Nemanja Ćurčić

teofant

valjanje kamenja je smisao postojanja
pune nam čeljusti repova prethodnih nas
ponavljanje je majka vasione
samo je trebalo to zaboraviti do početka

izmišljati toplu vodu znači zaljubiti se u prasak
rašireni u tačku skupili smo se u vreme
poljubili smo „dosta“ i „nemojte više molim vas“
taj nas je prizor toliko puta video

stradanje je začin inače bljutavom jelu
suma svakog pravca je umiranje u mestu
o mi luckasti prosvetljeni blesani
sažižućoj zvezdi okrećemo se kao suncokreti

mnogo smo želeli da vidimo svetlost
neko divno odsanjano – prestati da postojiš
đurđevak koji zvoni za početak poslednjeg časa
hirurško odstranjenje i blistava polja hlorofila

i sad je gledamo potpuno lišeni amnezije
bol se kao zabranjeno voće pred nama povlači
zavukli smo pogled u svaki kutak nas samih
obrišite nam uplakane oči
- 

–

efemera

oplavljen opnom umiven
nostalgijom provučen kroz
filter blagog ugriza sete
njen lik

lična stvarnost očitana
posredstvom opisanih
sećanja okvašenih od oživljene
radosti

opipljivija od istine od mene
samog jer tamo sam opet
ogoljenim sinapsama oslonjen
o nju

nula jedan jedan nula
procesori su poslednji pesnici ona
poslednja poema ja slavim svoje
obesmišljenje

odričem se reči za obrazac
oticanja obraza mog uz obraz njen
optičkim kablom u zenicu njenog
oka

ona me čeka da obgrlim uspomenu
oživim na poznatijem mestu njen
lik je odgovor na pitanje koje je
oduvek

moja obećana obala i omili bol
omamljujuće moje poreklo i povratak
objava moje srži u njoj i moje biti
oporavljene
- 

–

monolit

rekla je rekla je rekla je rekla je rekla je
obrisom i odrazom i okom i rukom
svirepe zapovesti strašnog leta jer svaki je
anđeo strašan

pomiluj monolit i mirno zamoli za milost
za grumen zraka i rumeni ropac sreće
pa usnom mesa mozga kože naiskap iscrpi
lik poslanice

biće milo i toplo kraj bića milog i toplog
do nirvane do opekotina do zvona
zaiskriće rane do ivice svesti do sjaja
apoteoze

proći će ti kroz prste kroz pore kroz potonuća
obećaće sunčeve pege uzavreće
sokove ćelija i ostaće dok traje vreme
poluraspada

čestice tvoje čeznuće za gamom i omegom
dok tražiš svoju metastazu svoj metaput
osipaš oble obolele organe za sobom
kao mrvice

rekla je glasom sinjim poput potonjeg potopa
porozan i sklon porazu upozoren si
do poslednje poslanice potrošnom tebi nije
ostalo ništa

svet nije crknuo u kišama i pečurkama
još puzim napred amputiran i mutiran
ali konačno sam našao zračenje u sebi
postadoh leto

Nemanja Ćurčić je student na master studijama anglistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Novom Sadu je i rođen, 6. februara 1996. godine. Piše i prevodi poeziju, a do sada je objavljivao u nekoliko časova i zbornika. Dobitnik je priznanja „Timočka lira“ za 2022. godinu. Polja najužeg interesovanja su mu modernistička književnost i moderne poetike, a zanima ga i savremeni odnos digitalnog životnog prostora i prirode teksta.