Manifest afirmacionizma – Alen Badju


Prvu i mnogo op┼íirniju verziju ovog teksta, sa drugim te┼żi┼ítem, izlo┼żio sam 2001. godine u Veneciji, na konferenciji ÔÇ×Pitanje umetnosti u tre─çem milenijumuÔÇť, organizovanu od strane GERMSa (Groupe d’Ăĺtude et de Recherche des M├ędias Symboliques), pod vo─Ĺstvom Kiro Brunija (Ciro Bruni).

Alen Badju

Jo┼í op┼íirnija verzija, pisana stilom koji je verovatno bio na granici sarkazma, objavljena je 2002. godine u zborniku povodom pomenute konferencije naslovljenom Utopija 3. Dana┼ínja verzija, izmenjena, o─Źi┼í─çena od retorike Imperije (pod preteranim uticajem Negrijevog bestselera), po─Źiva na izlaganju u Drouing centru u Njujorku, na koje me je pozvala njegova direktorka Ketrin Ziger, povodom izlaska 22. broja lacanian inka, koga ure─Ĺuje D┼żozefina Ajerza, u kome je objavljen prevod na engleski moje male knjige ÔÇ×O opskurnoj katastrofiÔÇť, objavljenoj u Francuskoj 1991. Verovatno ─çe biti jo┼í njegovih verzija. ÔÇ×Delo u nastajanjuÔÇť.
Na┼ía mo─ç otpora i invencije zahteva da se odreknemo u┼żitaka u margini, u izbegavnju, u beskona─Źnoj dekonstrukciji, u fragmentarnom, u drhtavom izlaganju smrtnosti, u kona─Źnosti i telu. U ime nesre─çnog stole─ça koje se pred nama otvara, mi moramo, a zato i ho─çemo, da objavimo postojanje onoga ─Źega u umetnosti vi┼íe nema: monumentalne konstrukcije, projekta, stvarala─Źke snage slabih, razaranja ustanovljenih mo─çi.
Trebali bi se suprotstaviti svima onima koji samo ┼żele svr┼íetak, kraj, onim kohortama sagorelih i parazitskih poslednjih ljudi. Kraj umetnosti, metafizike, predstavljanja, imitacije, transcendencije, dela, duha: dosta! Proglasimo ve─ç jednom Kraj svih krajeva i mogu─çnost otpo─Źinjanja svega ┼íto jeste, odnosno, svega ┼íto je bilo i ┼íto ─çe tek biti.
Nasuprot sada┼ínjem padu u nedosledno mno┼ítvo, u energiju koja je nemoralna, nekontrolisana i ÔÇô ukoliko bude uspe┼ína ÔÇô u osnovi ne-ljudska, zadatak umetnosti, u svim njenim oblicima je da ponovo potvrdi afirmaciju.
Proglasimo, dakle, iznova, u ime ─Źove─Źanstva, umetni─Źka prava istinski ne-ljudskog. Prihvatimo iznova na┼íu op─Źinjenost istinom (ili lepotom: one su isto), umesto da prora─Źunavamo, do najsitnije pare, fragmente na┼íeg izraza.
Stvar je u potvr─Ĺivnju, afirmisanju (to affirm ÔÇô potvrditi). I zato je ovaj nacrt manifest Afirmacionizma.

Dominacija romanti─Źkog formalizma

Nazovimo ÔÇ×post-modernomÔÇť ÔÇô za┼íto da ne? ÔÇô svaku predstavu umetni─Źkog stvaranja proizvedenu pod znakom┬á spektakularnog izlaganja ┼żelja, fantazmi i terora. Pod znakom ukidanja univerzalnog. Pod znakom potunog izlaganja partikularizama. Pod znakom istorijskog izjedna─Źavanja svih formalnih metoda.
Da, zaista je tako: mo┼żemo nazvati ÔÇ×post-modernimÔÇť sve ono ┼íto odaje samovoljni i neograni─Źeni uspon partikularnosti: komunitaristi─Źkih (communitarian ÔÇô koji po─Źivaju na partikularnoj zajednici), etni─Źkih, lingvisti─Źkih, religioznih, seksualnih ili bilo kojih drugih. I biografskih partikularnosti, onog ÔÇ×jaÔÇť, na na─Źin na koji se obi─Źno zami┼ílja da se ono mo┼że, i treba, ÔÇ×izrazitiÔÇť. Ja tvrdim da ovi post-moderni proizvodi predstavljaju poslednji oblik porobljavanja umetnosti od strane partikularnosti. Mo┼żemo razlikovati, prema tome, etni─Źke i komunitaristi─Źke proizvode prema njihovim seksualnim osnovama i ÔÇ×ego-isti─ŹkimÔÇť (me-ist) odlikama.
Gurmani prodaje najvi┼íe cene proizvode koji lako kombinuju ova dva niza:┬á sme┼íteni u prepoznatljive etni─Źke i seksualne kategorije, ovi proizvodi ipak pripadaju poptuno razigranom ÔÇ×ego-izmuÔÇť.
Ne─çemo denuncirati nikoga; svakom svoje.
Evo na┼íe dijagnoze: ponovo razmotreni na osnovu dugotrajne istorijske perspektive, post-moderni proizvodi, prikovani za izra┼żajnu vrednost tela, u─Źinjeni kozistentnim dr┼żanjem i gestovima, materijalni su oblik, mogli bismo re─çi, najobi─Źnijeg pada u romanti─Źko.
Ovo pitanje je od najve─çe va┼żnosti za nas. Iz ogromnog broja referenci, koje ─çe Afirmacionisti budu─çnosti sakupiti i objaviti, dozvolite mi da narcisti─Źki izdvojim jedan moj tekst. U prvom poglavlju Petit manuel dÔÇÖinesth├ętique, predla┼żem uspostavljanje razlike, zasnovane na odnosu izme─Ĺu umetnosti i filozofije, izme─Ĺu tri su┼ítinska sistema. Prvi, koji ─çu nazvati ÔÇ×didakti─ŹkimÔÇť, tvrdi, u platonisti─Źkom ili staljinisti─Źkom maniru, da umetni─Źku delatnost treba podrediti spolja┼ínjim imperativima Ideje. Drugi, ÔÇ×klasi─ŹniÔÇť, postavlja umetnost pod prirodnu vladavinu ugodnih formi i name─çe joj, na na─Źin Aristotela ili Luja XIV,┬á prakti─Źnu vrednost obuzdavanja strasti, pre nego misiju istine. Tre─çi, ÔÇ×romanti─ŹkiÔÇť, naprotiv, u umetnosti vidi samo slobodne forme pada beskona─Źne ideje u ─Źulnost i zato tra┼żi od filozofije da se pokloni pred umetno┼í─çu, na na─Źin koji je blizak Hajdegeru i odre─Ĺenim oblicima fa┼íizma.
Smatram da 20. vek nije bio istinski inovativan, kada je re─Ź o odlu─Źnoj vezi izme─Ĺu materijalnih gestova i idealiteta; da u osnovi nije predlo┼żio ni jednu novu figuru umetnosti, kao nezavisnu misao. Evo odlomka iz mog teksta:

