Gofri Kneler – Portret Džona Loka (Ermitaž)
(Glava XXV, Ogled o ljudskom razumu, 1. deo)
1. Šta je odnos. — Osim prostih ili složenih ideja duha o stvarima kakve su same po sebi, postoje i takve koje on stiče upoređivanjem jedne ideje sa drugom. Kad razum posmatra neku stvar, on se ne ograničava samo na taj predmet: on može, tako reći, poneti svaku ideju dalje od nje same, ili bar pogledati dalje od nje da vidi kako se ona slaže sa nekom drugom. Kad duh dakle posmatra neku stvar na taj način što je, tako reći, prenosi, postavlja kraj neke druge i onda gleda sad jednu sad drugu, to je onda, kako i sama reč kaže, „odnos“ i „relacija“; a nazivi koje dajemo pozitivnim stvarima da označe taj odnos, i koji kao putokazi vode misli od samog imenovanog predmeta ka nečemu različitom od njega, jesu ono što nazivamo „relacije“; a stvari koje su tako dovedene u vezu „odnose se“ jedna na drugu. Na primer, ako duh posmatra Gaja kao pozitivno biće, on uključuje u tu ideju samo ono što stvarno postoji u Gaju, tj. ako ga posmatram kao čoveka, imam u svom duhu samo kompleksnu ideju o čoveku kao vrsti. Isto tako, ako kažem: „Gaj je beli čovek“, time imam samo pojam o čoveku koji poseduje belu boju. Ali ako pridam Gaju naziv „muž“, time podrazumevam i neku drugu osobu; a ako mu pridam naziv „belji“, time podrazumevam još neku stvar: u oba slučaja moja misao je upućena na nešto različito od Gaja, u moje posmatranje uvedene su dve stvari. A pošto svaka ideja, bilo prosta bilo kompleksna, može dati duhu povod da tako približi dve stvari i da ih, tako reći, gleda zajedno, smatrajući ih ipak odvojenima, to znači da svaka naša ideja može poslužiti kao osnova odnosa. Na primer, u navedenom slučaju povod za relaciju nazvanu „muž“ jeste Gajev bračni ugovor i obred venčanja sa Sempronijom; a bela boja daje povod da se za njega kaže da je belji nego kamen tesanik.
2. Odnosi se teško zapažaju kad nema korelativnih termina. — Odnosi koji su izraženi relativnim terminima i praćeni odgovarajućim, recipročnim izrazima, kao što su „otac i sin“, „veće i manje“, „uzrok i posledica“ i njima slični, sasvim su očevidni za svakoga; svako će u njima na prvi pogled prepoznati odnos. Naime, „otac i sin“, „muž i žena“ i slični korelativni termini toliko su na izgled prisno vezani jedan sa drugim, toliko su se navikom urezali u ljudsko pamćenje kao međusobno usklađeni i odgovarajući, da naše misli, čim nam se imenuje jedno od to dvoje, odmah idu od imenovane stvari ka onoj drugoj; kad je odnos tako jasno označen, niko ne može da ga previdi ili da u njega posumnja. Ali ako u jeziku nema korelativnih imena, onda se odnos ne zapaža uvek tako lako. „Naložnica“ je nesumnjivo relativno ime kao i „žena“; ali ljudi koji govore jezicima u kojima ta reč i njoj slične nemaju korelativnih termina neće je lako shvatiti kao relativnu, jer po njihovom shvatanju njoj nedostaje taj očigledni znak odnosa — znak koji imaju ostale korelativne reči i po kome izgleda da one objašnjavaju jedna drugu i da ne mogu ni postojati odvojeno. Zato su mnoga od tih imena, koja, ako ćemo pravo, očevidno uključuju odnose, bila nazvana „spoljašnjim oznakama“. Međutim, sva imena, ako su nešto više od praznih zvukova, moraju označavati neku ideju koja se nalazi bilo u samoj imenovanoj stvari — i tada je pozitivna, smatra se sjedinjenom sa imenovanom stvari i postojećom u njoj — bilo u odnosu te stvari prema nečem drugom što duh posmatra zajedno sa njom, i tada uključuje odnos.
3. Postoji još jedna vrsta relativnih termina, koji se ne smatraju ni odnosima, pa čak ni spoljašnjim oznakama; po svom obliku i izgledu oni kao da označavaju nešto apsolutno u predmetu, a u stvari skrivaju prećutnu, manje opažljivu odnosnost. Takvi su, na primer, na izgled pozitivni izrazi „star“, „velik“, „nesavršen“ itd., o kojima ću imati prilike da govorim opširnije u daljim poglavljima.
4. Odnos se razlikuje od stvari koje se odnose. — Može se primetiti još i to da ljudi koji imaju različite ideje o stvarima koje se odnose ili upoređuju, mogu imati iste ideje o samom odnosu; na primer, oni koji imaju sasvim različite ideje o čoveku, mogu ipak imati jednak pojam o ocu; a „otac“ je pojam naknadno uveden u supstanciju (čoveka), i odnosi se samo na jedan akt stvari zvane „čovek“, akt kojim je on doprineo rađanju jedne jedinice svoje vrste, bez obzira kakav je taj čovek.
5. Odnos se može izmeniti a da se predmet ne izmeni. — Priroda odnosa je dakle u tome što se dve stvari odnose ili upoređuju jedna sa drugom; iz tog upoređenja proizlazi ime koje se daje jednoj od njih, ili obema. Ako jedna od te dve stvari bude uklonjena ili prestane da postoji, onda nestaje i odnos i ime koje mu je dato, mada se ona druga stvar sama nimalo ne menja. Na primer: Gaja danas smatram ocem, a sutra on već nije to, jer mu je umro sin — no on sam se time nije ništa izmenio. I ne samo to: ista stvar može da dobije istovremeno suprotne nazive, ako samo duh izmeni predmet sa kojim je upoređuje; na primer, ako upoređujemo Gaja sa više ličnosti, za njega se onda s pravom može reći da je i stariji i mlađi, i jači i slabiji itd.
6. Odnos postoji samo između dve stvari. — Sve što postoji ili može postojati, ili se smatra kao jedna stvar, jeste pozitivno; prema tome, pozitivna su bića ne samo proste ideje i supstancije, nego i modusi, mada su delovi od kojih se oni sastoje vrlo često međusobno relativni. Ali ako tu celinu gledamo kao jednu stvar, i ako ona izaziva u nama kompleksnu ideju o jednoj stvari, ideju koja u našem duhu stvara jednu sliku, mada je to skup raznih delova pod jednim imenom, onda je to ipak pozitivna ili apsolutna stvar ili ideja. Tako, iako su strane trougla u poređenju relativne, ipak je on kao celina pozitivna apsolutna ideja. Isto se može reći i za porodicu, melodiju itd., jer odnos može postojati samo između dve stvari posmatrane kao dve. U odnosu uvek moraju postojati dve stvari koje su stvarno odvojene ili se bar smatraju kao odvojene, a usto i osnova ili povod za upoređivanje među njima.
7. Sve stvari su sposobne za odnos. — O odnosu uopšte možemo reći sledeće: Prvo, svaka stvar, bila to prosta ideja, supstancija, modus, relacija ili ime bilo koje od njih, sposobna je za gotovo beskrajan broj upoređenja sa drugim stvarima; zato odnosi čine znatan deo ljudskih misli i reči. Na primer, jedan isti čovek može istovremeno biti obuhvaćen i označen sledećim odnosnim pojmovima: otac, brat, sin, deda, ujak, tast, zet, muž, prijatelj, neprijatelj, podanik, general, sudija, zaštitnik, štićenik, profesor, Evropljanin, Englez, ostrvljanin, sluga, gospodar, posednik, zapovednik, pretpostavljeni, potčinjeni, veći, manji, stariji, mlađi, savremenik, sličan, različit itd., gotovo u beskraj; jer on je sposoban za onoliko odnosa koliko ima povoda za njegovo upoređivanje sa drugim stvarima, po bilo kakvom slaganju, neslaganju ili odnosu uopšte; jer, kako sam rekao, odnos je način upoređivanja ili uporednog posmatranja dveju stvari, po kome jedna od njih, ili obe, dobivaju naziv — a katkad se naziv daje i samom odnosu.
