Milan Đurišić (prevodilac), Kornelija Hilmbauer, Ben Klark, Stevan Bradić (moderator), foto: Jelena Hodak
Drugi program Nesaglasnosti, održan 19. septembra, u 20h u Bulevar Books-u, nastavlja razgovor o poeziji, ovoga puta, sa autorima koji dolaze iz inostranstva, iz različitih država. Predstavljeno je dvoje stranih pesnika, Ben Klark iz Španije i Kornelija Hilmbauer iz Austrije, sa kojima se publika mogla susresti prethodnih dana, a čije pesme su dostupne na sajtu rizom.rs. Razgovor je vođen na engleskom jeziku, uz konsekutivni prevod na srpski. Moderator, Stevan Bradić, postavljao je učesnicima pitanja o njihovom shvatanju poezije, poziciji poezije u kontekstu u kom stvaraju i uopšte o objavljivanju poezije i izdavaštvu u njihovim zemljama. Događaj je koncipiran tako da razgovor prati čitanje poezije: prvo pesnici čitaju na svom maternjem jeziku, a zatim moderator čita pesme u prevodu na srpski. Program je podeljen na tri dela, od kojih svaki započinje čitanjem pesama, nakon čega sledi razgovor.
Uvodno pitanje kojim je razgovor započeo ticalo se samog procesa pisanja, budući da iz onoga što je predstavljeno, deluje da autori imaju drugačiji pristup poeziji. Kornelija Hilmbauer, čitala je svoje Labave poruke, koje se kako je sama istaka razlikuju od pesama koje inače piše jer je tema kojom se bavi, a zatim i postupak koji bira specifičan. Ovde je jezički eksperiment pokušaj da se suoči sa prošlošću, koja je porodična i u isto vreme i kolektivna. U tom smislu, kako govori, ova vrsta poezije jeste donekle tipična za austrijsku poeziju, koja je s jedne strane sklona jezičkim eksperimentima, a sa druge strane se bavi kulturom sećanja na jedan drugačiji način, budući da je Austrija umnogome ostala nejasno pozicionirana spram nacizma nakon II svetskog rata. Pesme koje je čitala su nastale kao pokušaj da razume pisma svoje bake, koja je bila simpatizer nacista. Budući da su pisma mahom opšte prirode, u njima pokušava da pronađe ono što nije izrečeno, ono što se krije između redova. Dok Kornelija Hilmbauer mahom govori o kolektivnom sećanju, čini se kako je poezija Bena Klarka, makar kada je reč o pesmama koje su čitane, uronjena u ono što se tiče individualnog, ličnog sećanja. Svoj proces stvaranja Klark, objašnjava slično onome što se podrazumeva pod romantizacijom sveta – odnosi se na pokušaj da se u običnom, svakodnevnom, pojedinačnom, iznađe nešto što je neobično, ili uzvišeno. Uz to, govoreći o sećanju, koje se kao tema javlja i u njegovoj poeziji, tvrdi da je zapravo svako sećanje kolektivno. U ovom mišljenju, iako su njihove poetike, naizgled različite, pesnici se slažu, u poeziji, ili književnosti uopšte, vide mogućnost da se nešto što je individualno iskustvo, poveže sa kolektivnim osećajem.
Dalje se razgovaralo o tome kakav je kontekst u kom stvaraju, odnosno koje mesto poezija zauzima u njihovim zemljama i uz to, kakva je situacija sa objavljivanjem u Austriji, odnosno Španiji. Ovde je publika mogla da uvidi dve potpuno različite perspektive. Ben Klark je posvedočio o zanimljivoj situaciji u Španiji kada je reč o objavljivanju poetskih zbirki. Govorio je o tradiciji poetskih konkursa koji su ranije mahom bili vezani za velike izdavačke kuće, da bi se kasnije povećao broj ovakvih manifestacija, ali i izdavačkih kuća koje objavljuju poeziju. Stoga u Španiji postoji osećaj da je zbirku poezije lako objaviti, što, naravno, nije u potpunosti slučaj, ali je utisak takav da je, zbog količine objavljenih pesničkih zbirki, objavljivanje dostupno svima. Posebno su društveni mediji uticali na sve veću komunikaciju među pesnicima, ali i na bolje veze u čitavom španskom govornom području kada je reč o poeziji. To međutim ne znači da se poezija i čita. Kornelija Hilmbauer, donosi, pak, drugačiju sliku. Kada je reč o njenoj zemlji, zanimljiva je činjenica da ona sama nema objavljenu nijednu zbirku u Austriji. Kako navodi, to je pomalo i simptomatično za austrijske pesnike koji mahom objavljuju u Nemačkoj. Poezija je u tom smislu umnogome mesto elitizma i susreće se s brojnim preprekama i teško je pronaći izdavača.
Kao jedno od rešenja za problem pozicije pesništva u svojoj zemlji, Ben Klark na osnovu iskustva nekoga ko predaje kreativno pisanje i u tom smislu ima predstavu o odnosu mladih čitatelja/čitateljki prema poeziji, predlaže da se čitateljima, to jest učenicima i studentima jednostavno stavi do znanja da su pesnici živi, budući da se pri proučavanju klasika stiče utisak kao da je poezija nešto što je stvar prošlosti. Kornelija Hilmbauer, slično tome, govori kako je važno pokazati da postoji nešto između klasika, koji su možda teški za razumevanje, i slem poezije, koja je zabavna, ali je kvalitet raznovrsan. U tom smislu treba pronaći sredinu. U svakom slučaju, u obe zemlje, uprkos različitom kontekstu, poezija i pesnici se susreću sa sličnim problemima. Iako situacija u Španiji deluje gotovo idilično, kada je reč o objavljivanju poezije, pitanje čitalačke publike ostaje otvoreno.
Na kraju ostaje pitanje – čemu služi poezija? Poezija nam omogućava da bolje razumemo sebe i druge, kako kaže Ben Klark. Kornelija Hilmbauer se sa ovim složila i pritom dodala da poetski govor stoji nasuprot političkog diskursa. Naravno, poeziju takođe pišemo da bi nam drugi zavideli, našalio se Klark.
Danijela Ristić
Foto: Jelena Hodak