MRTVA PRIRODA SA KAFOM
–
Podigao sam se u monohromatsko jutro,
crveni isprani krovovi remete paletu
i nadiru kroz krošnje u prozore: mrtva
priroda sa kafom. Tamo ugalj ne okleva
u formacijama dimnjaka, izvija se poput
kratkih, suviše eliptičnih rečenica Boga.
Nedostaje miris, onaj dugotrajni iz veša
na terasi. Tastatura kazuje više od glasnih
žica. Sećam se divljači u retrovizoru
dok uzmiče sa zavejanog puta. Ovo nije
grobnica, ovo je krematorijum u kojem sam
živi pepeo, pa rasejanje. Ali nisam polen, ni
gnojivo. Snove preživljavam poput košmara.
–
–
PREDAH SMO IZMEĐU KRIZA
–
Otvaraju se vrata, i svetlost zareže
opustele predmete. Smrknuto meblo
fotelje primilo bi me u blagi zagrljaj
prašine. U kaminu, bukovina pucala
kao prejaki smisao. Topli dimovi, topli
dimovi iz sećanja, nek se pripreme
novembar, troma kiša i ljubavi
što se goje u neočišćenim dimnjacima.
Mi smo bol u želucu, kažem za pustom
trpezom, ili tek predah između kriza.
Breze govore o žudnji za severom,
umnoženim alergenima, to su zastave
nikad prežaljene domovine voljenih
bolova. Postajemo srebro patinirano
pod mesečinom, negde u pozadini
istrajno prede anksioznost, ne mačka,
i tišina kuca poput infarktnog srca.
–
–
LATICE
–
Vrata, i sadašnjost odlazi kao ti
u njenom plaču: u Eufrat bujaju
aprilske barice, te suze su ljudi
što se guraju u autobuse, đaci
koji trče preko pružnih prelaza,
lišće razvejano metlom, nikada
kiše nisu toliko trajale u prestonici,
uz vetar što drmusa prozore, a potop
dolazi iz tebe, u isprane boje
raznolikih fasada i ukrasnog bilja,
u porodična svetla udaljenih stanova,
i ne prestaje ni u leto, ni u jesen,
ni u tišini.
Vrenje melanholije, i svetlo
povlači se u zagaslo plavu, tvoj
puls zauvek pobegao u njom
dodirnute predmete, ti duboki
ritmovi kažu jezu na vratu, na
nakostrešenoj tkanini nameštaja,
soba raspeta beznadežnije od Isusa,
i grad teče vrevom, plutajućim
ostrvima bez sna, pustoš stiže
iz zagušenog saobraćaja, iz radosti
činovnika na kraju radnog dana,
stihiji obuća na pločnicima.
Vaše bujice se ne preplavljuju,
sada to su drugačiji slivovi
što ne prate pad geografije, slike
sećanja ostaju kao vakuum, i
zgrade pored kojih promičete
postaju stalno sivilo, nedodirnute
suncem i senkama. Kroz zatvorena
vrata ulazi praznina i opomena.
Predmeti se muče dok ćute. Otkucaji
šapuću: čuj organe, pomiri se
sa unutrašnjostima – umiraće u tim
pljuskovima i korenovi, ne samo
latice.
–
–
VITKO TELO
–
Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak
piju smutije, ne puše, trče polumaratone,
idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih
od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu
sa vrelim procesorom na mudima, bez
bola. Pravi pesnici su potentni i više
ne varaju žene. Žude za vukojebinama,
kaljevom peći i ergonomskim stolicama.
Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju
otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi
pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i
druga zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,
odjekuje mi umorno u snu, dok se moje
vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,
kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.
Cereka se cinično i šapuće mi šta su
pravi pesnici!
–
–
–
Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio je zbirke pesama: „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Kraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Од среќната република“ (Skoplje, 2020) i „O sadašnjosti i sedativima“ (Novi Sad, 2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Kultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Poezija mu je prevedena na poljski, engleski, nemački, ruski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, švedski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski, Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Kofere Džima Džarmuša“), „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“ i Pero despota Stefana Lazarevića. Živi u Požegi (Srbija).