Ipolit Ten (1889) – Leon Bonat

„Isto­ri­čar bi tre­ba­lo da se po­sta­vi usred ljud­ske du­še za jed­no od­re­đe­no vre­me, za je­dan niz ve­ko­va, ili kod jed­nog od­re­đe­nog na­ro­da. Mo­gao bi da pro­u­ča­va, da opi­su­je, da pri­ča sve do­ga­đa­je, sve pre­o­bra­ža­je, sve re­vo­lu­ci­je što su se iz­vr­ši­le u du­hov­nom ži­vo­tu čo­ve­ka i kad bi za­vr­šio po­sao, imao bi isto­ri­ju ci­vi­li­za­ci­je jed­nog na­ro­da i to u vre­me ko­je bi iza­brao.“

 (Gu­i­zot, Ci­vi­li­za­tion en Euro­pe, str. 25.)

Isto­rij­ske na­u­ke su se pre­o­bra­zi­le od pre sto go­di­na u Ne­mač­koj, od pre še­zde­set go­di­na u Fran­cu­skoj i to pro­u­ča­va­njem knji­žev­no­sti.

Po­ka­za­lo se da knji­žev­no de­lo ni­je pro­sta za­ba­va ma­šte, sa­mo­ni­kla ćud ka­kve usi­ja­ne gla­ve, već ver­na sli­ka obi­ča­ja jed­ne sre­di­ne i znak iz­ve­snog sta­nja du­ha. Otu­da se za­klju­či­lo da bi se na osno­vu knji­žev­nih spo­me­ni­ka mo­gao utvr­di­ti na­čin na ko­ji su lju­di ose­ća­li i mi­sli­li pre mno­go ve­ko­va. To se po­ku­ša­lo i u to­me se us­pe­lo.

Raz­mi­šlja­lo se o tim na­či­ni­ma ose­ća­nja i mi­šlje­nja i do­šlo se do uve­re­nja da su to či­nje­ni­ce od pr­vo­ste­pe­ne va­žno­sti. Vi­de­lo se da one ima­ju ve­ze sa naj­krup­ni­jim do­ga­đa­ji­ma, da one ob­ja­šnja­va­ju te do­ga­đa­je, da su i sa­me bi­le ob­ja­šnje­ne tim do­ga­đa­ji­ma, da ubu­du­će nji­ma u isto­ri­ji tre­ba da­ti me­sto i to jed­no od naj­vi­ših. To im je me­sto da­to, i ota­da se vi­di da je u isto­ri­ji sve iz­me­nje­no: pred­met, me­to­da, sred­stva, shva­ta­nje za­ko­na i uzro­ka. Ovu pro­me­nu, ta­kvu ka­ko se vr­ši i ka­ko mo­ra da se vr­ši, po­tru­di­ću se da ov­de iz­lo­žim.

I

Kad pre­li­sta­va­te ve­li­ke kru­te stra­ne ka­kvog in­fo­li­ja, po­žu­te­le li­sto­ve ka­kvog ru­ko­pi­sa, ukrat­ko, ne­ki spev, zbor­nik za­ko­na, sim­vol ve­re, šta naj­pre pri­me­ću­je­te? Sva­ka­ko, to da on ni­ka­ko ni­je stvo­ren sam od se­be. On je sa­mo ka­lup sli­čan oka­me­nje­noj lju­štu­ri, sa­mo oti­sak sli­čan jed­nom od onih oti­sa­ka što ih je uti­snu­la u ka­men ne­ka ži­vo­ti­nja ko­ja je ži­ve­la i ugi­nu­la. Pod lju­štu­rom se na­la­zi­la ži­vo­ti­nja, a pod do­ku­men­tom čo­vek. Zbog če­ga pro­u­ča­va­te lju­štu­ru ako ne da bi­ste stvo­ri­li sli­ku ži­vo­ti­nje? Isto ta­ko do­ku­me­nat pro­u­ča­va­te da bi­ste po­zna­li čo­ve­ka; lju­štu­ra i do­ku­me­nat su mr­tvi osta­ci i vre­de sa­mo kao obe­lež­ja ce­lo­vi­tog i ži­vog bi­ća. Do to­ga bi­ća tre­ba do­spe­ti; tre­ba se po­tru­di­ti da se ono re­konstru­i­še. Čo­vek se va­ra kad pro­u­ča­va do­ku­me­nat kao ne­što po­seb­no. To zna­či gle­da­ti na stva­ri kao obi­čan eru­dit i pa­sti u sa­mo­ob­ma­nu da se iz knji­ga mo­že sve na­u­či­ti. U stva­ri, ne po­sto­je ni mi­to­lo­gi­ja ni je­zi­ci, već je­di­no lju­di ko­ji sla­žu re­či i sli­ke pre­ma po­tre­ba­ma svo­jih or­ga­na i pre­ma oso­be­nom sklo­pu svo­ga du­ha. Dog­ma sa­ma za se­be ni­je ni­šta; vi­di­te lju­de ko­ji su je stvo­ri­li, taj i taj por­tret iz še­sna­e­stog ve­ka, strog i od­lu­čan iz­raz li­ca jed­nog nad­bi­sku­pa ili jed­nog en­gleskog mu­če­ni­ka. Sve što po­sto­ji, po­sto­ji sa­mo kroz po­je­di­nač­no bi­će; to po­je­di­nač­no bi­će tre­ba po­zna­ti. Kad je usta­no­vlje­no po­re­klo dog­mi, ili kla­si­fi­ka­ci­ja spe­vo­va, ili raz­voj ustav­no­sti, sa­mo je pro­kr­čen put; pra­va isto­ri­ja se ra­đa tek kad isto­ri­čar, kroz vre­men­sku uda­lje­nost, poč­ne da ras­po­zna­je ži­vog čo­ve­ka ko­ji ra­di, ko­ji je pod­lo­žan stra­sti­ma, ko­ji ima na­vi­ke, ko­ji ima svoj glas i svoj oso­be­ni iz­raz li­ca, svo­je po­kre­te i svo­je ode­lo, – raz­go­vet­nog i pot­pu­nog kao što je čo­vek ko­ga smo ma­lo­čas osta­vi­li na uli­ci. Patru­di­mo se, da­kle, da ot­klo­ni­mo, ko­li­ko je mo­gu­će, taj ve­li­ki vre­men­ski raz­mak ko­ji nam ne do­zvo­lja­va da po­sma­tra­mo čo­ve­ka svo­jim oči­ma, oči­ma na­še gla­ve. Šta se na­la­zi is­pod le­pih, atla­snih li­sto­va jed­nog sa­vre­me­nog spe­va? Sa­vre­men pe­snik, čo­vek kao Al­fred de Mus­set, Hu­go, La­mar­ti­ne ili He­i­ne, ko­ji je išao u ško­lu i pu­to­vao, u cr­nom ode­lu i ru­ka­vi­ca­ma, ko­ga su go­spo­đe ra­do gle­da­le i ko­ji je uve­če u dru­štvu iz­go­va­rao pe­de­set po­zdra­va i dva­de­se­tak du­ho­vi­tih re­či, ko­ji je uju­tru či­tao no­vi­ne, sta­no­vao obič­no na dru­gom spra­tu, ne­kad su­vi­še ve­seo jer ima živ­ce i na­ro­či­to sto­ga što je, u ovoj gru­boj de­mo­kra­ti­ji u ko­joj se gu­ši­mo, gu­blje­nje uva­ža­va­nja zva­nič­nih do­sto­jan­sta­va pre­u­ve­li­ča­lo nje­go­ve pre­ten­zi­je, a uma­nji­lo nje­go­vu va­žnost, i što je utan­ča­nost nje­go­vih uobi­ča­je­nih ose­ća­nja iza­zva­la kod nje­ga že­lju da se­be sma­tra bo­gom. Eto šta pod­ra­zu­me­va­mo pod sa­vre­me­nim raz­mi­šlja­nji­ma i so­ne­ti­ma.

Isto ta­ko, pod jed­nom tra­ge­di­jom iz se­dam­na­e­stog ve­ka po­sto­ji pe­snik, pe­snik kao Ra­ci­ne, na­pri­mer, ot­men, od­me­ren, dvor­ski čo­vek, bla­go­re­čiv, sa ve­li­čan­stve­nom pe­ri­kom i ci­pela­ma sa pan­tlji­ka­ma, mo­nar­hi­sta i hri­šća­nin po sr­cu, „ko­ji je pri­mio od bo­ga dar da ne cr­ve­ni ni u kom dru­štvu, ni u dru­štvu kra­lja ni u dru­štvu cr­kve­nih ve­li­ko­čo­stoj­ni­ka“; vešt da za­ba­vlja vla­da­ra, da mu pre­vo­di na le­pi fran­cu­ski je­zik „gal­ski je­zik Amyota“, pun po­što­va­nja pre­ma moć­ni­ma a spo­so­ban da uvek pred njih „osta­ne na svom me­stu“, pred­u­sre­tljiv i uz­dr­žljiv u Marlyu kao i u Ver­sa­il­le­su, usred pri­stoj­nih uži­va­nja, pro­sve­će­ne i de­ko­ra­tiv­ne pri­ro­de, usred kla­nja­nja, ljup­ko­sti, ve­šti­ne i utan­ča­no­sti na­gi­zda­nih ve­li­ka­ša ko­ji uju­tru usta­ju da bi na­sle­di­li ne­či­je zva­nje – i dra­že­snih go­spo­đa ko­je su na­pa­met na­u­či­le ro­do­slo­ve da bi ste­kle pra­vo da se­de na ta­bu­re­tu u pri­su­stvu kra­lja ili kra­lji­ce. Po­tom pro­u­či­te Sa­int-Si­mo­na i oti­ske Pe­rel­lo­vih ba­kro­re­za, kao što ste ma­lo­čas pro­u­či­li Bal­za­ca i akva­re­le Euge­ne La­mi­ja.

Isto ta­ko, kad či­ta­mo jed­nu grč­ku tra­ge­di­ju, pr­va će nam bri­ga bi­ti da pret­sta­vi­mo se­bi Gr­ke, to jest lju­de ko­ji ži­ve po­lu­na­gi, u gim­na­stič­kim dvo­ra­na­ma ili na tr­go­vi­ma, pod ras­ko­šnim ne­bom, na­spram naj­ne­žni­jih i naj­bla­go­rod­nijh pre­de­la, či­ja je je­di­na bri­ga da svo­je te­lo uči­ne okret­nim i sna­žnim, da raz­go­va­ra­ju, da di­sku­tu­ju, da gla­sa­ju, da vr­še po mo­ri­ma pa­tri­ot­ska pljač­ka­nja, ina­če do­ko­ne i tre­zve­ne, ko­ji ima­ju kao kuć­ni na­me­štaj tri bo­ka­la, a kao hra­nu dve pa­strm­ke u ću­pu za zej­tin, a slu­že ih ro­bo­vi ko­ji im obez­be­đu­ju slo­bod­no vre­me da bi mo­gli da ne­gu­ju svoj duh i ve­žba­ju svo­je udo­ve, bez ika­kve dru­ge bri­ge sem že­lje da ima­ju naj­lep­še va­ro­ši, naj­lep­še sve­ča­ne po­vor­ke, naj­lep­še ide­je i naj­lep­še lju­de. Po­vrh to­ga, jed­na sta­tua, na­pri­mer Me­le­a­gra ili Te­ze­ja iz Par­te­no­na ili, pak, sli­ka onog Sre­do­zem­nog mo­ra, sjaj­nog i pla­vog kao svi­le­na tu­ni­ka i iz ko­ga iz­bi­ja­ju ostr­va kao mer­mer­na te­la, uz to dva­de­set re­če­ni­ca iza­bra­nih iz Pla­to­na i Ari­sto­fa­na – re­ći će vam mno­go vi­še no mno­štvo di­ser­ta­ci­ja i ko­men­ta­ra.

Isto ta­ko, opet, da bi­ste shva­ti­li jed­nu in­dij­sku Pu­ra­nu, poč­ni­te ti­me što će­te pret­sta­vi­ti se­bi oca po­ro­di­ce ko­ji se, „po­što je vi­deo si­na na ko­le­ni­ma svo­ga si­na“, shod­no za­ko­nu po­vla­či u sa­mo­ću, sa se­ki­rom i su­dom, pod ba­na­no­vo dr­vo na oba­li po­to­ka, pre­sta­je da go­vo­ri, sve če­šće po­sti, osta­je go iz­me­đu če­ti­ri va­tre, i is­pod pe­te va­tre, to jest pod uža­snim sun­cem ko­je ne­pre­kid­no pro­ždi­re i ob­na­vlja sve ži­ve stva­ri; ko­ji po­stup­no, to­kom či­ta­vih ne­de­lja dr­ži svo­ju uobra­zi­lju pri­ko­va­nu za Bra­mi­no sto­pa­lo, pa za ko­le­no, pa za bu­ti­nu, pa za pu­pak, i ta­ko re­dom sve dok se pod na­po­rom ovog na­pe­tog raz­mi­šlja­nja ne po­ja­ve pri­viđe­nja, dok se svi ob­li­ci bi­ća, iz­me­ša­ni i pre­o­bra­će­ni je­dan u dru­gi, poč­nu da nji­šu kroz tu gla­vu za­ne­tu vr­to­gla­vi­com, dok čo­vek, ne­po­kre­tan, za­u­sta­viv­ši di­sa­nje, uko­če­na po­gle­da, ne vi­di ka­ko svet iš­če­za­va kao dim iz­nad uni­ver­zal­nog i pra­znog Bi­ća u ko­je on že­li da se sur­va. U ovom po­gle­du jed­no pu­to­va­nje u In­di­ju bi­la bi naj­bo­lja po­u­ka. U ne­do­stat­ku če­ga bo­ljeg, mo­ći će da po­slu­že pri­če put­ni­ka, ge­o­graf­ska, bo­ta­nič­ka i et­no­lo­ška de­la. U sva­kom slu­ča­ju, is­tra­ži­va­nje tre­ba da bu­de isto. Je­zik, za­ko­no­dav­stvo, ka­ti­hi­zis uvek su sa­mo ap­strakt­ne stva­ri; pot­pu­na stvar je čo­vek ko­ji de­la, te­le­sni i vi­dlji­vi čo­vek ko­ji je­de, ko­ji ko­ra­ča, ko­ji se bi­je, ko­ji ra­di; osta­vi­te na­stra­nu te­o­ri­ju i usta­va i nji­ho­vih me­ha­ni­za­ma, re­li­gi­je i nji­ho­ve si­ste­me i sta­raj­te se da vi­di­te lju­de u nji­ho­vim ra­di­o­ni­ca­ma, u nji­ho­vim kan­ce­la­ri­ja­ma, na nji­ho­vim po­lji­ma, sa nji­ho­vim pod­ne­bljem, nji­ho­vim tlom, nji­ho­vim ku­ća­ma, nji­ho­vim ode­lom, nji­ho­vim pro­iz­vo­di­ma, nji­ho­vim dnev­nim ob­ro­ci­ma, kao što to či­ni­te kad, is­kr­cav­ši se u En­gle­skoj ili Ita­li­ji, gle­da­te li­ca i po­kre­te, ploč­ni­ke i krč­me, gra­đa­ni­na ko­ji še­ta i rad­ni­ka ko­ji pi­je. Na­ša ve­li­ka bri­ga tre­ba da bu­de da, ko­li­ko nam je mo­gu­će, do­pu­ni­mo osma­tra­nje oči­gled­no, lič­no, ne­po­sred­no, opi­plji­vo ko­je vi­še ne mo­že­mo da vr­ši­mo: jer je ono je­di­ni put ko­ji omo­gu­ća­va da se upo­zna čo­vek; na­či­ni­mo od pro­šlo­sti sa­da­šnjost; da bi­smo da­li sud o ne­koj stva­ri, po­treb­no je da nam je ona pred oči­ma; ni­su mo­gu­ći ogle­di na pred­me­ti­ma ko­ji ni­su tu. Bez sum­nje, ovo po­nov­no us­po­sta­vlja­nje stva­ri uvek je ne­pot­pu­no; ono mo­že do­ve­sti sa­mo do ne­pot­pu­nih za­klju­ča­ka; ali sa tim se čo­vek mo­ra po­mi­ri­ti; vi­še vre­di i ne­pot­pu­no pozna­va­nje no ni­ka­kvo ili ne­tač­no, a je­di­ni na­čin da se bez­ma­lo pot­pu­no upo­zna­ju ne­ka­da­šnja de­la­nja je­ste da se što je mo­gu­će potpu­ni­je vi­di ne­ka­da­šnji čo­vek.

To je pr­vi ko­rak u isto­ri­ji; on je uči­njen u Evro­pi po­nov­nim ra­đa­njem uobra­zi­lje, kra­jem pro­šlog ve­ka sa Les­sin­gom, Wal­ter Scot­tom; ma­lo doč­ni­je u Fran­cu­skoj sa Cha­u­te­a­u­bri­an­dom, Augu­stin Thi­e­rryem, Mic­he­le­tom i to­li­kim dru­gim.

Evo sa­da dru­gog ko­ra­ka!

II

Kad svo­jim oči­ma poč­ma­tra­te vi­dlji­vog čo­ve­ka, šta u nje­mu tra­ži­te? Ne­vi­dlji­vog čo­ve­ka. Te re­či ko­je do­spe­va­ju u va­še uši, ti po­kre­ti, ta dr­ža­nja gla­ve, to de­lo, te rad­nje i ta opi­plji­va de­la sva­ke vr­ste za vas su sa­mo iz­ra­zi; nji­ma se ne­što iz­ra­ža­va – du­ša. Pod spo­lja­šnjim čo­ve­kom kri­je se unu­tra­šnji čo­vek, i pr­vi sa­mo ot­kri­va dru­gog. Po­sma­tra­te nje­go­vu ku­ću, nje­gov na­me­štaj i nje­go­vo ode­lo; to či­ni­te da bi­ste tu tra­ži­li tra­go­ve nje­go­vih na­vi­ka i nje­govih uku­sa, ste­pe­na nje­go­ve ot­me­no­sti ili nje­go­vog pro­sta­štva, nje­go­vog ra­sip­ni­štva ili nje­go­ve šte­dlji­vo­sti, nje­go­ve glu­po­sti ili nje­go­ve oštro­um­no­sti. Slu­ša­te nje­gov raz­go­vor i uoča­va­te pre­li­ve u nje­go­vom gla­su, pro­me­ne u nje­go­vum dr­ža­nju; to je po­treb­no da bi­ste su­dili o nje­go­vom ža­ru, nje­go­voj ne­u­si­lje­no­sti, nje­go­voj ve­se­lo­sti, ili nje­go­voj od­luč­no­sti i kru­to­sti. Is­pi­tu­je­te nje­go­ve spi­se, nje­go­va umet­nič­ka de­la, nje­go­ve fi­nan­sij­ske ili po­li­tič­ke po­du­hva­te; to ra­di­te da bi­ste oce­ni­li do­met i gra­ni­ce nje­go­ve in­te­li­gen­ci­je, nje­go­ve pro­nic­lji­vo­sti i nje­go­ve hlad­no­krv­no­sti, da bi­ste ot­kri­li ka­kav je red, ka­kva je vr­sta i uobi­ča­je­na sna­ga nje­go­vih ide­ja, na ko­ji na­čin mi­sli i do­no­si od­lu­ke. Svi ti spolj­ni zna­ci sa­mo su pu­te­vi ko­ji se sti­ču u jed­nom sre­di­štu, i vi se nji­ma upu­ću­je­te je­di­no da bi­ste sti­gli u to sre­di­šte, ta­mo je istin­ski čo­vek, pod čim pod­ra­zu­me­vam skup spo­sob­no­sti i ose­ća­nja iz ko­jih pro­iz­i­la­zi osta­lo. Eto to je nov svet, svet bes­kra­jan, jer sva­ki vi­dlji­vi čin po­vla­či za so­bom bes­kra­jan niz raz­mi­šlja­nja, uz­bu­đe­nja, dav­nih i sko­rih uti­sa­ka ko­ji su su­de­lo­va­li da se taj čin po­ja­vi i ko­ji, slič­ni ve­li­kim pod­zem­nim gre­be­ni­ma, u nje­mu do­sti­žu svoj ko­nač­ni i spolj­ni iz­raz. To je taj pod­zem­ni svet ko­ji je dru­gi, pra­vi pred­met isto­ri­ča­ra. Kad je nje­go­vo kri­tič­ko obra­zo­va­nje do­volj­no, on mo­že pod sva­kim ukra­som gra­đe­vi­ne, pod sva­kom cr­tom sli­ke, pod sva­kom re­če­ni­com spi­sa ot­kri­ti po­seb­no ose­ća­nje iz ko­ga su pro­iz­i­šli ukras, cr­ta, re­če­ni­ca; on pra­ti unu­tra­šnju dra­mu ko­ja se od­i­gra­va u umet­ni­ku ili u pi­scu; iz­bor re­či, krat­ko­ća ili du­ži­na pe­ri­o­da, vr­sta me­ta­fo­re, ak­ce­nat sti­ha; red ra­su­đi­va­nja, sve je za nje­ga znak; dok nje­go­ve oči či­ta­ju tekst, nje­go­va du­ša i nje­gov duh pra­te ne­pre­kid­ni raz­voj i pro­men­lji­vi niz du­šev­nih po­kre­ta i za­mi­sli od ko­jih je taj tekst po­stao; on od to­ga stva­ra psi­ho­lo­gi­ju. Ako že­li­te da pra­ti­te tu rad­nju; po­sma­traj­te po­kre­ta­ča i uzor či­ta­ve ve­li­ke sa­vre­me­ne kul­tu­re, Go­et­hea, ko­ji je, pre no što je na­pi­sao svo­ju Ifi­ge­ni­ju, po či­ta­ve da­ne cr­tao naj­sa­vr­še­ni­je statue, i ko­ji je, naj­zad, oči­ju pu­nih ple­me­ni­tih ob­li­ka an­tič­kih pre­de­la, i du­ha pro­že­tog sklad­nom le­po­tom an­tič­kog ži­vo­ta, us­peo da u sa­mom se­bi pro­iz­ve­de na­vi­ke i na­klo­no­sti grč­ke ma­šte ta­ko tač­no da je stvo­rio sko­ro se­stru bli­zna­ki­nju So­fo­klo­ve An­ti­go­ne i Fi­di­ji­nih bo­gi­nja. To tač­no i osve­do­če­no po­ga­đa­nje iš­če­zlih ose­ća­nja ob­no­vi­lo je u na­še da­ne isto­rij­sku na­u­ku; ono je u pro­šlom ve­ku bi­lo sko­ro pot­pu­no ne­po­zna­to; lju­di svih ra­sa i svih ve­ko­va za­mi­šlja­ni su sko­ro na isti na­čin: Grk, var­va­rin, In­dus, čo­vek Re­ne­san­se i čo­vek de­vet­na­e­stog ve­ka kao iz­li­ve­ni u istom ka­lu­pu, i to pre­ma ap­strakt­noj za­mi­sli ko­ja je slu­ži­la za ceo ljud­ski rod. Po­zna­vao se čo­vek, ali se ni­su po­zna­va­li lju­di; ni­je se bi­lo pro­dr­lo u du­šu: ni­je se vi­de­la nje­na bes­kraj­na ra­zno­li­kost i ču­de­sna slo­že­nost; ni­je se zna­lo da je mo­ral­ni sklop jed­nog na­ro­da i jed­nog ve­ka isto ta­ko spe­ci­fi­čan i po­se­ban kao fi­zič­ki sklop jed­ne po­ro­di­ce bilja­ka ili jed­nog re­da ži­vo­tinja. Da­nas je isto­ri­ja, kao i zo­o­lo­gi­ja, na­šla svo­ju ana­to­mi­ju, i pri­me­ni­li je ma na ko­ju od istorij­skih na­u­ka, na fi­lo­lo­gi­ju, na lin­gvi­sti­ku ili na mi­to­lo­gi­ju, tim se pu­tem mo­ra ići da bi ona da­la no­ve plo­do­ve. Iz­me­đu to­li­kih pi­sa­ca ko­ji su, od Her­de­ra, Ot­fri­e­da Mul­le­ra i Go­et­hea, ne­pre­kid­no na­sta­vlja­li i spra­vlja­li ovaj ogrom­ni na­por ne­ka či­ta­lac pre­gle­da sa­mo dva isto­ri­ča­ra i dva de­la – jed­no je od njih Ko­men­ta­ri Crom­wel­la od Garlylea, dru­go je Port-Royal od Sa­in­te-Be­u­va – vi­de­će sa ka­kvom se tač­no­šću, ka­kvom si­gur­no­šću, ka­kvom du­bi­nom mo­že da ot­kri­je du­ša pod nje­nim rad­nja­ma i nje­nim de­li­ma; ka­ko se u li­cu sta­rog ge­ne­ra­la ume­sto pro­stač­ki li­ce­mer­nog sla­vo­ljup­ca na­i­la­zi na čo­ve­ka mu­če­nog mut­nim sa­nja­ri­ja­ma svo­je me­lan­ho­lič­ne uobra­zi­lje, ali tre­zve­nog po na­go­nu i spo­sob­no­sti­ma, En­gle­za do sr­ži, čud­nog i ne­shva­tlji­vog za sva­ko­ga ko ni­je pro­u­čio pod­ne­blje i ra­su; ka­ko ga po­mo­ću sto­ti­nak rastu­re­nih pi­sa­ma i dva­de­se­tak ne­pot­pu­nih go­vo­ra mo­že­mo pra­ti­ti od nje­go­vog polj­skog do­bra i nje­go­vih ko­nja do nje­go­vog ge­ne­ral­skog ša­to­ra i nje­go­vog pro­tek­tor­skog pre­sto­la, u nje­go­vom pre­o­bra­ža­ju i nje­go­vom raz­vi­ja­nju, u ne­mi­ri­ma njego­ve sa­ve­sti i u nje­go­vim od­lu­ka­ma dr­žav­ni­ka, tak da me­ha­ni­zam nje­go­ve mi­sli i nje­go­vih de­la­nja po­sta­je vi­dljiv i da unu­tra­šnja tra­ge­di­ja, ne­pre­kid­no ob­na­vlja­na i pu­na pre­li­va, ko­ja je bra­zda­la po ovoj mrač­noj du­ši, pre­la­zi kao Sha­ke­spe­a­ro­va tra­ge­di­ja u du­šu gle­da­la­ca. Vi­de­će ka­ko se pod ma­na­stir­skim sva­da­ma i po­bu­na­ma ka­lu­đe­ri­ca mo­že da ot­kri­je ve­li­ka oblast ljud­ske psi­ho­lo­gi­je, ka­ko se pe­de­set ka­rak­te­ra skri­ve­nih pod jed­no­li­ko­šću pri­stoj­nog pri­ča­nja po­no­vo po­ja­vlju­ju na vi­de­lo sva­ki sa svo­jom oso­be­no­šću i svo­jim bez­broj nim ra­zno­li­ko­sti­ma; ka­ko se pod te­o­lo­škim ras­pra­va­ma i do­sad­nim cr­kve­nim pro­po­ve­di­ma ras­po­zna­ju ot­ku­ca­ji uvek ži­vih sr­ca, na­stu­pi i sla­blje­nja re­li­gi­o­znog ži­vo­ta, ne­pred­vi­đe­ne pro­me­ne i le­lu­ja­vi dar-mar pri­ro­de, pro­do­ri okol­nog sve­tov­nog ži­vo­ta, povre­me­na osva­ja­nja ne­be­ske mi­lo­sti sa ta­kvom ra­zno­vr­sno­šću pre­li­va da bi naj­re­či­ti­ji opis i naj­gip­ki­ji stil je­dva us­pe­li da sa­be­ru ne­is­crp­nu le­ti­nu ko­ja je, za­hva­lju­ju­ći kri­ti­ci iz­ra­sla na ovom za­pu­šte­nom po­lju. Ta­ko je u ovom po­gle­du dru­gde. Ne­mač­ka sa svo­jim du­hom ta­ko pri­la­go­dlji­vim, ta­ko ob­u­hvat­nim, ta­ko la­ko pod­lo­žnim pre­o­bra­ža­ji­ma, ta­ko spo­sob­nim da us­po­sta­vi naj­u­da­lje­ni­ja i naj­čud­ni­ja sta­nja ljud­ske mi­sli; En­gle­ska sa svo­jim du­hom ta­ko pra­vil­nim, ta­ko po­de­snim da čvr­sto ob­u­hva­ti mo­ral­na pi­ta­nja, da ih tač­no od­re­di bro­je­vi­ma, te­ži­nom, me­re­njem, ge­o­gra­fi­jom, sta­ti­sti­kom, sna­gom tek­sto­va i zdra­va ra­zu­ma: Fran­cu­ska, naj­zad, sa svo­jom pa­ri­skom kul­tu­rom, sa svo­jim sa­lon­skim obi­ča­ji­ma, svo­jom ne­pre­sta­nom ana­li­zom ka­rak­te­ra i de­la, sa svo­jom iro­ni­jom ta­ko oštro­um­nom u uoća­va­nju slabosti, sa svo­jom ta­ko uve­žba­nom utan­ča­no­šću da ot­kri­je pre­li­ve – sve su one ob­ra­di­va­le istu oblast, te se po­če­lo shva­ta­ti da ne­ma isto­rij­skog pod­ruč­ja gde ne bi tre­ba­lo du­bo­ko ora­ti da bi ko­ri­sni plo­do­vi ni­kli iz bra­zda.

