Alen Badju je nedavno oglasio da će prestati da drži svoj seminar. Takođe je najavio da će uskoro objaviti Imanenciju istina, završavajući trilogiju koja obuhvata Biće i događaj i Logiku svetova. Ovaj energični osamdesetogodišnjak ne prestaje da piše: nedavno je objavio Je vous sais si nombreux…, Tradition allemande dans la philosophie i Eloge de la politique [Pohvala politici], a već je objavio Pohvalu ljubavi 2009, Pohvalu pozorištu 2013, i Pohvalu matematici 2015. godine. Od 1968. nije učestvovao ni na jednim izborima i gleda prezrivo na buržoasku demokratiju. Ostao je lojalan idealu maoističke politike kojoj je pripadao u to vreme: Komunistsičkoj uniji francuskih marksista-lenjinista, čiji članci i pamfleti su nosili likove Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Maoa.

Iako bi novine Libération, koje su objavile ovu raspravu, svakako proglasio “renegatima”, Alen Badju je pristao na razgovor sa njenim urednikom Lorenom Žofranom. Žofranova pozicija u političkom životu Francuske je socijaldemokratska i reformistička. Njihov razgovor povodom Pohvale politici živahan je i žestok. U njemu se razgolićuje rascep koji deli čoveka koji se čvrsto drži “komunističke hipoteze” zasnovane na opštenarodnom ustanku – iako priznaje da ne zna kako bi se on tačno odvijao – i čoveka koji je uveren da se sve mora menjati korak po korak.

Metodi i sredstva razdvajaju ova dva čoveka. Za Badjua, svaki put kada prebrojavamo mrtve u gulazima i Kulturnoj revoluciji, moramo takođe da prebrojavamo mrtve kapitalizma (u kolonijalnim i dva svetska rata). Za Žofrana ovo poređenje nije ispravno.

Alene Badju, kako definišete politiku?

 Alen Badju: Možda sam knjigu trebao da naslovim Pohvala  jedne politike. Zaista smatram da postoje dve moguće definicije politike. Prva se koncentriše na pitanje osvanja i sprovođenja državne moći. U takvom kontekstu politika je upravljanje zahtevima moći. Druga definicija – koja se javila rano, posebno sa Platonom – smatra da je ključno pitanje, pitanje pravde. Pažnju posvećujem drugoj definiciji i definišem politiku kao skup procedura koji vodi organizovanju pravednog društva. A to znači društva koje je oslobođeno od relacija moći i nejednakosti koje konstituišu kolektivnu stvarnost. Ova se rasprava vodila već između Platona i Aristotela. Drugi je imao daleko pragmatičnije stavove. Analizirao je ekonomske i finansijske uslove društvenog postojanja i smatrao je da mora postojati srednja klasa. Naspram njega, Platon je pre svega pokušao da definiše pravedno društvo, a tek nakon toga se brinuo o načinima na koje ga možemo dosegnuti.

Loren Žofran: Slažem se sa ovakvom podelom. Ali u Pohvali politici ideš predaleko. Za tebe politika ne postoji ukoliko ne dovedemo u pitanje privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Prema tome, politika počinje tek kada dođe do konfrontacije između dva radikalno različita načina organizovanja društva, u kome je jedan proizilazi iz principa privatnog vlasništva, a drugo iz principa kolektivne aproprijacije. Smatram da to nije ispravno. Postoji politika i unutar tržišnog sistema: pitanje da li smo trebali da se upustimo u rat u Iraku je političko; pitanje da li treba da se otarasimo „solidarnog poreza na bogatstvo“ je politika; glasanje za Fijona ili Amona je politika. Pitanje vlasništva samo je jedno među mnogima. Danas je ono od sekundarne važnosti, zbog očiglednog neuspeha komunizma.

AB: Ali to je središnja tačka. Politička društva koja su se pojavila u trenuku u kome su države stvorene oko sedentarne poljoprivrede i novih tehnologija proizvodnje, komunikacije i ratovanja, bile su u potpunosti povezane sa podelom društava u klase. A ova podela je u potpunosti bila zasnovana na privatnoj aproprijaciji dobara koja su trebala biti smatrana zajedničkim. Politika je onda stvar pregovaranja u sporu između onih koji imaju i onih koji nemaju. Danas smo u poslednjoj najsavršenijoj fazi – posebno u tehničkom smislu – ove milenijumske konstrukcije koju nazivam „neolitskom politikom“. Kapitalizam se pojavljuje kao konačni rezultat ovog dugotrajnog organizovanja duštva oko privatnog vlasništva nad dobrima, čije se odredište tiče zajednice. Kao posledicu – u smislu omogućavanja najelementarnije pravde – to danas podrazumeva potpunu sistemsku transformaciju.

LŽ: Smatram da nije nužno preispitivati pravila privatnog vlasništva i pravila tržišta kako bismo mogli da govorimo o politici. Postoje brojna druga značajna pitanja. To je usko ekonomistički pogled na stvari.

AB: Naša shvatanja se u potpunosti razilaze. Politika koja ne postavlja pitanje vlasništva pripada onom prvom tipu, ona je upravljanje državnom moći, koja sama počiva na „buržoaskom“ vlasništvu – a koje se tiče finansija, deoničara, industrije, medija… Nesumnjivo je da postoje nijanse između onih koji zastupaju slobodno tržište i socijalni liberalizam.

LŽ: Nisu u pitanju nijanse…

AB: Naravno da jesu…

LŽ: Dozvoli mi da objasnim. Uzmimo jedan primer: mesto religije u društvu. Izbor između teokratije i sekularnog režima je odlučujuć za milione ljudi; ovo pitanje nije povezano sa privatnim vlasništvom. Reforma zakona o radu u liberalnom pravcu je politička odluka koja će imati posledice po živote miliona francuskih radnika.

Nisu to nijanse. Nazvao bih ih dubokim neslaganjem oko načina na koji se društvo organizuje. Pitanje da li treba da se borimo protiv globalnog zagrevanja, koje ugrožava budućnost čitavog čovečanstva, nije stvar nijanse.

AB: Zaista nije, ali pitanje uništavanja planete direktno je povezano sa pitanjem vlasništva. Privatno vlasništvo je predatorski sistem koji uništava zajedničko dobro. Ekološko pitanje pretpostavlja suprotstavljanje samom kapitalizmu.

LŽ: Kada je privatno vlasništvo bilo ukinuto, videli smo da je to dovelo do još strašnijeg razaranja prirodnih resursa.

AB: To je već drugo pitanje. Nakon milenijumskog upravljanja koje se koncentrisalo na privatno vlasništvo, imali smo iskustvo kolektivizacije svega sedamdeset godina! Kako bi bilo ko mogao biti iznenađen što ovo kratko iskustvo, koje je sprovedeno prvi put u istoriji u Rusiji i Kini, nije odmah pronašlo stabilan oblik i što je privremeno doživelo neuspeh? Ono je bilo napad na milenijumski tabu; sve se moralo izmisliti iz početka, bez unapred zadatih modela na koje bismo se mogli osloniti.

LŽ: Braniš „komunističku hipotezu“. Praviš nizove intervencija i objavljuješ knjige. A zašto ova „hipoteza“ ima tako slab odjek? Zato što je niko ne želi. Niko ne želi da ponovi komunističko iskustvo, koje je bilo istorijska katastrofa.

AB: Niko ne želi da se posveti obnavljanju onoga što je propalo! Ali napuštanje hipoteze, zato što su prvi pokušaji da se ona potvrdi bili neadekvatni ne može se smatrati racionalnom metodom. Sreća je što fizičari i umetnici ne prihvataju ovakvu argumentaciju!

Alene Badju, zašto se postavljate kao branitelj ruskog i kineskog iskustva, kada su se ona završila neuspehom?

AB: Ja nisam njihov branitelj. Baš naprotiv, tvrdim da ukoliko želimo da odbranimo hipotezu pravedne, kolektivne aproprijacije bogatstva, moramo da priznamo neuspehe – koji su neizbežni u prvim decenijama, koje su izuzetno značajne – i stvorimo nova rešenja. Ali za Lorena Žofrana i za dominantno prokapitalističko shvatanje, sve je već unapred razrešeno, a ovaj oblik pravde je kriminalan.

Kineski plakat iz 1956. koji ilustruje Veliki skok u napred

LŽ: Ali komunizam je propao u svojoj suštini, ne samo u načinima i sredstvima. Kažeš da su ova iskustva bila neuspešna jer nisu bila dovoljno radikalna. Ali je upravo na mestima na kojima se otišlo najdalje njihov neuspeh bio najjasniji. Uzeću kao primer Veliki skok u napred u Kini koji se desio krajem 1950tih. Tamo je kolektivna aproprijacija otišla koliko je to uopšte bilo moguće. Kolektivizovani su alati, đubrište, seljački svakodnevni život – svi su obedovali u zajedničkim menzama i morali da predaju svoje alate. Rezultati: za godinu dana poljoprivreda se u potpunosti urušila. A pošto su kineske ruralne zajednice još od ranije bile na rubu opstanka, ovaj ekstremni komunizam je doveo do užasne gladi. Opšte je prihvaćeno da je ovaj oblik kolektivizacije totalna katastrofa, između 10 i 30 miliona mrtvih. A slične posledice videli smo svuda.

AB: To je apsolutno netačno.

LŽ: Daj mi primer.

AB: Tokom sedamdesetih SSSR je smatran drugom svetskom silom, a Istočna Nemačka bila je sedma industrijska sila sveta.

 LŽ: Ali te brojke su bile lažirane, kao što smo saznali nakon pada Berlinskog zida! Dovoljno je da uporedimo Zapadnu i Istočnu Nemačku pa da prepoznamo da je prva bila ekonomski daleko uspešnija od prve, i bolja za radnike. A da ne pominjemo građanske slobode!

AB: Kada ti brojke prave probleme, one su lažne! Ali to i nije suština stvari. Pričamo o emancipatornoj hipotezi od koje zavisi budućnost čovečanstva; o hipotezi koja predlaže sveobuhvatnu organizaciju koja nema presedana u proteklom milenijumu. Možemo i trebamo da razmotrimo, kategorizujemo i promenimo sve što obrazlaže zašto su prvi pokušaji njenog ostvarivanja prošli kroz značajne periode krize. Bilo bi daleko čudnije kada to ne bismo uradili! Slično je kada rešavamo neki težak matematički problem. Čak i veliki umovi prave greške, ali to ne poništava potrebu da se pronađe rešenje.

LŽ: Koristiš metaforu koja nema ni trunku demonstrativne moći. Ono što se dešava u matematici nema nikakve primenjivosti na društvo. Imali smo svakakve eksperimente na ljudima, nalik na eksperimente sa zamorčićima. Ali u nekom trenutku ljudima je dosta eksperimenata! A posebno kada ih oni masovno vode u klanicu.

AB: Podjednako im je dosta liberalizma. Ako ćemo da prebrojavamo mrtve, hajde da prebrojavamo sve mrtve.

LŽ: U tvojoj knjizi pominješ kolonijalizam, koji je najnegativniji aspekt kapitalizma…

AB: A ti – na daleko manje ozbiljan način – biraš najnegativnije aspekte komunizma.

LŽ: Ti tvrdiš da kapitalizam nije ništa gori od komunizma kada su u pitanju masakri. I to je već veoma upitno. Ali čak i ako prihvatimo da je tačno: ako je zaista tako, u kakvom je smislu onda to napredak? I u kom smislu mrtvi kolonijalizma mogu da predstavljaju ravnotežu u odnosu na mrtve komunizma? U principu, komunizam je emancipatorna sila. Trebalo bi da očigledno bude manje nasilan od kapitalizma. Ali upravo suprotno se desilo.

AB: Prosto ću reći da je kapitalistički put neizmerno  kriminalan. I ne samo kada je kolonijalizam u pitanju! Samo u proteklom veku desile su se klanice dva svetska rata. Kada sam artikulisao potrebu za novim komunizmom, takođe sam sveo račune sa podacima o proteklim iskustvima. Uprkos tome ti i dalje nastavljaš rado pod jarmom kapitala.

LŽ: Nikako! Istorijski gledano, demokratski socijalizam je reformisao kapitalizam ostajući unutar ustavnog poretka koji garantuje individualne slobode. Doveo je do neuporedivo manje žrtava nego jaram jednopartijskog sistema, koji ti pokušavaš da braniš uprkos svemu.

Komunističke demonstracije u Parizu povodom rata u Alžiru 1962. godine

AB: Video sam i ja taj „socijalizam“: to je bilo moje političko obrazovanje u vreme Alžirskog rata, kada su pod rukovodstvom vlade Francuske socijalističke partije mučili zatvorenike u policijskim stanicama u sred Pariza!

LŽ: Dozvoli mi da završim. Socijalizam i socijal-demokratija regulisali su tržišnu ekonomiju i omogućili neverovatan društveni napredak. Socijalistički program, na početku dvadesetog veka – legalizacija radničkih sindikata, penziono osiguranje, socijalna sigurnost, zdravstveno osiguranje, ograničenje radnog dana, zakon o radu – svi ovi napreci promenili su živote milionima radnika. Istorija socijalizma, u njenoj kombinaciji sa slobodama, pokazuje nam da možemo da ostvarimo značajan napredak, čak i kada očuvamo sistem privatnog vlasništva, koji je uspostavio efikasnost na nivou ekonomije. U isto vreme, kolektivizovana ekonomija doživela je kolaps usled neefikasnosti, manjkova, stagnacije, laži i masovne represije.

AB: Ali svet u koji nas je ona odvela je potpuno nepravedan, ukoliko samo uzmeš u obzir njegove nužnosti: tj. kada o njemu raspravljamo na globalnom nivou, a ne samo u okviru malih, zaštićenih rezervata. Danas 364 čoveka poseduju bogatstvo koje je jednako bogatstvu 3 biliona ljudi! Danas u svetu postoji 2 biliona ljudi koji se ne ubrajaju nigde i koji lutaju u potrazi za samom mogućnošću života.

Mao Ce-tung i Song Binbin

LŽ: U tvojoj knjizi još jednom braniš kinesku Kulturnu revoluciju koju je pokrenuo Mao 1966. godine. I mogu ti reći da sam duboko šokiran onime što o njoj kažeš. Kulturna revolucija je dovela horde – uglavnom neobrazovanih – mladih ljudi na univerzitete, u kompanije i ministrarstva, da bi zarobili intelektualce i zvaničnike i paradirali ih ulicama, vređajući ih i stavljajući im natpise oko vrata, opisujući ih kao renegate, izdajice i revizioniste. Suđeno im je na trgovima, prebijani su do smrti, ili su proterivani u pustinju Gobi i drugde. Ovo je bilo užasno iskustvo terora, a ti ga opisuješ kao nužnu, korisnu epizodu koja nam je približila budućnost! Jedan primer: Song Binbin, „crvena princeza“, ćerka jednog od osnivača Narodne armije, učestvovala je u linčovanju direktora njene škole – iako je bio komunista – koji je preminuo nakon što je mučen čitave noći. Song Binbin se izvinila zbog ovoga 1994. godine. Ona se vidi pored Maoa na Tjenamen trgu, kako pozdravlja Crvenu gardu. Veliki vođa ju je izložio kao primer.

AB: Reći ću samo da prepričavaš istoriju Kulturne revolucije kao što bi neki sitni provincijski vikont pričao istoriju Francuske revolucije!

LŽ: Niti sam vikont niti sam provincijalac… Šta je netačno u onome što sam ispričao?

AB: Ono što si ispričao nije netačno. Daleko je gore nego što tvrdiš. Jer kada Kulturnu revoluciju svedemo na takav tip epizode, ona postaje tkanje mračnih legendi, reakcionarnih i jezivih. Činiš to poput Dime sina, koji u Pariskoj komuni nije video ništa drugo do petroleuses [piromanki] u traljama. Zašto ne pomeneš, među brojnim veličanstvenim događajima i onaj u kome je šangajska luka, paralizovana ranijim borbama, počela da funkcioniše nakon što je preuzeta od strane potpuno novog, praktičnog savezništva radnika i studenata? Biraš samo ono što je zaista užasna anegdota, kako bi opisao najveći studentski i radnički pokret – poput maja ’68 – druge polovine 20. veka.

LŽ: Nije to angdota, to je simbol Kulturne revolucije, koja je dovela do oko milion mrtvih…

AB: Prema tom merilu, simbol Francuske revolucije moraju zauvek ostati davljenja u Nantu. Hajde molim te!

LŽ: Ali danas niko ne brani Teror. Davljenja u Nantu su strašna mrlja na veličanstvenom radu Konvencije.

AB: Šta nazivaš „Terorom“? Da li misliš na period od 1792 – 1794. odmah nakon ukidanja monarhije; ili na veličanstveni Ustav iz 1793, koji je ostao neprevaziđen do danas; ili na mobilizaciju zbog strane invazije, onda je odgovor „da, branim Teror“. Robespijerovska sekvenca bila je ključni period koji je Francusku revoluciju učinio većom od prostog ustavnog ograničenja kraljevih ingerencija, kao što je to bio slučaj sa Engleskom.

Francuska revolucija – Pjer Antoan de Maši

LŽ: Sama Revolucija je okončala Teror, protivno Robespijerovim postupcima, nakon što se spoljašnja pretnja završila. Robiespijerovci su želeli da nastave sa eksperimentom i da stvore „novog čoveka“, što je bilo ludilo. Ali još uvek možemo braniti ovaj period tako što, u konačnom, uprkos svemu, možemo zaključiti da je omogućio uspostavljanje slobodnijeg društva. Društvo koje je Maova Crvena garda zastupala bilo je zasnovano na teroru i opresiji. Kinezi ga se danas užasavaju, dok su Francuzi sa druge strane, izabrali model demokratske republike.

AB: O Crvenoj gardi govoriš kao i o ostatku Kulturne revolucije, tj. bez ikakvog znanja. To je sasvim jasno. Pričaš o slobodnom društvu, ali kategorija „slobode“ uzeta u izlolaciji, ne znači ništa. Kakve veze ima sloboda čoveka koji upravlja poslovnom imperijom, sa slobodom onih koji nemaju ništa? Sloboda, u kontekstu neviđenih nejednakosti, je neupotrebljiv pojam.

LŽ: Sloboda je dragoceno dobro u svim okolnostima. Ona je uslov same borbe. Jednako je važna za bogate i siromašne. Sloboda siromašnih omogućava im da ograniče moć bogatih, tako što se, na primer, organizuju u socijalnu državu, kao što se to istorijski i desilo. Poništavanje sloboda od strane Parije vodi ka dominaciji komunističke oligarhije, čime se stvaraju nove forme nejednakosti.

AB: Već decenijama, svuda u svetu, imali smo dovoljno iskustava da kažemo kako je ova hvaljena „razlika“ samo avatar očuvanja poretka. Narodu to postaje jasno: nije ih puno glasalo u nedavnoj farsi koja je ustoličila Makrona.

LŽ: To je suštnska tačka u kojoj se razilazimo. Ti žrtvuješ slobodu u ime jednakosti. Izgubićeš obe.

Alene Badju, koji su principi komunističkog društva, kako ga vi osmišljavate?

AB: Naš zadatak je da oživimo četiri fundamentalna principa komunističkog društva: ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju; okončanje podele rada između upraviteljskih i izvršiteljskih poslova, između intelektualnog i fizičkog rada; okončavanje opsesije nacionalnim identitetima; i sve to moramo da ostvarimo tako što ćemo razmontirati državni sistem u kortist kolektivnog odlučivanja.

Osuđujete sredstva kojima je do sada pokušano ostvarenje komunističkog iskustva. Šta je onda staza ka njegovom ostvarenju?

AB: Postojanje militantne organizacije, jedinstvene Partije, koja može da preuzme moć i da je sama sprovodi, nije garancija da će principi komunizma koje sam pomenuo biti ostvareni. Moramo ponovo izmisliti politiku: potpuno nova dijalektika između masovne demokratije, tj. našeg samoorganizovanja i države mora biti stvorena.  U kojoj formi? Još uvek ne znamo, jer postoje periodi sumnje, trenuci u istoriji u kojima pitanje o onome što je nužno postaje nejasno. Pre nego što požurimo sa odgovorom na pitanje načina, moramo da ponovno uspostavimo legitimnost problema, relevatnost same hipoteze. Zato su nam potrebni intelektualci. Danas ih nema dovoljno, posebno nakon kontrarevolucinarnog pokreta iz osamdesetih, sa njegovim emblematičnim „Novim filozofima“. Srećom, pojavljuje se nova generacija mladih.

Robne marke u vlasništvu multinacionalnih korporacija

LŽ: Ali kada su sredstva u pitanju, da li misliš da moramo da sačuvamo građanske slobode, slobodu glasanja, slobodu konzumerističkog izbora, slobodu kretanja, slobodu izraza? Da li moramo da sačuvamo razdvojenost državne moći i nezavistnost sudstva u odnosu na političku vlast?

AB: Morala bi zapravo postojati daleko šira sloboda individualnog izraza nego što trenutno postoji. U ovom trenutku, usled apsolutne rigidnosti strukura vlasništva, sloboda je veoma sužena. Neću ti reći ništa novo ako kažem da kada je sloboda izraza u pitanju, skoro sve glavne medijske kompanije spadaju u CAC 40 [najveće korporacije francuske berze].

LŽ: Znači li to da ukoliko većina „naroda“ odbija komunističku hipotezu, ona neće sagledati svetlost dana?

AB: Mao je neprestano ponavljao: ne možemo da unapredimo politiku bez neprestanog i temeljitog rada na narodnoj svesti.

LŽ: Znači ipak se vraćaš na demokratski proces, uprkos svemu. Važno ti je da osvojiš većinu. Nećemo se zaputiti ka komunističkoj hipotezi na osnovu aktivne manjine ili avangarde.

AB: Numerički koncept „većine“ nema politički značaj, on odgovara praznini istraživanja javnog mnjenja. Ali u jednakoj meri sam kritikovao ideju avangarde. Postojanje masovnog pokreta i javnog mnjenja je nužan uslov da mogućnost nove komunističke poltičke vizije odnese pobedu.

LŽ: Da li si onda demokrata?

AB: Više sam demokrata od tebe. Abeceda demokratije počiva na tome da ne možemo da tolerišemo finansijsku i medijsku oligarhiju i neprestana iskrivljenja koja nejednakost zasnovana na vlasništvu nameće svakoj stvarnoj ideji slobode. Prema mom mišljenju ti uopšte nisi demokrata.

LŽ: Još jednom, iskustvo demokratske levice pokazuje da možemo reformisati sistem. Što se ostalog tiče, ja ću se osloniti na odluke većine.

AB: Ali o čemu tačno to narod „odlučuje“? Etimološki, demokratija je „moć naroda“. Ali je daleko važnije da ova moć ne bude materijalno preoteta od strane oligarhije. A u tom smislu i kapitalizma, koji braniš.

LŽ: Ne branim kapitalizam, ja sam za tržišnu ekonomiju koju država reguliše, što nije isto.

AB: Evo nas ponovo! Ko god govori o „tržišnoj ekonomiji“ samo pokušava da ne iskoristi tu prljavu reč „kapitalizam“.

Šta mislite da je zadatak u novoj godini? Odbacujete La France insoumise i njenog lidera Žan-Luka Melanšona, kao i  Nuit debout i Nevidljivi komitet…

AB: Moja namera nije bila da Melanšona predstavim kao neprijatelja. Moje iskustvo mi govori da se svaki put kada smo bili u periodima krize socijalne demokratije, sa pojavom ideologizovanih, aktivnih rubova političkog, otvarala mogućnost za ponovnu pojavu komunističke hipoteze. Čak se i Lenjin pojavio nakon rascepa unutar socijaldemokrata. Imajući sve to na umu, Melanšon, čovek koji se identifikuje sa Fransoa Miteranom, nije moja šolja čaja.

LŽ: Tako nešto bi mene samo još više privuklo…

AB: To me ne iznenađuje. Poznato mi je da je Melanšonova pojava kao aktivističke sile, privukla jedan deo mladih kao i iteresovanje određenog broja radnika. Ali sačekajmo. Neću prvi baciti kamen. Sačekaću da vidim da li će doneti stvarne plodove i da li će doprineti regeneraciji komunističke hipoteze, tako što bi ponovo omogućio njeno nezavisno organizovanje, njenu narodnu moć.

Preveo sa engleskog Stevan Bradić

izvor Verso