Avangarde su bile samo o─Źajni─Źka i nestabilna potraga za posreduju─çom shemom, didakti─Źko-romanti─Źkog tipa. Bile su didakti─Źke, zbog ┼żelje da umetnost privedu kraju, tako ┼íto bi denuncirale njen neautenti─Źni i otu─Ĺeni karakter. Ali tako─Ĺe i Romanti─Źke, zbog njihovog ube─Ĺenja da umetnost treba da se odmah ponovo rodi kao apsolutisti─Źka, integralno svesna sopstvenih operacija, kao istina neposredno sposobna da ─Źita samu sebe. Posmatrane kao stavovi didakti─Źko-romanti─Źke sheme, avangarde su pre svega bile anti-klasi─Źne.

Kasnije zaklju─Źujem:

Globalna situacija je slede─ça: paraliza tri inherentne sheme (didakti─Źke, klasi─Źne i romanti─Źke), usled odsustva svih posledica jedine sheme poku┼íane u ovom stole─çu, koja je u osnovi bila sinteti─Źka, didakti─Źko-romanti─Źka.

Ube─Ĺen sam da ÔÇ×miÔÇť koji dolazimo, Afirmacionisti sa po─Źetka ovog stole─ça, ne─çemo biti u isku┼íenju da se vratimo na datu postavku. Polaze─çi od njenih pozicija, tek ─çe se proizvesti primereni i kona─Źni oblici potvr─Ĺivanja u umetnostima.
Afirmacionisti ─çe, naravno, braniti celinu savremene umetni─Źke proizvodnje protiv teku─çih reakcionarnih napada. Pokaza─çemo nepoverenje spram svih koji poku┼íavaju da se koriste provizionim teorijskim slabostima, kako bi nametnuli obnavljanje ovog pompeznog nasle─Ĺa, ili ne┼íto jo┼í gore. Ali ne bi trebali da budemo slepi za problem koji se ti─Źe svih nas: problem dominacije figura ÔÇ×ego-isti─ŹkeÔÇť i komunitaristi─Źke ekspresivnosti, koji nisu ni┼íta drugo do degradirani didakti─Źki-romantizam, neka vrsta avangardizma bez avangarde. Na izvestan na─Źin, on se kombinuje sa pompezno┼í─çu koja se iznova i iznova javlja. Pompezno┼í─çu koja predla┼że nasilnu tehnologizaciju i veli─Źanstvenu dekoraciju, kao efekat, a koja dominira holivudskom produkcijom pa ─Źak i odre─Ĺenim oblastima arhitekture ili multimedijalnog dizajna. Umetnici post-modernog kova suprotstavljaju joj se osiroma┼íenim anti-klasicizmom ─Źiji je jedini izvor Spinozina fraza: ÔÇ×Mi ne znamo ┼íta sve telo mo┼że da u─ŹiniÔÇť. Uz ovu bednu pri─Źest, neki od njih (ve─çina?) nastavljaju sa potragom za neo─Źekivanom partikularno┼í─çu, bilo etni─Źkom ili ÔÇ×ego-isti─ŹkomÔÇť, za ne─Źim ┼íto bi istovremeno potvrdilo propast klasi─Źne koncepcije umetnosti i apsolutisti─Źke afirmacije subjektivnog izraza, privatnog ili javnog. Ali kod njih motivi ekspresije, kakvi god da su im oblici, vr┼íe prezasi─çenje umetni─Źkih gestova romantizmom, upoznatih jedino sa varijantama pogrebnog ili ludi─Źkog romantizma, u zavisnosti da li smera na morbidno progla┼íenje kraja ljudske vrste ili na njeno proslavljanje.
Nikada ne─çemo razumeti ┼íta je to ┼íto nas pritiska i ┼íto nas nagoni na o─Źaj, ukoliko se iznova ne suo─Źavamo sa ─Źinjenicom da na┼í svet uop┼íte nije demokratija ve─ç imperijalni konzervativizam, pod maskom demokratske frazeologije.
┼áta mo┼żemo da ka┼żemo o dana┼ínjem svetu? Jedinstvena sila, ─Źije armije terori┼íu ─Źitavu planetu, diktira sopstvene zakone kru┼żenja kapitala i slika, i progla┼íava svuda, uz najekstremnije nasilje, Prava i Obaveze svih nas. Iza nje tr─Źe portiri i rivali, Evropljani, Rusi, Kinezi… Iako se ─Źesto ne sla┼żu oko sredstava, ne prestaju da svedo─Źe o sopstvenom su┼ítinskom slaganju. Zato ┼íto ni sami ne znaju kako da svetu dodele drugu vrednost.
