Jelena Marinkov – Igralište [književna.mašina]



Jelena Marinkov

 

igralište

 

na tvom balkonu sve je tako prosto

nebo pada na tabane

blokovi ti mašu

odmahuješ im pospano ispod stolice koja sedi na tebi

zvezde prazne raspukle piksle na pločnik umesto nas

od izmrvljenog pepela čak i betonske biljke procvetaju

Korom razbuktalih citrusa gađaš

besane sijalice po susednim zgradama

poneku i ugasiš

Komadići kore koji su zaboravili na letenje

padaju u travu, na igralište

isprepleteni prsti mirišu po narandži

brojiš otkucaje i gutljaje do odlaska u krevet

tamo me oljuštiš

u očima ti teče tamni karamel

Duboka tišina spušta se na jezike

Kroz tvoj prozor ujutru se čuju deca

Mučnina

 

Gleda li me bog dok napuštam njegov svet,

da li osmatra

Trebalo bi,

ali mislim se onda: koga uopšte briga

Trebalo bi napustiti obzorje tupih oštrica

i pustiti da u nepovrat ode glupa, besmislena bliskost

Zašto se stalno mučiti pitanjima:

kakav ćeš ostaviti trag? i gde?

I zar se ne plašiš da ćeš se izgubiti, izbrisati

u kljunu crne ptice, odnet širinom atlasa

u utrobi ljubavnika, pretvoren u progledali pakao

Vratiti se u odvratne zamršenosti detinjstva

Mila je to igra, školice, skakuće se

najpre na desnoj nozi, pa na levoj

I da možeš, i sad bi ustao

i poveo bi biljke po brojevima:

jen dva tri četri pet šesedam

 

 –

 

Vodeni vrhovi

 

Udvaja se vreme, polovi se prostor

dok pokušavaš da sklopiš nelagodno primirje

sa svojim kapcima

Strmoglavljuješ se u staklenu vodu,

bockaju te ledeni vrhovi drveća

Ponašaš se kao da si prva osoba koja umire

Pretvaraš se da ne prepoznaješ smrt, možeš je zaobići

Nikada ne idite posred raskrsnice

Tu bajalice ispuštaju neuspele uroke, razbijene kodove

Uvek prolazite sa iste strane bandere, zida, kofice pune krvi,

da vas ne bi razdvojilo nešto čemu se ne zna ime

Kad se ogledalo ne zamagli, prekrijte tkaninom sve prozore u kući

Kad bude bacila kašiku

(daleko iza sebe, kao da je reč o sportskoj discipline),

otvorite kapiju, da iz avlije ispliva večno zagnjurena

Sva sujeverna uputstva ovog jezika ne mogu izraziti

nedohvatnost poslednjeg svetla

kratkotrajnost neverne životne toplote

Dok ti seku prstenje,

otkrivaš sinu i snaji vrhunsku metafizičku tajnu

Oni koji i dalje postoje nestaju u optičkoj aberaciji

Bato, bato, ja neću tamo

Tamo je hladno, tamo je mrak

Uzalud, od tebe ostaju tek mrtve oči na obali

Svi se teše mogućnošću da one gledaju na ovu stranu

 

 

Jelena Marinkov je rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučnoistraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine, prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. i druge nagrade za esej o Momčilu Nastasijeviću 2021. godine na konkursu „Tragom Nastasijevića”. Za svoju prvu zbirku poezije Karantin u paklu (Književna radionica Rašić, 2021) nagrađena je prestižnom „Brankovom nagradom”, a ova zbirka pesama uvrštena je i najuži izbor za nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja”.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *