Ben Klark

Passar el missatge[i]                                                                          

U sećanju na Pabla Aranda

Još uvek čuvam tvoje poruke

na mobilnom. Ponekad ih iznova čitkam

u časovima iščekivanja, tokom

nepojamnog vremena pred šalterima Pošte

ili u ribarnici,

tamo gde je isto red pa svi pitaju,

nakon što uglas razmene podrav,

jesam li poslednji?

Hteo bih da kažem grgeču da si umro,

da škampi doviknem: mrtav je!

To bi te razveselilo. To da jedna elegijska pesma

govori o ljuskaru,

tom desetonošcu koji sluša tu sei morto,

dok on sam izdiše među lososima

i gospođama koje traže peršun.

              –   I šta još?

Još uvek čuvam tvoje poruke

na mobilnom. Dijalog arbuna, budala u množini,

a i onog u jednini koji još čuva vatsapove prijatelja

kao da slaže sličke, knjige, pisma.

Ali niko ne kucka po telefonu

misleći na posmrtno delo,

sve misleći kako će to nasmejano lice

jednog dana biti pravo blago.

               – I šta još?

Na mom ostrvu pokojnici izmisliše

jednostavan način objavljivanja smrti među živima.

El missatge. Poruka kao umrlica

koja treba da se isporuči svakome

i ne ulazeći u kuće svih suseda,

sve do stizanja do obale mora.

A tamo, da ne bi ostao sa smrću,

poslednji mora to da ispriča kamičku.

Kamen je bolji od raka

u smislu pesničke slike,

ali pokojnik je mrtav, i tu nema leka,

dok poruka gori u telefončetu

a ja u ribarnici kažem Ja,

ja sam ama baš poslednji žitelj jednog sećanja;

sam, s jednom nogom nad liticom,

odakle u penu spuštam tvoje ime da padne,

puštam da ti ime padne među ribama,

onim divljim koje se ne daju uloviti,

i kroz smešak tvoje ime sebi izgovaram,

nešto možda i neznatno, pa ono pada

među talasima, sve do stena,

te ja tako isporučujem poruku.

Tako ti kažem zbogom i napokon uza sebe privijam. Dilit.

–

Big Beng

Iza i još više pozadi, sve do prapočetka,

kad je sve bilo u plamenu i ništa nije bilo

složeno, ništa zamršeno.

Iza, sve do izvorne toplote,

do vatra koje su izrodile

svetove, bogove i taksimetre,

duge rečenice i dane kojima se ne javljaš

kao i trapave kelnere

i nedokazanu dečicu i popodneva

četvrtkom kad ničega nema u frižideru

sve

pa još iza toga, pa iznova iza svega,

a neposredno pre velikog praznika,

sve je spremno,

treba samo da sve stigne, a i ti,

takođe, milionima godina kasnije,

naravno,

sve do ovog ohlađenog sveta materije,

izopačene i jebozovne. Iza i još više pozadi

na tebe hoću da čekam ovde,

u ovom mraku sutrašnjice,

sav ustreptao i nestrpljiv,

i da pojedinačno imenujem svaki predmet,

sve stvari, onako kako se šire,

dok ne dođu do tebe, iznova do tebe,

pa da ti nikad ne kažem da sam putovao

do početka svega, više puta,

i da sam te prvi put video golu

tokom nebrojenih noći,

a uvek drugačije (srećne li okolnosti!)

vazda uz nedoumicu, uz ledeni užas

straha da možda nisam na ovom svetu,

ili na nekom drugom, gde naša tela

ne uspevaju da se spoje do prvobitnog praska;

na tom nekom drugom svetu, gde ne ležimo

zajedno gledajući u tavanicu, u sve

što smo željom stvorili:

taj svemir, mlad i alav,

nad kojim ni nadzor više nemamo.

–

Možda

Kada bismo mogli da vidimo sve, možda bi sve izgledalo i dobro.

                                 Edvard Tomas

Ono kad nema šljake a raja i dalje štrapaca

sa severa na jug, bežeći od divljeg bogodeteta,

kada je s malo reči mogla i vatra da se upali,

mora da je nužno živeo i taj neotesani,

taj koji je pre svih načisto nastanio

hodnike nove suzdržanosti.

Mora da je pomalo ličio na mene,

možda,

gledajući u zračak pučine,

hodajući u samoći.

Ne znam ni sam da li je bar tada naslutio

neverovatan broj nerođenih tela

i kilometara koji su i dalje manjkali.

I da je još malko ostao zagledan u ipak nedovršeni užas,

u sav taj golemi bol koji je, možda, mogao da se izbegne,

da je zagrlio ono božansko detešće sa severa,

da je nepomičan i fosil, i stena i ništa,

i plač i ozbiljne devojčice pod uniformama;

jedna vojska do moga, beskrajno, a sve vazda unazad,

dok im se zariva u grudi

i šapuće imena mrtvih

koji se nikada ne bi ni rodili ako on umre.

Da ovaj nemogući deda može sve da vidi

i da u nekom trenu razboritosti

može da te nazre dok ovde sediš,

tebe, čudnovata voćko

smučkanog taloga hiljadugodišta,

možda bi mu sve izgledalo dobro.