Pod nametnutim imenom ÔÇ×terorizmaÔÇť, oni koji se najsilovitije opiru hegemoniji brutalnog Zapada, za koju je ÔÇ×demokratijaÔÇť samo duhovni ukras, u stvarnosti su njen deo. Neki nihilisti─Źki kriminalci ubili su nasumice hiljade stanovnika Njujorka. Ovaj masovni zlo─Źin o─Źigledno je otelotvorenje savremene patologije. To je hladni mise en sc├Ęne ukradenog motiva: bes nadahnutih varvara protiv sile o─Źiglednog imperijalizma. Ameri─Źka armija i ÔÇ×teroristiÔÇť obnavljaju staru i krvavu istorjisku pozornicu civilizacije okru┼żene grubijanima. Dovoljno je da se setimo Rima: usamljena sila, koja u sopstvenim o─Źima, dakako, predstavlja civilizaciju, konstitui┼íe dva tipa umetnosti. Sa jedne strane, tu je blistava proslava njegove mo─çi, morbidno i repetitivno pijanstvo, predlo┼żeno narodu kao opijat za njegovu pasivnost. To su cirkuske igre, za koje nam profesionalni sportovi i kulturna industrija, bilo muzi─Źka ili filmska, pru┼żaju┬á neposredni ekvivalent. Ovaj tip zabave funkcioni┼íe na velikim razmerama. Imenima ┼żrtava i gladijatora danas odgovaraju ogromni finansijki obrti bud┼żeta medijskih kompanija i doping u sportu. Ovo je umetnost pompeznog, koja od pogrebne mo─çi Imperije preuzima materijal za svoje igre i fikcije, koje su sve vi┼íe alegori─Źne i bombasti─Źne. Njen prirodni junak je Ubica, mu─Źitelj serijski Ubica. Ukratko, pervertirani gladijator.
U drugom pravcu, oskudna prefinjenost, koja je i sama oblikovana kroz neku vrstu formalisti─Źke suvi┼ínosti,┬á poku┼íava da suprotstavi pompeznoj masivnosti neiskrenu i suptilnu perverznost ljudi koji mogu, a da zbog toga previ┼íe ne stradaju, da se pretvaraju kako napu┼ítaju op┼ítu cirkulaciju. Ovakva umetnost je romanti─Źki morbidna: izra┼żava impotenciju i prikazuje je kao nihilisti─Źki u┼żitak. Slobodno pola┼że pravo na velike ┼íume, beskrajna sne┼żna prostranstva, umek┼íana tela, kroz uro─Ĺeni─Źku ili orijentalnu mudrost. Ali ova je umetnost sve vreme obuhva─çena sumrakom pompezne umetnosti, kao uparivanje cirkuskih rogova sa Marcijalovim dra┼żesno opscenim epigramima. Ili blje┼ítave retorike generala sa asketskim propovedima hri┼í─çana u katakombama.
Mnogoliko razaranje ─Źitavih oblasti savremene umetnosti, sasvim simetri─Źno sa pompeznom umetno┼í─çu trgovine prepune masivnih slika, dopire do nas iz pravca romanti─Źkog formalizma. Formalizam, u kome se pojedina─Źna formalna ideja, pojedina─Źni gest, pojedina─Źna skromna ve┼ítina smatraju dovoljnim da stvore bitnu razliku u odnosu na kategoriju komercijalnog. Romanti─Źki, u smislu da svaki put kada neko izvodi ovaj zanat, ─Źak i u sve ve─çoj anonimnosti, motiv neprevazi─Ĺene ekspresije, mise en sc├Ęne-a, navodno uzvi┼íeno singularnog, preuzima oblik etni─Źke ili ÔÇ×ego-isti─ŹkeÔÇť partikularnosti. Romanti─Źki u smislu da je energija tela, navodno, milost koja ─çe nas iskupiti od pojmovnog li┼íavanja telesnosti. Na ovaj na─Źin, kroz ennui preciznih gestova ÔÇô ali ovaj put bez ─Źudesnog, u vidu gesta povezivanja umetnosti sa iskupljuju─çom svrhom ili umetnosti kao patnje i isijavaju─çeg izlaganja Mesa ÔÇô umetnost postaje telesno konstruisanje kona─Źnosti.
Da budem precizan, romanti─Źki formalizam je uvek bio umetni─Źko opredeljenje u┼íu┼íkane i krajnje dominacije. A tako je i danas: on je jedinstvena i mnogolika doktrina (ekonomskog liberalizma i politi─Źkog elektorijalizma), koja po prvi put integri┼íe kvazi-totalitet ljudske vrste u preraspodelu i ograni─Źenja njegove sudbine. Da, na┼íe vreme je vreme jedinstvene doktrine i konsenzusa koji je stvoren povodom nje, pod neobi─Źnim imenom ÔÇ×demokratijeÔÇť. Svaka jedinstvena doktrina ovog tipa je o─Źajni─Źka, nihilisti─Źka, zato ┼íto ljudskom mno┼ítvu jedino predla┼że apsurdno obnavljanje opscenog poretka. A umetni─Źka subjektivnost ka kojoj vodi sa─Źinjena je od istog nihilizma i opscenosti. U njoj se radi o formalizovanju uzvi┼íenog o─Źajanja tela isporu─Źenog u┼żitku (jouissance) Jedinstvenog. ─îak je i Lenjin uo─Źio da, u periodima kada su kriti─Źka i revolucionarna aktivnost veoma slabe, ┼żalosna arogancija imperijalizma proizvodi me┼íavinu misticizma i pornografije. Upravo nam se ovo, u obliku romanti─Źkog formalnog vitalizma, danas de┼íava. Imamo univerzalni seks i orijentalnu mudrost. Tibetanska pornografija ÔÇô to je stvorila nada na┼íeg vremena, koje tek treba da prona─Ĺe svoju zoru.