Ta­kav je dru­gi ko­rak; mi smo na pu­tu da ga uči­ni­mo. On je vla­sti­to de­lo sa­vre­me­ne kri­ti­ke. Ni­ko ga ni­je iz­vr­šio ta­ko pra­vil­no i ta­ko za­ma­šno kao Sa­in­te-Be­u­ve; u tom po­gle­du mi smo svi nje­go­vi uče­ni­ci; nje­gov me­tod pre­po­ra­đa da­nas u knji­ga­ma, pa čak i u štam­pi, svu knji­žev­nu, fi­lo­zof­sku i ver­sku kri­ti­ku. Od nje tre­ba po­ći da bi se da­lje evo­lu­i­ra­lo. Ja sam u vi­še ma­ho­va pa­ku­ša­vao da tu evo­lu­ci­ju ozna­čim; po mo­me mi­šlje­nju, isto­ri­ji je ov­de otvo­ren je­dan nov put, i ja ću se po­tru­di­ti da ga po­drob­ni­je opi­šem.

III

Kad ste kod čo­ve­ka pro­ma­tra­li i uoči­li jed­no, dva, tri, za­tim mno­štvo ose­ća­nja, da li vam je to do­volj­no, i da li vam va­še zna­nje iz­gle­da pot­pu­no? Da li je sva­ka pri­med­ba psi­ho­lo­gi­ja? To ni­je psi­ho­lo­gi­ja, pa i ov­de, kao i u dru­gim slu­ča­je­vi­ma, po­sle sku­plja­nja či­nje­ni­ca mo­ra da do­đe is­tra­ži­va­nje uzro­ka. Da li su či­nje­ni­ce fi­zič­ke i1i mo­ral­ne, sve­jed­no je; one uvek ima­ju uzro­ke; ima ih za sla­vo­lju­bi­vost, za hra­brost; za isti­no­lju­bi­vost isto ona­ko kao i za va­re­nje, za mi­šić­ne po­kre­te, za to­plo­tu te­la. Po­rok i vr­li­na su pro­iz­vo­di kao i vi­triol i še­ćer, a sva­ki se slo­žen slu­čaj ra­đa iz su­sre­ta dru­gih, pro­sti­jih slu­ča­je­va od ko­jih za­vi­si. Tra­ži­mo, da­kle, pro­ste slu­ča­je­ve za mo­ral­ne oso­bi­ne kao što se tra­že za fi­zič­ke oso­bi­ne, i po­sma­traj­mo bi­lo ko­ju po­ja­vu: na­pri­mer, du­hov­nu mu­zi­ku, mu­zi­ku jed­nog pro­te­stant­skog hra­ma. Po­sto­ji unu­tra­šnji uzrok ko­ji je upu­tio duh ver­ni­ka ka tim ozbilj­nim i jed­no­li­kim me­lo­di­ja­ma, uzrok ši­ri od svo­ga dej­stva, ho­ću da ka­žem op­šta ide­ja o istin­skim spo­lja­šnjim ver­skim ob­re­di­ma ko­je čo­vek du­gu­je bo­gu; ona je da­la spolj­ni ob­lik hra­ma, sru­ši­la ki­po­ve, iz­ba­ci­la sli­ke, po­ru­ši­la ukra­se, skra­ti­la ob­re­de, za­tvo­ri­la ver­ne u vi­so­ke klu­pe ko­je im za­kla­nja­ju po­gled i na­met­nu­la hi­lja­de po­je­dino­sti u ukra­ša­va­nju, u dr­ža­nju i u či­ta­voj spo­lja­šnjo­sti. Ona, pak, pro­iz­i­la­zi iz dru­gog, op­šti­jeg uzro­ka, ide­je o sve­op­štem ljud­skom vla­da­nju unu­tra­šnjem i spolj­njem, mo­li­tva­ma, rad­nja­ma, te­žnja­ma svih vr­sta ko­ji­ma je čo­vek po­sta­vljen pre­ma bo­gu. Ona je usta­no­vi­la na­če­lo bož­je mi­lo­sti, uma­nji­la sve­šten­stvo, pre­o­bra­zi­la sve­tu taj­nu, uki­nu­la spolj­na is­po­lja­va­nja po­bo­žno­sti i re­li­gi­ju di­sci­pli­ne pre­o­bra­ti­la u re­li­gi­ju mo­ra­la. Ta dru­ga ide­ja sa svo­je stra­ne za­vi­si od tre­će, još op­šti­je, od ide­je mo­ral­nog sa­vr­šen­stva ka­kvu sre­će­mo u sa­vr­še­nom bo­gu, ne­po­gre­ši­vom su­di­ji, ne­u­mo­lji­vom nad­zi­ra­te­lju du­ša, pred kim je sva­ka du­ša gre­šna, do­stoj­na is­pa­šta­nja, ne­spo­sob­na za vr­li­nu i spa­se­nje, sem kroz kri­zu sa­ve­sti ko­ju on iza­zi­va i kroz pre­o­bra­žaj sr­ca ko­ji on vr­ši. To je vla­da­ju­ća za­mi­sao ko­ja se sa­sto­ji u uz­di­za­nju du­žno­sti na ste­pen neo­gra­ni­če­nog go­spo­da­ra čo­več­jeg ži­vo­ta, i u oba­ra­nju idej­nih uzo­ra pred no­ge mo­ral­nim uzo­ri­ma. Ov­de smo do­dir­nu­li ono što je osnov­no u čo­ve­ku; jer da bi se ob­ja­sni­la ta za­mi­sao, tre­ba posma­tra­ti sa­mu ra­su, to jest Ger­ma­na i čo­ve­ka se­ve­ra, nje­gov sklop ka­rak­te­ra i du­ha, nje­go­ve naj­op­šti­je na­či­ne mišlje­nja i ose­ća­nja, onu spo­rost i onu hlad­no­ću ose­ća­nja ko­ji mu ne da­ju da na­glo i la­ko pad­ne pod uti­caj čul­nih za­do­volj­sta­va, onu gru­bost uku­sa, onu ne­pra­vil­nost i na­gle pro­me­ne shva­ta­nja ko­je spre­ča­va­ju u nje­mu ra­đa­nje le­pog ras­po­re­da i sklad­nog ob­li­ka, onaj pre­zir pre­ma spolj­nom iz­gle­du, onu po­tre­bu za isti­ni­tim, onu pri­vr­že­nost ap­strakt­nim i či­stim ide­ja­ma što u nje­mu raz­vi­ja sa­vest na ra­čun sve­ga osta­log. Tu se is­tra­ži­va­nje za­u­sta­vlja; na­i­šlo se na ne­ku pri­mar­nu na­klo­nost, na ne­ku cr­tu svoj­stve­nu svim ose­ća­nji­ma, svim shva­ta­nji­ma jed­nog ve­ka i jed­ne ra­se, neo­dvo­ji­vu od sva­kog po­stup­ka nje­go­vog du­ha i nje­go­vog sr­ca. To su ve­li­ki uzro­ci jer su to uzro­ci op­šti i traj­ni, pri­sut­ni u sva­kom tre­nut­ku i u sva­kom slu­ča­ju, svu­da i uvek ak­tiv­ni, ne­u­ni­šti­vi i, na kra­ju, ne­mi­nov­no nad­moć­ni jer slu­čaj­no­sti ko­je im se su­prot­sta­ve, po­što su ogra­ni­če­ne i de­li­mič­ne, pod­le­žu naj­zad ne­u­mit­noj i ne­pre­kid­noj upor­no­sti nji­ho­vog na­po­ra; ta­ko da su op­šti sklop stva­ri i ve­li­ke cr­te do­ga­đa­ja nji­ho­vo de­lo, i da su re­li­gi­je, fi­lo­zo­fi­je, pe­sni­štva, in­du­stri­je, ob­li­ci dru­štva i po­ro­di­ce, na kra­ju kra­je­va, sa­mo oti­sci uti­snu­ti nji­ho­vim pe­ča­tom.

IV

Po­sto­ji, da­kle, iz­ve­stan si­stem u ljud­skim ose­ća­nji­ma i ide ja­ma, i taj si­stem ima za svoj osnov­ni po­kre­tač ne­ke op­šte cr­te, iz­ve­sne osa­bi­ne du­ha i sr­ca za­jed­nič­ke svim lju­di­ma jed­ne ra­se, jed­nog ve­ka ili jed­ne ze­mlje. Kao što u mi­ne­ra­lo­gi­ji kri­sta­li, ma ko­li­ko bi­li raz­no­vr­sni, pro­iz­i­la­ze iz ne­ko­li­ko pro­stih te­le­snih ob­li­ka, isto ta­ko u isto­ri­ji, ci­vi­li­za­ci­je, ma ka­ko bi­le raz­li­či­te, pro­iz­i­la­ze iz ne­ko­li­ko pro­stih du­hov­nih ob­li­ka. Pr­ve se ob­ja­šnja­va­ju ne­kim osnov­nim ge­o­me­tri­skim ele­men­tom, kao što se dru­ge ob­ja­šnja­va­ju ne­kim osnov­nim psi­ho­lo­škim ele­men­tom. Da bi se shva­ti­la ce­li­na mi­ne­ra­lo­ških vr­sta, tre­ba pret­hod­no pro­u­či­ti sa op­šte tač­ke gle­di­šta ne­ko pra­vil­no čvr­sto te­lo, nje­go­ve stra­ne i nje­go­ve uglo­ve, i na tom iz­vo­du uoči­ti bez­broj­ne pro­me­ne za ko­je ono ima uslo­va. Isto ta­ko, ako ho­će­te da shva­ti­te ce­li­nu isto­rij­skih ra­zno­vr­sno­sti, po­smatraj­te pret­hod­no sa op­šte tač­ke gle­di­šta jed­nu ljud­sku du­šu, sa nje­nim dve­ma ili tri­ma osnov­nim spo­sob­no­sti­ma, pa će­te u tom iz­vo­du uoči­ti glav­ne ob­li­ke u ko­ji­ma se ona mo­že ja­vi­ti. Ko­nač­no, ova vr­sta ide­al­ne sli­ke, ge­o­me­trij­ske kao i psi­ho­lo­ške, ni­je pot­pu­na, i do­sta se br­zo vi­de gra­ni­ce okvi­ra u ko­ji su ci­vi­li­za­ci­je, kao i kri­sta­li, pri­si­lje­ni da se za­tvo­re. Šta u po­čet­ku po­sto­ji u čo­ve­ku? Sli­ke ili pred­sta­ve pred­me­ta, to jest ono što leb­di pred nje­go­vim unu­tra­šnjim po­gle­dom, za­dr­ži se ne­ko vre­me, iš­če­zne i po­no­vo se vra­ti, kad je po­sma­trao ne­ko dr­vo, ne­ku ži­vo­ti­nju, ukrat­ko, ne­ku opi­plji­vu stvar. U to­me je gra­đa za osta­lo, a raz­vi­ja­nje te gra­đe dvo­stru­ko je, te­o­ret­sko ili prak­tič­no, pre­ma to­me da li te pred­sta­ve do­vo­de do ne­ke op­šte za­mi­sli ili do ne­ke od­lu­ke ko­ja se pri­vo­di u de­lo. To je ceo čo­vek u ma­lo­me; u tom ogra­ni­če­nom kru­gu su­sre­ću se ljud­ske ra­zno­li­ko­sti, čas u sre­di­ni pr­vo­bit­ne ma­te­ri­je, čas u dvo­gu­bom pr­vo­bit­nom raz­vo­ju. Ma ka­ko bi­le ma­le u ele­men­ti­ma, te raz­li­ke su ogrom­ne u ma­si, i naj­ma­nja iz­me­na u či­ni­o­ci­ma do­vo­di do dži­nov­skih pro­me­na u pro­iz­vo­di­ma. Pre­ma to­me da li je pred­sta­va ja­sna i kao no­žem od­se­če­na ili, pak, ne­ja­sna i rđa­vo ogra­ni­če­na, pre­ma to­me da li u se­bi usred­sre­đu­je ve­li­ki ili ma­li broj oso­bi­na pred­me­ta, pre­ma to­me da li je pla­ho­vi­ta i pra­će­na po­kre­ti­ma, ili je mir­na i okru­že­na ti­ši­nom, – sve rad­nje i sav re­dov­ni hod ljud­ske ma­ši­ne su iz­me­nje­ni.

Isto ta­ko, opet, pre­ma to­me ka­ko se doc­ni­ji raz­voj predsta­ve me­nja, me­nja se i či­tav čo­več­ji raz­voj. Ako je op­šta za­mi­sao do ko­je ona do­vo­di sa­mo su­va ozna­ka, kao kod Ki­ne­za, je­zik po­sta­je ne­ka vr­sta al­ge­bre, re­li­gi­ja i po­e­zi­ja pre­sah­nu, fi­lo­zo­fi­ja se sve­de na ne­ku vr­stu zdra­vog mo­ral­nog i prak­tič­nog smi­sla, na­u­ka na sve­sku re­ce­pa­ta, na klasifi­ka­ci­je, na uti­li­ta­ri­stič­ku ve­šti­nu pam­će­nja, sav duh uzi­ma po­zi­ti­vi­stič­ki pra­vac. Ako je, na­pro­tiv, kao kod ari­jev­skih ra­sa, op­šta za­mi­sao do ko­je pred­sta­va do­vo­di pe­snič­ka i fi­gu­ra­tiv­na tvo­re­vi­na, ži­vi sim­bol, je­zik po­sta­je ne­ka vr­sta epo­pe­je pu­ne prli­va i ži­vih bo­ja, gde je sva­ka reč lič­nost, pe­sni­štvo i re­li­gi­ja do­bi­ja­ju ve­li­čan­stve­nu i ne­is­crp­nu ši­ri­nu, me­ta­fi­zi­ka se raz­vi­ja bo­ga­to i utan­ča­no bez bri­ge za prak­tič­nu pri­me­nu; skre­ta­nji­ma i ne­iz­be­žnim po­pu­šta­nji­ma ovog na­po­ra ceo duh se za­ne­se le­pim i uz­vi­še­nim i stvo­ri ide­a­lan obra­zac, ko­ji je po svo­joj ple­me­ni­to­sti i skla­du spo­so­ban da pri­ku­pi oko se­be ne­žna ose­ća­nja i odu­še­vlje­nja ljud­sko­ga ro­da. Ako je sa­da op­šta za­mi­sao do ko­je pred­sta­va do­vo­di pe­snič­ka ali bez po­ste­pe­no­sti, ako čo­vek do nje ne do­la­zi po­stup­no, već iz­ne­nad­nom in­ti­u­ci­jom, ako pr­vo­bit­na rad­nja ni­je pra­vil­no raz­vi­ja­nje, već na­sil­na eks­plo­zi­ja, on­da se, kao kod se­mit­skih ra­sa, me­ta­fi­zi­ka ne po­ja­vlju­je, re­li­gi­ja stva­ra je­di­no bo­ga vla­da­ra, uni­šti­te­lja i usa­mlje­ni­ka, na­u­ka ne mo­že da se raz­vi­je, duh je su­vi­še krut i su­vi­še jed­no­stran da bi od­ra­zio ta­na­ni ure­đaj pri­ro­de, po­e­zi­ja mo­že da stvo­ri sa­mo niz va­tre­nih i uz­vi­še­nih uz­vi­ka, je­zik ne mo­že da iz­ra­zi za­ple­te­no­sti raz­mi­šlja­nja i go­vor­ni­štva, čo­vek se ogra­ni­či na lir­ski za­nos, na neo­b­u­zda­nu strast, na za­ne­se­njač­ke i sku­če­ne rad­nje. U tom raz­ma­ku iz­me­đu po­seb­ne pred­sta­ve i op­šte za­mi­sli na­la­ze se kli­ce najjve­ćih ljud­skih raz­li­ka. Ne­ke ra­se, na pri­mer kla­sič­ne, pre­la­ze s pr­ve na dru­gu po­stup­nom le­stvi­com pra­vil­no sre­đe­nih i sve već­ma uop­šte­nih ide­ja; dru­ge, na pri­mer ger­man­ske, iz­vr­še isti pre­laz sko­ko­vi­ma, bez rav­no­mer­no­sti, na­kon du­gih i ma­glo­vi­tih lu­ta­nja. Ne­ke se, kao Ri­mlja­ni i En­gle­zi, za­u­sta­ve na pr­voj pre­ča­gi; dru­ge, kao In­du­si i Nem­ci, pe­nju se do po­sled­nje.

Ako bi se sa­da, po­što se raz­mo­trio pre­la­zak s pred­sta­ve na ide­ju, po­gle­dao pre­laz sa pred­sta­ve na od­lu­ku, i tu bi se na­i­šlo na osnov­ne raz­li­ke isto­ga zna­ča­ja i isto­ga re­da, pre­ma to­me da li je uti­sak živ, kao u pod­ne­blji­ma ju­ga, ili ta­man, kao u pod­ne­blji­ma se­ve­ra, pre­ma to­me da li do­vo­di do de­la­nja tre­nut­no, kao kod var­va­ra, ili doc­ni­je, kao kod pro­sve­će­nih na­ro­da, pre­ma to­me da li je taj uti­sak spo­so­ban ili ne za uve­ća­va­nje, za pro­men­lji­vost, za po­sto­ja­nost i za po­ve­zi­va­nje. Sav si­stem ljud­skih stra­sti, sve mo­guć­no­sti jav­nog mi­ra i si­gur­no­sti, svi iz­vo­ri ra­da i de­la­nja pro­iz­i­la­ze otu­da. Isto je ta­ko i sa dru­gim pr­vo­bit­nim raz­li­ka­ma; nji­hov re­do­sled sa­dr­ži u se­bi či­ta­vu ci­vi­li­za­ci­ju i njih mo­že­mo da upo­re­di­mo sa onim al­ge­bar­skim for­mu­la­ma ko­je u svom uskom op­se­gu sa­dr­že una­pred či­ta­vu kri­vu li­ni­ju či­ji su one za­kon. Ra­zu­mlji­vo je da se taj za­kon ne iz­vr­ša­va uvek do kra­ja; kat­kad se na­i­la­zi na po­re­me­ća­je; ali u tom slu­ča­ju ne zna­či da je za­kon po­gre­šan, već je­di­no da ni­je de­lo­vao. No­vi ele­men­ti su se ume­ša­li u sta­re; ve­li­ke stra­ne sna­ge su do­šle da ome­tu pr­vobit­ne sna­ge. Ra­sa se ise­li­la iz ze­mlje, kao sta­ri arij­ski na­rod, pa je pro­me­na pod­ne­blja pro­me­ni­la kod nje sav ras­po­red in­teli­gen­ci­je i svu or­ga­ni­za­ci­ju dru­štva. Na­rod je bio po­ko­ren, kao sak­son­ska na­ci­ja, i no­vo po­li­tič­ko ure­đe­nje na­met­nu­lo mu je na­vi­ke, spnsob­no­sti i na­klo­no­sti ko­je on ni­je imao. Na­rod se na­sta­nio me­đu po­be­đe­ne ko­je je eks­plo­a­ti­sao i ko­jih se bo­jao. kao sta­ri Spar­ti­ja­ti, i neo­p­hod­nost da ži­vi kao voj­ska u utvr­đe­nom lo­go­ru iz­o­pa­či­la je ve­o­ma ja­ko u jed­nom smi­slu sve mo­ral­no i dru­štve­no ure­đe­nje. Sva­ka­ko, me­ha­ni­zam ljud­ske isto­ri­je je sli­čan. Uvek se sre­će kao osnov­ni pot­strek ne­ka vr­lo op­šta du­hov­na ili du­šev­na sklo­nost, bi­lo uro­đe­na i pri­rod­no ve­za­na za ra­su, bi­lo ste­če­na i pro­u­zro­ko­va­na ne­kom slu­čaj­no­šću une­tom u ra­su. Ti ve­li­ki uro­đe­ni po­kre­ta­či vr­še ma­lo po ma­lo svo­je dej­stvo, ho­ću da ka­žem, oni po­sle ne­ko­li­ko veko­va do­vo­de na­ci­ju u no­vo sta­nje re­li­gi­o­zno, knji­žev­no, dru­štve­no, eko­nom­sko; nov uslov, spo­jen sa po­na­vlja­nim na­po­ri­ma uro­đe­nih po­kre­ta­ča, stva­ra dru­gi uslov, čas po­vo­ljan, čas rđav, čas po­la­ko, čas br­zo i ta­ko re­dom, ta­ko da se ce­lo­vi­to kre­ta­nje sva­ke po­je­di­ne ci­vi­li­za­ci­je mo­že po­sma­tra­ti kao dej­stvo jed­ne stal­ne si­le ko­ja sva­kog tre­nut­ka či­ni druk­či­jim svo­je de­lo, me­nja­ju­ći okol­no­sti pod ko­ji­ma de­lu­je.

V

Tri raz­li­či­ta iz­vo­ra: rasa, sre­di­na i mo­me­nat po­ma­žu da se pro­i­zve­de to osnov­no mo­ral­no sta­nje. Ra­som se na­zi­va­ju one uro­đe­ne i na­sle­đe­ne sklo­no­sti ko­je čo­vek dono­si na svet ra­đa­njem i ko­je su obič­no zdru­že­ne sa raz­li­ka­ma u na­ra­vi i sklo­pu te­la. One su raz­li­či­te kod ra­znih na­ro­da. Pri­rod­no, po­sto­je vr­ste lju­di kao što po­sto­je vr­ste bi­ko­va i ko­nja; jed­ne hra­bre i in­te­li­gent­ne, dru­ge stra­šlji­ve i ogra­ni­če­ne, jed­ne spo­sob­ne za za­mi­sli i stva­ra­nja vi­še­ga ze­da, dru­ge ogra­ni­če­ne na po­čet­ne ide­je i za­mi­sli, ne­ke u ve­ćoj me­ri pri­la­go­đe­ne za iz­ve­sna de­la i obil­ni­je snab­de­ve­ne iz­ve­snim na­go­ni­ma, kao što po­sto­je ra­se pa­sa, jed­ne ob­da­re­ni­je za tr­ča­nje, dru­ge za bor­bu, tre­će za lov, če­tvr­te za ču­va­nje ku­ća ili sta­da. Po­sto­ji tu oči­gled­na sna­ga, ta­ko oči­gled­na da se, po­red ogrom­nih skre­ta­nja ko­ja joj dva dru­ga po­kre­ta­ča na­me­ću, ona još uvek ras­po­zna­je, i da jed­na ra­sa, kao sta­ri arij­ski na­rod, ra­se­jan od Gan­ga do He­bri­da, na­sta­njen pod svim pod­ne­blji­ma, ras­po­re­đen po svi­ma stup­nje­vi­ma ci­vi­li­za­ci­je, pre­o­bra­ža­van re­vo­lu­ci­ja­ma kroz tri­de­set sto­le­ća, ipak po­ka­zu­je u svo­jim je­zi­ci­ma, svo­jim re­li­gi­ja­ma, svo­jim knji­žev­no­sti­ma i svo­jim fi­lo­zo­fi­ja­ma krv­no i du­hov­no srod­stvo ko­je još i da­nas po­ve­zu­je nje­go­ve iz­dan­ke. Ma ko­li­ko da su raz­li­či­ti, nji­ho­vo srod­stvo ni­je uni­šte­no; di­vlja­štvo, kul­tu­ra i ka­le­mlje­nje, raz­li­ke ne­ba i tla, sreć­ni ili ne­sreć­ni do­ga­đa­ji uza­lud su de­la­li; osnov­ne cr­te pr­vo­bit­nog ob­li­ka odr­ža­le su se, i na­i­la­zi se na dve tri glav­ne li­ni­je pr­vo­bit­nog pe­ča­ta pod doc­ni­jim pe­ča­ti­ma ko­je je vre­me uda­ri­lo od­o­zgo. Ne­ma ni­čeg neo­bič­nog u toj iz­van­red­noj ot­por­no­sti. Iako nam ogrom­nost ra­sto­ja­nja do­zvo­lja­va da na­zre­mo sa­mo upo­la i pod sum­nji­vom sve­tlo­šću po­re­klo vr­sta, isto­rij­ski do­ga­đa­ji osve­tlja­va­ju u do­volj­noj me­ri ra­ni­je isto­rij­ske do­ga­đa­je da bi se mo­gla ob­ja­sni­ti sko­ro ne­po­ko­le­blji­va po­sto­ja­nost pr­vo­bit­nih oso­bi­na. U tre­nut­ku kad na njih na­i­đe­mo, pet­na­est, dva­de­set tri­de­set ve­ko­va pre na­še ere, kod ka­kvog Ari­jev­ca, Egip­ća­ni­na, Ki­ne­za, one pret­sta­vlja­ju de­lo mno­go ve­ćeg bro­ja ve­ko­va, mo­žda de­lo vi­še mi­li­jar­di ve­ko­va. Jer čim jed­na ži­vo­ti­nja ži­vi, ona tre­ba da se pri­la­go­di svo­joj sre­di­ni: di­še druk­či­je, mno­ži se druk­či­je, druk­či­je se uz­bu­đu­je pre­ma to­me ko­li­ko je druk­či­ji va­zduh, hra­na, tem­pe­ra­tu­ra. Druk­či­je pod­ne­blje i druk­či­ji po­lo­žaj do­vo­de kod nje do druk­či­jih po­tre­ba i pre­ma to­me do druk­či­jeg na­či­na de­la­nja, i pre­ma to­me opet do druk­či­jeg si­ste­ma na­vi­ka, i pre­ma to­me, naj­zad, do druk­či­jeg si­ste­ma spo­sob­no­sti i na­go­na. Čo­vek pri­si­ljen da us­po­sta­vi rav­no­te­žu sa okol­no­sti­ma sti­če tem­pe­ra­me­nat i ka­rak­ter ko­ji tim okol­no­sti­ma od­go­va­ra, i nje­gov ka­rak­ter kao i nje­gov tem­pe­ra­me­nat su te­ko­vi­ne uto­li­ko traj­ni­je uko­li­ko je spolj­ni uti­sak, mno­gobroj­nim po­na­vlja­nji­ma, du­blje pro­dro u nje­ga i uko­li­ko je bio pre­net na nje­go­vo po­tom­stvo ra­ni­jim na­sle­đem. Ta­ko u sva­kom tre­nut­ku mo­že­mo po­sma­tra­ti ka­rak­ter jed­nog na­ro­da kao skra­ćen iz­vod svih nje­go­vih ra­ni­jih de­la­nja i ose­ća­nja, to jest kao jed­nu ko­li­či­nu i jed­nu te­ži­nu, ne bes­ko­nač­nu, jer je u pri­ro­di sva­ka stvar ogra­ni­če­na, već ne­sra­zmer­nu pre­ma osta­lom, ta­ko da je sko­ro ne­mo­gu­će na­ći joj od­go­va­ra­ju­ći teg, jer je sva­ki mi­nut go­to­vo bes­kraj­ne pro­šlo­sti do­pri­no­sio nje­noj te­ži­ni, i jer bi, da bi onaj dru­gi tas te­ra­zi­ja pre­te­gao, bi­lo po­treb­no na nje­ga na­go­mi­la­ti još ve­ći broj de­la­nja i oseća­nja. Ta­kav je pr­vi i naj­bo­ga­ti­ji iz­vor onih go­spo­da­re­ćih spo­sob­no­sti iz ko­jih pro­is­ti­ču is­to­ri­ski do­ga­đa­ji; od­mah je ja­sno da ako je on sna­žan, tu je za­to što on ni­je obi­čan iz­vor, već ne­ka vr­sta je­ze­ra i ne­ki du­bo­ki re­zer­vo­ar u ko­ji su dru­gi po­to­ci u to­ku mno­go ve­ko­va uli­va­li svo­je sop­stve­ne vo­de.

