Jelena Anđelovska (moderatorka), Josip Ivanović, Srđan Gagić, Alen Bešić, Milan Tripković, foto Jelena Hodak
U petak 23.9. održan je poslednji deo programa septembarske Književne mašine pod nazivom Oko knjige, u kome su učestvovali urednici četiri izdavačke kuće, tri privatne i jedne državne. U Bulevar books-u su o izdavaštvu govorili Josip Ivanović (Edicije Božinović, Hrvatska), Srđan Gagić (Raštan izdavaštvo), Alen Bešić (Kulturni centar Novog Sada) i Milan Tripković (Bulevar Books), a program je moderirala Jelena Anđelovski. Razgovor je počeo pričom o tome kako je svaka od izdavačkih kuća nastala, iz kojih razloga, o edicijama koje su nastale i koje su u planu.
Milan Tripković je naveo da je inicijelni motiv Bulevar books izdavaštva bio da se zaradi, a na to se ciljalo, na početku, komercijalnim knjigama koje bi privukle homogenu grupu. Ali, budući da se izdavaštvo pokazalo nedovoljnim da samostalno donese dovoljnu zaradu, odnosno da je počelo da deluje kao neki hobi, pokretanje knjižare Bulevar books je postalo neophodno kao potpora izdavaštvu. Sa izjavom o hobiju složio se Josip Ivanović, koji je i sam u procesu otvaranja knjižare i kafića u Zagrebu kako bi potpomogao izdavačku delatnost Edicija Božičević. Ivanović je dodao kako je nakon višegodišnjeg rada u ovoj kući on uspeo da je otkupi, što je smatrao teškom odlukom, budući da se izdavaštvom se u Hrvatskoj bave bogati ljudi, što će reći da ko ima kapital da napravi rizik kao što je ovakav poduhvat i može beneficirati u tome. O ovome se govorilo i kasnije tokom večeri.
Kao predstavnik najmlađe izdavačke kuće, Srđan Gagić je istakao da je osnivanje Raštan izdavaštva bilo podržano od strane prijatelja iz različitih umetničkih oblasti organizovanjem u neku vrstu zadruge, što im je pomoglo da premoste potencijalni finansijski problem koji bi ih možda i odvratio od te zamisli. Već nekoliko meseci nakon osnivanja pokrenuli su konkurs za prvu knjigu na koji je stiglo oko 450 rukopisa, što smatra značajanim podstrekom za dalje korake.
Nasuprot ostalim sagovornicima, Alen Bešić kao urednik izdavaštva Kulturnog centra Novog Sada govorio je o tome kako funkcioniše instituconalno izdavaštvo, na bužetu države. Pored toga što je finansijski obezbeđen, govorio je o problemu sa tenderima i ograničenim tiražima na koje su primorani, što praktično znači da ukoliko dođe do veće potražnje za publikacijom, dalje štampanje i nova izdanja preuzima druge izdavačke kuće sa kojima on ima blisku saradnju (navodeći Agoru kao primer), donoseći time profit privatnom izdavaču a ne Kulturnom centru, koji je prvobitno knjigu i izdao.
Ostatak razgovora se ticao uređivačke politike i finansiranja, što se pokazalo kao neodvojivo jedno od drugog, s obzirom na to da se, kako kaže Josip Ivanović, hrvatski autori često ne isplate, kao ni poezija kao žanr, te se štampa ovakvih izdanja pokriva ukoliko ostane viška novca od komercijalno uspešnijih naslova (kao što su prevodi stranih autora).
Putem različitih konkursa i projekata, a posebno otkupa koje sprovodi ministarstvo, izdavačkim kućama je omogućeno da opstaju, tako da se prevođenje javlja kao najpraktičnije, pa je i veliki fokus usmeren ka tome. Raštan izdavaštvo vidi okretanje regionalnim, mladim autorima kao pravac kojim će se kretati, pogotovo jer žele da nađu način da budu samoodrživi, odnosno ne previše zavisni finansiranjem od fondova, jer zbog trenutne situacije u svetu takav način finansiranja može postati nedostupan.
Ono oko čega se svi slažu, jeste činjenica da knjižare, tačnije veliki lanci knjižara predstavljaju problem izdavačima, budući da imaju praktično monopolističku poziciju na tržištu, te mogu da postavljaju uslove kojima se male izdavačke kuće moraju prilagođavati, jer ne postoji laternativna razvijena mreža distribucije.
U daljem toku razgovora bilo je reči o Sajmu knjiga, kog nije bilo prethodne dve godine, što je poremetilo planove izdavača, zbog odsustva sajamskih prihoda na koji su računali, ali su svi izrazili nadu da bi to trebalo da se promeni ove jeseni. Govorilo se i o sistemu državnog otkupa, odnosno tzv. zvezdice i koliko dobijanje iste znači za izdavače, kao i da su komisije koje odlučuju o dodeli ove kategorije publikacijama često upiitnih kvalifikacija, te da u nekim slučajevima dolaze u sukob interesa. Nezaobilazan deo ovog razgovora je bio i komentarisanje aktuelnog stanja sa otkupom, odnosno, raspuštanjem komisije, i iščekivanjem izdavača da se ova situacija razreši, kako su to domaći izdavači istakli, pre sajma, budući da im je novac na otkupima omogućava da pokriju troškove izlaganja na sajmu.
Josip Ivanović je istakao da je u Hrvatskoj stanje slično, odnosno, da postoji niz institucionalnih problema, ali da se novac izdavačima na državnom konkursu ne dodeljuje po naslovu već za izdavački plan, što dopušta veću fleksibilnost prilikom pralniranja izdavačke politike.
Na osnovu svega što je tokom ovog ragovora rečeno može se zaključiti da izdavaštvo ne samo u Srbiji već i u regionu teško opstaje, kao i da je upitno kako bi ponuda knjige izgledala da ne postoje državne subvencije, otkupi i konkursi, kao i različiti evropski fondovi, kojima se pokrivaju znatni troškovi prilikom objavljivanja knjige. Neki su izdavači na ovoj sceni naravno u boljoj poziciji od drugih, bilo usled svoje oligopolističke pozicije bilo usled privilegija koje imaju u pristupu državnim fondovima. To međutim ne znači da je rešenje za književnost ukidanje svake pomoći izdavaštvu, jer bi se time sveli na totalnu komodifikaciju knjige, čime bi umetnička književnost, humanistika i mnoge druge oblasti praktično iščezle, već da se ovaj sistem mora preosmisliti, i učiniti funkcionalnijim. Jedino o čemu nije bilo reči na ovom razgovoru, to su honorari pisaca čije knjige se objavljuju. Čini se da je to odsustvo značajno za čitavu opisanu dinamiku samo po sebi.
Stefan Đurđević
