Ka pučini, mimo struje – Intervju sa Bojanom Krivokapićem



Bojan Krivokapić živi u Novom Sadu, ali njegovo uzbuđenje povodom putovanja učinilo je da piše gde god se nađe. Na sličan način, roman „Proleće se na put sprema“ (Red box, Beograd, 2017) nastajao je na mnogim mestima, dok su i unutar njega nastajala mnoga mesta. Glavni junak romana je Gregor, „čovek-dečak“ kako ga naziva kritika, inače vrlo naklonjena romanu, koji se našao u užem izboru za NIN-ovu i najužem izboru za  Vitalovu nagradu. Fragmentarna forma i mnogi glasovi stvaraju splet lično-istorijskih okolnosti koje čitaoce uvode u svet poznatih iskustava, ali ipak onih sa kojima se ne suočavamo lako. U tom smislu, ovaj roman kao da nam svima daje glas.

Knjiga počinje odlomkom iz romana „Proljeća Ivana Galeba“, Vladana Desnice. Zašto, zbog Ivana Galeba ili zbog Desnice kao pisca?

I zbog jednog, i zbog drugog. To mi je jedna od omiljenih knjiga. I jedna od najboljih knjiga jugoslovenske književnosti, koja je nekako skinuta s repertoara. Neko vreme se jeste čitao u školi, međutim, više ne. Činilo mi se da je za ovaj tekst, iako pretenciozno zvuči, bilo važno da uvedem Ivana Galeba i njegova razmišljanja, da uvedem knjigu koja je iz sredine 20. veka, iz zemlje o kojoj najviše pišem, od autora kojeg nisu mogli da smeste ni tamo ni ’vamo, pa su ga prihvatali, pa odbacivali.

Kada si počeo da čitaš, sećaš li se šta si prvo čitao?

Važila je priča da sam znao da čitam od svoje četvrte, pete godine, ali ja toga ne mogu da se setim. Verujem pričama da sam bio fino dete, pismeno pre vremena. A onda sam u školi čitao više od drugih, imali smo u kući gomilu lektire koja je ostala od roditelja, raznih knjiga iz mnogih književnosti. Kao mali sam čitao i ono što razumem, i ono što ne razumem. Sećam se, trebalo je da naučimo napamet jedan deo poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića, a ja sam naučio tri dela. Ne znam da li su to bile egoistične pobude, prosto, da više pročitam od druge dece i time pokažem da sam bolji, ili me je stvarno tekst držao. Hteo bih da verujem da je ovo drugo.

Odmah ću pitati, već dosadno pitanje, o tvom izboru da pišeš ijekavicom…

Pišem na jeziku koji oko sebe čujem, koji čitam i kojim razgovaram.

Roman počinje sa dečakom koji se ljulja na ljuljašci… Kao san. Sada, šta je za tebe san, da li je svako sećanje i san, i obrnuto?

Mislim da je pristajanje na sećanje na neki način i pristajanje na san. Sećanje je relativno, jednim delom je mašta, ali ni san nije samo san, uvek je jednim delom i realnost. Nisam razmišljao o tome da roman počinje snom, ali može i tako. Kao što je rekla Lejla Kalamujić, bitan je taj početak, kada junak padne u blato i onda se zapita. Stalno imamo te situacije u romanu, ode se skoro do neba, pa se padne u blato.

Postoji snažan životni deo romana, više puta kroz priču, upoznamo jednu osobu, pa saznamo da je umrla i pokopana, pa vidimo i šta je ostalo za njom, nešto, neki predmet u sobi…

Kristina Ljevak iz Sarajeva mi je rekla da ona vidi sve te likove kao „koferaše“, sa koferima punim kamenja, dođu u tekst, nešto se desi, donesu nekakvo kamenje. Pun ih je roman. Odu, a za njima ostanu priče.

Takvi momenti me vraćaju na misao koju bi bilo sjajno prihvatiti: svet je postojao pre nas, a postojaće i posle nas.

Da, bilo bi dobro da malo smanjimo samobitnost. Da o’ladimo malo. Mi smo samo jedna karika u vremenu. Dobro bi bilo biti plemenitiji prema ljudima, i životu uopšte.

U romanu imaš odrednicu „sjeća se“, pred sećanje. Reci mi nešto o ovom postupku…

Lik u romanu stalno odbija da se ne seća. A kontinuitet postoji, sviđao nam se ili ne. Kako živimo u vremenu u kom se kontinuitetu ne dopušta da traje, ovaj junak ipak daje kontru. Evo, ja sam taj koji se uporno seća, i vidim da je sve povezano, i uvezano, nekad i sad, kaže nam.

U smislu klasifikacije „gubitinik ili heroj“, glavni junak je nesvrstan

Nije ni jedno ni drugo, ustvari jeste i jedno i drugo. Ukoliko prihvatimo taj koncept „gubitnik ili heroj“  onda smo u startu izgubili. Njegova mala pobeda je u tome što nije pristao na igru koju nam zadaje patrijahalno ustrojstvo, da moraš ući u borbu, prihvatiti pravila igre, da bi postao pobednik, jer ako ne uspeš ti si gubitnik. Ako ga postavimo u tu matricu on je čist gubitnik, jer ništa nije postigao. No, on ima svoje borbe mimo te matrice. Bilo mi je zabavno da u književnom tekstu pokušam da napravim ambijent koji je u isto vreme i patrijarhalan i mimo toga, odnosno, neka zona između, koja je takođe moguća. Nije crno-belo, i nije jednostavno. Književnost je idealno polje za isprobavanje mogućih scenarija. Na kraju, šta je tu utopistički, šta nije, šta je verodostojno životu, šta je kontra, šta je promašeno. Veliko istraživanje unutar samog teksta je ta igra. Tokom pisanja romana, tokom dve godine, bilo je zabavno uvoditi likove. Na primer, bilo mi je važno da uvedem ženske likove, ali bio me je i strah kako ću ih uvesti, kao da sam na minskom polju – kakav ću im glas dati, vrlo svestan svoje pozicije, kako ću istkati jednu crnogorsku babu, da li i koliko smem da manipulišem? I to može biti način čitanja ovog teksta. Da li je moguće da dam tzv. autentični glas? Iako mi reči: verodostojno, autentično, vrhunski, idu na živce. S druge strane, probao sam da crnogorskim babama u tekstu dam neku poziciju, da i one postoje u odnosu na glavnog lika, da ne budu ni heroine, ni poražene. Sve te crnogorske babe su u patrijarhalnom kontekstu, nijedna nije pobedila taj kontekst, ali kroz male priče i motive one pokazuju da nisu tipične žene u patrijarhatu, koje su u startu isključene, bez glasa i akcije. Mislim da je to još i teže u kontekstu (polu)periferije. Opet, naravno, nisam hteo da idem na neku romantizaciju bede i siromaštva.

Moj osećaj je da je glavni junak Gregor nenasilan. Da li je?

Nisam o tome razmišljao. Ne vidim da je bilo gde bio nasilan. Ali, možda je negde mogao da bude malo agesivniji, možda bi se pokazalo nešto drugo. Suštinski, kao da nema nasilja u njemu, uz toliko nasilja oko njega.

Menja li se on kroz roman?

Mislim da se menja, ali fluidno, ide napred i vraća se. U patrijarhalnoj priči nije dopušteno vraćanje, mora ići: detinjstvo, odraslo doba, starost, sazrevanje na različitim planovima. Sve po planu i po redu. Kod njega ide dalje, vraća se, ide levo, ide desno, ide gore, ide dole, okolo, pa malo stane.

Na 15. strani romana, Gregor plače za miševima. Čini mi se da se tu uspostavlja kao lik. I mislim da ga dalje prati ta vrsta senzibiliteta. Da, on se menja, da, dese se teške stvari. Ali, da li bi on i na kraju knjige plakao za miševima?

Ja mislim da bi. I opet bi se isto zapitao. On je i dobar i loš, ali je plemenit, oseća ljubav prema ljudima, biljkama, životinjama. Nekada zna da je artikuliše, nekada ne zna, ali ide s tim.

Narator je stalno prisutan, i kada nije tu. Njegova prisutnost, i mnogi glasovi, odlaze i dalje od „sveznajućeg naratora“…

Možda je prisutan koliko i odsutan. I to je ta priča o utočištu, da li je utočište dom ili šta li je. On se miče, ide po bivšoj Jugoslavji, po inostranstvu, nešto pokušava, radi, ne radi. Pitali su me čime se on bavi. Da li je bitno? On se bavi. I to je nepristajanje na zadato utočište, je li kuća kuća, je li posao posao, je li putovanje putovanje, ili možemo i to da probamo na neki drugačiji način. Šta se tu dogodi sa onim sreća/nesreća? Ako nešto imaš da li si srećan, ako izgubiš, da li si nesrećan? Možda, a možda ne. Kroz ovakvog lika, bilo mi je važno da postavim ta pitanja.

Često se pominje da si bio „hrabar“ pišući ovakav roman. Šta misliš  o tome?

Nije mi problematično kada ljudi traže identifikaciju u ličnom životu pisca, ali jeste problematično kada mi kažu da je hrabro to što sam napisao. Ja kažem da nije hrabro, seo sam i napisao. Kao hrabro je pisati o babi koja pije rakiju ili pisati o kvir ljubavi. Pa, to odlučiš, napišeš ili ne napišeš. Ne bih koristio tako velike reči kao što je hrabrost.

Još nešto, o traženju piščeve biografije u romanima, kao da nam nije dovoljna fikcija, ne verujemo joj, ili o čemu se radi?

Da, mašta i imaginacija se predstavljaju kao nešto što se u jednom trenutku pravaziđe, i ako ostaneš veran mašti nešto sa tobom nije u redu.

To je velika laž…

Priča je da moraš živeti u realnosti, truditi se, raditi, biti marljiv. Mislim da je to pogubno. Ja sam antiradnik, lenj čovek, uživam u svom slobodnom vremenu, volim i malo luksuza, kad se dogodi koja kap. Zato što to prebacuje ovu granicu, da moraš biti produktivan u trenutku, jer ako nisi produktivan u trenutku, izgubio si. A ko može da uđe u tu trku? Samo najjači, najzdraviji, najbogatiji. A nismo. Neki od nas i ne ulaze u tu matricu, jer prosto žive svoj život. Možeš da odbiješ da uđeš u tu trku, ako nemaš snage da čupaš i da grizeš. Nedavno sam bio u jednom selu. Sve propalo, beda, nema ’leba da se jede, sve je muka živa, jako mnogo nasilja. Nisam sreo nijednu osobu koja nešto želi. To je najveći poraz života. Kad prestaneš da želiš. I sve je repeticija, dva do tri obroka, televizor, stalno se ponavljaju priče koje nemaju veze sa životom, ali mora da ide neki tekst. Kako se dogodilo to da ljudi, bilo da imaju petnaest ili osamdesetpet godina, podjednako nemaju želju. Nikakve želje, ni mašte. Bilo šta, ništa. I to kad se dogodi, to je…

Mnogi su gradovi u romanu. Zanima me Marsej. Zašto je Marsej sa tobom, i u romanu?

Kontrastni grad. Grad belih koji čuvaju svoje tzv. autohtone pozicije, i nekih tamnijih koji su tu – u obruču grada. S druge strane, Marsej je otvoren prema pučini, pa tu pukne more, pukne Sunce. Ima dramu neku. Ima tu nečeg, kad dođeš blizu mora, ceo svet je tvoj.

Pored raznih mesta, roman nas uvodi u tzv. crnogorsku zajednicu u Vojvodini. O tome, ili ne znamo ništa, ili imamo neke stereotipe o gorštacima, i sl. Oni u tvom tekstu nisu gorštaci…

Pa oni to i nisu, a književnost je idealno polje za propitivanje slika i predstava koje imamo. Mogao sam da se naslonim na kanonsko gorštaštvo, „čojstvo i junaštvo,“ „Crnogorci ne ljube lance“, ali to bi bilo  dosadno. Zanimljivije je ući, i videti šta još postoji, uz sve te ogromne slike. Nisam išao na to da rušim dominantne predstave o tzv. zajednici (vrlo problematičan termin), a i zašto bih to radio. Pitali su me, na primer: kako si postavio crnogorske koloniste i kvir na istu stranu? Moj odgovor je da to jeste deo iste knjige, i iste priče, jer zašto ne bi moglo i tako. Nije fer otpisati jedne od drugih, ne dopustiti prožimanje, jer samo u kolopletu dobiješ neko razumevanje. Najlakše je partikularno posmatrati, uzimati segmente kulture i, navodno, tako razumeti.

Za kraj, ti se družiš sa piscima i spisateljicama. Po čemu je različito ovo druženje od onog sa ljudima iz bilo koje druge profesije?

Ima razlike u tome što delimo slične nesigurnosti. Koje nesigurnosti? Brinemo oko teksta, dajemo to jedni drugima, tekstove i brige, komentarišemo, pomažemo. Nesigurnost oko izdavača, delimo i ta iskustva. A najčešće, nesigurnost oko poslova koje radimo. Pisci su uglavnom frilenseri. A ima nas i u  tekstovima koje pišemo, raznih nas.

 

http://bojankrivokapic.com/

 

Razgovarala: Jelena Anđelovska

 

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *