Maša Seničić

–

neophodno polje: adresa

mesto porekla silom otima ulogu

uporišta: sva dokumenta znaju gde sam

rođena i gde sam upisala prvi razred.

svaka institucija traži da se usidrim

i po tom mi osnovu oporezuje dan duž

–

struka pod kojim titraju neujednačeni,

usitnjeni obroci; gravitacija ih bezvoljno

vuče na teško svarljiv jučerašnji ručak.

mogla bih da budem tanjir pun vitamina,

šaka svežih badema, idealna razmera

između pirinča i vode. potpisujem se, ipak –

ja-opština porodilišta, ja-potvrda o stanovanju,

ja-poštanski broj nadležnog državnog organa

i konačno, ja! izvod iz matične knjige u

–

klimatskim uslovima oslobođenim geografije:

par stotina kilometara nizvodno smrt,

podjednako ležerna po pitanju prostora,

bezbrižne dečake stapa sa stenama pod

budnim okom oluje; dubok, nasilan jaz. čitam

o dečaku koji je svoj vir sam odabrao. slušam

kako žene negde govore ono što baka nikada nije

smela, da neće. osećam da u meni krošnja pulsira,

jedini život kojem garantujem mesto boravka,

–

ja-njena koža, najveći organ u kom sam ikada

potvrdila svoje pitomo, stvarno prebivalište,

jedina šuma iz koje sam ikada izašla svim

svojim granama. tela dečaka upetljala su mi se

u korenje: ženi koja jedino i može–

    da kaže

 –

(Objavljeno u Književnim novinama, 2021)

 –

mogućnost ćutanja  

–  

prvo,

učim da ćutim u raznovrsnim prostorima,

pripitomljenim i popločanim pustarama,

usuđujem se da odem toliko daleko

da uvedem praznik Sv. Muka

koji ne pripisujem nekom posebnom

datumu, već ga proizvoljno slavim

u svakoj velelepnoj tišini

–

posteljina miriše na čisto,

soba odzvanja od nepažnje,

tvoji roditelji kupuju stanove:

preurediće ih, adaptirati, prodati,

ti nikada nećeš živeti bez njih,

bez stanova i roditelja,

ti ćeš mi slati pisma sa ostrva

i voleti me, tako snažno, pod

svakim krovom koji naslediš

 –

drugo,

patnja me zamara. unutrašnjost mog želuca

država je za sebe, sa nadležnim organima

čije mi odgovornosti nisu poznate;

nemir me je tiho i predano odgojio

nakon što su moji roditelji poverovali

da su me vaspitali u svim pravcima:

nisam za sobom bacala mrvice hleba,

nisam za sobom bacala ništa.

 –   

deca vrište u predškolskoj grupi,

vaspitačice planiraju odmor,

mesecima unapred uplaćuju

aranžmane; koluti prašine im

kroz prozor padaju na lokne:

čistim tvoj stan iz dosade.

mi nećemo imati, tu preglasnu

decu, i nećemo se voleti zauvek

poput drugih ljudi koji na letovanju

lako odaberu mesto za večeru

–

i još nešto,

reći ćeš da pesma nije ćutanje,

ali mogla bi da bude ukoliko

je niko nikada ne pročita

–

lenjost me zamara. nebo se naginje,

mašina za veš usporava, u njoj

prljave stvari menjaju mesta sa

mesom za nedeljni ručak. glasovi

su u obdaništu zamrli, predveče se

ovuda smucaju samo tuđi prijatelji.

volećeš me uvek isto, kao što

se vole ukrasne biljke: pažljivo, kada

si u blizini, i prestravljeno, kada nisi tu

–

ukoliko je niko nikada ne pročita

naglas

–

(Objavljeno u časopisu Ulaznica, 2016)

–

ponekad je i metafora utočište

–

dišem ulicom u kojoj ipak neću živeti,

tvoje prisustvo se njiše kao trska, cirkus

koji se pakuje, čaša vode koju tražim dvaput:

–

pretpostavljam načine da pobegnem,

još od trčanja ispod železničkog mosta, punog

prašine i smeća. uvek taj miris vlage, pluta

kostima. hoće li se umetnici sa trapeza

pokrenuti? vuku tvoju užad niz moja pluća

–

hvataš me za vrat. zamišljam

neosunčano rame na ležaljci i

kako se okreneš kada te dozovem

punim imenom, što nikada ne radim,

niti smo ikada bili na letovanju, grad i ja.

–

osećam olakšanje kada govorim u

slikama koje mogu biti bilo čije.

ispod mosta sada je uređeno šetalište,

što mogu da kažem i za prostor

prostrt pred nama: bezličan je

i njime niko ne saobraća.

 –

(Objavljeno u časopisu Bosanska vila, 2020)

Foto: Nemanaj Knežević

Maša Seničić (Beograd, 1990) posvećena je u svom radu višestrukim oblicima teksta, od poetskih, preko novinarskih i esejističkih, do akademskih. Diplomirala je dramaturgiju na i završila master Teorije dramskih umetnosti i medija na FDU, gde trenutno pohađa Doktorske naučne studije i sarađuje u nastavi. Seničič je bila deo raznorodnih lokalnih i međunarodnih projekata: kao autorka, moderatorka i koordinatorka na filmu, filmskim festivalima i radionicama; kao dramaturškinja i spisateljica, u pozorištu i na radiju; kao glavna urednica i spisateljica, u medijima i pri raznorodnim publikacijama. Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festival autorskog filma), kao i jedna od osnivača udruženja Filmkultura, te mentorka edukativnih programa ove i drugih neformalnih inicijativa. Njena prva samostalna interdisciplinarna izložba “Zlatna obala” postavljena je u Zagrebu (GMK, 2020), dok su joj proza i poezija objavljivane u lokalnim i internacionalnim časopisima, zbornicima, antologijama i na onlajn portalima. Za svoju prvu zbirku pesama, “Okean”, Seničić je dobila nagradu Mladi Dis za 2015. godinu, dok je njena druga knjiga poezije, “Povremena poput vikend-naselja” (Treći Trg/Srebrno drvo, 2019) osvojila priznanje Dušan Vasiljev.