Afirmisanje velikog 20. veka

Neki su umetnici odavno smatrali da je uporno razaranje romanti─Źke sheme i svih njenih naturalisti─Źkih i vitalisti─Źkih periferalija imperativ na┼íe epohe. Afirmaconizam zahteva singularnost kriti─Źke genealogije. U svim umetnostima 20. veka, veliki umentnici te┼żili su da ra┼í─Źine projekat romanti─Źke ekspresivnosti i da umetnosti podare njenu nu┼żnu ravnodu┼ínost (froideur), na isti na─Źin na koji je Malarme ponovo osvojio, u ime poetske Ideje, stav da poezija treba da se javi, ravnodu┼ína prema zapostavljanju i prevazi─Ĺenosti, kao Sazve┼ż─Ĺe. Ovi umetnici, ─Źesto izolovani, polako su stvorili konfiguracije, razumljive tek danas. Oni su odr┼żali volju za anti-pojmom koji ne toleri┼íe ni kona─Źnost, ni meso, ni iskupljenje. Za umetnost potpuno alergi─Źnu na opskurantisti─Źke hipoteze, kao i na pornografska zaglupljivanja sve─Źanih performansa. Umetnost koja ne pripada ni Budi, ni ┼żelji razapetoj izme─Ĺu festivala i mrtva─Źnice. Umetnost su┼ítinski razvedenu od romanti─Źkog. Umetnost koja bi mogla biti jednaka onome ┼íto je pesnik Alvaro de Kampos, heteronima Fernanda Pesoe, zvao ÔÇ×matematikom bi─çaÔÇť.
Najvitalnija i najistinitja umetnost 20. veka poku┼íala je da poka┼że, kako to Alvaro de Kampos ka┼że, da je ÔÇ×Njutnov binom, jednako lep kao i Miloska VeneraÔÇť. ┼áto zna─Źi: da je poku┼íala da obuhvati stvarnost bezli─Źnom strogo┼í─çu, kao i matematika. Mo┼żemo imenovati neke od junaka ovog poku┼íaja, neprestano suprotstavljene sledu neo-romanti─Źkog, kakav imamo kod nadrealista, ili jo┼í gore, kod situacionista, a da i ne spominjemo savremene korporealiste i vitaliste. Spisak ÔÇô ograni─Źi─çemo ga na nestale ÔÇô je arbitraran; on samo upu─çuje na o─Źigledno odsustvo oblika na┼íeg sazve┼ż─Ĺa, iscrtavaju─çi sopstveni oblik po i┼í─Źezlom nebu proteklog veka. Afirmativnog sazve┼ż─Ĺa. To su veliki afirmacionisti, najbolji, nesvesni da su to bili: oni koji su sami razvili, kroz sopstvnu umetnost, ─Źitave konfiguracije, u na─Źelu i u izvedbi. Fernando Pesoa u pesni┼ítvu, Pikaso u slikarstvu, Bertold Breht u pozori┼íu, Osip Zadkin u vajarstvu, ─îarls ─îaplin u filmu, Vilijem Fokner u romanu, Mers Kaninghem u plesu…
Ali ne smemo zaboraviti ni Volasa Stivensa, koji afirmi┼íe mogu─çnost pesme da zahvati bi─çe iz pojavnosti; Osipa Mandelj┼ítama, koji je obuhvatio sve svete znake veli─Źanstvenog le┼ía Vremena; Pola Celana, koji afirmi┼íe transpoeti─Źku mogu─çnost pesme ÔÇ×Nakon Au┼ívicaÔÇť. Slavimo Albana Berga, koji afirmi┼íe integralnu mogu─çnost opere nakon njene o─Źigledne smrti; i Belu Bartoka, koji obnavlja eksperimentalnu silu, kontrapunktalnu i ritmi─Źku, guda─Źkog kvarteta. Ili Olivjea Mesijana koji afirmi┼íe uklju─Źivanje zvu─Źne sporosti kroz suptilne mase i temporalne trouglove nevinog i kontemplativnog ┼żivota, dok Anton Vebern konstrui┼íe misti─Źke vrednosti prefinjenih ti┼ína.
Slavi─çemo Afirmaciju: Maljevi─Źa i Mondrijana, za ontolo┼íku izvesnost geometrije; Franti┼íeka Kupke i Marka Rotkoa, njihovu snagu┬á ÔÇô o draperije du┼íe! ÔÇô velikih i ─Źistih kontrasta dovoljnog intenziteta boje. Re─çi ─çemo: Kandinski, legitimator veze me─Ĺu znacima! D┼żekson Polok, zatvoreno klju─Źanje beskona─Źnog gesta! Pozdravljamo te, Pirandelo, plodna odluko udvojenosti, sklonosti ka istini iluzije! I Klodela podjednako, udarni jezik konzervativnog nezadovoljstva usmerenog ka vrhovima neba.
Idolatrijski insekti ┼Żeremen Rihter, kolosalna materinstva Henrija Mura, ─Źisti znaci Branku┼íija!
I jo┼í Afirmacionista: sveobuhvatne vizije kratkotrajnih totalizacija Vird┼żinije Vulf, jutarnji blagoslovi Ketrin Mejnsfild, Beketovo asketsko istrajavanje u volji za postojanjem. I ti brate Marlo, koji si doveo Istoriju do granica retori─Źkog slavlja.
Fridrih Vilhelm Murnau, otkrovenje sile sna, zadr┼żanog pridru┼żivanjem zalaska i┬á svetlosti. Orson Vels, tvorac krivudave poetike vidljivosti… Privedimo kraju ovu, naizgled apsurdnu, ve┼żbu koja pokazuje i da ni┼íta na njoj nije svrstano pod poznate odlike ┼íkola. Jedino singularnost dela pokazuje vi┼íesmernu ┼żelju, upu─çenu protiv svakog romantizma, i, u o─Źima na┼íeg mra─Źnog stole─ça, ka ne─Źemu ┼íto bi napokon moglo da se uobli─Źi kao zemaljska Afirmacija.

Proglašavanje maksima Afirmacionizma

Imenuju─çi ono ┼íto ispitujemo i ┼íto nam mo┼że biti od koristi, ne nameravamo da iznosimo vrednosni sud. Nameravamo da u─Źinimo vidljivim genealogiju aksiomatike. Aksiomatike koja postavlja slede─çe: na po─Źetku stole─ça moramo da umetni─Źku vrednost vratimo njenoj bestelesnoj strogosti, anti-romanti─Źkoj obestra┼í─çenosti, operaciji oduzimanja, kroz koju se pribli┼żava, u najve─çoj mogu─çoj meri, stvarnom bez slike, koje je jedini uzrok umetnosti. Oduzimanja koje bri┼íe svaki projekat partikularnosti, budu─çi da je stvarno na koje nailazi namenjeno svima. Oduzimanja koje je moderni metod integralne afirmacije univerzalnog.
Aksiomatike umetnosti koja nije ni etni─Źka ni ÔÇ×ego-isti─ŹkaÔÇť. Nelokalizovana umetnost , u jednakoj meri ambiciozna i bezli─Źna, jednako naga pred univerzalnom mi┼ílju kao ┼íto je to linija koja prikazuje bezvremenu sliku bizona i tigra, naslikanu pre trideset hiljada godina u senkama pe─çine. Koja, u svojoj nagosti, zauvek potvr─Ĺuje neljudskost Lepog. Afirmacionisti─Źka aksiomatika objavljuje minimalne uslove, jo┼í uvek potpuno apstraknte, ali uveliko i aktivno podeljene sazve┼ż─Ĺem, koje jo┼í nisu oblikovali umetnici ovog stole─ça; uslove kao ┼íto su: da umetnost mo┼że da se pobuni protiv imerijalisti─Źke sile prevazilaze─çi istovremeno romanti─Źku udvojenost pogrebnog i ludi─Źkog. Udvojenost koju je Viktor Igo koristio kako bi iznova osvojio uzvi┼íeno i groteskno. Jer ako on nije bio pompezan, umetnost dana┼ínjice je to u potpunosti: uzvi┼íenost dosegnuta na silu putem groteske. Sterilna grimasa odsutnog posve─çivanja. Bezukusna gestikulacja Ega.
Naspram ovih u┼żurbanih ilustracija nedovoljne posve─çenosti neljudskom istine, mi poku┼íavamo da obnovimo prava nezavisne Afirmacije.
1.┬á┬á┬á┬á┬á Umetnost nije uzv┼íeni silazak iz beskona─Źnsti, u bedu kona─Źnog tela i seksualnosti. Naprotiv, ona je proizvo─Ĺenje beskona─Źnih subjektivnih nizova kroz kona─Źna sredstva materijalnog oduzimanja.
Mi potvr─Ĺujemo da u umetnosti postoje samo dela. I da je delo uvek kona─Źno, dovr┼íeno, u onoj meri u kojoj je to uop┼íte mogu─çe. Mit poni┼ítavanja dela (unworking) je post-romanti─Źki, on je ennui kona─Źnog u ime maglovite beskona─Źnosti. Klju─Źna odlika umetnosti je da vodi ka beskona─Źnoj subjektivnoj mogu─çnosti zasnovanoj na kona─Źnosti dela. Dobro je sve ┼íto nas jo┼í uvek navodi da, koriste─çi se rekonstruisanom subjektivno┼í─çu, razmi┼íljamo o Eshilu ili Lukreciji. Smatra se da je ideja kratkotrajnog, efemernog, nova, ali ona je samo uskla─Ĺivanje umetnosti sa kru┼żenjem konzumeristi─Źkih dobara i zelena┼ítvom proizvoda, koji su materijalna osnova Imperije. Otpor Imperiji podrazumeva afirmaciju dela i istovremeno izbegavanje pompezne pohvale njenih mo─çi. Afirmisati mo─çnu nemo─ç dela, krhka je ali nepomirljiva pojedina─Źnost.

