Maja Solar
*
želim te toliko te želim
želim te i mrtvog
i živog
samo ne želim da te boli
da me boli
krv, može
rožnjače, također
uzbuđuje me brutalna nježnost
ubrašnjavljene ruke
baš ništa na šta se ložio Jukio Mišima
(osim možda onaj dio kada je tijelo na poslužavniku,
ali neću iskasapljeno)
želim te
neočekivanije od svih raščupanosti panike
gle, nije stvar u sigurnosti
već u nuklearnom naboju
hoću tebe za neugasiv gutljaj
sveprotežno
vrtoglavo je
zato bih htela zasaditi ružmarin
da barem za nešto imam da se uhvatim
mršavi smo
bogovi su debeli
a panika uzima sva obličja i volumene
au kako je vragolasta
u najavi je ne-kiša
u najavi je nakostrešenost
izgleda da će ovde pasti teško zaljubljivanje
panika se propila
zastrašena vrućinom
u kuhinji se užurbano priprema egzekucija
na staromodni način
spremna sam
umiruje me miris neokupanog tijela
ili me umiruje to što ne moram
toliko voditi računa
volim kada se zatvorim u kuću danima
i sve minute rasipam na knjige
hoću da ne trošim nijednu sekundu na tebe
pa da poslije bude kako hoću još
i još
e pa ne može
u taksonomiji svijeta
one koje imaju više vrućine u sebi
više će oblačiti zelene haljine
izrašće im rog na leđima
odlučujem da ovog mjeseca oblačim sve zeleno
jer, šta ako nam stanu srca usred raskošnog vođenja ljubavi
šta ako je to najljepša smrt
sve se ljulja
dok sa neba pada svadbena povorka
panika postaje srdita
panika ugasi svjetlo
iako zna da noć neće biti mračna
(iz zbirke A htela sam)
–
to besno, to voljeno
gle, kada me pitaš je li to sigurno
znamo da postavljaš neodgovorljiva pitanja
toliko skandalozna
kao kad jedemo meko kuhana jaja
masline paradajz feta sir redove vožnje
toliko vrtoglava
da odmah izbiješ moje pticoliko ja
iz vodokotlića neba
i zakačiš me na pljuvačku koja se sliva iz tvojih u moja o-usta
dok svršavaš po podmitljivom stomaku
nešto tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe
kako bilo šta može biti sigurno
kada se klima toliko uzjebala da će nebo pasti
kada su napadi panike kućne trenerke za svaki dan
a ploče mrtve duše koje nemaju pojma hoće li ikada zaplesati na gramofonu
kada iz nespavanja kuljaju gusenice
kada gazda može dati otkaz dok si rekao keks
bez da ga bilo koji zakon o radu pritiska
kad je verovatnoća da mleko na šporetu prekipi zdepasta
kada se može ostati bez krova nad glavom
neko te prebije samo zato što čuvaš reke
i skupljaš ih kao molitve u svežanj
kada pušim duhan iako sam mislilla da više nikada neću
kada srce može stati
na košarkaškom terenu
na nežnom ledu ljubavi
nešto tako čudesno kao kada drvo izraste usred sobe
i da. odgovor je da.
sa tobom barem još trinaest biliona godina
sigurno
(pesma je objavljena 2019. na portalu Strane.ba)
–
dora maar
toliko me boli glava, toliko
a moram biti muza 24 h na dan
nema spavanja u kancerogenim ekranima
nema slona da mi pakuje poeziju
nema jacques lacana da me analizira
anti-hermeneutičarka ne traži, već nalazi
pohovani krastavci koloniziraju prostor
dim krstari izbočenim slikama
nemajčinskim suzama
muzin posao je i da plače
ne bi li bila divna inspiracija za književnost punu
jadikovki, suza, krvi i ostalih govana
fotografije isečenih prstiju i krvavih rukavica
toliko su bile lepe, toliko
jer samo tako znam da sam živa
(iz zbirke Bez začina)
Maja Solar (1980, Zagreb) je doktorirala filozofiju. Piše poeziju i prozu, a bavi se i društvenom teorijom. Članica je kolektiva „Gerusija“ i deo je uredništva medijskog portala „Slobodni Filozofski‟. Objavila je tri zbirke poezije (Makulalalalatura 2008. (Brankova nagrada), Jellemzõ, hogy nem természetes (Naravno da nije prirodno) 2015. i Bez začina 2017), kao i poetsko-prozni eksperiment A htela sam (2022). U prvoj deceniji 2000-ih delovala je kao članica Centra za novu književnost Neolit, poetsko-političkog teatra Poetske rupe, te kao autorka i učesnica performersko-poetskog programa LILITiranje (izvođenje poezije pesnikinja). Od 2007. do 2014. godine bila je deo redakcije časopisa za književnost i teoriju Polja. Od 2019. godine, zajedno sa Žakom Lučićem, uređuje i vodi poetski podcast Puna usta poezije.