(Iz zbirke fotografija Istorijskog arhiva Beograda – Ulaz u Banjički logor)

(odlomak zasnovan na romanesknom rukopisu u nastajanju)

Kada je opasnost od zemljotresa konačno prošla i kada su se stanari zgrade na Terazijama, u kojoj je živela porodica Petrović, bojažljivo popeli uz stepenice i ušli u svoj stan, želim da verujem da je, Vojislav, nakon što je prvo uključio radio prijemnik, seo u fotelju iz koje je uvek gledao večernje vesti a nakon toga možda i neku emisiju iz oblasti nauke ili film u osam časova. Sa tog mesta imao bi i pogled na jednu fotografiju…ali nje nije bilo na uobičajenom mestu na zidu. Samo je glava eksera virila. Vojislav se, ispravljen u fotelji i još uvek sa tremorom u stomaku, blago pridržao za rukohvate na fotelji. Uzdigao se nesigurno i već krenuo da ispita ovaj misteriozni nestanak ustremivši se ka praznom mestu na zidu gde je do pre pola časa bio ram. Došavši skoro na tridesetak centimetara do zida vrhom kućne papuče je udario o tupi predmet. Odjednom se prenuvši kao iz mesečarenja, na podu je ugledao žućkastu poleđinu rama. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se seti da je pola časa pre toga zajedno sa svojim susedima u panici pokušavao da dođe do tla koje je predstavljalo kakvu takvu sigurnost. Da, blagi potres zemlje koji se osetio u Beogradu izvalio je fotografiju iz njenog sigurnog ležišta na bočnom zidu u stanu na Terazijama. Zbog problema sa leđima koji vuče još iz logorskih dana, Vojislav se polako spustio prvo na jedno koleno pridržavajući se levom rukom za zid a onda je spustio i drugo koleno na mekan tepih. Tako klečeći, iako ga je zabolelo u leđima, podigao je ram ugledavši poznato lice. Bio je to portret mlade žene koja se oslanja o nekakav ornamentalni stub i čiji pogled, prema običajima fotografisanja sa početkom ovog veka, nestajao negde u daljini. Pogled upućen u budućnost, pomislio je Vojislav. Da je samo mogla da nasluti sve ono što dolazi i sve ono što se desilo kroz vrtoglave decenije za nama. Lice usko, obrazi mršavi, ispijeni a usne skupljene i izvijene spolja, kako bi doprinele zamišljenoj pozi. Ali pogled ove žene je odlučan, stav čvrst i nepokolebljiv, delovalo je kao da se izvan ove fotografije odigralo stotine malih i velikih životnih borbi. Sa fotografije mimo njega, negde u pravcu lustera, gledala je Ljubica Ivošević-Dimitrov.

Nesvesno stiskajući ram, netremice posmatrajući staloženu figuru revolucionarke oslonjenu obema rukama na stub, pomislio je koliko je dugo padala sa sa trećeg sprata hotela ’’Luks’’ u Moskvi. Pomislio je na Georgija Dimitrova koji se te iste godine branio pred lajpciškim sudom po optužbom da je kao komunista učestvovao u paljenju Rajhstaga. Te iste godine sam bežao pred naletom kordona žandarmerije koja je pokušavala da razbije demonstracije na Beogradskom univerzitetu, setio se Vojislav. Posmatrajući strogi ali pravični Ljubičin lik sa fotografije, Vojislav je pomislio i na Ivu-Lolu Ribara koga je imao priliku da upozna za vreme progonstva na planini Rudnik 1933. godine (nakon što je uhapšen zbog učestvovanja u demonstracijama). Jedna fotografija, koja je nemo skliznula niz zid (ili je možda padala licem prema patosu?) pokrenula je niz sećanja koja su kao plima počela da ga preplavljuju. Zašto je ova fotografija, koja je sigurno bila izrađena u mnogo primeraka, bila toliko posebna? Prstima koji su se uvek pomalo tresli, Vojislav je skinuo karton sa zadnje strane rama i brižljivo izvukao fotografiju iz njega. Na poleđini je elegantnim rukopisom bila ispisana posveta: ,,Miloj Dragi, za uspomenu iz moje mladosti i da me ne zaboravi da je volim svom toplinom duše koja je razume. Ljuba Dimitrov, 1909. godine.’’ Baš ovaj primerak je za uspomenu (i kako povest pokazuje, dugo sećanje) Ljubica poklonila Dragi Stefanović. Ne znamo ništa o poreklu poznanstva između Drage Stefanović i Ljubice Ivošević. Kao što ne znamo ni kako je došlo do toga da Draga ovu dragocenu uspomenu pokloni baš Vojislavu. Znamo samo da je i Dragina ćerka Dušica streljana na stratištu Banjičkog logora u Jajincima 17.oktobra 1941. godine. Mitra Mitrović se u jednom kratkom komemorativnom osvrtu na Dušicu seća da je ona bila jedna od najaktivnijih članica naprednog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu pre rata. Bila je član SKOJ- a posle i ilegalne KPJ. S obzirom da je vaspitana u levo orijentisanoj porodici i da je bila veoma aktivna u masovnim pokretima, bila je poznata policiji te je uhapšena 20. septembra. Iza sebe je ostavila dvogodišnje dete na čuvanje majci Dragoj. Vojislav se setio da je tih septembarskih dana 1941. godine bio na istorijskom savetovanju u Stolicama gde je još jednom sreo Lolu Ribara.

Fotografija Ljube Ivošević-Dimitrov je ponovo bila na svom mestu. Vojislav je doneo interni zakon kojim je obećao sebi da će gde god da se bude selio, ova će fotografija uvek zauzimati posebno mesto na zidu. Moraće uvek da ima neometan pogled na nju sa onog mesta gde provodi najviše slobodnog vremena. Mali kućni oltar. Kutak sećanja. Kroz njen odlučni pogled i čvrsto stegnute usne Vojislav je čuo tihu i nepokolebljivu hrabrost svojih banjičkih drugova kada su ih stražari izvodili na streljanje, uzvikivanje poznatih parola i mrmorenje revolucionarnih pesama. Čuo je i čangrljanje dangle na vratima soba br. 4 i br. 66, ključarevo cinično zviždukanje nepoznate jezive melodije, čuo je glas prozivke i osetio je isti onaj plamen u stomaku kada je čekao da prozovu njegovo ime.

Tada je baš pomislio, ako krenem da čeprkam po predmetima sećanja koji su naslagani na visokim policama, sve će se to survati na mene. Onda je shvatio da su od velike količine ostali još samo prosejani delovi. Delovi od koga je satkano njegovo postojanje kao zemlja od dubokih unutrašnjih vrenja. Zamislio je te fragmente kao kućne elemente koji se ruše dok se zgrada trese pri zemljotresu. Zemljotres koji pokreće aktivna i nemirna unutrašnjost zemlje. Pritajena. Kao traume i kao sećanja. Lavina sećanja. Ona su uvek prisutna i oblikuju sadašnjost. Zaborav je svo ono prostranstvo, sva ona materija koju treba raskrčiti kad se zemljotres smiri.

Marko Bogunović