Danilo Lučić

Disciplina šaržera za simbole

tvoja ljubav su mi rakovi i školjke

moja sećanja su sečiva

učinićemo se nekome lavirintom:

u tebi je jedan ja kojeg mrzim,

mada ti si onaj koji iz mene mrzi mene u tebi

doba je godine kada iskri u vazduhu

ako je neko rekao mrak

to je zato što je bio mrak

ponavljanja ubijaju

kako noge može imati nešto što je nekada bilo drvo

rafalni zagrljaji

čovek prezimi na drugom telu

došlo i prošlo primirje

mene zaboravili u rovovima

Vatra velika. Vatra gladna.

Vatra svakome od nas.

–

–

pružila je iznemogla i nepokretna ruke prema meni ·

prihvatio sam zagrljaj da oseti na mom vratu kako kulja

krv · i kako u mom znoju nema smrada od lekova · tako

se na umoru nasmejala i rekla „Dobro je, srećo, dobro“

· sreća mi je kad samrtnicu nahranim · i prepovijem · jer

sam samo tada živ · samo tad sam čovek · znam i ja da

će me jednom odavde iseliti i više me nikad neće vratiti

· sećam se gde si bila kad je u smrti/neko rodio majku ·

zato što se o njoj piše · a ona ne usložnjava već samo

umnožava · nisu u noćima strašni jauci što ih oparaju · već

one nesnosne tišine što posle njih eksplodiraju · tad se više

ne zna šta dalje i kako · ruke su slomljene · oči su bušne

u dubokoj noći · kroz ulazna vrata stiže nevidljiva svita

· razmešta se duž zidova sobe · osmesima kao da mučenici

čestita · gospodarica ceremonije stiže poslednja · elegantno

će preseći žicu · tada se jaucima najavljuje početak slavlja

–

–

Otkud i još važnije zašto izniknu ti ljudi iz nekakve magluštine odsustva nakon godina ili decenija pošto su nestali iz vidokruga naših života Ja znam da oni sa svojim izmenjenim ličnostima i likovima ili možda drugačiji tek zbog trenutka u kome se iznova obznanjuju nose sa sobom neku poruku i značenje namenjeno samo nama a kojeg izvesno je ni oni sami nisu svesni pa nam ga donose sa blaženim neznanjem U poslednje vreme jedan takav čovek skoro svakodnevno nosi za mene pismo ali ja još uvek ne umem da ga pročitam Strahujem da on može biti opomena mojim nepočinstvima i muči me to što tako pravednički korača kroz moje dane On mene ni ne vidi na pločniku u prodavnici u autobusu pred zgradom kraj parka na stepenicama Ako mu jednog od ovih dana priđem sa dobronamernim osmehom i ubijem ga hoće li se koverat otvoriti i poruka stići na adresu koja strepi.

Foto Radmila Vankoska

Danilo Lučić rođen je u Beogradu 1984. godine gdje je završio osnovne i master studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirku pjesama Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac, 2013.), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (Arete, Beograd, 2017). Objavio je i zbirku priča Sazrevanje modrica (Durieux, Zagreb, 2020.; Arete, Beograd, 2021.) Sa grupom autora objavio zajednički dnevnik 2020, koji je objavljen u Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji. Urednik je portala za književnost i kulturu Glif (www.glif.rs), a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Kourednik je “Bosanske vile”, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni je urednik edicije “Zajednička čitaonica” organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i videoformatima, objavljuje kolumne, eseje, književnu i filmsku kritiku u štampanoj i elektronskoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin, Polja…).