Kad je ta­ko utvr­đen unu­tra­šnji sklop jed­ne ra­se, tre­ba po­sma­tra­ti sre­di­nu u ko­joj ona ži­vi. Jer čo­vek ni­je sam na sve­tu; pri­ro­da ga op­ko­lja­va i dru­gi lju­di okru­žu­ju; na pr­vo­bit­ne i stal­ne mo­ral­ne na­vi­ke ta­lo­že se slu­čaj­ne i na­knad­ne, a fi­zič­ke ili dru­štve­ne okol­no­sti ome­ta­ju ili do­pu­nja­va­ju pri­rod­na svoj­stva ko­ja su im da­ta. Čas je pod­ne­blje de­lo­va­lo sa svo­je stra­ne. Ma­da je­dva mo­že­mo da pra­timo isto­ri­ju ari­jev­skih na­ro­da od nji­ho­ve za­jed­nič­ke do­mo­vi­ne do nji­ho­vih de­fi­ni­tiv­nih do­mo­vi­na, mo­že­mo, ipak, utvr­di­ti da du­bo­ka raz­li­ka ko­ja se opa­ža iz­me­đu ger­man­skih ra­sa, s jed­ne stra­ne, i je­lin­skih i la­tin­skih, s dru­ge stra­ne, do­la­zi ve­li­kim de­lom od raz­li­ke iz­me­đu obla­sti u ko­ji­ma su se na­sta­ni­li, jed­ni u hlad­nim i vla­žnim kra­je­vi­ma usred su­ro­vih ba­ro­vi­tih šu­ma ili na oba­la­ma jed­nog di­vljeg oke­a­na, za­tvo­re­ni u me­lan­ho­lič­na ili pla­ho­vi­ta ose­ća­nja, na­klo­njeni pi­jan­stvu i te­škoj hra­ni, upu­ćen­či na hor­ben i kr­vo­že­dan ži­vot; dru­gi, na­pro­tiv, usred naj­lep­ših pre­de­la, na oba­li sjaj­nog i na­sme­ja­nog mo­ra, pod­sti­ca­ni na mo­re­plov­stvo i tr­go­vi­nu, oslo­bo­đe­ni pro­stač­kih proh­te­va že­lu­ca, pri­si­lje­ni još u sa­mom po­čet­ku na dru­štve­ne na­vi­ke, na po­li­tič­ko ure­đe­nje, na ose­ća­nja i spo­sob­no­sti ko­je raz­vi­ja­ju ve­šti­nu go­vo­ra, dar za uži­va­nja, pro­na­la­zač­ke spo­sob­no­sti za na­u­ke, knji­žev­no­sti i umet­no­sti.

Čas su de­lo­va­le po­li­tič­ke pri­li­ke, kao što je to bio slu­čaj u dve­ma ita­li­jan­skim ci­vi­li­za­ci­ja­ma: pr­voj, usme­re­noj svim svo­jim bi­ćem ka ak­ci­ji, osva­ja­nju, upra­vlja­nju i za­ko­no­dav­stvu zbog svog pr­vo­bit­nog po­lo­ža­ja jed­nog gra­da pre­be­gli­ca, jednog gra­nič­nog em­po­ri­ju­ma, i rat­nič­ke ari­sto­kra­ti­je ko­ja je, do­vo­de­ći tu pod svo­ju vlast stran­ce i po­be­đe­ne i od njih stva­ra­ju­ći pu­ko­ve, di­za­la na no­ge dva ne­pri­ja­telj­ska ta­bo­ra je­dan pre­ma dru­gom i na­la­zi­la na­čin za re­še­nje svo­jih unu­tra­šnjih ne­pri­li­ka i za za­do­vo­lje­nje svo­jih gra­blji­vih in­stin­ka­ta je­di­no u ne­pre­kid­nom ra­tu; dru­goj, ko­ja se, is­klju­če­na iz ce­li­ne i ve­li­kih po­li­tić­kih am­bi­ci­ja, stal­no­šću svo­je op­štin­ske auto­no­mi­je, ko­smo­po­i­it­skim po­lo­ža­jem svo­ga pa­pe i voj­nič­kim in­ter­ven­ci­ja­ma su­sed­nih na­ci­ja, po sklo­no­sti svog ve­li­čan­stve­nog i sklad­nog du­ha sva oda­la kul­tu čul­ne stra­sti i le­po­te. Čas su, naj­zad, dru­štve­ne okol­no­sti uti­snu­le svoj žig, kao pre osam­na­est ve­ko­va hri­šćan­stvom, a pre dva­de­set pet veko­va bu­di­zmom, kad su oko Sre­do­zem­nog mo­ra, kao i u Hin­du­sta­nu kraj­nje po­sle­di­ce ari­skog osva­ja­nja i ure­đe­nja do­ve­le do ne­podnšlji­vog ugnje­ta­va­nja, uni­šte­nja je­din­ke, pot­pu­nog oča­ja­nja, pro­klet­stva ba­če­nog na svet, sa cve­ta­njem me­ta­fi­zi­ke i sa­nja­re­nja, i ka­da je čo­vek u toj tam­ni­ci be­de, ose­ća­ju­ći ka­ko mu se sr­ce kra­vi, shva­tio od­ri­ca­nje, mi­lo­sr­de, ne­žnu lju­bav, bla­gost, skru­še­nost, ljud­sko brat­stvo, ta­mo kao ide­ju sve­op­šte ni­štav­no­sti, ovde kao očin­stvo bo­ga.

Ako čo­vek po­gle­da oko se­be na­go­ne ko­ji da­ju pra­vac i spo­sob­no­sti usa­đe­ne u jed­nu ra­su, kra­će re­če­no, sklop du­ha pre­ma ko­me ona da­nas mi­sli i de­la, u nji­ma će naj­če­šće ot­kri­ti de­lo ne­kog od onih sta­nja ko­ja su du­go tra­ja­la, od onih sve­o­bu­hvat­nih okol­no­sti, od onih traj­nih i dži­nov­skih pri­ti­sa­ka vr­še­nih na ogrom­nu go­mi­lu lju­di ko­ji su sva­ki za se­be i svi za­jed­no sa po­ko­le­nja na po­ko­le­nje ne­pre­sta­no na­sil­no pri­la­go­da­va­ni i uob­li­ča­va­ni nji­ho­vim na­po­ri­ma.  U Špa­ni­ji osam­sto­go­di­šnji kr­sta­ški rat pro­tiv mu­sli­ma­na, pro­du­žen i pre­ko to­ga sve do is­cr­plje­nja na­ci­je is­te­ri­va­njem Ma­va­ra, pljač­ka­njem Je­vre­ja, us­po­sta­vlja­njem in­kvi­zi­ci­je, ka­to­lič­kim ra­to­vi­ma; u En­gle­skoj osam­sto­go­di­šnje po­li­tič­ko ustroj­stvo ne­zavi­sno­sti ko­je je odr­ža­lo čo­ve­ka us­prav­nog i smer­nog, u ne­za- vi­sno­sti i po­kor­no­sti, i na­vik­nu­tog da se bo­ri za­jed­nič­ki pod vla­dom za­ko­na; u Fran­cu­skoj, la­tin­sko ure­đe­nje ko­je se, naj­pre na­met­nu­to po­slu­šnim var­va­ri­ma, za­tim sru­še­no u sveop­štem uni­šta­va­nju, po­no­vo sa­mo od se­be obra­zu­je pod skri­ve­nim sa­gla­snim na­po­ri­ma na­ci­o­nal­nog na­go­na, raz­vi­ja pod na­sled­nim kra­lje­vi­ma i za­vr­ša­va ne­kom vr­stom re­pu­bli­ke jed­na­ko­sti, cen­tra­li­zo­va­ne, ad­mi­ni­stra­tiv­ne, pod di­na­sti­ja­ma iz­lo­že­nim re­vo­lu­ci­ja­ma. To su naj­ja­či iz­me­đu vi­dlji­vih uzro­ka ko­ji uob­li­ča­va­ju pr­vo­bit­nog čo­ve­ka; oni su za na­ro­de ono što su vas­pi­ta­nje, za­ni­ma­nje, po­lo­žaj, pre­bi­va­li­šte za po­je­din­ca, i iz­gle­da da one ob­u­hva­ta­ju sve, jer one sa­dr­že u se­bi sve spolj­ne si­le ko­je uob­li­ča­va­ju ljud­sku gra­đu i po­mo­ću ko­jih spo­lja­šnji svet de­lu­je na unu­tra­šnje bi­će.

Me­đu­tim, po­sto­ji i tre­ći red uzro­ka: jer po­red spolj­nih i unu­tra­šnjih si­la po­sto­ji de­lo ko­je su one već stvo­ri­le za­jed­nič­ki, pa i sa­mo to de­lo su­de­lu­je u stva­ra­nju na­red­nog de­la; sem traj­nog na­go­na i da­te sre­di­ne po­sto­ji i br­zi­na pri­ma­nja. Kad na­ci­o­nal­ni ka­rak­ter i okol­ne pri­li­ke de­la­ju, one ne dej­stvu­ju na pra­zan list ne­go na list već de­li­mič­no obe­le­žen. Pre­ma to­me da li se list uzi­ma u jed­nom tre­nut­ku ili u dru­gom, zna­ci su na nje­mu druk­či­ji; to je do­volj­no da ko­nač­ni re­zul­tat bu­de druk­či­ji. Po­sma­traj­te, na p­ri­mer, dva mo­men­ta ne­ke knji­žev­no­sti ili ne­ke umet­no­sti, fran­cu­šku tra­ge­di­ju za vre­me Cor­ne­il­la i za vre­me Vol­ta­i­ra, grč­ko po­zo­ri­šte za Es­hi­la i za Evri­pi­da, la­tin­sku po­e­zi­ju za Lu­kre­ci­ja i za Kla­u­di­ja­na, ita­li­jan­sko sli­kar­stvo za da Vin­cia i za Gu­i­doa. Iz­ve­sno, ni u jed­noj od te dve kraj­nje tač­ke op­šta za­mi­sao ni­je se iz­me­ni­la; uvek je to isti ljud­ski tip ko­ji tre­ba pred­sta­vi­ti ili na­sli­ka­ti; ob­lik sti­ha, sklop dra­me, vr­sta te­la su se odr­ža­li. Ali iz­me­đu dru­gih raz­li­ka po­sto­ji i ta da je je­dan od umet­ni­ka pre­te­ča, a dru­gi sled­be­nik, da pr­vi ni­je imao obra­sca, a da dru­gi ima obra­zac, da je pr­vi vi­deo stva­ri ne­po­sred­no, a da ih dru­gi vi­di po­sred­stvom pr­vo­ga, da se vi­še ve­li­kih vr­sta umet­no­sti usa­vr­ši­lo, da su se jed­no­stav­nost i ve­li­či­na uti­ska uma­nji­li, da su ulep­ša­va­nje i pre­fi­nje­nost ob­li­ka po­ra­sli, ukrat­ko, da je pr­vo de­lo od­re­di­lo dru­go. U ovom po­gle­du sa jed­nim na­ro­dom slu­čaj je isti kao i sa bilj­kom: isti bilj­ni sok na is­toj tem­pe­ra­tu­ri i na istom ze­mlji­štu da­je na ra­znim ste­pe­ni­ma svo­ga ne­pre­kid­nog ob­ra­đi­va­nja raz­li­či­te tvo­re­vi­ne: pu­polj­ke, cve­to­ve, plo­do­ve, se­me, na ta­kav na­čin da na­red­ni plod ima kao uslov pret­hod­ni i da se ra­đa iz smr­ti pret­hod­nog. Ako sa­da po­sma­tra­te ne vi­še je­dan kratak mo­me­nat, kao ma­lo­čas, već ne­ko od onih ši­ro­kih raz­vi­ja­nja ko­ja ob­u­hva­ta­ju je­dan ili vi­še ve­ko­va, kao što je sred­nji vek ili po­sled­nje fran­cu­sko kla­sič­no do­ba, za­klju­čak će bi­ti isti. Tu je vla­da­la iz­ve­sna go­spo­da­re­ća za­mi­sao; dve sto­ti­ne, pet sto­ti­na go­di­na lju­di su ima­li pred oči­ma ne­ki ide­a­lan obra­zac čo­ve­ka: u sred­njem ve­ku vi­te­za i ka­lu­đe­ra, u fran­cu­sko kla­sič­no do­ba dvo­ra­ni­na i čo­ve­ka ko­ji ume le­po da go­vo­ri; ta stva­ra­lač­ka i sve­op­šta za­mi­sao is­po­lja­va­la se na či­ta­vom po­lju de­la­nja i mi­sli, i po­što je pre­pla­vi­la svet svo­jim ne­ho­tič­no si­ste­mat­skim de­li­ma, iz­gu­bi­la je sna­gu, za­tim je umr­la, a uz­di­za­la se no­va za­mi­sao, pred­o­dre­đe­na za istu ta­kvu vla­da­vi­nu i isto ta­ko mno­go­broj­na stva­ra­nja. Imaj­te ov­de na umu da dru­ga de­lom za­vi­si od pr­ve i da će pr­va, udru­žu­ju­ći svo­je na­po­­re sa na­po­ri­ma na­ci­o­nal­nog du­ha i po­sto­je­ćih okol­no­sti, na­met­nu­ti stva­ri­ma ko­je se ra­đa­ju nji­ho­vo kre­ta­nje i nji­hov pra­vac. Pre­ma ovom za­ko­nu stva­ra­ju se ve­li­ki isto­rij­ski to­ko­vi, pod či­me raz­u­mem du­ge vla­da­vi­ne jed­nog ob­li­ka du­ha ili jed­ne mi­sli vo­di­lje, kao što je onaj pe­riod sa­mo­ni­klog stva­ra­nja ko­ji se zo­ve re­ne­san­sa, ili onaj pe­riod be­sed­nič­kih kla­si­fi­ka­ci­ja ko­ji se zo­ve kla­sič­ni vek, ili onaj niz mi­stič­nih sin­te­za ko­ji se zo­ve alek­san­dri­ska ili hrišćan­ska epo­ha, ili onaj niz mi­to­loš­kih bu­ja­nja ko­ji se sre­će u pr­vim vre­me­ni­ma Ger­ma­ni­je, In­di­je i Grč­ke.

