Tvoj svet pored mog sveta

–

Ukrala si zvezdano svetlo,

naredila očima da svetlucaju,

ali nema sjaja u daljini,

već direktno ispred mene u daljinu.

Plavo-slepe zvezde, šarenije od osmeha tvog,

kad si izjavila, da si rođena za to,

da te je sam Bog stvorio za to

da stvaraš mir u svetu ti.

Ali u daljini očiju tvojih

vidim te kako opet nestaješ,

vidim misli koje su otrov za druge misli.

Tvoj svet pored mog sveta,

Tvoja stvarnost koja se odnosi prema mojoj

kao okean u ogledalu suza

prema kapi vode u stanju  megalomanije.

Veliki odraz u blatu

nije to za zaštitu štit,

tvoji pogledi svetlucaju sami,

noge mi tonu, plačem ja.

–

So i krv drže nas u zajednici.

Među hologramima

šupljih fantazija

spotičeš se kroz kolonije

kamenih moždanih ćelija,

kroz manične faze tvojih talasa misli,

i samo ti si ona koja sama sebi kaže

da su svi protiv tebe.

–

Ti si majka

alkoholičara, izbeglica, prosjaka na ulicama,

međutim zaboravljaš da tvoja deca već danima ništa nisu pojela.

Satima šetaš po noći

dok se mi gubimo u strahu i brigama,

dok kujemo planove za tvoj ne-povratak,

a ti se u međuvremenu sa nepoznatima moliš za mir na svetu.

–

Samo u očigledu

laži vidim,

istinu u crtama lica.

Ti naime govoriš istinu kad lažeš,

ti lažeš kad govoriš istinu.

Toga naravno nisi svesna,

u mojim grudima zakucale su se krhotine tvoje stvarnosti.

–

Na podu među fragmentima

mozaika tvoga Ti su praznine

tvoje Ja je pikselizirano

i liči i te kako

na sliku Pabla Picassa.

–

Argumenti uvek prazni

teku kroz cevi tvojih čula

Božije reči su eho u tvojim glasovima

lome se o zidove tvog limbičnog sistema,

tvoje dijademe, od psihe postavljene krune.

Tvoj vid se gasi,

zvezde u njemu umiru,

dok ti panično pokušavaš pokupiti pepeo,

ali tvoje Ja

svetluca mrtvo u irisu oka tvoga,

čak i tebi su tvoja dela tajanstvena,

u tvojoj glavi crna je rupa,

ali nema ulaza niti putovanja,

i tako ostaješ kao gost u kući svojoj.

–

Treba ti pauza

od života,

kažeš ti.

–

„Dete, ne budi mi izdajica,

nego mi budi počinitelj zločina,

ubi me sad ili kasnije,

ali konačno mi pokloni mir od ovog pakla!

Vi deca, vi ste mi uništili život moj,

i zato mi pripada život vaš!

Vi ste sudbine moje patnja,

i zato radite sve kako vam kažem ja,

ali nikome ni reči o tome,

ni tetkama, ni prijateljima ni uredu za mlade,

vi ćete biti moji sve do penzije.

Ili želite da se ubijem?

Ne, to vam pokloniti neću.

Svet protiv mene, a ja za ceo svet,

vi mi ne verujete,

ali hrišćanski junak sam ja.“

–

Dok glasovi u tebi postaju orkestar

i zvezdano svetlo očiju tvojih pretvara se u ludilo,

kosmos iza toga ostaje mutan.

–

I tako si nas vezala destruktivnom ljubavlju,

Toliko efektivno i čvrsto da skoro pa nevidljivo blistaju

rane naše tamo gde mrznemo mi.

Kad sam krenula da cvetam

Ti si me sasekla,

Iscedila si sok i popila.

Pune sreće i tuge tvoje ruke

su laskale retko,

tvoje reči milkile,

krvlju udarale,

u besnilu urezane,

vrištale su: Moji ste!

–

U sred

pretnji i molbi,

večne svađe

detinjstvo – ništa drugo nego prevara,

ali nismo ga ni imali

a čak ni to dovoljno tebi nikad nije bilo.

–

I tako si stalno uzimala ruku drugih

trpala stakleni teret ovog sveta na krhka dečija ramena a onda bi se odšetala.

Daleko.

Eno tamo.

Eno.

Tamo.

Eno te

–

Ideš

u daljinu

kao zvezda

u očima tvojim,

u nekoj drugoj galaksiji,

u nekom svetu pored moga svega,

koje samo so i krv drže u zajednici

kao i nešto malo fantazije.

–

Jer tvoja stvarnost mora da stoji sama za sebe,

da bi ti mogla stajati, hodati, da bi se svet mogao vrteti dalje,

ali tvoja prolaznost nastaje tvojim prevrtanjem sveta.

Ja čekam suprotni pravac,

čekam svaku livadu u sred sivih užasa tvojih misli

sve dok, možda nikad ali možda ipak nekad

ti prestaneš da koristiš moje ruke kao tvoje noge,

da se pojaviš pred mojim vratima u sred noći

i ja čekam na to malo, mikroskopsko premalo Možda,

da tvoj život ne prođe samo

da bi moj konačno mogao da počne,

kao što trudnica čeka dete svoje,

i tako ja čekam da opet zamenimo uloge,

mi, koje smo pre puno godina greškom pobrkale uloge.

–

Jer istina je:

Naše obadve istine su istinite,

pa makar bile bipolarne

magnetski se odbijaju i privlače,

i samim tim garantiraju svaka svoju istinost.

Dokaz tome su zvezde

u daljinama očiju tvojih

mrak padne na njih kad me pogledaš iz blizine,

a svaki put svetlucaju kad opet pobegneš

u svet

iza šatora od očiju tvojih.

–

I tako svetlucaš uvek svetlo,

Prelepo slepo-sjajno svetlo,

Kao zvezda

iz daljine u daljinu.

–

Moglo bi se pomisliti to je magija

Pomešana sa nešto malo

šizofrenije.

–

–

Da nam živi smrt

–

Na šarenoj livadi

u raju pastelnih boja

toliko je lepo da čak ni životinje ne idu u lov

nego daruju imena svoja

stvorenjima biljnim:

medveđi luk, lavlji zub, tratinčica, svi oni cvetaju i mirišu,

stolisnik, tigrasti ljiljan, svi lepo poredani,

a tu je čak i čičak,

a ima i imela, pune šarma.

Tamo, gde tlo lični na savršeno zvezdano nebo,

naglo umire sve, što dotakne stopalo uljeza:

–

Mršava spodoba, lice bledo, u crni ogrtač zamotana.

Vrane grakću u horu kobnom,

cveće izdiše poslednji pelud svoj,

tiho i kruto,

hladno kao u februaru.

Raj pastelnih boja, u njemu staza mrtvog cveća,

preko koje spodoba koja obećava samo kovčeg i ništa više

odlučno korača kroz divlje more pupoljaka:

Njeno veličanstvo –

da, to jeste Smrt.

–

Tek nekoliko sekundi u večnom snu,

i evo, ubijene biljke opet dižu glavice svoje,

maslačak glavom kima,

zadnje sive dlake svoje gubi,

a one u letu stvaraju ljubavne parove,

jer, ah, tako dolazi smrt,

tako dolazi život,

umire život, živi smrt.

I zaista, evo stiže sad na livadu

Njegovo veličanstvo –

Da, to jeste Život.

–

I baš tu, gde zvezdano nebo liči na cvetnu livadu prekrasnu,

Odjednom sve oživi, šta god ta strankinja stopalima dotakne:

Vitka pojava, lice puno pega, stegnuta u vatrenu haljinu.

Kao što mrtvaci sad opet žive,

tako se i Smrt okrene prema Životu,

i prepadne se kad vidi lepotu suprotnosti svoje,

ona mu se smeška, a onda kreće u ples.

Oko nje biljke rastu,

glavicama klimaju u taktu života, skaču u vazduh i kukovima mašu.

Jedino oko Smrti ostaje malo tužno mrtvo polje.

Međutim, to Životu ni najmanje ne smeta,

Život se vrti oko Smrti,

a Smrti kad od oduševljenja

maltene oči ne ispadoše,

i tu Život stane pred Smrt.

Smrt uljudno kašljuca,

sagne se i ubere ružu da bi je poklonio Životu,

ali čim je dotakne

ruža se pretvori u leš.

Neprijatno joj je, ali ipak Smrt i dalje ružu nudi,

međutim Život, ruke na kukove, na sav glas vikne:

            „Ej, Smrti, pa šta hoćeš ti od mene?

Svima si neprijatelj – za razliku od mene!

Donosiš ljudima samo propast i kraj,

uništavaš dela moja, i zato ništa od nas biti neće.“

–

Smrti opet oči umalo da ne ispadnu,

Smrt kaže: „Ej, Živote, reci otvoreno,

Ti misliš da si nešto bolje od mene?

Ali ja sam večna, a ti nisi.

Da, i ja sam ta, koja tvoju vrednost tek na videlo iznosi,

pa da li ti zaista misliš da sam ja užas sa ljude? Ne!

Ja sam spas njihovog života, ja dovedem do kraja ono što ti stvaraš,

a kad se otvore rane mušterije moje,

onda ih moje suze očiste,

a ionako većina ljudi jedva

me dočekaju,

ja ih pozdravim kao prijatelj posle napornog radnog dana.

Moje delo traje kratko, pokaže se kao poljubac ili udarac,

dok ti dosta dugo ostaješ

i raznorazne krize donosiš,

a niko, ama baš niko ne zna u čemu je smisao tvoj!

Možda sam baš ja vrhunac života svakog organizma,

kraj života,

sekret života,

životni orgazam!“

 –

Život tu pobledi, bude još bleđi od Smrti,

usne drhte, pogled mutan.

„Smrti, ajde krepaj!“

 –

uzvikne Život, prasne u suze i okrene Smrti leđa.

–

„E, kad bi to bilo moguće“, nasmeje se Smrt i krene da se izvinjava,

„Živote, molim te oprosti mi uzrujane reči moje,

toliko ubistava sam već videla,

da mi smisao više nije jasan,

ali boli me videti te u patnji.

Možda ni ti ni ja nismo ni dobri ni loši,

ti koji si živahan na prvom planu, ja koja sam misteriozna u pozadini.

Možda smo stvoreni jedno za drugo ti i ja,

jer jedan drugome smisao dajemo.

Bez mene ti biti ne možeš,

a bez tebe ja sam samo privid.

Zar ne vidiš ti da zavisimo jedan od drugog?“

 –

Sluša je život pažljivo, ali pomalo i zbunjeno.

Gleda Život Smrt

Kroz oči pune suza,

u ove reči poslednje želi da poveruje,

pa u svojoj haljinici rumenoj

pruža ruku prema ruži,

a ruža visi jadna,

bleda ruka Smrti je drži.

Kad Život lagano dotakne

nabore tankog skeleta

cvet oseti novu snagu,

sam Život pokloni joj novi sok,

pa ruža pocrveni još jače

nego što veče može da se zacrveni.

Smrt, bleda kao staklo,

prvo okleva, a onda ipak dotakne ruku Života,

i tako nastane simbioza uzimanja i davanja,

tako što se upoznaše Smrt i Život njen.

–

–

Preveli sa nemačkog Branislav Đorđević i Maša Dabić

Katarina Venti (1995, Kronenburg) studirala je studijama za teatar, film i medije, kao na multimedijalnim studijama u Beču. Njeni video projekti prikazivani su na brojnim festivalima za kratki film i osvojili su sledeće nagrade: Nagrada za medijsku pismenost, Zajt:impuls nagrada za kratki film itd. Objavljivala je poeziju u brojnim nacionalnim i internacionalnim časopisima i antologijama od 2013. godine, a 2018. godine pobedila je na bečkom slem takmičenju. Pored toga, jedna je od organizatorki evropskog i svetskog takmičenja u slemu, kao i bijenalnog Vizuelnog i pesničkog filmskog festivala. Nastupala je na preko 500 događaja u preko 15 zemalja na tri kontinenta i jedna je od najuspešnijih austrijskih slem pesnikinja.