Tebi,
izviždanoj,
praćenoj kikotom topova,
tebi,
koju rani bajoneta ogovaranje zlo,
ushićeno uznosim
nad lebdećim psovkama
ode svečano
„O!“
O, zverinja!
O, detinjska!
O, petparačka!
O, velika!
Kakva ti imena još nisu doneli?
I koji ćeš još lik uzeti, dvolika?
Oblik građevine skladne
il’ ruševina gomile?
Mašinovođi,
Što je obasut prašinom ugljenom,
rudaru, što probija slojeve ruda,
ti kadiš,
kadiš rečju oduševljenom
u slavu čovekova truda.
A sutra
hram Blaženog
ukrase svoga krova
uzalud uznosi, milosti željan –
tvoji šestopalačni, poput veprova,
ruše vekove Kremlja.
„Slava“
Na predsmrtnom putovanju cvili bono.
Cik sirena – ko da se prigušeno plače.
Ti šalješ mornare
na krstaricu što tone,
onamo
gde mauče
zaboravljeno mače.
A posle!
Pijanu gomilu krici nose.
Kicoški ufitiljeni brkovi se viju.
Kundacima goniš admirale sede kose,
glavama nadole
s mosta u Helsinkiju.
Neprestano liže rane što ih juče dobi,
pa opet vidim splet otvorenih vena.
Tebi malograđansko:
– O , neka te kletva trostruka zgromi! –
i moje, pesnikovo:
– O, neka si četvorostruko slavna i blagoslovena!

1917-1918.

Preveo sa ruskog Lav Zaharov
Antologija ruske lirike (X – XXI vek) knjiga 2, Beograd: Paideia, 2007.