I ov­de, kao i svu­gde, u pi­ta­nju je sa­mo je­dan me­ha­nič­ki pro­blem: či­ta­vo dej­stvo je re­zul­tan­ta pot­pu­no od­re­đe­na ve­li­či­nom i prav­cem si­la ko­je je pro­iz­vo­de. Je­di­na raz­li­ka ko­ja odva­ja ove mu­ral­ne pro­ble­me od fi­zić­kih u to­me je što se prav­ci i vel­iči­ne u pr­vom slu­ča­ju ne da­ju pro­ce­nji­va­ti ni tač­no od­re­đi­va­ti kao u dru­gom. Ako je ne­ka po­tre­ba, ne­ka spo­sob­nost, ko­li­či­na ko­ja mo­že da ima stup­nje­ve kao pri­ti­sak ili te­ži­na, ta ko­li­či­na ni­je mer­lji­va kao ko­li­či­na pri­ti­ska ili te­ži­ne. Nju ne mo­že­mo iz­ra­zi­ti tač­nom ili pri­bli­žnom for­mu­lom; o njoj mo­že­mo ima­ti i da­ti je­di­no knji­žev­nu im­pre­si­ju; ogra­ni­če­ni smo na obe­le­ža­va­nje i na­vo­đe­nje uoč­lji­vih či­nje­ni­ca ko­ji­ma se ona po­ka­zu­je i ko­je pri­bli­žno, u gru­bim cr­ta­ma, ozna­ču­ju na ko­ju vi­si­nu ska­le je tre­ba sta­vi­ti. Ali iako sred­stva za obe­le­ža­va­nje u mo­ral­nim na­u­ka­ma ni­su ista kao u fi­zič­kim na­u­ka­ma, ipak, po­što je i u jed­ni­ma i u dru­gi­ma gra­đa na isti na­čin sa­sta­vlje­na od sna­ga, pra­va­ca i ve­li­či­na, mo­že se re­ći da se i u jed­ni­ma i u dru­gi­ma kraj­nje dej­stvo pro­iz­vo­di pre­ma istom pra­vi­lu. Ono je ve­li­ko ili ma­lo pre­ma to­me da li su osnov­ne si­le ve­li­ke ili ma­le i da li vu­ku vi­še ili ma­nje tač­no u istom smi­slu, pre­ma to­me da li se po­seb­na dej­stva ra­se, sre­di­ne i mo­men­ta zdru­žu­ju ta­ko da se do­da­ju jed­na dru­gi­ma ili da jed­no dej­stvo dru­go po­tre. Ta­ko se ob­ja­šnja­va­ju du­gi pe­ri­o­di ne­mo­ći ili sjaj­ni us­pe­si ko­ji se bez od­re­đe­nog re­da i vi­dlji­vih raz­lo­ga ja­vlja­ju u ži­vo­tu jed­nog na­ro­da; oni ima­ju za uzrok unu­tra­šnju sa­gla­snost ili opreč- nost. Jed­na od tih sa­gla­sno­sti na­sta­la je kad su u Fran­cu­skoj u se­dam­na­e­stom ve­ku dru­štve­ni ka­rak­ter i uro­đe­ni duh kon­ver­za­ci­je su­sre­li na­vi­ke sa­lo­na i mo­me­nat go­vor­nič­ke ana­li­ze; kad je u de­vet­na­e­stom ve­ku gip­ki i du­bo­ki duh Ne­mač­ke su­sreo do­ba fi­lo­zof­skih sin­te­za i ko­smo­po­lit­ske kri­ti­ke. Jed­na od tih opreč­no­sti na­sta­la je kad je u se­dam­na­e­stom ve­ku su­rov i usa­mlje­nič­ki en­gle­ski duh ne­ve­što po­ku­šao da se pri­la­go­di no­vom ot­me­nom po­na­ša­nju; kad je u še­sna­e­stom ve­ku bi­stri i pro­za­ič­ni fran­cu­ski duh uza­lud­no po­ku­ša­vao da stvo­ri ži­vu po­e­zi­ju. Ta skri­ve­na sa­gla­snost stva­ra­lač­kih sna­ga stvo­ri­la je sa­vr­še­nu uljud­nost i uz­vi­še­nu, stro­gim pra­vi­li­ma pod­lo­žnu knji­žev­nost u do­ba Lo­u­i­sa XIV i Bos­su­e­ta, ve­li­čan­stve­nu me­ta­fi­zi­ku i ši­ro­ku kri­tič­ku do­bro­na­mer­nost za vre­me He­ge­la i Go­et­hea. Ta skri­ve­na opreč­nost stva­ra­lač­kih sna­ga stvo­ri­la je ne­pot­pu­nu knji­žev­nost, sa­bla­žnji­vu ko­me­di­ju, pro­ma­še­no po­zo­ri­šte pod Dryde­nom i Wycher­leyem, uvo­že­nje rđa­vih grč­kih knji­žev­nih de­la, lu­ta­nja, stva­ra­nja, si­ću­šne de­li­mič­ne le­po­te za Ron­sar­da i Ple­i­a­de. Sa si­gur­no­šću mo­že­mo us­tvr­di­ti da će ne­po­zna­te tvo­re­vi­ne ka ko­ji­ma nas vo­di tok ve­ko­va bi­ti u pot­pu­no­sti stva­ra­ne i upra­vlje­ne pr­vo­bit­nim tri­ma si­la­ma; da kad bi te si­le mo­gle bi­ti iz­me­re­ne i ozna­če­ne bro­je­vi­ma, iz njih bi se kao iz for­mu­le mo­gle iz­vu­ći oso­bi­ne bu­du­će ci­vi­li­za­ci­je; i da ako, upr­kos oči­gled­noj ne­pre­ci­zno­sti na­ših za­pa­ža­nja i osnov­noj ne­tač­no­sti na­ših me­ra, ho­će­mo da­nas da stvo­ri­mo se­bi ne­ku pred­sta­vu na­še op­šte sud­bi­ne, on­da svo­ja pred­vi­đa­nja mo­ra­mo osni­va­ti na is­pi­ti­va­nju tih si­la. Jer smo, na­bra­ja­ju­ći ih, pre­šli pot­pun krug de­lu­ju­ćih si­la i kad smo pro­u­či­li ra­su, sre­di­nu i mo­me­nat, to jest unu­tra­šnje po­kre­ta­če, spolj­ni pri­ti­sak i već pri­mlje­ne uti­ca­je, is­cr­pli smo ne sa­mo sve stvar­ne uzro­ke već i sve mo­gu­će uzro­ke kre­ta­nja.

VI

Osta­je da se po­tra­ži na ko­ji na­čin ovi uzro­ci, pri­me­nje­ni na je­dan na­rod ili je­dan vek, ras­po­re­đu­ju u nji­ma svo­ja dej­stva. Kao što vre­lo ko­je iz­bi­ja sa ne­kog uz­vi­še­nja iz­li­va svo­je vo­de­ne ma­se pre­ma vi­si­ni, spu­šta­ju­ći se sa spra­ta na sprat dok naj­zad ne do­de na naj­ni­ži sloj tla, ta­ko se du­hov­na ili du­šev­na sklo­nost, kad je u je­dan na­rod do­šla pre­ko ra­se, mo­men­ta ili sre­di­ne, ras­pro­sti­re u raz­li­či­tim sra­zme­ra­ma i pra­vil­nim si­la­že­njem na raz­ne re­do­ve či­nje­ni­ca ko­je sa­či­nja­va­ju nje­go­vu ci­vi­li­za­ci­ju.1 Ako se sa­sta­vlja ge­o­graf­ska kar­ta jed­nog kra­ja po­čev od me­sta raz­vo­ja, vi­di se ka­ko se is­pod za­jed­nič­ke tač­ke stra­ne raz­vo­đa de­le na pet ili šest glav­nih ba­ze­na, za­tim sva­ki od njih na vi­še dru­go­ste­pe­nih ba­ze­na i ta­ko re­dom dok ceo pre­deo sa hi­lja­da­ma svo­jih ne­rav­ni­na ne bu­de ob­u­hva­ćen ra­čva­njem ove mre­že. Na isti na­čin, ako se sa­sta­vlja psi­ho­lo­ška kar­ta do­ga­đa­ja i ose­ća­nja jed­ne ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je, naj­pre se na­du pet ili šest ja­sno ode­lje­nih obla­sti: re­li­gi­ja, umet­nost, fi­lo­zo­fi­ja, dr­ža­va, po­ro­di­ca, in­du­stri­ja; zatim u sva­koj od ovih obla­sti pri­rod­na okruž­ja, naj­zad u sva­kom od ovih okruž­ja još ma­nje je­di­ni­ce, dok se ne do­đe do bez­broj­nih po­je­di­no­sti ži­vo­ta ko­je po­sma­tra­mo sva­ko­ga da­na u se­bi i oko se­be. Ako se sa­da is­pi­ta­ju i me­đu­sob­no upo­re­de te raz­li­či­te gru­pe či­nje­ni­ca, na­ći će se naj­pre da su sa­sta­vlje­ne od de­lo­va i da sve ima­ju za­jed­nič­ke de­lo­ve. Uzmi­mo, naj­pre, tri glav­ne tvo­re­vi­ne ljud­skog ra­zu­ma: re­li­gi­ju, umet­nost i fi­lo­zo­fi­ju. Šta je fi­lo­zo­fi­ja ako ne shva­ta­nje pri­ro­de i nje­nih pr­vo­bitnčh uzro­ka u ob­li­ku ap­strak­ci­ja i for­mu­la? Šta je u osno­vi re­li­gi­ja ili umet­nost ako ne shva­ta­nje te iste pri­ro­de i tih istih prvo­vo­bit­nih uzro­ka u ob­li­ku pot­pu­ni­jih ili ne­pot­pu­ni­jih sim­bo­la, i od­re­đe­ni­jih ili neo­d­re­đe­ni­jih lič­no­sti, sa tom raz­likom što se u pr­vom slu­ča­ju ve­ru­je da oni po­sto­je, a u dru­gom da ne po­sto­je? Ne­ka či­ta­lac po­sma­tra ne­ke od tih ve­li­kih tvo­re­vi­na du­ha u In­di­ji, Skan­di­na­vi­ji, Per­si­ji, Ri­mu, Grč­koj, pa će vi­de­ti da je umet­nost svu­da vr­sta fi­lo­zo­fi­je ko­ja je po­sta­la opi­plji­va, re­li­gi­ja – vr­sta spe­va za ko­ji se ve­ru­je da je isti­nit, fi­lo­zo­fi­ja – vr­sta umet­no­sti i re­li­gi­je li­še­na ose­ća­nja i sve­de­na na či­ste ide­je. Ima, da­kle, u sre­di­štu sva­ke od ovih gru­pa je­dan za­jed­nič­ki ele­me­nat, shva­ta­nje sve­ta i nje­go­vog osnov­nog za­ko­na, i ako se oni iz­me­đu se­be raz­li­ku­ju, to je sto­ga što sva­ki spa­ja sa za­jed­nič­kim ele­men­tom dru­gi raz­li­čit ele­me­nat: ov­de moć ap­strak­ci­je, tu spo­sob­nost za per­so­ni­fi­ci­ra­nje i ve­ro­va­nje, ta­mo, naj­zad, dar za per­so­ni­fi­ci­ra­nje bez ve­ro­va­nja. Uzmi­mo sa­da dve glav­ne tvo­re­vi­ne ljud­skog udru­ži­va­nja: po­ro­di­cu i dr­ža­vu. Šta sa­či­nja­va dr­ža­vu ako ne ose­ća­nje po­kor­no­sti ko­jim se mno­štvo lju­di sku­plja pod vlast jed­nog sta­re­ši­ne? A šta sa­či­nja­va po­ro­di­cu ako ne ose­ća­nje po­kor­no­sti pu­tem ko­ga že­na i de­ca ra­de pod upra­vom oca i mu­ža? Po­ro­di­ca je pri­rod­na dr­ža­va, pr­vo­bit­na i ogra­ni­če­na, kao što je dr­ža­va ve­štač­ka po­ro­di­ca, doc­ni­ja i pro­ši­re­na; i pod raz­lič­no­sti­ma ko­je uno­se broj, po­re­klo i po­lo­žaj čla­no­va ras­po­zna­je se, u ma­lom kao i u ve­li­kom dru­štvu, ista osnov­na sklo­nost du­ha ko­ja ih pri­bli­žu­je i sje­du­nju­je. Sa­da pretpo­sta­vi­te da taj za­jed­nič­ki ele­me­nat pri­ma od sre­di­ne, mo­men­ta i ra­se svoj­stve­ne ka­rak­ter­ne cr­te, pa je ja­sno da će sve gru­pe u ko­je on ula­zi bi­ti sra­zmer­no iz­me­nje­ne. Ako je ose­ća­nje po­kor­no­sti sa­mo strah2, na­i­ći će­te, kao u ve­ći­ni is­toč­njač­kih dr­ža­va, na su­ro­vo­sti de­spo­ti­zma, na pre­te­ra­nu upo­tre­bu te­le­snih ka­zni, na eks­plo­a­ta­ci­ju po­da­ni­ka, na rop­sko pot­či­nja­va­nje obi­ča­ji­ma, na ne­si­gur­nost svo­ji­ne, na osi­ro­ma­še­nje pro­iz­vod­nje, na ro­bo­va­nje že­ne i usta­no­vu hare­ma. Ako ose­ća­nje po­kor­no­sti ima za osno­vu ose­ća­nje za red, dru­štve­nost i čast, na­i­ći će­te, kao u Fran­cu­skoj, na sa­vr­še­nu voj­nič­ku or­ga­ni­za­ci­ju, na le­pu ad­mi­ni­stra­tiv­nu hi­je­rar­hi­ju, na ne­do­sta­tak jav­nog du­ha upo­re­do sa ras­plam­sa­va­njem pa­tri­o­ti­zma, na br­zu po­slu­šnost po­da­ni­ka upo­re­do sa ne­tr­pe­lji­vo­šću re­vo­lu­ci­o­na­ra, na po­ni­zno kla­nja­nje dvor­ja­na upo­re­do sa ot­po­rom ot­me­na čo­ve­ka, na utan­ča­nu lju­ba­znost raz­go­vo­ra i dru­štve­no­sti upo­re­do sa sva­đa­ma u do­mu i po­ro­di­ci, na jed­nakost brač­nih dru­go­va i ne­sa­vr­še­nost bra­ka pod nu­žnim pri­ti­skom za­ko­na. Ako, naj­zad, ose­ća­nje po­slu­šno­sti ima za osnov na­gon pod­re­đe­no­sti i ide­ju du­žno­sti, pri­me­ti­će­te, kao kod ger­man­skih na­ro­da, si­gur­nost i sre­ću brač­ne za­jed­ni­ce, čvr­stu rav­no­te­žu do­ma­ćeg ži­vo­ta, za­ka­sne­li i ne­pot­pun raz­voj dru­štve­nog ži­vo­ta, uro­đe­nu snis­ho­dlji­vost pre­ma usta­no­vlje­nim vi­so­kim zva­nji­ma, obo­ža­va­nje pro­šlo­sti, odr­ža­va­nje dru­štve­ne ne­jed­na­ko­sti, pri­rod­no i uobi­ča­je­no po­što­va­nje za­ko­na. Isto ta­ko u jed­noj ra­si, pre­ma to­me ko­li­ko će sklo­nost za za­mi­sli bi­ti raz­li­či­ta, bi­će raz­li­či­te i re­li­gi­ja, umet­nost i fi­lo­zo­fi­ja. Ako je čo­vek od pri­ro­de spo­so­ban za naj­ši­ra op­šta shva­ta­nja, a u isto vre­me sklon da ih za­mu­ti ner­vnom utan­ča­no­šću svo­ga pre­na­dra­žlji­vog sa­sta­va, vi­de­će se, kao u In­di­ji, ču­de­sno obi­lje di­vov­skih re­li­gi­o­znih tvo­re­vi­na, ve­li­čan­stven pro­cvat spe­vo­va ogrom­nih i pro­zrač­nih, čud­na za­mr­še­nost ta­na­nih fi­lo­zo­fi­ja pu­nih uobra­zi­lje ko­je su sve ta­ko do­bro me­đu­sob­no po­ve­za­ne i ta­ko pro­že­te za­jed­nič­kim so­kom da se po nji­ho­voj obim­no­sti, po nji­ho­voj bo­ji, po nji­ho­vom ne­re­du mo­gu od­mah po­zna­ti kao pro­iz­vo­di isto­ga pod­ne­blja i isto­ga du­ha. Ako, na­pro­tiv, čo­vek, po pri­ro­di zdrav i urav­no­te­žen, volj­no ogra­ni­či ši­ri­nu svo­jih za­mi­sli da bi im bo­lje od­re­dio ob­lik, vi­de­će se, kao u Grč­koj, te­o­lo­gi­ja umet­ni­ka i pri­po­ve­da­ča, bo­go­vi ko­ji se la­ko ras­po­zna­ju, br­zo odvo­je­ni od stva­ri i sko­ro od po­čet­ka pre­o­bra­će­ni u lič­no­sti od me­sa i kr­vi, ose­ća­nje sve­op­šte za­jed­ni­ce sko­ro iš­če­zlo i je­dva sa­ču­va­no u ne­ja­snom poj­mu sud­bi­ne, fi­lo­zo­fi­ja vi­še ta­na­na i zbi­je­na no ve­li­čan­stve­na i si­ste­mat­ska, ogra­ni­če­na na vi­so­ku me­ta­fi­zi­ku3 ali ne­u­po­re­di­va po lo­gi­ci, so­fi­sti­ci i mo­ra­lu, pe­sni­štvo i umetno­sti po svo­joj ja­sno­ći, svo­joj pri­rod­no­sti, svo­joj me­ri, svo­joj isti­ni­to­sti i svo­joj le­po­ti vi­ši od sve­ga što se ika­da vi­de­lo.

