Kapitalistička proizvodnja neprijateljski je raspoložena prema određenim
aspektima intelektualne proizvodnje, kao što su umetnost i poezija.
Karl Marks
U sistemu robe
Često smo u prilici da čujemo kako je naš svet beskrajni i mnogoliki svet robe. Svakog dana suočavamo se sa žurbom uslovljenom protokom kapitala i željom da se stekne više, koje aktivnim uzajamnim delovanjem za posledicu imaju suspenziju odgovornosti i osetljivosti prema drugom. Istovremeno, u domenu kulture i kulturnog života svedočimo estetskoj produkciji koja je integrisana u proizvodnju robe u širem polju proizvodnje kulturne robe. Umetnost kao otelotvorenje humaniteta i specifičnog načina posmatranja, bezinteresna korist usredsređena na trajanje a ne na potrošnju, na primer, poezija, u toj utakmici ne može da ravnopravno sudeluje. Budući da je nesvojevoljno izmeštena iz zone javnog delovanja, pre svega zbog neprofitabilnog karaktera svog izraza, čini se nedostupnom široj publici. Zato je neopravdano prati reputacija elitističke prakse dostojne samo povlašćenih/privilegovanih pojedinaca, iako je, zapravo, namenjena i obraća se svima.
Nimalo ne iznenađuje to da umetnost i umetnici sve više i češće odlaze tamo gde je pozicionirana moć (politička, medijska, ekonomska). Takva vrsta pokroviteljstva, kao neka izvitoperena senka ili sablast nekadašnjeg mecenata, na simboličkom i ekonomskom, pa prema tome i ideološkom planu, menja njihov status obezbeđivanjem boljih uslova njihovom daljem radu. Ona, naravno, može da kompromituje stvaraoca tj. stvaralaštvo, jer trijumf na jednom području (ekonomskom) uglavnom podrazumeva poraz na drugom (simboličkom).[1] Nije nepoznato da je u mnogim državama podrška umetnosti prisutna kroz javno finansiranje. Sve učestalije redukovanje javne finansijske podrške, te neracionalna i nesvrsishodna raspodela sredstava iz budžeta u korist projekata bez jasnog rezultata o doprinosu u oblikovanju društvene stvarnosti afirmisanjem kulture koja bi bila od šireg društvenog značaja, opasno preti da ugrozi umetnost kakvu znamo.
Kad je reč o sferi knjige, moramo se složiti da je u pitanju roba koja se troši. Naravno, ne treba prenebregnuti da je knjiga kao materijalni predmet samo delimično književna tvorevina ili rezultat stvaralačkog procesa, već da je u nju upisan i značajan ekonomski aspekt. Naime, sticanje prava za objavljivanje knjige predstavlja ništa drugo do investiranje u intelektualni kapital, tj. kreativni izraz, jednu od sigurno najvrednijih, ako ne i najfrekventnijih i najunosnijih, potrošnih roba u 21. veku. Bitan faktor u njenoj distribuciji čine knjižare. Ove prostore sa nekada mirnom, gotovo salonskom atmosferom, gde se moglo sedeti i čitati, razgovarati, popiti kafa, čaj, koji su imali ulogu svetionika duha, u 21. veku potisnuli su prostori knjižara rukovođeni logikom tržnog centra, opremljeni veštačkim, blještavim difuznim svetlom i shop & go diktatom. (Nije retkost da sami tržni centri, aerodromi itd. u svom kompleksu poslovnih objekata sadrže i knjižare, a gotovo da nema hipermarketa koji u blizini kase nema pozicioniranu policu sa izloženim bestselerima.) Preneseno značenje knjižare kao svetionika ovde je sprovedeno do te mere da suzbija metaforu i funkcioniše doslovno. Njihova varljivost putokaza izvire iz nepreglednosti ambijenta i ponude koja asimiluje uzbuđenje usled osećaja izgubljenosti, lutanjem između Scile i Haribde uredno složenih naslova na policama i mnoštva drugih unaokolo gusto raspoređenih šljaštećih artikala koji perfidno igraju na kartu zavođenja i slobode izbora.
