Platonova Akademija, mozaik iz vile Sirminija Stefana u Pompeji, 1. v.p.n.e

V

Sokrat. I vidim, Ijone, i evo idem da ti pokažem šta mi se čini da je to. Što si ti sposoban da o Homeru dobro govoriš to nije, kao što sam već ranije primetio, neka naročita umešnost, nego božanska snaga koja te goni, kao ona u kamenu, koji je Euripid nazvao magnetom, a ostali ga zovu Heraklovim kamenom. Jer taj kamen ne samo što sam privlači gvozdene prstenove nego i prste­novima daje snagu da mogu činiti ono isto što čini i on sam, tj. da privlači druge prstenove, tako da se ponekad stvori sasvim dug la­nac tih prstenova, i svi vise jedan o drugom. A privlačna snaga svih pojedinih članova dolazi od onoga kamena. Isto tako i Muza sama najpre pesnike zadiše božanskim zanosom, a time što ti zadahnuti opet ulivaju zanos u druge stvara se ceo lanac. Jer svi dobri epski pesnici sve te svoje lepe pesme ne pevaju svojom umešnosću nego u stanju zadahnuća i zanosa. To važi i za dobre lirske pesnike: kao što oni koji su pali u koribantski zanos ne igraju svoje mahnite igre pri razumu, baš tako i lirski pesnici ne pevaju svoje lepe pesme u svetlosti razuma, nego ih, kad su se predali moći harmonije i ritma, obuzima bahantska mahnitost i bahantski zanos. I kao što  bahantkinje samo u stanju zanosa crpu med i mleko iz reka, a ne u sta­nju razumskom, tako stoji stvar i sa dušom lirskih pesnika, što i sami tvrde. Jer pesnici nam zaista kažu da oni s medonosnih izvora iz nekih Muzinih vrtova i dolova usisavaju svoje pesme, te ih nama donose kao pčele, leteći kao i one same. I oni istinu govore.

Jer pesnik je naročito biće: on je lak, krilat i svešten, i ne može pevati pre nego što bude ponesen zanosom, pre nego što bude izvan sebe i svoga mirnog razuma; ali dokle god on ima to dobro, ne može, kao ni svaki čovek, ni pevati ni proricati. Kako oni, dakle, ne stvaraju svoja dela i mnoge lepote ne kažu o stvarima zanatski, kao ti o Homeru, nego u božjem zadahnuću, to svaki od njih može zaista lepo pevati samo ono na što ga je Muza podstakla: jedan ditirambe, drugi pohvalne pesme, treći poskočice, čevrti epske pesme, peti jambe. Ali svaki je od njih za sve drugo nesposoban. Jer oni to ne govore zanatski, nego božjom snagam. Jer, kad bi oni o jednom predmetu umeli lepo govoriti na osnovu svoje zanatske umeš­nosti, onda bi to umeli i o svemu drugom. Zato se bog, oduzi­ma­jući im snagu razmišljanja, služi njima, kao i prorocima i bo­žan­skim vračevima, kao svojim slugama, da bismo mi, slušaoci, vi­de­li da ta dragocena otkrivanja ne govore oni u kojima nema ra­zu­ma, nego da ih govori sam bog, i da ih preko njih govori nama. Naj­jača potvrda za moje tvrđenje jeste pesnik Tinih iz Halkide, koji ina­če nikad nije ispevao nikakvu pesmu dostojnu pomena, nego onaj pean koji svi pevaju, koji je gotovo najlepši od svih pesama, i koji je, kao što on sam kaže, neko otkriće Muza. Jer čini se da nam je bog, da se ne bismo kolebali, na njemu najviše pokazao da te lepe pesme nisu ljudske, ni ljudsko delo, nego božanske i božje delo, i da pesnici nisu ništa drugo nego tumači bogova, i to svaki u vlasti onoga boga koji ga je izabrao za svoje oruđe. To je bog hteo da obznani, i zato je na usta najneznatnijega pesnika ispevao najlepšu pesmu. Ili ti se čini da nemam pravo, Ijone.

Ijon. Tako mi Diva, imaš pravo. Jer tvoje reči, Sokrate, hva­taju mi se srca, i meni se sasvim čini da nam dobri pesnici bo­žanskim zadahnućem tumače ono što im kažu bogovi.

Sokrat. Zar niste vi, rapsodi, opet tumači pesnika?

Ijon. I tu imaš pravo.

Sokrat. Prema tome, dakle, vi ste takođe tumači tumača?

Ijon. Neosporno.

Sokrat. Stani sada! Odgovori mi, Ijone, na moje pitanje bez prikrivanja i ustezanja. Kada ti odlično izgovoriš svoje epske stihove i veoma duboko darneš u srce sakupljene slušaoce, bilo da prikazuješ Odiseja kako staje na prag svoje kuće, kako prosiocima po­kazuje ko je on i pušta na njih svoje strele, ili Ahileja kako na­valjuje na Hektora, ili prikazuješ žalost Andromahinu, ili Hekabinu, ili Prijamovu, jesi li tada još pri punoj svesti, ili ti duša izlazi izvan sebe i smatra da u zanosu neposredno sama doživljuje pripovedane dogadaje, bilo da se oni odigravaju na Itaci, ili u Troji, ili na kom drugom mestu kuda te pesma odvede?

Ijon. Kako si mi, Sokrate, jasan dokaz dao za tvoje shva­tanje koje si time izneo! Jer govoriću ti bez ikakva prikrivanja. Jer meni se, kad govorim nešto dirljivo, oči napune suzama, a kada go­vorim nešto što izaziva jezu ili strah, onda mi se od straha kosa na­kostreši i srce mi lupa.

Sokrat. Šta, dakle, Ijone? Hoćemo li reći da je još pri pu­noj svesti čovek koji, ukrašen šarenim ruhom i zlatnim vencima, pla­če usred prinošenja žrtava i u prazničnoj radosti, ne izgubivši ni­jed­nu od tih svojih dragocenasti, ili strahuje usred skupa koji broji vi­še od dvadeset hiljada njemu odanih ljudi, od kojih nijedan izra­zom lica ne pokazuje da će ga opljačkati ili mu što drugo nažao uči­niti.

Ijon. Ne, tako mi Diva, Sokrate, to je, istinu da kažan, ne­mo­gućno.

Sokrat. Znaš li ti da vi i sav onaj praznični svet stavljate u isto raspoloženje?

Ijon. Da, to ja veoma dobro znam. Jer ja ih svaki put sa vi­sine svoje pozornice posmatram kako udaraju u plač i kako ljuto gle­daju oko sebe i sa mnom strahuju pod utiskom onoga što izla­žem. Jer moram veliku pažnju da obraćam na njih: ako ih nagnam u plač, onda ću se ja sam na kraju smejati jer ću primiti novac; a do­vedem li ih dotle da se oni meni smeju, onda ću na kraju ja plakati jer ću novac izgubiti.

VII

Sokrat. Znaš li da je takav slušalac poslednji od onih prstenova o kojima sam govorio da pod uticajem Heraklova kamena dobijaju snagu jedan od drugoga? A srednji si prsten ti, rapsod i glumac, a prvi prsten je sam pesnik. A kroza sva ta posredovanja bog vuče ljudsku dušu kuda hoće time što čini da njegova snaga od jednoga člana utiče na drugi. Sličnost s magnetom produžuje se i dalje: nadovezuje se veoma dug sporedan lanac horskih pevača, učitelja i podučitelja hora, u pobočnom odvajanju od prstenova koji vise o samoj Muzi. I od pesnika jedan visi o ovoj, a drugi o onoj Muzi. A za to je uobičajen izraz „zadahnut je“, i to se slaže s našom slikom, jer on visi o njoj (tj . o Muzi). A za pesnike kao za prve prstenove vešaju se, opet u neprekidnom nizu, drugi i padaju u zanos: jedne zadahnjuje i drži Orfej, druge Musej, a mnoge Homer. Od njih jedan si ti, Ijone, i stojiš u vlasti Homerovoj, i kad neko peva pesmu nekog drugog pesnika, ti spavaš i ništa ne umeš da kažeš; ali, ako neko zapeva pesmu toga tvoga pesnika, ti se odmah probudiš, i tvoja duša se nalazi u radosnom uzbuđenju, i ti u izobilju imaš gradiva za pričanje. Jer to što govoriš o Homeru ne govoriš zanatski i na osnovu stvarnog znanja, nego u božančkom zadahnuću i zanosu. Kao što oni koje zahvati koribantski zanos odmah osećaju samo onu pesmu koja dolazi od boga u, čijoj su vlasti, i kao što za tu pečmu dovoljno imaju i pokreta tela i načina izražavanja, a za druge ne mare, tako si i ti, Ijone, kad neko stane da govori o Ho­meru, obilan svojim saopštenjima, dok o drugimm pesnicima ne mo­žeš da govoriš: A što me pitaš za uzrok zašto umeš da o Homeru obilno govoriš a o drugim pesnicima ne umeš, on se sastoji u tome što Homera rečito hvališ ne na osnovu zanatskoga razumevanja, ne­go na osnovu božanskog zadahnuća.

                   Preveo Miloš N. Đurić