 47 (1995): 4–10.

Mitchell, David T., and Sharon L. Snyder. “Introduction: Disability Studies and the Double Bind of Representation.” The Body and Physical Difference: Discourses of Disability. Ed. David T. Mitchell and Sharon L. Snyder. Ann Arbor: U of Michigan P, 1997. 1–31.
Oliver, Michael. Understanding Disability: From Theory to Practice. New York: St. Martin’s, 1996.
Scarry, Elaine. The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World. New York: Oxford UP, 1985.

Shakespeare, Tom, Kath Gillespie-Sells, and Dominic Davies. The Sexual Politics of Disability: Untold Desires. London: Cassell, 1996.

Siebers, Tobin. “Tender Organs, Narcissism, and Identity Politics.” Disability Studies: Enabling the Humanities. Ed. Brenda Jo Brueggemann, Sharon L. Snyder, and Rosemarie Garland Thomson. New York: PMLA, 2001.

Thomson, Rosemarie Garland. Extra-ordinary Bodies: Figuring Physical Disability in American Culture and Literature. New York: Columbia UP, 1997.

Valentine, David, and Riki Anne Wilchins. “One Percent on the Burn Chart: Gender, Genitals, and Hermaphrodites with Attitude.” Social Text 15 (1997): 215–22.

Wade, Cheryl Marie. “It Ain’t Exactly Sexy.” The Ragged Edge: The Disability Experience from the Pages of the First Fifteen Years of The Disability Rag. Ed. Barrett Shaw. Louisville, KY: Advocado Press, 1994.

Wendell, Susan. The Rejected Body: Feminist Philosophical Reflections on Disability. New York: Routledge, 1996.

[1] Studije invalidnosti mogu istovremeno da ponude značajne dopune aktuelnim teorijama rodnog i seksualizovanog tela. Ovaj posao je već započet, na primer u delima Toma Šejkspira, Ket Gilespi-Sels i Dominika Dejvisa.

[2] Ovaj kratak spisak pokriva čitav raspon od mitologija do stvarnosti povezanih sa predstavama o telu sa invaliditetom, od frik šoua, preko svakodnevnog, do metaforičkog i može poslužiti kao uvod za promišljanje načina na koji različita tela transformišu jezik. Specifičan i provokativan primer uticaja koji tela imaju na proces predstavljanja može se pronaći u novijim delima transrodnih i interseksualnih aktivista (interseksualnost je ustaljen termin među ovim teoretičarima za hermafroditizam). Interseksualna tela se opiru osnovu postojećih kategorija, kako navode Dejvid Velentajn i Riki En Vilkins, i stoga zahtevaju  nove jezike koji deluju zbunjujuće, ali ispravnije predstavljaju njihovu biologiju. Na primer njegovo i njeno je zamenjeno sa njino [eng. his/hers > hirs]. Ostali primeri nove jezičke prakse pojavljuju se u potpisima imejlova dvoje transrodnih aktivista: „Samo prosečan, običan, strejt beli momak sa pičkom koji se stvarno pali na lezbejke poput njega“, ili: „samo vaša prosečna lezbejska interseksualna bela momčina sa klitoralnom recesijom i vaginoplastijom koja hoće svoj kurac nazad“ (218).

[3] Proučavaoci invalidnosti trenutno vode raspravu da li je osobama sa invaliditetom bilo bolje pre perioda modernosti, a ova se rasprava obično oslanja na argumente drutvenog konstruktivizma. Jedan od primera je svakako ključno delo Lenarda Dejvisa Nametanje normalnosti: invaliditet, gluvoća i telo (1995): „Ova studija namerava da pokaže da je invalidnost, kako smo je do sada razumevali, u osnovi društveno izvedena relacija prema telu koja je postala relativno sistematizovana tokom 18. i 19. veka. Ova je relacija oblikovana ekonomskim i društvenim faktorima i može biti viđena kao deo opštijih projekata kontrole i regulacije tela koje danas nazivamo kriminalom, seksualnošću, rodom, bolešću, subalternošću itd. Preindustrijska društva su ljude sa nedostatcima tretirala kao deo društvenog tkiva, mada bez puno obzira, dok postindustrijska društva, uspostavljajući „obzirnost“, stvaraju segregaciju i isključivanje ovakvih individua kroz diskurzivnost invalidnosti“ (3). Videti takođe Simi Linton, et al., esp. 6; Martha Edwards; Michael Oliver’s The Politics of Disablement: A Sociological Approach (1990); and James Trent’s Inventing the Feeble Mind: A History of Mental Retardation in the United States (1984).

[4] Suzan Bordo takođe kritikuje posmtmoderno telo užitka, koje naziva „plastično telo“, ističući da ne možemo uvek da izaberemo sopstvena tela. Naglasak na heterogenosti i neodređenosti u novijoj teoriji telesnosti, prema njenom shvatanju reflektuje ideal bestelesne slobode. Ovaj teorijski trend nije samo nekompatibilan sa iskustvom osoba sa invaliditetom; on podražava fantaziju, koja se često može naći u medicinskim modelima, o telu koje je nematerijalno sve dok je njegova uobrazilja slobodna. Videti Bordo 38–39, 227–28, 247, i 275.

