(Samanta Šveblin – Ptice u ustima, Agora, Zrenjanin, 2015)
Čovek je jedinka nerazmrsivih tajni. I pre nego što požurimo da prethodni iskaz proglasimo floskulom, moramo se setiti da je on u isto vreme premisa na kojoj se život razgranava u (ne)kontrolisanim pravcima. Zajedno sa tajnom, tehnika pripovedanja velike priče na malom prostoru i ekonomija izraza čine esenciju dobre pripovetke. Ne postoji merna jedinica, kao recimo dva prstohvata ili jedna i po kašika, kojim bi se moglo doći do savršenog recepta za pripovetku. Jedna od tajni pripovednog zanata: kako postići kristalno čisti balans između rečenog i nezrecivog? Možemo pretpostaviti da se to postiže istančanom pažnjom prema jeziku i fino izbrušenim jezičkim manirima. Ali ni to verovatno nije dovoljno. Samanta Šveblin, latinoamerička autorka izvrsnog pripovednog menija, Ptice u ustima, nije se plašila da proširuje i kombinuje područja imaginarnog i stvarnog. Pripovedačka sloboda sa kojom autorka raspolaže izuzetno je insiprativna i nepodnošljivo laka.
Međutim, svet pripovedne zbirke Ptice u ustima, nipošto nije light lunch koji se guta dok se bezbrižno razgovara o receptima. U pitanju je gorko-slatko ikustvo života koje stoji nasuprot smrti upravo kao što ptica stoji naspram mačke – kao plen. Gotovo svi junaci pripovetki su ranjivi. Pa iako su poneki jači od drugih svi su na koncu u napregnutom stavu prkoseći položaju lake mete, osvrćući se pažljivo oko sebe ne bi li predupredili opasnost koja vreba. Naravno, ne nalaze se svi u konkretnoj opasnosti niti je ona uvek identične prirode.
Nasilje je jedan od dominantnih motiva zbirke. Nasilje kao problem je prisutno u gotovo svim pričama, bilo da se pojavljuje u verbalnom ili fizičkom obliku. Iako se čini da je fenomenologija nasilja očigledna, autorka, naravno, bira da ga izobličuje, dimenzionira, izvrće u neobične položaje i pozicije da bi ga uvek preispitala iz novog ugla. Naratori izbegavaju da se postave u poziciju sa koje bi o nasilju donosili vrednosne sudove. Po sredi je jezivo hladnokrvna prezentacija nasilja kao opšte očekivanog ljudskog ponašanja. Šveblinova u maniru najvećih majstora kratke proze, normativizuje govor o nasilju kao omnipotentni jezik ljudske vrste. Nasilje je čovekova univerzalna jedinica opstanka i niko nije povlašćen niti isključen iz učešća u nasilju, u bilo kom obliku. U priči ”Benavidesov teški kofer” nasilje se čudesno lakim narativnim vezom pretvara u umetničku činjenicu. Jedno ubistvo postaje umetnički događaj. Ubistvo, koje predstavlja nominalni zaplet priče, prestaje da bude predmet priče, i na njegovo mesto ulazi recepcija ubistva kao umetničke instalacije. Porodično nasilje posredstvom muzejskog konteksta dobija nepodeljene simpatije umetničke zajednice. Nije ni čudo što ova priča fizički zauzima centralno mesto u knjizi, jer je njen književni kapacitet, obogaćen minuciozno dizajniranom ironijom, nesrazmerno višeslojan u odnosu na druge priče. Da se spisateljica na terenu nasilja kao književnog problema oseća prirodno i da su upravo na tom polju izrasle najbolje priče, pokazuju i briljantni komadi ”Ptice u ustima” i ”Ubiti psa” u kojima zarad harmonije ili nekog drugog (nepoznatog) interesa, književni junaci pristaju na nasilje nad životinjama. Halapljivo proždiranje ptica postaje imperativom opstanka. U pričama ”Glave o asfalt” ili ”Deda Mraz spava kod nas” nasilje se potkiva crnim humorom i pokazuje se jezivim potpisom (anti)civilizacijskog nasleđa kroz istoriju.
U pojednim pričama, likovi na neko vreme gube moć kontrole nad sopstvenim životima i kao da su najednom bačeni na platformu na kojoj ih nadzire nevidjiva sila. Šveblinova ne krije uticaj Kafke i Beketa. Kao u Kafkinim prozama, gde se realnost teksta postavlja naspram realnosti koju mislimo da razumevamo izvan teksta, književni junak postepeno počinje da se privikava na iščašenu logiku stvarnosti. To se naročito dobro prepoznaje u priči koja otvara zbirku, ”Prema veseloj prestoničkoj civilizaciji”. Izvesni Gruner biva osujećen u nameri da napusti železničku stanicu na periferiji, gde ga otpravnik vozova i njegova žena tobože primaju na konak, a ustvari ga uvlače u svoj dom i svakodnevnicu. Postepeno on postaje njihov rob. Gruner uspeva da organizuje druge potčinjene ovoj represiji i oni se odlično koordinisanom akcijom izbavljaju da bi se naposletku anksiozno zaključilo da je spas možda samo iluzija. Slično je i u priči ”Očajne žene”. Glavna junakinja Felisidad (!) završava na napuštenom odmorištu pored puta (uz javni toalet) gde je ostavlja tek venčani suprug. Ona ubrzo shvata da se na toj pustoj zemlji nalazi još stotine žena sa istom sudbinom. U priči koja miriše na hororni apsurd, problematizuje se udruživanje žena u sizifovski otpor patrijahokratiji.
Autorka je vešta u stvaranju napete atmosfere, u odlaganju ili izbegavanju pripovednog rešenja, što znatno uvećava čitalačko uživanje. Pojedine priče zapravo najavljuju nasilje, ostavljaju ga u neispripovedanom višku koje nastaje iz permanentnog režima straha. Dok je u porodičnoj sagi ”Moj brat Valter”, depresivni lik iz naslova u isto vreme i žrtva i potencijalni izvor nasilja, Žismondi se u priči ”Bes kuge” nalazi u klopci besnih, obespravljenih i bolesnih meštana neimenovanog sela. Te dve priče nadvijaju se nad ostale kao besprekorne vežbe otvorenog kraja. Narečenim postupcima, Šveblinova provocira neutaživu čitalačku epistemofiliju.
Činjenica da je autorka završila filmsku školu nije irelevantna biografska referenca. Iskustvo u čitanju scenarija i pisanju za film i TV očigledno joj je pružilo bezbrojne mogućnosti vizuelnog predstavljanja pripovedne stvarnosti i beskrajno maštovitog manevrisanja dijalogom. Patina crnog i jetkog humora, koja prekriva sve priče krije se, kao svaki dobar đavo, u detaljima. Priču ”Irman” bi komotno mogli da režiraju braća Koen.
Iako se ”svet čini užasnim mestom”, dobro je znati da još uvek možemo da čitamo kvalitetnu kratku prozu u odličnom prevodu. Pre nego što završimo ”pod zemljom” ili u rupi, možda ćemo provesti neko vreme ”u stepi” tražeći ”onog našeg” ili ćemo upoznati svog ”kopača”. Izvesno je, pak, da ćemo, ako to izaberemo, moći da uživamo u predsmrtnoj književnoj gozbi.
Marko Bogunović