nesaglasnost


Ciklus književnih večeri “Nesaglasnost” pokrenut je u decembru 2015. godine od strane “Mračne komore”, platforme posvećene savremenoj književnosti, filozofiji i društvenoj teoriji. U prvom ciklusu održano je devet književnih večeri na kojima su se novosadskoj publici predstavili sledeći autori i autorke (iz NovogSada, Beograda, Pančeva, Kragujevca i Banjaluke): Jelena Anđelovska, Dragan Babić, Dragoslava Barzut, Stevan Bradić, Ana Marija Grbić, Duško Domanović, Branislav Živanović, Sonja Jankov, Željko Janković, Katarina Kovčin, Danilo Lučić, Miloš Markov, Petar Matović, Radomir D. Mitrić, Snežana Nikolić, Nikola Oravec, Dalibor Radovanac i Olivera Cikuša. Događaje su organizovali i moderirali Marko Bogunović, Nikola Oravec, Branislav Živanović i Stevan Bradić. Književne večeri su se održavale poslednje srede/četvrtka u mesecu, prvo u kafeu Culture Exchange, a potom u kafe-galeriji Izba, i na njima su u žanrovskom smislu uglavnom bili zastupljeni pesnici i pesnikinje novijegeneracije. Svega jedno veče bilo je posvećeno proznim autorima, ali organizatori su najavili da će u budućnosti nastojati da više uključe kako prozne tako i dramske pisce, ali i stvaraocedrugih umetnosti. Prva sezona „Nesaglasnosti“ završena je 29. jula, zajedničkim čitanjem svih dosadašnjih učesnika, a novi ciklus traje od septembra 2016. godine do juna 2017.

    „Mračna komora“, organizacija koja je odgovorna za pokretanje „Nesaglasnosti“ osnovana je pre nekoliko godina sa idejom da postane mesto na kome autori i autorke novije generacije mogu da razgovaraju o stvaralaštvu, društvenoj i u metničkoj teoriji i praksi bez intervencije bilo kakvih posrednika.U prvoj fazi postojanja ovo je ostvareno putem osnivanja istoimenog Youtube kanala, na kome su njeni predstavnici ponudili svoje viđenje određenih tekstova, problema i situacija. „Nesaglasnost“ je osmišljena kao logičan nastavak ovog tipa delatnosti, kao svojevrsno istupanje sa interneta u gradsku sredinu i direktan kontakt sa autorima i publikom. Njen format se zato u određenoj meri razlikuje od klasičnih književnih večeri – umesto da o jednom autoru/autorki govore dva književna kritičara, na „Nesaglasnosti“ uvek učestvuju po dva autora/autorke sa kojima razgovor vodi jedan moderator. Na ovaj način se razbija ustaljena monologičnost i pretpostavljeni aksiološki autizam, a publika i učesnici su primorani da svaku temu sagledaju iz barem dva različita ugla, dva stvaralačka iskustva i poetike. Ove književne večeri se, dakle, suprotstavljaju pentrifikovanoj viziji književnog teksta koji se publici interpretira sa nedostižnih visina književne kritike, tako što se dela i autori/autorke predstavljaju kroz razgovor, odnosno kroz inscenaciju stvaralaštva na način na koji se ono i javlja u zajednici, kao proces, polemika i problem, kao niz mogućih rešenja sa različitim ishodima. „Nesaglasnost“ je tu da pokaže kako događaj književnosti i leži u neizvesnosti odluke koju stvaraoci donose, prateći određene postupke i teme, a koji se potom prenose i na njihove čitaoce, čineći ih odgovornim subjektima, a ne pukim recipijentima informacija.

Ideja za ovaj tip događaja nastala je među organizatorima „Mračne komore“ nakon njihovog višegodišnjeg učešća u književnom životu, bilo u vidu prevodilaštva, književno-kritičke, teorijske ili umentičke prakse. „Nesaglasnost“ je njihov pokušaj prevazilaženja, sa jedne strane, implicitne povezanosti književnog života sa različitim dnevnopolitičkim interesima, a sa druge, potpune privatizacije stvaralaštva, koja tvrdi da je ono samo lični izraz bez posledica po stvarnost u kojoj se odigrava. Ovakva shvatanja su uostalom upisana u ustrojstvu naše stvarnosti: ekonomski monopol stvara politički monopol, koji stvara kulturni monopol. Političke elite imenuju kulturne menadžere koji rukovode institucijama kulture (kulturnim centrima, izdavačkim kućama, časopisima, muzejima, itd.) i na taj način stvaraju simulaciju kulturnih sadržaja i dešavanja.Oni su često uključeni u legitimaciju ovih elita, ili su potpuno izvan kruga njihovog interesovanja, pa im se zato dozvoljava postojanje.

„Nesaglasnost“ je pokrenuta kako bi se u ovoj podeli čulnosti stvorila pukotina, koja bi omogućila nove forme i sadržaje, koji nisu unapred zadati. Samo njeno ime podrazumeva, pre svega, nepristajanje na datu podelu, a potom, pratećimisao Žaka Ransijera, i dovođenjeu pitanje ideje konsenzusa kao osnova društvene zajednice – naspram njega, insistira se kako je zajednica jednakih jedino moguća ukoliko opstaje u disenzusu, odnosno neslaganju, nesaglasnosti.

Na dosadašnjim književnim večerima bilo je reči o velikom broju tema, pre svega o savremenoj književnoj sceni, o mestu i ulozi književnog stvaralaštva u našem društvu, načinu na koji se ono odvija u njegovim institucijama i uprkos njima, o individualnim književnim postupcima i temama. Može se reći kako noviju generaciju pisaca povezuje upravo istiistorijski kontekst u kome stvaraju i koji pred njihova dela ispostavlja iste zahteve.Od kada je emancipatorna politika doživela krah krajem osamdesetih godina, nove generacije pisaca oblikovane su pod pritiskom neprestanog procesa deregulacije književnosti i kulture uopšte. Oni su bili svedoci preobražaja protoka novca u datom polju i okretanja, odnosno, prisilnog prepuštenja institucija kulture, kao i njenih protagonista, silama tržišta. U poslednjih nekoliko decenija gledali su kako se privatizuju i gase brojne značajne izdavačke kuće i časopisi, kako se restrukturiraju, redukuju ili čak suspenduju kulturne rubrike iz dnevne štampe, a kulturni programi iz medija. Usled ovakvog napada na svim frontovima mogućnosti objavljivanja su dramatično smanjene, a publika je ostala uskraćena za nepoznat broj naslova, što istovremeno znači, za niz mogućih perspektiva na stvarnost u kojoj živimo. Država, koja inače nema problem da izvrši aproprijaciju kulturnog kapitala (koji pripada literarnoj prošlosti) kako bi zasnovala sopstvene mitove, savremenom stvaralaštvu retko je prilazila sa jednakim pijetetom.

      Sve ovo dovelo je noviju generaciju pisaca, koji ne žele da pristanu na opisano stanje stvari, u izuzetno težak položaj. Ali razgovori su pokazali da je upravo ovaj pritisak doveo do formiranja neke vrste zajedničkog okvira koji se odražava i u njihovim tekstovima, budući da su neki od njih upravo zato svoju pažnju usmerilina sile koje oblikuju stvarnost u kojoj živimo. Ova generacija ne pristaje da se zaustavi na pesničkom transponovanju neposrednog okruženja, na „spavaćim“ i „dnevnim“ sobama, „predsobljima“ i „terasama“ privatnih života, kao što je to slučaj sa generacijom koja im je prethodila, ali isto tako odbija da se nekritički pridruži različitim sumnjivim ideološkim projektima koji su označili poslednje decenije dvadesetog veka. Oni u velikoj meri vide stvaralaštvo kao praksu položenu u mrežu moći i nasilja, koju je istorija sa sobom donela, i zato se osećaju pozvanim da na nju odgovore. Njihovi odgovori se, kao što je to i očekivano, razlikuju, ali to ne poništava činjenicu da se oni sa ovom mrežom suočavaju. Nije tu samo reč o kritici društvene i istorijske stvarnosti, iako je ona nužni momenat negacije u kretanju njihovog stvaralaštva. Reč je i o afirmaciji koja prevazilazi forme koje su nam do sada ispostavljane kao jedine moguće, kao jedini svet u kome moramo da postojimo. Nova poezija stvara novi svet. A da li će on postati stvarnost, pitanje je koje prevazilazi strogo književna razmatranja.

Stevan Bradić