8. Ideje odnosa često jasnije nego ideje o predmetima koji se odnose. — Drugo, o odnosu treba primetiti još i ovo: mada se on ne nalazi u istinskom postojanju stvari, već je nešto spoljašnje, naknadno uvedeno, ipak su ideje označene relativnim izrazima često jasnije i određenije nego ideje supstancija kojima pripadaju. Naš pojam o ocu ili bratu daleko je jasniji i određeniji nego onaj o čoveku — ili, ako hoćete, lakše je steći jasnu ideju o očinstvu nego o ljudskosti; isto tako meni je lakše shvatiti šta je to prijatelj nego šta je to bog. Jer, za sticanje pojma o odnosu često je dovoljno poznavanje samo jedne radnje ili jedne proste ideje, dok je za poznavanje bilo kojeg supstancijalnog bića potreban tačan zbir znatnog broja ideja. Kad čovek upoređuje dve stvari, on ne može da ne zna ono po čemu ih upoređuje, i prema tome mora imati sasvim jasnu ideju o tom odnosu. Ideje o odnosima, dakle, imaju u najmanju ruku mogućnost da budu savršenije i jasnije našem duhu nego ideje o supstancijama; jer obično je vrlo teško poznavati sve proste ideje koje se stvarno nalaze u nekoj supstanciji, dok je većinom dosta lako upoznati proste ideje koje čine neki odnos, bilo zamišljen ili imenovan. Na primer, sasvim je lako dobiti ideju o braći: treba samo uporediti dva čoveka u odnosu na jednog zajedničkog roditelja — ali time još nemamo savršenu ideju o čoveku.
Naime, pošto reči koje označavaju odnos, kao i sve druge, zamenjuju samo ideje, a kako su sve ideje ili proste ili načinjene od prostih, za tačno upoznavanje ideje koju zamenjuje određeni relativni izraz dovoljno je imati jasan pojam o onome što je osnova odnosa; a to možemo postići i ako nemamo savršenu i jasnu ideju o stvari kojoj se pridaje taj odnos. Na primer, ako imam pojam o stvorenju koje je izleglo jaje i drugom koje se izleglo iz tog jajeta, onda sam stekao jasnu ideju o odnosu kvočke i pileta između dvoje kazuara u Parku sv. Džemsa, mada o samim tim pticama imam verovatno vrlo mutnu i nesavršenu ideju.
9. Svi odnosi se svode na proste ideje. — Treće, iako postoji mnoštvo podloga po kojima se stvari mogu upoređivati međusobno, i prema tome mnoštvo odnosa, ipak se u svima njima radi o onim prostim idejama iz oseta ili refleksije koje ja smatram jedinim materijalom sveg našeg znanja, i svi se oni konačno svode na njih. Da bih to dokazao, uzeću za primer najvažnije odnose o kojima imamo pojam; tada će postati potpuno jasno da i oni među njima koji izgledaju najudaljeniji od oseta i refleksije sadrže samo ideje koje potiču iz tih izvora, i da su naši pojmovi o njima samo izvesne proste ideje, koje su prema tome prvobitno izvedene iz oseta ili refleksije.
10. Pojmovi koji upućuju duh na nešto van imenovanog predmeta jesu relativni pojmovi. — Četvrto, pošto odnos znači upoređivanje jedne stvari sa drugom koja je van nje, očevidno je da su sve reči koje nužno upućuju duh na neke ideje različite od onih za koje se smatra da realno postoje u imenovanoj stvari, relativne reči; na primer: čovek, crn, veseo, zamišljen, žedan, ljutit, rasprostrt — takve i slične reči jesu apsolutne, jer one označavaju samo ono što stvarno postoji, ili se pretpostavlja da postoji, u čoveku koji je tako nazvan; dok su otac, brat, kralj, suprug, crnji, veseliji itd. reči koje pored imenovane stvari uključuju i nešto drugo, odvojeno od te stvari.
11. Zaključak. — Pošto sam postavio te premise o odnosu uopšte, sada ću na primerima pokazati kako su sve naše ideje o odnosima načinjene, kao i ostale, isključivo od prostih ideja, i da se sve one, ma koliko izgledale prefinjene ili udaljene od čula, konačno svode na proste ideje. Počeću s najobuhvatnijim odnosom, onim koji se tiče svih stvari koje postoje ili mogu postojati — odnosom uzroka i posledice. U sledećoj glavi pokazaću kako ideja o tome proizlazi iz dvaju izvora svega našeg znanja — oseta i refleksije.
–
Izvor: Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, prev. Dušan Puhalo, Beograd: Kultura, 1962.