Za francuskog filozofa Žaka Ransijera, francuski predsednički izbori nisu iznenađenje. On smatra da francuski sistem koji svu moć predaje profesionalnim političarima sam prizvodi kandidate koji neprestano tvrde da sa njima „sve počinje ispočetka“. Erik Ešiman je razgovarao sa njim 15. marta 2017. za časopis L’Obs.
Od odluke Fransoa Olanda da se ne kandiduje, do pravnih nevolja Fransoa Fiona, ovi predsednički izbori označeni su nizom dramatičnih preokreta. Vi ste jedinstveni posmatrač ovog spektakla. Godinama ste kritikovali kontradikcije predstavničke demokratije, koju vidite kao nesposobnu da proizvede istinsku demokratiju. Kako biste opisali ono što se događa?
„Predstavnička demokratija“ je više nego dvosmislen pojam. Prenosi nam lažnu ideju o unapred konstituisanom narodu koji se izražava tako što bira svoje predstavnike. Ali narod nije unapred dat, on ne prethodi političkom procesu: umesto toga, on je posledica ovog procesa. Različiti politički sistemi stvaraju različite narode, a ne obrnuto. Osim toga, predstavnički sistem je zasnovan na ideji da u društvu postoji klasa koja predstavlja autentične interese čitavog društva. U svesti američkih osnivača to je bila klasa prosvećenih zemljoposednika. Sistem stvara ljude koji identifikuju svoje legitimne predstavnike samo iz ove klase, potvrđujući taj izbor na biralištima svakih nekoliko godina. Predstavnički sistem je vremenom postao posao stručnjaka, koji se onda samoreprodukuju. Ali postupajući na ovaj način sistem je proizveo sopstvenu suprotnost, mitsku ideju naroda koji nije predstavljen od strane ovih stručnjaka, a koji teži da pronađe stručnjake koji će ga zaista predstaviti. Ovo je pozorišni komad – sve lošijeg kvaliteta – koji se ponavlja sa svakim izborima.
Vaš pogled je veoma mračan. Da li je sistem suštinski pristrasan?
U samom svom počelu on je origarhijski, a ne demokratski. U Francuskoj oligarhija je izgubila legitimnost kada je postalo jasno da prosvećeni zemljoposednici zastupaju samo interese vlasništva. Ovo se razotkrilo u „republikanskim“ skupštinama 1848. i 1871. godine, koje su bile pune rojalista koji su besneli protiv radnika i revolucionara. Oligarhija je malo po malo postala klasa političara koji ne predstavljaju ništa drugo do sam sistem. Većinski predsednički sistem Pete republike samo je ubrzao ovaj proces. Sada imamo dve alternativne grupe, koje naizmenično dobijaju svu moć. Ovo samo pojačava profesionalizaciju. Naspram toga, figura predsednika treba da predstavi narod koji ova profesionalizacija izdaje.
Zašto onda svi tvrde da su protiv sistema?
Kada se sistem samoreprodukuje on mhanički stvara unutrašnji rascep, dijaboličkog dvojnika. Većinska stranka u stvarnosti predstavlja samo jednu petinu biračkog tela, ukazujući na očiglednu činjenicu da većina naroda nije predstavljena. Ali i kada druge partije dođu na vlast one sve više podsećaju na one koje su smenili. Zato se neprestano ponavlja tema zaboravljenog i izdanog naroda. Institucija koja tvrdi da direktno predstavlja narod – predsednička institucija – samo uvećava unutrašnje tenzije sistema. Ona stvara prostor u kome kandidati mogu da izjave: „Ja sam kandidat nepredstavljenog naroda!“ Postoji i ograđeno mesto za „vernike“ koji se odriču izdaje levo orjentisanih partija, koje sada liče na desnicu. Postoji prostor i za Le Penovu, koja navodno predstavlja supstancijalni narod koji pati. Postoji pregrada za Makrona: za živu silu nacije koja se suprotstavlja polarizacijama među biračima. A postoje i preklapanja, kao u slučaju Melanšona, koji istovremeno igra ulogu „verne“ levice i naroda koji pati. U određenim oblastima radničke partije predstavljaju organizovane, kolektivne sile koje su sada pod spoljašnjim pritiskom. Danas je „istinski narod“ figura koju stvara sam sistem. Došli smo do tačke u kojoj više ne znamo ko će preuzeti na sebe koju ulogu: danas, bilioneri mogu da predstavljaju onaj isti narod koji su sami ponizili.
Danas čujemo i sa levice i sa desnice da politika mora da bude otelovljena u vođama koji će dati lik kolektivnoj volji?