Naj­zad, ako se čo­vek, sve­den na sku­če­ne za­mi­sli i li­šen sva­ke ta­na­no­sti raz­mi­šlja­nja, na­la­zi u isto vre­me sav pro­žet i pa­ra­li­san prak­tić­nim za­ni­ma­nji­ma, vi­de­će se, kao u Rimu, ru­di­men­tar­ni bo­go­vi, ko­ji su obič­na be­sa­dr­žaj­na ime­na, po­god­ni da uka­žu na naj­sit­ni­je po­je­di­no­sti ob­ra­đi­va­nja ze­mlje, ra­đa­nja i bra­ka, obič­ne eti­ke­te za brak i za­kup ze­mlji­šta, – pa pre­ma to­me i ni­štav­na i usi­lje­na mi­to­lo­gi­ja, fi­lo­zo­fi­ja i pe­sni­štvo. Ov­de, kao i svu­da, pri­me­nju­je se za­kon uza­jam­ne za­vi­sno­sti4. Jed­na ci­vi­li­za­ci­ja či­ni ce­li­nu i nje­ni de­lo­vi po­ve­za­ni su na isti na­čin kao i de­lo­vi ne­kog or­gan­skog te­la. Kao što su kod ži­vo­ti­nje na­go­ni, zu­bi, udo­vi, ske­let, mi­šić­ni pri­bor me­du­sob­no po­ve­za­ni, ta­ko da pro­me­na jed­no­ga od njih od­re­đu­je u sva­kom od osta­lih od­go­va­ra­ju­ću pro­me­nu. i kao sto vešt pri­rod­njak mo­že na osno­vu ne­ko­li­ko po­je­di­no­sti da po­no­vo sa­sta­vi sko­ro či­ta­vo te­lo, isto ta­ko u jed­noj ci­vi­li­za­ci­ji re­li­gi­ja, fi­lo­zo­fi­ja, ob­lik po­ro­di­ce, knji­žev­nost, umet­nost obra­zu­ju si­stem u ko­me sva­ka pro­me­na na jed­nom me­stu po­vla­či op­štu pro­me­nu, ta­ko da is­ku­san isto­ri­čar ko­ji od te ci­vi­li­za­ci­je pro­u­ča­va ne­ko­li­ko ogra­ni­če­nih de­lo­va una­pred pri­me­ću­je i upo­la pred­vi­đa oso­bi­ne osta­lih. Ne­ma ni­če­ga ne­ja­snog u ovoj za­vi­sno­sti. Nju u ži­vom te­lu od­re­đu­je naj­pre te­žnja da se po­ka­že iz­ve­stan pr­vo­bi­tan tip, za­tim neo­p­hod­nost da ima or­ga­ne ko­ji mo­gu da za­do­vo­lje nje­go­ve po­tre­be i da bu­du u sa­gla­sno­sti sa njim sa­mim da bi ži­ve­lo. Nju u jed­noj ci­vi­li­za­ci­ji od­re­đu­je pri­su­stvo u sva­koj ve­li­koj ljud­skoj tvo­re­vi­ni jed­nog pro­iz­vo­di­lač­kog ele­men­ta ko­ji se isto ta­ko na­la­zi u dru­gim okol­nim tvo­re­vi­na­ma, ja pod tim pod­ra­zu­me­vam ne­ku uspe­šnu i va­žnu spo­sob­nost, sklo­nost, po­de­snost ko­ja, po­što ima ne­ki po­se­ban ka­rak­ter, uno­si taj ka­rak­ter u sve rad­nje u ko­ji­ma su­de­lu­je, i pre­ma svo­jim pro­me­na­ma iza­zi­va pro­mene u svim de­li­ma či­je stva­ra­nje po­ma­že.

VII

Do­šav­ši dov­de, mo­že­mo na­zre­ti glav­ne cr­te ljud­skih pre­o­bra­ža­ja i po­če­ti da is­tra­žu­je­mo op­šte za­ko­ne ko­ji upra­vlja­ju ne vi­še do­ga­đa­ji­ma, već ni­zo­vi­ma do­ga­đa­ja, ne vi­še jed­nom re­li­gi­jom ilii jed­nom knji­žev­no­šću, već gru­pom knji­žev­no­sti ili re­li­gi­ja. Ako bi se, na pri­mer, pri­mi­lo da je re­li­gi­ja me­ta­fi­zič­ki spev pra­ćen ve­ro­va­njem; ako bi se, sem to­ga, za­pa­zi­lo da po­sto­je iz­ve­sni mo­men­ti, iz­ve­sne ra­se i iz­ve­sne sre­di­ne u ko­ji­ma se ve­ro­va­nje, pe­snič­ka i me­ta­fi­zič­ka spo­sob­nost za­jed­no raz­vi­ja­ju sa ne­u­o­bi­ča­je­nom sna­gom; ako bi se uva­ži­lo da su se hri­šćan­stvo i bu­di­zam raz­vi­li u do­ba ve­li­čan­stve­nih sin­te­za i usred be­da slič­nih tla­če­nju ko­je je bu­di­lo se­ven­ske za­ne­se­nja­ke; ako bi se, s dru­ge stra­ne, utvr­di­lo da su se pri­mi­tiv­ne re­li­gi­je poja­vi­le bu­đe­njem ljud­skog ra­zu­ma, za vre­me naj­bo­ga­ti­jeg cve­ta­nja ljud­ske uobra­zi­lje, u vre­me naj­pot­pu­ni­je na­iv­no­sti i naj­ve­će la­ko­ver­no­sti; ako bi se, opet, uze­lo u ob­zir da se mu­ham­edan­stvo po­ja­vi­lo na­i­la­skom pe­snič­ke pro­ze i za­mi­sli o na­ci­o­nal­nom je­din­stvu kod jed­nog na­ro­da li­še­nog na­u­ke, u tre­nut­ku na­glog du­hov­nog raz­vit­ka, – mo­glo bi se, za­klju­či­ti da se jed­na re­li­gi­ja ra­đa, opa­da, pre­i­na­ča­va i pre­po­ra­đa pre­ma to­me ko­li­ko okol­no­sti učvr­šću­ju i sku­plja­ju sa vi­še ili ma­nje tač­no­sti i ener­gi­je nje­na tri tvo­rač­ka in­stink­ta. Ta­da će se raz­u­me­ti za­što je ona u In­di­ji, usred mo­zgo­va pu­nih uobra­zi­lje, fi­lo­zof­skih i u naj­ve­ćoj me­ri za­ne­se­njač­kih, stal­na po­ja­va; za­što se raz­vi­ja ta­ko ču­de­sno i ta­ko sil­no u sred­njem ve­ku u ugnje­tač­kom dru­štvu usred no­vih je­zi­ka i knji­žev­no­sti; zbog če­ga se po­no­vo po­ja­vlju­je u XVI ve­ku sa no­vim oso­bi­na­ma i he­roj­skim za­no­som, u tre­nut­ku op­šteg pre­po­ro­da i u tre­nut­ku bu­đe­nja ger­man­ske ra­se; zbog če­ga se razmno­ža­va u vi­du na­stra­nih sek­ta u gru­boj ame­rič­koj de­mo­kra­ti­ji i pod bi­ro­krat­skim de­spo­ti­zmom Ru­si­je; za­što je, naj­zad, u Evro­pi u ta­ko raz­li­či­tim raz­me­ra­ma oso­be­no­sti­ma pre­ma ra­zno­liko­sti­ma ra­sa i ci­vi­li­za­ci­ja. U ovom po­gle­du isto to va­ži za sva­ku vr­stu ljud­skih pro­iz­vo­da za knji­žev­nost, mu­zi­ku, sli­kar­sku umet­nost, fi­lo­zo­fi­ju, na­u­ke, dr­ža­vu, in­du­stri­ju i osta­lo. Sva­ko od njih ima za ne­po­sre­dan uzrok ne­ku mo­ral­nu sklo­nost, ili ne­ki sti­caj mo­ral­nih sklo­no­sti; kad taj uzrok na­sta­ne, ona se po­ja­vlju­je; kad se taj uzrok po­vu­če, nje ne­sta­je; sla­bost ili ja­či­na tog uzro­ka od­re­đu­je nje­nu sop­stve­nu sna­gu ili nje­nu sop­stve­nu sla­bost. Ona je za nje­ga ve­za­na kao ne­ki fi­zič­ki po­jav za svoj uslov, kao ro­sa za hla­đe­nje okol­ne tem­pe­ra­tu­re, kao ši­re­nje te­la za to­plo­tu. Ov­de ima pa­ro­va u mo­ral­nom sve­tu, kao što ih ima u fi­zič­kom sve­tu, pod­jed­na­ko ne­u­mit­no po­ve­za­nih i pod­jed­na­ko sve­op­šte ras­pro­stra­nje­nih u jed­nom kao i u dru­gom. Sve što u jed­nom pa­ru pro­iz­vo­di, me­nja ili po­ni­šta­va pr­vo­bit­no sta­nje, pro­iz­vo­di ga, me­nja ili po­ni­šta­va i u dru­gom. Sve što ras­hla­đu­je okol­nu tem­pe­ra­tu­ru, ta­lo­ži ro­su. Sve što raz­vi­ja la­ko­ver­nost isto­vre­me­no sa pe­snič­kim gle­da­njem na ce­li­nu, ra­đa re­li­gi­ju. Ta­ko su se stva­ri do­ga­đa­le; ta­ko će se one do­ga­đa­ti i da­lje. Čim zna­mo ko­ji je do­vo­ljan i nu­žan uslov za ne­ku od ovih ne­pre­gled­nih po­ja­va, naš duh ovla­da isto ta­ko do­bro bu­duć­no­šću kao i pro­šlo­šću. Mo­že­mo sa si­gur­no­šću re­ći u ko­jim će se okol­no­sti­ma mo­ra­ti po­ja­vi­ti, pred­vi­de­ti bez pre­te­ra­ne sme­lo­sti vi­še de­lo­va nje­ne bli­ske isto­ri­je i sa opre­zno­šću ski­ci­ra­ti ne­ko­li­ko cr­ta nje­nog doc­ni­jeg raz­vo­ja.

