Anastasija Bijelić
venera u blizancima
ne volim etikete.
makazama za nokte
isečem sve one sa majica i džempera
koža mi je osetljiva i kosa vezana
one me grebu po vratu
a ne volim da crvenim tamo gde
svi mogu da vide
ne znam na koliko stepeni da operem nešto
bez uputstva
ne znam ni da uključim veš-mašinu
sem na šezdeset i da sedim
na pločicama ispred nje
dok se tiho molim da mi se
džemper ponovo ne skupi jer
plačem po kabinama svaki put kada
treba da kupim
novi ne volim prodavnice odeće, ne volim kabine
ne volim teksturu novca, ne volim čuvanje računa
nikada se ne setim da se vratim
pre nego što rok za reklamaciju istekne
orman mi je pun odeće
koju ne bih nikada obukla
koju ne znam ni zašto sam kupila
sem zato što je imala dugačke etikete koje sam
jedva čekala da isečem
nekad nemam smisla
trošim novac na ono što me čini tužnom
i stalno govorim kako
ne verujem u privatno vlasništvo
iako ne odustajem od nazivanja
stolova u kafićima, boja
i poslednjih pesmama na albumima
samo mojim
–
–
podznak u raku
misliš da je sve što napišem loše
jer nešto ne koristi društvu
a i ja sam sklona fetišizaciji umetnosti
kažeš mi to često pred prijateljima
ne vidim da ćemo uskoro
praviti podelu na tvoje i moje
pa se tešim da je zato što znaš da je
sve o tebi
a ti i nisi neki čovek
nisi ni onaj kojeg ću voleti najviše
ti si zub koji mi trune u vilici
previse sporo pa u početku
nisam ni primetila
dok nije počelo da boli kad grizem
sada je već kasno
prošlo je i previše vremena
ne mogu da prestanem
stalno dodirujem koren jezikom
pritiskam desni kažiprstom
grebem četkicom dok ne prokrvarim
ispirem usta slanom vodom
ubeđujem se da će do jutra prestati
to što sam velika devojka
ne znači da se ipak
ne bojim zubara
–
–
avvenire
nikada neću imati dve iste crne čarape
niti nositi naočare za čitanje van kuće
nikada se neću udati
raditi isti posao duže od godinu dana
ni naučiti da ne prećutim
živeću sa dve mačke
nazvaću ih prle i tihi, nikada neću
reći da nisam gledala otpisane
zavrtaću nogavice
šetaću kroz lišće u parku
neću se osećati loše što ga je neko skupljao
neću se više zaljubiti u vodeni znak
ni vatreni, ni zemljani, pa ni vazdušni
prestaću da verujem u horoskop
i probati da vidim ljude kao ljude
neće mi ići
napisaću jednu šta bi bilo
umesto pedeset šta je bilo pesama
neću te zvati za rođendan ili božić
ili dan republike ili dan žena
ili bilo koji dan
naučiću da heklam, pletem, štrikam, vezem
pravim origami ždralove, ogrlice od školjki,
posmatram ptice i džogiram
prestaću da pušim previše, ograničiću se
na dve cigarete uz kafu, tri ako sam nervozna
nikada neću prestati da budem nervozna
naučiću da se pravim da nisam
spavaću devet sati, koristiti maske za lice
čupaću obrve, lakirati nokte
znaću da brinem o sebi
i nikada nikog neću voleti
kao ideju da mogu otići
i nikad se ne javiti
Anastasija Bijelić je rođena 1999. godine. Prvu pesmu je napisala u srednjoj školi zahvaljujući profesorki književnosti. Bila je pobednica konkursa Desanka Maksimović nakon čega je objavila zbirku Pariski sindrom 2017. godine. Jedna je od autora zbornika radova Možda je ovo mesto moje? i Dva ista čoveka. Piše malim slovima jer ne voli da favorizuje reči.