Filozofi i teoretičari političke ekonomije izdvajaju sedam načela na kojima je zasnovano gomilanje robe u robnim kućama, odnosno poslovnim objektima sa logikom trgovačke estetike koja pogoduje cirkulaciji prometa i prodaji robe u velikim količinama: neprestano uvećavanje kapitala, sistem stokiranja i aranžiranja roba, navođenje kupaca kroz prostor, jeftinoća koja privlači, snižavanje cena, psihologija prodaje kao spoj učtivosti i grubosti, mogućnost povraćaja robe.[2] Samosvesnim posetiocima ovako uređenih knjižara, po uzoru na angloamerički model, jasno je da se prikazani lanac od sedam karika može primeniti na svaki poslovni prostor koji raspolaže robom podatnom čulima, pre svega, čulu vida i dodira, a zbog aktualnog auditivnog oglašavanja unutar pojedinih objekata i čulu sluha. Krijući se iza tobožnje slobode izbora, takozvani advertajzing nam neprestano sugeriše šta da gledamo, slušamo, jedemo, pijemo, odnosno kupujemo, a takve poruke su dobro spakovane u umetničke tvorevine kao neku vrstu kulturnog stimulansa. Tako su u cenu proizvoda koji kupujemo uključene i reklame. Dakle, sâmo umetničko delo (knjiga, u ovom slučaju) ima funkciju aktivatora reklamnih poruka čiji je zadatak da stvore atmosferu koja može da dovede do stvaranja želje, jer „mehanizam kojim se reguliše zadovoljavanje neograničenih želja pomoću ograničene količine robe jeste tržište.“[3] Pa ipak, ono što se nudi i prodaje nije toliko čulna priroda robe i njena opipljivost, koliko njena natčulna priroda (želja, zadovoljstvo, nada ili obećanje) kojom se manje ili više uspešno trguje posredstvom manje ili više uspešnog dizajnerskog rešenja tj. vizuelnog identiteta proizvoda. S tim u vezi, roba može da se razume kao estetski predmet, a opštenje sa njom estetikom potrošnje, budući da „zaokuplja našu svest u svojoj materijalnosti ili čulnosti kao predmet“[4] i podstiče da kupujemo, neretko i više nego što smo nameravali.
Međutim, treba imati u vidu da je estetsko iskustvo nešto što se uči, što se stiče. Ono se nasleđuje posredstvom institucija obrazovnog sistema i porodice. Francuski sociolog i teoretičar umetnosti, Pjer Burdije (1930–2002), ukazuje na to je vrednost umetnosti u modernom društvu zasnovana na igri između privatne subjektivnosti i društvene stvarnosti.[5] Pod očiglednim uticajem Burdijea, nešto slično ističe i holandski profesor političkih nauka i teoretičar umetnosti Jost Smirs (1943), kada kaže da je umetnost polje društvene borbe, specifično polje komunikacije namenjeno svima, ali i simboličko i ekonomsko polje. Tako priroda društvenog konteksta tj. public domain-a može uticati na kreiranje ukusa i estetskog nadražaja, odrediti šta je to što ćemo smatrati lepim, interesantnim, zabavnim, uzbudljivim.[6]
Čini se da je na stvaraoce i konzumente umetnosti – kao najvećeg predstvanika kulture jednog društva ili zajednice – svaljena sva odgovornost u vezi sa tim kakva će da bude društvena klima. Dopustimo li da tuđi, lični i individualni interesi u koketiranju sa profitom dodatno vulgarizuju kulturu i liše je visokog uvažavanja koje je nekada imala, ulogu arbitra na polju umetnosti kao kreatora naše stvarnosti preuzeće tržište.
(nastavak sledi)
Preporuke za čitanje:
1.Topos pisma ili epistole istoriji i teoriji književnosti poznat je od antike do naših dana. Ono se tiče proučavanja pisama kao književne činjenice, forme i strukture u okviru književnih tekstova i sistema sa posebnim akcentom na epistolarnost kao intertekstualni momenat. Kako pismo od dokumenta postaje književna činjenica, odlično pokazuje nova knjiga Vladimira Pištala (1960), Sunce ovog dana (Pismo Andriću) (Agora, Zrenjanin, 2017), koja, na izvestan način, obnavlja tradicionalni koncept romana u pismima. Ovde sagovornik, narativni konstituent i oblikotvorna komponenta postaje celokupno književno stvaralaštvo Ive Andrića, sa čije se margine, kao fusnote književne svesti, Pištalo oglašava kao pripovedač, pesnik, esejista, putopisac, ali, iznad svega, kao posvećeni čitalac i tumač.
2. Druga zbirka poezije Anje Marković (1988), Kowloon (Kontrast izdavaštvo, Beograd 2016), svoj semantički potencijal crpi iz istoimenog, realnog toponima, najnaseljenijoj urbanoj oblasti Hongkonga. Kowloon tako stiče amblematski karakter mesta straha i deponije smisla, koje poseduje svaka metropola, svaki grad. S jedne strane Kowloon je getoizovani lavirint ispunjen teskobom i samoćom, osuđenošću na duboku intimizaciju sa samim sobom, suočavanjem sa ličnim strahovima, dok s druge strane upućuje na nesagledivu i neizbrojivu zajednicu, koloniju na rubu egzistencije određenu nemilosrdnim kapitalističkim poretkom. Osim neobičnog dela arhitekture, ekonomičnog i praktičnog urbanističkog rešenja, za zbirku Anje Marković Kowloon ima simboličku vrednost kao polje opiranja društvenim normama, marginu margine sa vlastitim pravilima i dinamikom, geto unutar geta koji je sebi centar – imaginirajući na taj način ulogu, mesto i značaj poetskog glasa u savremenom društvu.
3. Krvavi meridijan (Dereta, Beograd, 2016, preveo s engleskog Goran Kapetanović) američkog romanopisca, dramskog pisca i scenariste, Kormaka Makartija (1933) predstavlja izvrsnu adaptaciju, odnosno pastiš-parodiju pikarskog romana. Reč je o apokaliptičnom literarnom vesternu koji svojim heterogenim narativom oscilira između fikcije i faktografije, s obzirom da je zasnovan na događajima koji su se sredinom 19. veka odigrali na granici Teksasa i Meksika. U izuzetno nadahnutim, gotovo pesničkim, mada, prečesto grotesknim i brutalnim slikama, opisana je sudbina Malog, četrnaestogodišnjaka iz Tenesija, koji se pridružuje pitoresknoj družini – grupi trgovaca indijanskim skalpovima u njihovoj bespoštednoj odiseji prema krajnjem zapadu Amerike, koji kroz agresiju i nasilje traže znak svoje suštine i poredak u svetu.
4. Prva objavljena knjiga američkog pisca kineskog porekla Teda Ćanga (1967), Priče tvog života (Booka, Beograd, 2016, preveo s engleskog Goran Skrobonja) obuhvata osam naizgled nepovezanih, samostalnih priča različitog obima i tematskog opsega, u kojima se sprežu racionalno i iracionalno, prepliću realnost i fantazija, smenjuju stvarnost i mit. Iako određene kao naučna fantastika, Ćangove priče umeju da iskorače iz svog žanrovskog određenja i zađu u prostor nefikcionalnog. Istovremeno, svojom zavidnom imaginacijom, akribičnošću, erudicijom, kao i preciznim izrazom i leksičkom raskoši, Ćang nepretenciozno ukazuje na mesto tehnoloških dostignuća i udeo scijentistiških tendencija u savremenom životu, koji daleku i neizvesnu budućnost čine sve bližom i verovatnijom sadašnjošću.
5. Roman Stoner (Plato, Beograd, 2016, preveo s engleskog Filip Subašić) američkog pisca Džona Vilijamsa (1922–1994) pripoveda egzistencijalnu dramu o Vilijamu Stoneru, na prvi pogled pasivnom i indiferentnom univerzitetskom profesoru engleske književnosti i pasioniranom zaljubljeniku u literaturu, u kojem je skoncentrisana naročita osetljivost i slika jedne američke epohe, s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Roman obiluje biografskim činjenicama i detaljima, a zbog interpretiranja akademskog života, profesora i studenata, i mehanizama obrazovnog sistema u Zapadnoj imaginaciji, Stoner žanrovski sasvim opravdano može da se situira kao univerzitetski roman. Objavljen u Americi pre više od pedeset godina (1965), zbog jasne kritike doba i onoga što je tada bilo aktualno i slavljeno (feminizam, militarizam, heroizam), roman je ostao bez veće recepcije kod šire čitalačke javnosti. Do naših prostora, pre ovog izdanja, prevod Stonera stigao je od hrvatskog izdavača „Fraktura“ (Zaprešić, 2016, prevela sa engleskog Patricija Vodopija).
Branislav Živanović
[1] Pjer Burdije navodi da se „[i]ntelektualac određuje kao intelektualac time što se uključuje u političko polje u ime autonomije i posebnih vrednosti polja kulturnog stvaralaštva koje je doseglo visok stupanj nezavisnosti u odnosu na vlast (a ne, poput političara sa snažnim kulturnim kapitalom, na osnovu istinski političkog autoriteta, stečenog po cenu odricanja od intelektualne karijere i vrednosti).“ U: Pravila umetnosti (Geneza i struktura polja književnosti), grupa prevodilaca, Svetovi, Novi Sad, 2003, str. 188.
[2] Alpar Lošonc/ Vladimir Gvozden, Anatomija robe, Adresa, Novi Sad, 2016, str. 123.
[3] Kritički termini istorije umetnosti (Priredili Robert Nelson i Ričard Šif), Pol Vud: poglavlje “Roba”, sa engleskog preveli Ljiljana Petrović i Predrag Šaponja, Svetovi, Novi Sad, 2004, str. 461.
[4] Anatomija robe, str. 70.
[5] Videti: Pjer Burdije, Navedeno delo.
[6] Videti: Jost Smirs, Umetnost pod pritiskom (Promocija kulturne raznolikosti u doba globalizacije), prevela sa engleskog Nataša Vavan, Svetovi, Novi Sad, 2004, str. 15.