VI­II

Isto­ri­ja je da­nas tu, ili bo­lje re­ći sa­svim bli­zu to­me, na pra­gu to­ga is­tra­ži­va­nja. Pi­ta­nje ko­je se po­sta­vlja u ovom tre­nut­ku je sle­de­će: kad nam je da­ta jed­na knji­žev­nost, jed­na fi­lo­zo­fi­ja, jed­no dru­štvo, jed­na umet­nost, ta i ta gru­pa umet­no­sti, ka­kvo je du­šev­no sta­nje ko­je ju je pro­iz­ve­lo? I ko­ji su uslo­vi ra­se, mo­men­ta i sre­di­ne naj­po­de­sni­ji da to du­šev­no sta­nje pro­iz­ve­du? Po­sto­ji po­seb­no du­šev­no sta­nje za sva­ku od ovih tvo­re­vi­na i za sva­ku od nji­ho­vih gra­na; po­sto­ji jed­no za umet­nost uop­šte i za sva­ku vr­stu umet­no­sti po­na­o­sob, za ar­hi­tek­tu­ru, za sli­kar­stvo, za va­jar­stvo, za mu­zi­ku, za po­e­zi­ju; sva­ka ima svo­ju po­seb­nu kli­cu u ši­ro­koj nji­vi ljud­ske psi­ho­lo­gi­je; sva­ka ima svoj za­kon i baš usled to­ga za­ko­na vi­di se da se di­že slu­čaj­no, kao što to iz­gle­da, i pot­pu­no usa­mlje­na usred ne­u­spe­ha svo­jih su­set­ki, kao sli­kar­stvo u Flan­dri­ji i Ho­lan­di­ji u se­dam­na­e­stom ve­ku, kao pe­sni­štvo u En­gle­skoj u še­sna­e­stom ve­ku, kao mu­zič­ka umet­nost u Ne­mač­koj u osam­na­e­stam ve­ku. U tom tre­nut­ku i u tim ze­mlja­ma ste­kli su se is­pu­nje­ni uslo­vi za jed­nu umet­nost, a ne za dru­ge, i sa­mo se jed­na gra­na ras­cve­ta­la u op­štoj ja­lo­vo­sti. Te za­ko­ne ljud­ske ve­ge­ta­ci­je isto­ri­ja sa­da tre­ba da is­tra­žu­je; tu po­seb­nu psi­ho­lo­gi­ju za sva­ku po­seb­nu vr­stu tre­ba stvo­ri­ti; na sa­sta­vlja­nju pot­pu­ne sli­ke tih oso­be­nih uslo­va tre­ba da­nas ra­di­ti. Ni­šta od to­ga ni­je ta­na­ni­je i ni­šta te­že; Mon­te­squ­i­eu je to pred­u­zeo, ali u nje­go­vo vre­me isto­ri­ja je bi­la još su­vi­še no­va na­u­ka da bi on mo­gao us­pe­ti; ni­je se još ni na­slu­ći­vao put ko­jim bi tre­ba­lo po­ći, i mi ga da­nas tek je­dva po­či­nje­mo da na­zi­re­mo. Kao što je astro­no­mi­ja u su­šti­ni pro­blem me­ha­ni­ke, a fi­zi­o­lo­gi­ja pro­blem he­mi­je, isto je ta­ko isto­ri­ja u su­šti­ni pro­blem psi­ho­lo­gi­je. Po­sto­ji po­se­ban si­stem unu­tra­šnjih uti­sa­ka i rad­nji ko­ji stva­ra umet­ni­ka, ver­ni­ka, mu­zi­ča­ra, sli­ka­ra, no­ma­da, dru­štve­nog čo­ve­ka; za sva­kog od njih po­re­klo, ja­či­na, za­vi­sno­sti ide­ja i du­šev­nih po­kre­ta raz­li­či­ti su; sva­ki od njih ima svo­ju mo­ral­nu isto­ri­ju i svoj sop­stve­ni sklop sa ne­kom glav­nom sklo­no­šću i ne­kom cr­tom ko­ja pre­o­vla­đu­je. Da bi se ob­ja­snio sva­ki po­je­di­ni od njih, tre­ba­lo bi na­pi­sa­ti či­ta­vu gla­vu unu­tra­šnje ana­li­ze, a taj po­sao da­nas je­dva da je za­čet. Sa­mo je je­dan čo­vek, Stend­hal, je­din­stve­nim sklo­pom du­ha i obra­zo­va­nja to pred­u­zeo, pa još i da­nas ve­ći­na či­ta­la­ca sma­tra nje­go­ve knji­ge pa­ra­dok­sal­nim i ne­ja­snim; nje­gov dar i nje­go­ve ide­je bi­li su pre­u­ra­nje­ni; nje­go­va iz­van­red­na na­slu­ći­va­nja, nje­go­ve du­bo­ke re­či ba­če­ne uz­gred, za­di­vlju­ju­ća tač­nost nje­govih pri­me­da­ba i nje­go­ve lo­gi­ke ni­su shva­će­ni; ni­je se za­pa­zi­lo da je pod vi­dom ko­ze­ra i dru­štve­nog čo­ve­ka ob­ja­šnja­vao naj­slo­že­ni­je od unu­tra­šnjih me­ha­ni­za­ma, da je ja­sno vi­deo osnov­ne uzro­ke zbi­va­nja, da je u isto­ri­ju sr­ca uneo na­uč­nu me­to­du, ve­šti­nu da pro­u­ča­va, da raš­čla­nja­va i da iz­vo­di za­ključ­ke, da je pr­vi is­ta­kao osnov­ne uzro­ke, pod či­me pod­ra­zu­me­vam na­rod­no­sti, pod­ne­blja i tem­pe­ra­men­te; ukrat­ko, da je ras­pra­vljao o ose­ća­nji­ma ona­ko ka­ko o nji­ma tre­ba ras­pra­vlja­ti, to jest, kao pri­rod­njak i kao fi­zi­čar, kla­si­fi­ci­ra­ju­ći ih i me­re­ći im ja­či­nu. Zbog sve­ga to­ga sma­tra­li su ga su­ho­par­nim i na­stra­nim, i on je bio usa­mljen, pi­šu­ći ro­ma­ne, pu­to­pi­se, za­be­le­ške, za ko­je je že­leo da ima, a i imao je, dva­de­set či­ta­la­ca. A me­đu­tim, u nje­go­vim knji­ga­ma, još i da­nas će se na­i­ći na naj­u­spe­li­je po­ku­ša­je da se ras­kr­či put ko­ji sam se tru­dio da opi­šem. Ni­ko ni­je bo­lje po­u­ča­vao da se otvo­re oči i da se po­sma­tra, da se po­sma­tra­ju naj­pre lju­di ko­ji nas okru­žu­ju i ži­vot ko­ji se ima pred oči­ma, za­tim sta­ri i ve­ro­do­stoj­ni iz­vo­ri, da se či­ta iz­me­đu re­do­va, da se pod sta­rim oti­sci­ma slo­va, pod ne­čit­kim ru­ko­pi­som tek­sta vi­di od­re­đe­no ose­ća­nje, kre­ta­nje ide­ja, sta­nje du­ha pod ko­ji­ma je pi­san. U nje­go­vim spi­si­ma, kod Sa­in­te-Be­u­va, kod ne­mač­kih kriti­ča­ra, či­ta­lac će vi­de­ti svu ko­rist ko­ja se mo­že iz­vu­ći iz jed­nog knji­žev­nog do­ku­men­ta; kad je taj do­ku­me­nat bo­gat i kad ume da se ras­tu­ma­či, u nje­mu se na­đe psi­ho­lo­gi­ja jed­ne du­še, če­sto psi­ho­lo­gi­ja jed­nog ve­ka, a kat­kad, psi­ho­lo­gi­ja či­ta­ve ra­se. U ovom po­gle­du ve­li­ki spev, lep ro­man, is­po­ve­sti čo­ve­ka vi­še­ga re­da po­uč­ni­ji su ne­go ma­sa isto­ri­ča­ra i isto­ri­ja; ja bih dao pe­de­set sve­za­ka po­ve­lja i sto­ti­nu sve­za­ka di­plo­mat­skih aka­ta za Cel­li­ni­e­ve me­mo­a­re, za po­sla­ni­ce sve­to­ga Pa­vla, za Lut­he­ro­ve raz­go­vo­re za sto­lom ili za Ari­sto­fa­no­ve ko­me­di­je. U to­me se sa­sto­ji vred­nost knji­žev­nih de­la; ona su po­uč­na jer su le­pa; ko­rist od njih je uto­li­ko ve­ća uko­li­ko su sa­vr­še­ni­ja; i ona pru­ža­ju do­ka­ze sto­ga što su spo­me­ni­ci. Uko­li­ko knji­ga pru­ža oči­ti­ja ose­ća­nja, uto­li­ko je ona knji­žev­ni­ja; jer pra­vi za­da­tak knji­žev­no­sti je da uoča­va ose­ća­nja. Uko­li­ko ne­ka knji­ga vi­še uoča­va zna­čaj­na ose­ća­nja, uto­li­ko je vi­še­ga re­da u knji­žev­no­sti; jer sa­mo sli­ka­ju­ći na­čin po­stu­pa­nja či­ta­ve jed­ne na­ci­je i či­ta­vog jed­nog ve­ka pi­sac pri­ku­plja oko se­be sa­o­se­ća­nja či­ta­vog ve­ka i či­ta­ve na­ci­je. Zbog to­ga je iz­me­đu svih do­ku­mena­ta ko­ji po­no­vo iz­no­se pred nas ose­ća­nja ra­ni­jih po­ko­le­nja knji­žev­nost, a na­ro­či­to ve­li­ka knji­žev­nost, ne­srav­nje­no naj­bo­lji do­ku­me­nat. Ona li­či na one ču­de­sne spra­ve iz­van­red­ne ose­tlji­va­sti po­mo­ću ko­jih fi­zi­ča­ri ot­kri­va­ju i me­re naj­skri­ve­ni­je i naj­sit­ni­je pro­me­ne jed­nog te­la. Za­ko­ni, re­li­gi­je ne mo­gu ni bli­zu da joj pri­đu; za­kon­ski pa­ra­gra­fi i ka­ti­hi­zis sli­ka­ju duh sa­mo u gru­bim po­te­zi­ma, bez tan­či­na; ako po­sto­je do­ku­men­ti u ko­ji­ma su po­li­ti­ka i dog­ma ži­vo­ta ži­ve, to su go­vo­ri sa pre­di­ka­o­ni­ca i tri­bi­na, me­mo­a­ri, pri­sne is­po­ve­sti, a sve to spa­da u knji­žev­nost; ta­ko da sem svo­ga do­bra ona ima i sve do­bro osta­lih. Da­kle, pr­ven­stve­no iz­u­ča­va­njem knji­žev­no­sti mo­ći će se stva­ra­ti mo­ral­na isto­ri­ja i mo­ći će se ići ka upo­zna­va­nju psi­ho­lo­ških za­ko­na od ko­jih za­vi­se do­ga­đa­ji. Ja sam ov­de pred­u­zeo da opi­šem isto­ri­ju jed­ne knji­žev­no­sti i da u njoj na­đem psi­ho­lo­gi­ju jed­no­ga na­ro­da; što sam iza­brao en­gle­sku knji­žev­nost, ni­je bez raz­lo­ga. Tre­ba­lo je na­ći na­rod ko­ji ima pot­pu­nu ve­li­ku knji­žev­nost, a to je ret­kost; ima ma­lo na­ci­ja ko­je su za sve vre­me svo­ga ži­vo­ta istin­ski mi­sli­le i istin­ski pi­sa­le. Me­đu sta­rim, la­tin­ska knji­žev­nost je be­zna­čaj­na u po­čet­ku, po­tom pu­na po­zaj­mi­ca i po­dra­ža­va­nja. Me­đu sa­vre­me­nim, ne­mač­ka knji­žev­nost sko­ro je pra­zna to­kom dva ve­ka5; ita­li­jan­ska knji­žev­nost i špan­ska knji­žev­nost za­vr­ša­va­ju se u sre­di­ni se­dam­na­e­stog ve­ka. Sa­mo sta­ra Grč­ka, Fran­cu­ska i sa­vre­me­na En­gle­ska nu­de pot­pun niz ve­li­kih iz­ra­zi­tih do­ku­me­na­ta. Ja sam iza­brao En­gle­sku jer, po­što još ži­vi i pru­ža mo­guć­nost ne­po­sred­nog po­sma­tra­nja, mo­že da bu­de bo­lje pro­u­če­na ne­go ne­ka uni­šte­na ci­vi­li­za­ci­ja od ko­je ima­mo sa­mo od­lom­ke, i po­što je raz­li­či­ta, ona oči­ma jed­nog Fran­cu­za pru­ža bo­lje ne­go fran­cu­ska ja­sno ode­lje­ne ka­rak­te­re. Uostalom, u toj ci­vi­li­za­ci­ji oso­bi­to je i to što, sem svog sa­mo­ni­klog raz­vo­ja, nu­di jed­no pri­nud­no skre­ta­nje, što je ona pre­tr­pe­la po­sled­nje i naj­e­fi­ka­sni­je po­ko­ra­va­nje i što tri či­nje­ni­ce iz ko­jih je pro­i­za­šla: ra­sa, pod­ne­blje, nor­man­ska na­je­zda, mo­gu da bu­du po­sma­tra­ne u spo­me­ni­ci­ma sa sa­vr­še­nom tač­no­šću, ta­ko do­bro da se u toj isto­ri­ji pro­u­ča­va­ju dva naj­moć­ni­ja po­kre­ta­ča ljud­skih pre­o­bra­ža­ja, ho­ću da ka­žem, pri­ro­da i pri­nu­da, i da se one mo­gu pro­u­ča­va­ti bez ne­si­gur­no­sti i pra­zni­na u ni­zu ve­ro­do­stoj­nih i pot­pu­nih do­ku­me­na­ta. Tru­dio sam se da od­re­dim te pr­vo­bit­ne po­kre­ta­če, da po­ka­žem nji­ho­va po­stup­na dej­stva, da ob­ja­snim ka­ko su naj­zad iz­ne­li na dan ve­li­ka de­la po­li­tič­ka, re­li­gij­ska, knji­žev­na, i da iz­lo­žim unu­tra­šnji me­ha­ni­zam po­mo­ću ko­ga je var­va­rin Sak­son po­stao En­glez ko­ga vi­di­mo da­nas.

Pre­veo Mi­o­drag Dra­gu­ti­no­vić

1 Da bi se vi­de­le te le­stvi­ce ko­or­di­ni­ra­nih uti­ca­ja pro­či­taj­te: Re­nan, Se­mit­ski je­zi­ci, I gl.; Mom­msen, Po­re­đe­nje grč­ke i rim­ske ci­vi­li­za­ci­je, II gl., I sve­ska, III iz­da­nje; To­e­qu­evil­le, Po­sle­di­ce de­mo­kra­ti­je u Ame­ri­ci, III sve­ska.

2 Mon­te­squ­i­eu, Duh za­ko­na, Prin­cip tri­ju vla­sti.

3 Alek­san­dri­ska fi­lo­zo­fi­ja ro­di­la se tek u do­di­ru sa is­to­kom. Me­tafi­zič­ki po­gle­di Ari­sto­te­lo­vi usa­mlje­ni su; uosta­lom kod nje­ga kao i kod Pla­to­na oni su sa­mo le­ti­mič­ni. Po­gle­daj­te kao su­prot­nost si­ste­mat­sku sna­gu Plo­ti­na, Pro­klu­sa, Schel­lin­ga i He­ge­la ili, pak, div­nu sme­lost bra­man­skog i bu­di­stič­kog raz­mi­šlja­nja.

4 Ja sam vi­še pu­ta po­ku­šao da iz­lo­žim taj za­kon, na­ro­či­to u pred­go­vo­ru Ese­ji­ma iz kri­ti­ke i isto­ri­je (Dru­gi pred­go­vor pot­pu­nog iz­da­nja).

5 Od 1550. do 1750. god.