2.┬á┬á┬á┬á┬á Umetnost ne mo┼że biti izraz puke partikularnosti, bilo etni─Źke ili ÔÇ×ego-isti─ŹkeÔÇť. Ona je bezli─Źno proizvo─Ĺenje istine upu─çeno svima.
Struktutra izra┼żavanja pretpostavlja da je svako, kao umetnik, jedna vrsta nedoku─Źive pojedina─Źnosti. Kako se to danas ka┼że: ÔÇ×Ja ┼żelim da budem ono ┼íto jesamÔÇť ÔÇô ili u plemenskom obliku: ÔÇ×Mi ┼żelimo da stvaramo, da obnavljamo, na┼íu kulturuÔÇť.┬á┬á Na ┼żalost, ova je ┼żelja uvek ve─ç predodre─Ĺena, a ÔÇ×jaÔÇť koje progovara se ne mo┼że razlikovati od ÔÇ×svakogaÔÇť. Sa druge strane, ÔÇ×kultureÔÇť o kojima je re─Ź nisu ni┼íta drugo do obnovljeni proizvodi, reciklirane starudije. Sve je to o─Źajni─Źki prose─Źno. Ustanovljene mo─çi naklonjene su isklju─Źivo statisti─Źkim istra┼żivanjima i rezultatima glasanja zato ┼íto dobro znaju da ni┼íta nije nevinije i nesposobnije od proseka. One tako─Ĺe znaju da je svaki pojedinac, ma ko on bio, samo ┼żivotinja kojoj se uvek mo┼że prona─çi zamena. Mi, me─Ĺutim, potvr─Ĺujemo da ova ┼żivotinja, kroz umetni─Źku delatnost, proizvodi ─Źvrste osnove univerzalnog obra─çanja. Ljudska ┼żivotinja uop┼íte nije izvor ve─ç, pre svega, mesto, ili jedno od mesta. Umetnik je, kao pojedinac, ┼żiva materija pozajmljena subjektu, kome, zato ┼íto je ─Źulni subjekat u obliku umetni─Źkog dela, treba takva materija. Ali nakon ┼íto je subjekt-delo dovr┼íeno, njegova se individualna privremena podr┼íka mo┼że u potpunosti ostaviti po strani. Jedino je delo afirmativno. Umetnik je neutralni element ove afirmacije.

3.┬á┬á┬á┬á┬á Istina, ─Źija procedura je umetnost, uvek je istina ─Źulnog kao ─Źulnog. ┼áto zna─Źi: preobra┼żaj ─Źulnog u doga─Ĺanje Ideje.
Me─Ĺu procedurama istine, za umetnost je specifi─Źno da istinu dovodi kroz ─Źulnost. Naspram toga, subjekt istine je u nauci deduciran kroz snagu slova, u politici kroz beskrajne resurse kolektiva, a u ljubavi kroz polnost kao razliku. Umetnost stvara doga─Ĺaj od paradigmatskog primera datosti, od ─Źulnog nerazlikovanja, ona je Ideja na slede─çi na─Źin: kroz preobra┼żaj prisutnog u ono ┼íto bi trebalo da mu se dogodi prema njegovoj kona─Źnosti (finiteness). Ideja se u umetnosti name─çe kroz preoba┼żavanje manifestnog u neverovatni imperativ. Primorani smo da vidimo, kao da je to skoro nemogu─çe, ono ┼íto je ina─Źe sasvim vidljivo ÔÇô takav je, na primer, slu─Źaj sa slikarstvom. Umetnost potvr─Ĺuje da se na samoj ta─Źki nemogu─çnosti-nadra┼żaja odigrava Ideja, da se ponovo isku┼íava, u ─Źulnim posledicama dela.

4.┬á┬á┬á┬á┬á Postoji nu┼żno mno┼ítvo umetnosti i bez obzira kakvi se svi preseci mogu zamisliti, totalizacija njihovog mno┼ítva nije mogu─ça.
Ovo se odnosi samo na na─Źin na koji je manifestaciju potrebno rasporediti u oblasti ─Źulnog. Ni┼íta ne ujedinjuje ─Źulnost sem individualnog ┼żivotinjskog subjekta i njegovih organa. Ali ovo empirijsko ujedinjavanje se ne ti─Źe same umetnosti, koja se bavi ─Źulno┼í─çu, oblast po oblast, i koja proizvodi sopstvene univerzalne ne-empirijske i ne-organske subjekte. Stoga ona ne mo┼że biti ─Źulno neizdiferencirana. Mi zato potvr─Ĺujemo da je multimedijalni motiv multisenzorne umetnosti motiv bez istinske sudbine. On samo projektuje na umetnost opscenu jedinstvenost trgovine, monetarnu jednakost proizvoda.

5.┬á┬á┬á┬á┬á Sva umetnost nastaje iz ne─Źistih, me┼íovitih formi, a pro─Źi┼í─çavanje ovih ne─Źisto─ça odre─Ĺuje istoriju i domet njene umetni─Źke istine.
Forma daje ─Źulnoj manifestaciji novo podrhtavanje, koje razgra─Ĺuje manifestnost i preobra┼żava je u krhko trebalo-bi-da-bude. Ona je uvek u po─Źetku ne─Źista, zato ┼íto je fiksirana izme─Ĺu po─Źetne manifestnosti i njenog podrhtavanja, izme─Ĺu raspoznavanja i neraspoznavanja. Dugo je vremena figuracija bila ovakva: ovo je glupost (bullock), ali ne u potpunosti, osim toga, neophodno je da se vidi kako bi se verovalo. Nakon toga umetnost je te┼żila da pro─Źisti ne─Źisto─çe, posve─çuju─çi se u sve ve─çoj meri svojoj du┼żnosti da proizvodi vidljivost, svim vidljivim dokazima uprkos.