[5] Bol je posebno kompleksna tema studija invalidnosti. Sa jedne strane, fokusiranje na bol vodi ka shvatanju teorije invalidnosti isključivo u odnosu na fizičko telo, zapostavljajući društvene barijere, podrazumevajući da se invaliditet jedino tiče fizičkih ograničenja. Sa druge strane, osobe sa invaliditetima se često žale da argumentacija društvenih konstruktivista poriče bol njihovog stanja i smatra da se on može prevazići prostom promenom kulturnih stavova. Sa treće strane, neki osobe sa invaliditetom ne trpe fizički bol i poriču relaciju bola i invaliditeta. Politički efektivna teorija bola mora da posreduje između ove tri alternative. Više o ulozi bola u studjama invalidnosti videti Oliver, esp. ch. 3.

[6] Značajan izuzetak je Elejn Skeri koja jasno ističe da je bol fizički, ali njen cilj čini njeno delo manje korisnim nego što bi moglo biti, budući da je zainteresovanija za načine na koji bol može da naruši društveni prostor nego pojedinačno telo. Njeni primeri bola su tortura i rat, koji imaju značajne implikacije za njenu teoriju. Prema Skeri, bol je „čisto fizičko iskustvo negacije, neposredno čulno otelovljenje ’neprijateljstva’, nečega što je protiv pojedinca, nečega čemu se moramo suprotstaviti. Iako se dešava unutar pojedinca, odmah se prepoznaje kao nešto ’različito od pojedinca’, ’ne-ja’, nešto strano čega se odmah moramo otarasiti“ (52). Subjektivne posledice bola su onda objektifikovane u drugom, a potom se proširuje distanca između sopstva i drugog do tačke na kojoj izaziva ogroman procep u društvenom tkivu. Bol razara svet upravo zato što obično svoj izvor može da pronađe u društvenoj stvarnosti. Ovakvo shvatanje bola funkcioniše vrlo dobro kada se primeni na torturu i rat, gde prisustvo mučitelja ili neprijatelja lako može da otelotvori drugost, ali ne tako dobro kada je u pitanju invaliditet, gde patnja nije toliko povezana sa razaranjem društvenog domena već sa ograničenjima tela. Umesto da objektifikuju svoje telo kao drugost, osobe sa invaliditetom se često identifikuju sa njim, jer im jedino dobra upoznatost sa sopstvenim telom umanjuje bol i omogućava funkcionisanje u društvu. Nažalost, ovakvo shvatanje tela kao sopstva je često kritikovano. U psihološkoj literaturi predstavljeno je kao patološki narcizam, što za posledicu ima njihovo predstavljanje kao mentalno i fizički neadekvatnih. Videti Sibersovu analizu narcizma i invaliditeta.

[7] Važan izuzetak za studije invalidnosti je feministički diskurs o silovanju; u njemu se odbacuje ideja da se bol preobražava u užitak, insistirajući da je fizički bol i osećanje dominacije neprihvatljivo.

[8] Za druge kritike Haravej videti Susan Wendell 44–45 i David Mitchell & Sharon Snyder 28–29.

[9] Čak i kada proteze stoje dobro, stoje loše. One primoravaju telo da se prilagoti – što je retko lak posao – a stvaraju i  rane. Moja majka je imala stakleno oko; u početku se uklapalo, ali kako se okolno tkivo počelo skupljati, ono se obrnulo i upalilo očnu duplju, stvarajući stalni izvor infekcije. Ja nosim plastičnu protezu. Ona umanjuje bol u leđima, ali je izazvala bolno zadebljanje kože, a proteza trlja moj zglob tako da se koža upali, posebno leti. Svaki korisnik proteze ima slične priče.

[10] Iako Haravej odbacuje jezik realizma ona ipak iznosi argumentaciju u korist aktivne biološke agentnosti tela, nazivajući ih „materijalno-semiotičkim generativnim tačkama“ (200). Ova fraza znači da ona telo opisuje istovremeno kao konstruisano i kao izvor konstrukcija, poričući ideju da je prosto nematerijalna fantazija koju je proizvela moć jezika.

[11] Tokom devedesetih kada je ADA izglasan, bilo je oko 43 miliona Amerikanaca sa invaliditetom. Ova brojka bi bila daleko veća kada bismo u nju uključili one koji nose naočare ili 50 miliona Amerikanaca koji piju lekove za hipertenziju. Vidi Linda Greenhouse, “Justices Wrestle With the Definition of “Disability” (1999), i Leslie Kaufman, koja zaključuje svoj izveštaj o zakonskim pitanjima postavljenim pred Vrhovnim sudom sledećim rečima: „Ako sud odluči da slab vid ili hipertenzija predstavljaju jednaka ograničenja, milioni Amerikanaca će se probuditi ovog jutra na platnom spisku države kao osobe sa invaliditetom“. Predvidivo, Sud je odličio da je 43 miliona invalida sasvim dovoljno i presudio da se ograniči definicija invaliditeta koju je uspostavio ADA. Videti Greenhouse, “High Court Limits Who Is Protected by Disability Law” (1999).

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *