Naučni skup Posle neoavangarde: srpska poezija u 21. veku održan je 21. novembra 2022. godine u zgradi Rektorata Univerziteta u Novom Sadu i predstavlja prvi događaj u okviru novembarskog ciklusa festivala „Književna mašina“. Skup je organizovan u saradnji Udruženja “Mračna komora” iz Novog Sada i Instituta za književnost i umetnost iz Beograda. Poseban značaj ovog skupa je u tome što savremenu srpsku poeziju novije generacije po prvi put uvodi u okvire akademskog razmatranja.
Skup je otvoren pozrdavnom reči jednog od organizatora skupa, Stevana Bradića, koji je istakao da je od presudne važnosti da se na ozbiljan, naučni način, pozabavimo temama, formama i materijalnim kontekstom u kome se javlja savremeno pesništvo, budući da ono predstavlja način na koji ulazimo u odnos sa sobom i sa svetom u kome se nalazimo, bilo kao pojedinici bilo kao zajednica, i da je odustajanje od ove teme, ili njeno prepuštanje dnevnokritičkim ili spontanim pristupim isto što i odustajanje odustajanje od nas samih i prepuštanje onoga što nas se najviše tiče strukturama moći koje i inače nad nama teže da ovladaju. Ozbiljno i sistematsko bavljenje savremenim pesništvom prema tome otvara put ka samoemancipaciji, kako pesnika i pesnikinja tako i zajednice kojoj se oni obraćaju, zaključio je Bradić.
Prvu sesiju skupa otpočeo je Vladimir Gvozden izlaganjem na temu Poezija i iskustvo posle smrti utopije, u kom se ispituje opšti okvir savremenog pesništva. Gvozden razmatra veze pesništva i iskustva, mogućnosti pesništva, kao drugog jezika, u svetu koji je obeležen nezadovoljstvom, materijalizmom, krizom subjektivnosti i smrću velikih političkih utopija. Postavljaju se ključna pitanja: Šta ostaje od pesme nakon što se srušio svet? Šta ostaje od pesme nakon što se srušila poezija?
Sledeće izlaganje, pod nazivom „Zadnjih trideset godina“: nacija, tranzicija i poezija u svjetskom sistemu, Hrvoja Tuteka, koji dolazi sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, preispituje jedan od osnovnih književnoistorijskih pojmova, koji se često po inerciji prihvata kao ključni faktor kada se govori o književnosti. Umesto pojma nacije i nacionalne književnosti, a na tragu teorije svetskih sistema, Tutek postavlja pojmove centralne, periferne i poluperiferne književnosti, što daje precizniji istorijski i materijalistički okvir proučavanjima književnosti. Usvajanje ovih pojmova vidi kao posebno važno na postjugoslovenskim, postsocijalističkim prostorima gde nacija, odnosno nacionalizam nije samo dominantan književnoistorijski, već i politički pojam.
Izlaganje Gorana Korunovića, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, Aksiološki pogled na savremenu srpsku poeziju bavi se pre svega vrednovanjem. Ono što Korunović primećuje u dosadašnjoj kritičarskoj i antologijskoj praksi je nedostatak vrednosne selekcije, pri čemu takvi poduhvati imaju više opisni i panoramski karakter, a neretko se iza njih skrivaju ideološki razlozi. U tom smislu, autor je poseban akcenat stavio na razvrstavanje savremene srpske poezije spram konkretnih vrednosnih koordinata, izbegavajući pseudoobjektivni pristup. Korunović je svoju analizu usmerio pre svega na antologiju Saše Radojičića, Senke i njihovi predmeti, kritikujući određene slepe tačke ovog antologičara, pre svega povezane sa izostankom određenih neoavangardnih autora, a potom i očigledan ideološki okvir na osnovu koga se pesnicima pseudoreligiozne poetike i tematike dodeljuje značaj koji im ne pripada, a koji se opravdava u pomenutom pseudoobjektivnom merilu.
Prvu sesiju završio je Stevan Bradić, izlaganjem Rekonstruisanje predmeta prikazivanja u savremenoj srpskoj poeziji, u kom razvoj savremene srpske poezije posmatra kao progresiju određenih tendencija, pri čemu izdvaja tri dominantne konfiguracije pesništva: “poeziju pevane misli”, “stilizovan impresionizam” i “tautološku poeziju”, koja dominira u prostoru vidljivosti tokom prethodnih par godina. Tendencija koju autor ističe jeste progresivno fiksiranje predmeta prikazivanja poezije, jezika kojim se poezija koristi, a potom i samog subjekta pevanja. Na osnovu ovog zapažanja, on postavlja pitanje o materijalnim okolnostima koje su dovele do ovakvog razvoja poezije, ispitujući način na koji je promena društveno-ekonomskih relacija uticala na samu formu pesništva, a koje u novom kontekstu traži nove izvore legitimacije. Bradić je zaključio konstatacijom da ukoliko taj izvor pronalazimo u tržištu, postavlja se pitanje šta to što poeziju, ili šire, umetnost razlikuje od neumetnosti, to jest, koja je razlika između poezije i robe, odnosno, poezije i reklame.
Na kraju prve sesije usledila je diskusija o temama pokrenutim izloženim stavovima , pre svega o ulozi antologija u savremenom kontekstu, njihovom naizgled velikom broju i razlozima za takvo stanje, a potom o značaju digitalne forme distribucije tekstova u našem dobu, koje se javlja kao novi, nazigled, lični modus izdavaštva, da bi se rasprava završila na pitanjima odnosa tržišta i poezije.
Drugi deo programa počeo je Branislav Živanović izlaganjem na temu Utopijska svest ili novi entuzijazam u savremenoj srpskoj poeziji. Oslanjajući se na teoretičare utopije, Živanović je razmatrao utopijsko mišljenje u poeziji pesnika i pesnikinja rođenih s kraja sedamdesetih, tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, pri čemu primećuje da postoji poverenje u poeziju, uopšte u reč, jezik koje se često ne izgovara eksplicitno. Poezija savremenih pesnika i pesnikinja nastoji da beleži trenutke, slike, refleksije različitih iskustava življenja pomoću kojih objavljuje trijumf trajanja .
Izlaganje Katarine Pantović O nekim aspektima mlade srpske poezije vraća se zahtevu za kritičkim razmatranjem i tumačenjem savremenog srpskog pesništva. Iako se o aktuelnoj poeziji mladih govori kao o raznolikoj, uočava se uz to i određena unificiranost, sličnost kada je reč o tematsko-motivskom opsegu, tonu i atmosferi. Primećuje se nova poetička paradigma koja je zbog određenog komercijalnog uspeha postala popularna, a koja se zasniva na odbacivanju pesničkih sredstava (kao što je metafora), insistiranjem na šokiranju upotrebom različitih sredstava, koja često nemaju nikakvu dodatnu funkciju sem da izazovu šok, uz isticanje komunikativnosti kao osnovne vrednosti, kojom se zapravo često potcenjuje čitalačka publika.
Sledeće izlaganje pod naslovom Dominantni problemi i poetičke tendencije srpske poezije nakon 2000. Snežane Nikolić na primeru izbora iz poezije nekoliko pesnika i pesnikinja prikazuje neke od osnovnih problema kojima se savremeno srpsko pesništvo bavi. U isto vreme, srpsko pesništvo se postavlja u širi kontekst te se razmatra mesto poezije u savremenom srpskom društvu i uopšte odnos poezije i novih modela komunikacije. Konačno, postavlja se pitanje samog shvatanja poezije – Da li je poezija moguća i da li je sve što se napiše poezija?
U daljem delu skupa, slede izlaganja koje temu savremenog pesništva konkretizuju, baveći se konkretnim pesničkim delima. Aleksa Nikolić u izlaganju Selo moje lepše od Pariza: Diskurzivni etosi Radmile Petrović i Eduara Luja posmatra dva dela u komparativnom ključu, pre svega baveći se načinom na koji ovi autori pišu o sebi i o selu i načinom na koje se to pitanje legitimizuje u širem književnom polju. Nikolić u radu uviđa da autori uprkos brojnim sličnostima imaju različite strategije legitimizacije i delovanja na čitaoce.
Poslednje izlaganje, Adriane Dondo, pod naslovom Poezija i filozofija Mediterana u zbirci “Pesma galiota” Branislava Živanovića razmatra mesto Mediterana u poeziji pomenutog pesnika u kontekstu širih filozofskih postavki o tom prostoru, pre svega Ničea i Katerine Resto, ali i u kontekstu savremene srpske poezije. Autorka ovakvim pristupom želi da pokaže mogućnosti pesničkog izraza mlađih generacija.
Na kraju skupa, Stevan Bradić je, kao jedan od organizatora, istakao da se tokom 2023. godine planira objavljivanje zbornika izloženih radova, ali da će u njemu biti takođe zastupljeni radovi autora i autorki koji u skupu nisu mogli da učestvuju, ali koji se na različite načine interesuju i bave pitanjima koje ovaj skup tematizuje. Zbornik će takođe biti objavljen u zajedničkom poduhvatu sa “Mračne komore” i Institutom za književnost i umetnost.
Na kraju možemo da zaključimo da je skup pokrenuo niz značajnih pitanja koja se tiču umetničke i društvene forme savremene poezije, pitanja njenog vrednovanja i institucionalnog okvira unutar koga se ovo vrednovanje odigrava, kao i počela koje će zasnovati pomenuto vrednovanje. Jer ukoliko želimo da govorimo o savremenom pesništvu ne smemo ostati unutar spontanih i nepromišljenih kategorija koje se postavljaju kao zahtev pred pesništvo, ništa više nego što samo pesništvo može da barata na samorazumljiv način bilo kojim jezikom kao prirodnim i jedinim legitimnim. Drugim rečima, ovaj skup nas poziva da sami sebi obrazložimo sopstvene ciljeve i sredstva, alatke i predmete, bilo da smo kritičari ili pesnici, ukoliko želimo da svoje stvaralaštvo učnimo umetnički i društveno uverljivim i značajnim.
Danijela Ristić