6.┬á┬á┬á┬á┬á Subjekti umetni─Źke istine su dela koja je sa─Źinjavaju.
Ina─Źe bi postojali samo autori i njihove manifestacije ili izrazi. I tako ne bi bilo nikakve du┼żnosti, nikakve univerzalnosti. Postojali bi samo odrazi ÔÇ×ego-isti─ŹkihÔÇť ili etni─Źkih partikularnosti. Jedini istiniti subjekt je onaj koji se pojavljuje: delo, nakon koga je pojavnost suspendovana. Afirmativni subjekt ne-manifestnog je delo i samo delo.

7.┬á┬á┬á┬á┬á Ova kompozicija je beskona─Źna konfiguracija koja je, u umetni─Źkom kontekstu trenutka, generi─Źka celovitost, totalitet.
Govorimo ovde o subjektima pokrenutim istorijskim doga─Ĺajem umetnosti, ili o kompleksu koji se sastoji iz dela inovativnih nizova. Kao serijska dela u muzici, ili klasi─Źni stil od Hajdna do Betovena, ili godine u kojima je kubizam bio delatan, ili post-romanti─Źka poezija, i bezbroj drugoj stvari. Postoje subjektivne zbirke, ili sazve┼ż─Ĺa dela koja zovemo konfiguracijama, a koja su stvarne figure umetni─Źkih istina. Konfiguracija je doga─Ĺaj koji nije mogao biti imenovan ili prora─Źunat iz stanja koje mu je prethodilo, u datoj umetnosti. Ona se odigrava neo─Źekivano, nepredvidivo. Zato je totalitet, proizveden na ovaj na─Źin, generi─Źki: on potvr─Ĺuje, u datom trenutku, umetnost kao ─Źisto univerzalni rod, izuzet od bilo kakvih preliminarnih klasifikacija.

8.┬á┬á┬á┬á┬á Realnost umetnosti je idealna ne─Źisto─ça, kao imanentni proces njenog pro─Źi┼í─çavanja. Drugim re─Źima: umetnost ima, za svoj prvobitni materijal, ─Źisto opisnu kontigentnost forme. Umetnost je druga formalizacija pojave neformirane forme.
Ovaj iskaz samo ponavlja ve─ç re─Źeno, iz drugog ugla. U po─Źetku postoji formalno ne─Źista ideja koja menja manifestaciju percepcije ili unutra┼ínje intuicije problema, kao imperativ. Potom, postoji rafiniranje ne─Źisto─çe, odvajanje, sve ve─çe i ve─çe, same forme. Zato se mo┼że re─çi da je budu─çnost umetni─Źke konfiguracije, ili istine, sa─Źinjena drugom formalizacijom, eliminisanjem ne─Źisto─ça iz ne─Źiste forme, eliminisanjem neoblikovanog, ili proizvo─Ĺenjem oblika same bezobli─Źnosti. Sve do trenutka u kome ni┼íta vi┼íe od realnog nije zadr┼żano, nedostatak manifestnog, nedostatak ne─Źisto─çe. Kada konfiguracija izgubi svoju afirmativnu mo─ç, ona je uspe┼ína.

9.┬á┬á┬á┬á┬á Jedina maksima savremene umetnosti je da ne bude ÔÇ×ZapadnaÔÇť. ┼áto tako─Ĺe zna─Źi da ne treba da bude demokratska, ako biti demokratski zna─Źi: saobra┼żavati se Zapadnoj ideji politi─Źke slobode.
Na ovoj ta─Źki ulazimo u savremenu situaciju. Da, jedini problem je znati da li umetni─Źki imerativ mo┼że da se odvoji od imeprativa Zapada, koji podrazumeva marketing i komunikaciju. Zapadna demokratija, u osnovi, jeste marketing i komunikacija. U skladu sa time, istinska umetnost naru┼íava marketing i ne komunicira, ne prenosi ni┼íta. Nepokretna i nekomunikativna, takva nam je umetnost potrebna, jedina koja se obra─ça svima, umesto da cirkuli┼íe prema unapred ustanovljenim mre┼żama, ili da se obra─ça nekim partikularnim gupama. Umetnost treba da se zala┼że pred svakim, za ne-demokratsku snagu na┼íe slobode.

10.┬á Ne-Zapadna umetnost je nu┼żno apstraktna, ali u slede─çem smislu: ona apstrahuje od svih partikularnosti i formalizuje gestove apstrakcije.
Kako bi se borila protiv ekspresivnosti, romanti─Źkog formalizma, mo┼że se osloniti samo na dinamiku apstrakcije. To je staro pravilo, ali je izuzetno zna─Źajno u na┼íoj situaciji. Sve se svodi na slede─çe: izmisliti novu ─Źulnu apstrakciju. To je istina koju jedva da prepoznajemo danas. Dela nauke, a posebno matematika, mogu nas u tome podu─Źiti. Ovim su putem kora─Źali umetnici Renesanse, ali i slikari sa po─Źetka 20. veka: okrenuli su se geometriji. I mi treba da se okrenemo geometriji, koja se zna─Źajno izmenila. Jer┬á nije stvar toliko u ugledanju na forme njenih strura, korliko u logici invarijanog, skrivenoj u njihovim poptunim izobli─Źenjima. Trebali bismo da potvrdimo, u umetnosti, ideju indeligibilnih izobli─Źenja.