–

Studentski grad

Nešto ipak štima u ovom studenjaku.

To je trava.

Nisu to zategnuta tela, onako pak izgubljena

kroz zatupljeno jutro želje.

Nisu to

ni ove reči; nije ni voda,

sa ovog namučenog i zatrovanog vrela.

To je trava.

Raste bez nade i raste zelena,

stalno, samilosna.

Ponekad se izdiže

i putuje do fascikli i među jalovim beleškama

mrtvih predmeta. To je trava.

Bolna i strpljiva. Ona je svoje i poslanstvo i svoja postelja.

Zelena i tužna trava.

Oda tek pokošenoj mladosti.

–

Kada stigne pesma

Kada stigne pesma kako volim tebe

u mom pisanju da bude, kada živa i mlada dotrči

prvo očima a potom

i rukama, jednostavno,

propovedajući da ničeg lakšeg nije bilo

od čekanja na nju, uprkos tome

što se to dešavalo u sobi bez prozora

tokom niza godina, oduvek.

Kada stigne i budem ti tu pesmu čitao,

a ona ostari i umre sama

poput neiskvarenog sveca a mi da ne znamo

gde obitava: da li u tebi, da li u meni, da li luta

među nama kao obećenje

koje ne može da bude ispunjeno, kada stigne

i zatraži da bude, ne znam hoću li biti

pripremljen. Muči me ta pomisao,

kao i strah da ne dođe,

ili da je već došla a da nisam uspeo da je dočekam;

sada neću uopšte moći

ono što samo pesma, ona pesma

koja bi mogla da stigne kao što si ti

iznenada stigla ispunjavajući rečima

prazan prostor, mogla bi da ti kaže

onako kako bih ja voleo da ti kažem,

i što ti kazujem ovako, dok čekam,

uz nestrpljenje i trapavost

kojima zaljubljeni sve svoje pesme ispisuju.

–

Kraljevstvo u jenjavanju

Prostor je  tužan i bez odsjaja. Dvor je oskudan

a vremena ima napretek pa i previše a i otromboljuje.

Bilo je ovde znatno srećnijih dana;

malih razdoblja, neprimetnih, minstrelskih trenutaka

između ljuljaški i ćaršava.

Bili smo tada ti i ja i mnogi.

Živelo dakle moje kraljevstvo u jenjavanju! Kraljevstvo

od blata i zakrpa, prestola ozlojeđenosti,

paunova u plamenu i bekstvu,

umirućih ružičnjaka i žive ograde nepodšišane,

kaljavog parketa,

zgomilanih lustera.

Živela ova rupa bremenita. A svakim danom sve manja,

svakim danom sve više za šetnju neupotrebljiva.

Smrdljive štale, ustajale pa unezverene fontane.

Nijedna žaba, nijedna zalutala ptica.

Nijedna hrskavica rasterećena otrova.

Ali ti još ne ode.

Tu si.

Zamotaš sve, pritiskaš zidove

koji škripe, koji popuštaju. Padaju poslednje slike,

a privezan lancem, pas crkava od gladi.

I napisaću hronike ovog carstva ako nije već prekasno.

Pomenuću predvečerja koja su se ovde rađala,

časove ljubavi i noći

izgubljenih ratova, pokojnike,

drevne junake i nepregledan horizont

vazda spreman da bude osvojen.

Živeo poslednje „živeli“ za moje kraljevstvo u jenjavanju,

kraljevstvo koje je bilo naše, a koje sada mrzim jer je samo moje.

Tu je i letimičam pogled na izmučenu palatu

koja slavi neizlečivu anorekciju svojih zidina.

I poslednja reč koja se cedi

i pre nego što sirota sazna da sam ja kriv,

a i leš svih naših planova

i gorka kruna mog pokajanja.

–

Povratak

Povratak iz smrti nije verovatan.

Povratak iz ljubavi nije moguć.

Onaj koji se vraća nikada ne znajući kamo,

pod iznemoglim osvetljenjem slomnjenih svetiljki;

onaj koji se vraća nikada ne znajući kamo,

znajući samo da putovanja više ničemu ne služe;

ne poznaje drugu otadžbinu nego grudi odsustva.

Ne razume više jezik ljudi,

i svi njihovi običaji čine mu se ispraznim.

Taj koji je u svojoj tuzi obišao pola sveta

tražeći one dve sobe istrgnute iz duše

neće ikad više da se vraća. Ne može više da se vrati.

–

Prevela sa španskog Silvija Monoros Stojaković

[i] Proslediti poruku, na katalonskom. Prim. prev.

Foto Alberto de la Rocha

Ben Klark (Ben Clarck, Ibiza, 1984) prevodilac je i pesnik koji piše na španskom. Njegova knjiga čiji naslov u prevodu glasi Deca dece besa (Los hijos de los hijos de la ira) dobila je 2006. godine nagradu Hiperión. Godine 2017. Klark je dobio međunarodnu nagradu Fondacije Loewe za knjigu La policía celeste (mogući prevod naslova na neviđeno: Nebeska policija). Pri Zadužbini „Antonio Gala“ vodi delatnost „Mladih stvaralaca“ i predaje poeziju na postdiplomskim studijama kreativnog pisanja na Univezitetu Salamanke.