Otelovljenje nije politički pojam. To je religijski koncept, koji se mora ostaviti religiji. Njegova istrajnost u politici povezana je danas sa idejom stvarnog, istinskog naroda. Na ovoj ideji počiva ekstremna desnica. Levi populizam tvrdi kako može odvratiti narod od krajnje desnice nudeći drugačiji model: lidera koji otelovljuje narod i konstituiše ga kao takvog, u stilu Uga Čaveza. Ali otelovljenje je načelo koje je potpuno suprotstavljeno demokratiji.
Svejedno, nije li bilo velikih političara kao što su Žores, De Gol, Ruzvelt?
Izuzetne ličnosti dolaze kad su uobičajena pravila igre prekršena i kad je potrebno izmisliti nova. U navedenim primerima javili su se pojedinci koji su pokazali da su dorasli okolnostima – koje su same bile izuzetne – prevazilazeći ono što se očekivalo od njih. De Gol je 1940. godine prekoračivši svoju ulogu brigadijskog generala, doneo odluku bez presedana. Ali kao predsednik RPF [posleratne stranke desnog-centra] on je bio manipulativni političar kao i svaki drugi. De Gol je zaslužan za Ustav Pete Republike, koji je u velikoj meri doprineo pogorašnju celokupnog javnog života. Uvek me razveseli duboko poštovanje koje levica danas gaji prema njemu.
Kako biste organizovali život zajednice bez predstavnika? Bacanjem kocke – što je mera koju zastupate u vašoj njizi iz 2005. Mržnja protiv demokratije?
Treba da postavimo razliku između delegata i predstavljanja. U demokratiji, kao što je i logično, neki će ljudi vršiti određene aktivnosti u ime nekih drugih ljudi. Ali delegat igra svoju ulogu samo jednom, što nije istina kada je predstavnik u pitanju. Bacanje kocke je nekada bio ustaljeni način demokratskog biranja delegata, zasnovan na principu da je svako jednako sposoban. Predložio sam da se ovako nešto vrati kako bi prekinuli proces profesionalizacije. Ali to nije jednostavan recept, kao što to nisu ni neobnovljivi mandati. Ova oruđa nas mogu interesovati samo ako su u rukama opštenarodnog pokreta. Demokratija ne postoji bez pritisaka koji dolaze iz spoljašnjosti u odnosu na sistem, pritisaka koji uzdrmavaju državne institucije – kao što su „pokreti na trgovima“ nedavno učinili. Demokratija pretpostavalja da ovakve institucije, nezavisne od državnih strukura i državnih planova, mogu da učine egalitarne momente trajnim.
Predsednička kampanja je barem omogućila da se pojavi nova tema u javnom prostoru, tema univerzalnog prihoda. Šta god o kampanji suštinski mislili, nije li ovo po sebi dobra vest?
To jeste napredak u poređenju sa Sarkozijem, koji je Francusku želeo da vrati na posao tako što je smanjivao broj radnih mesta. Ali univerzalni prihod zavisi od problematičnih analiza, koje proglašavaju nestanak fizičkog rada i robotizaciju industrije. Nodigrađena na nju je i ideja klase nematerijalnih radnika, čime se ovom zahtevu namerava dati revolucionarni karakter. Ali fizički rad nije nestao – on je izvezen na mesta na kojima košta manje i gde su radnici u daleko podređenijem položaju. Univerzalni prihod je tako postao neka vrsta produžetka RMI i RSA [socijalna davanja za nezaposlene i one sa niskim primanjima u Francuskoj, koja iznose nekoliko stotina evra i uslovljena su nizom okolnosti], kojim bi se nadoknadila deindustrijalizacija koja se odigrala u našim zemljama. To ipak nije emancipatorna mera kako neki tvrde. I njen univerzalizam je vrlo ograničen. Zamislite kada bi ovaj prihod bio zagarantovan deci koja rade u rudnicima Konga, iskopavajući materijale neophodne za nematerijalni rad, ili radnicima u fabrikama Bangladeša! To bi zaista promenilo sliku.
Glasate samo u izuzetnim prilikama. Ako bi podrška Marin Le Pen pred drugi krug bila 48%, ne biste li glasali kako biste je porazili – čak i ako bi to značilo glasati za Makrona ili Fijona?
Sa takvom dilemom se možete izboriti za pet minuta ukoliko do nje zaista dođe. Očigledno je da neće biti dobro ako Marin Le Pen pobedi. Ali iz toga moramo izvući pravilne zaključke. Rešenje je borba protiv sistema koji proizvodi takve kao što je Marin Le Pen, a ne verovanje da će se demokratija spasiti glasanjem za prvoplasiranog korumpiranog političara. Još uvek se sećam slogana iz 2002. Godine, ‘’Glasajte za lopova, ne za fašistu’’ [u drugom krugu u kom su se suprotstavili Žak Širak I Žan-Mari Le Pen]. Ako birate lopova kako biste izbegli fašistu znači da zaslužujete obojicu. I da se pripremate da prihvatite obojicu.
Preveli sa engleskog Stevan Bradić i Marko Bogunović
(izvor Verso)