11.┬á Apstrakcija u umetnosti, koja postoji i koja tek treba da nastane, ne ti─Źe se ni jedne partikularne javnosti. Ova je umetnost namenjena proleterskoj aristokratiji: ─Źini ono ┼íto ka┼że, bez potrebe da bude prihva─çena od bilo koga.
Potvr─Ĺujemo da sva sociolo┼íka i institucionalna razmatranja o umetni─Źkoj publici moraju biti napu┼ítena. Sociologija i kritika jedini su stalni pomo─çni mehanizam Zapadne demokratije. Umetnost ne treba da brine o klijenteli. Ona je nedvosmisleno upu─çena svima i ovo obra─çanje nema empirijsko zna─Źenje. Umetnost se stvara, ona govori ono ┼íto stvara, stvara ono ┼íto govori, prema sopstvenoj disciplini i bez uzimanja u obzir bilo ─Źijih interesa. Proleterskom aristokratijom nazivam: aristokratiju koja je izlo┼żena sva─Źijem sudu. Veliki francuski reditelj Antoan Vitez koristio je divan izraz kako bi opisao umetnost pozori┼íta. Govorio je: ÔÇ×elitizam za svakogaÔÇť. ÔÇ×ProleterskaÔÇť ozna─Źava ono ┼íto u svakom od nas, kroz disciplinu rada, pripada generi─Źkoj ljudskosti. ÔÇ×AristokratijaÔÇť ozna─Źava ono ┼íto je za┼íti─çeno, u svakom od nas, od procenjivanja proseka, ve─çine, sli─Źnosti, ili imitacije.

12.┬á Umetnost koja jeste i koja dolazi treba da bude ─Źvrsto sabijeno kao demnostranti, iznenadna kao pono─çni prepad i uzdignuta kao zvezda. Evo ┼íta ove tri slike kao apstrakcije afirmi┼íu.
Delo koje treba da nastane treba da bude ─Źvrsto sabijeno kao demonstranti, zato ┼íto ve─Źnoj pokretljivosti tr┼żi┼íta imperijalnog sveta treba da suprotstavi neporecivi princip posledice. Ono prezire relativizam i sumnja u sumnju. Ono istra┼żuje afirmaciju do samog kraja.
Delo koje treba da nastane treba da bude iznenadno kao pono─çni prepad zato ┼íto ostvaruje doga─Ĺaj potisnutog realnog. Ono nasilno name─çe realno, komad relanog, svemu ─Źega se dohvati. Ne stavlja ga u kru┼żenje, ne komunicira ga. Name─çe ga sa nu┼żnim i blagim dodirom terora.
Delo koje treba da nastane treba bude uzdignuto kao zvezda, zato ┼íto pri┼żeljkuje bezvremenu indiferentnost prema svojoj novostvorenoj formi. Ne pripada ni jednom bratstvu ili telu, ne postavlja se u mlakost deljenja. Delo koje treba da nastane izdvojeno je od imperijalne trgovine.
Pote┼íko─ça umetnosti danas le┼żi u tome ┼íto postoje tri imeprativa a ne samo jedan. Postoji imerativ posledice, logi─Źki imerativ, onaj koji prpada matematici bi─ça. Postoji imperativ iznenadnosti, realnog, imperativ izuzetka. I postoji imperativ uzdizanja, imperativ simbola, razdaljine. Dela su ─Źesto prihva─çena na osnovu jednog ili dva imperativa. Ali veliki problem forme je u tome ┼íto treba spojiti sva tri. To ─çe biti odlu─Źuju─çe u delima koja treba da nastanu. Ostavljamo tri poslednje re─Źenice u njihovoj zaklju─Źnoj nagosti.

13.┬á Umetnost se danas mo┼że stvarati samo o onome ┼íto za Komunikaciju (medije i trgovinu) ne postoji, ili jedva da postoji. Umetnost apstraktno proizvodi vidljivost ovog nepostojanja. Na osnovu toga se u svim umetnostima ure─Ĺuje formalni princip: sposobnost da se u─Źini vidljivim, za sve, ono ┼íto za medije i trgovinu, a time i za svakoga, iako sa druge ta─Źke gledi┼íta, ne postoji.

14.┬á Uverena u kontrolu ─Źitavog prostranstva vida i sluha kroz komercijalne zakone marketinga i demokratske zakone komunikacije, savremenoj mo─çi vi┼íe nije potrebna cenzura. Ona ka┼że: ÔÇ×Sve je mogu─çeÔÇť. ┼áto tako─Ĺe mo┼że zna─Źiti da ni┼íta nije mogu─çe. Prepu┼ítati se ovoj dozvoli u┼żivanja mogu─çe je samo na ┼ítetu svih umetnosti i sveg mi┼íljenja. Moramo biti sopstveni nemilosrdni cenzori.

15.┬á Bolje je ne ─Źiniti ni┼íta nego raditi zvani─Źno u prostoru vidljivosti onoga ┼íto Zapad progla┼íava da postoji.

Preveo sa engleskog Stevan Bradi─ç

(prevod je prvi put objavljen u ─Źasopisu Zlatna greda, god. 12, br. 127/128 (maj-jun 2012), str. 17-21)

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *