Gastrozofija: Rakija i alhemija – Nikola Oravec



Oj rakijo ja te volim jako,
a ti mene rako u jarak polako!

Alhemija – traganje za prvobitnom materijom

Teško je reći da li ova pseudonauka ili pseudodisciplina danas može nečemu da nas nauči. Sve korisno i naučno proverljivo iz nje prešlo je u današnju hemiju. Našem gastrozofskom umovanju o rakiji alhemija svakako može da učini taj ustupak da utvrdimo kako je rakija zapravo zahvaljujući alhemiji dobila jednu gastrozofsku izvrsnost.

Oko alhemije postoji čitava šuma pojmova i tumačenja. Neki smatraju da je ona znanje palih anđela koji su zaveli zemaljske žene u knjizi Enohovoj, neki da je nastala od samog Hermesa Trismegistosa, misterioznog maga iz 3. veka nove ere.

Ono o čemu alhemija govori a tiče se naše gastrozofije je ideja da je moguće doći do prvobitne materije i pomoću nje promeniti svet. Ako bismo došli do prvobitne materije i pretvorili je u određenu supstancu, takozvani „kamen mudrosti“, mogli bismo pomoću njega da preobražavamo sve ostale stvari. Tako bismo pomoću njega svaki metal mogli pretvoriti u zlato.

U alhemiji različite materije se podvrgavaju mnogim eksperimentima, najčešće je to dugo zagrevanje i kuvanje. Sam alhemičar mora biti posvećen radom ali i molitvom, jer nalaženje kamena nije samo očišćenje elemenata do najčistije kvintesencije nego je ujedno i njegovo lično očišćenje. Nalaženje zlata u materiji je i nalaženje njegovog duhovnog zlata. Zato je alhemičarska prostorija nazvana laboratorijom, iz latinskih reči labor (rad) i ora (molitva).

Rajmund Luli i aqua vitae

U alhemiji, da bismo došli do one esencije svih stvari, moramo materijalne stvari učiniti propadljivim. Moramo ih usmrtiti i izazvati truljenje. Truljenje je prvobitni proces koji će nas dovesti do prima materia ili svetske duše (zavisno kako ko od alhemičara tu prvobitnu tvar naziva). Potom, pomoću te prve materije mi zarobljavamo preobraženu supstanciju, u njenom savršenijem obliku.

Rakija je to tradicionalno piće, alhemijska supstancija nastala destilacijom, koja od davnina zaslužuje veliku pažnju kako kod našega naroda tako i šire. Smatra se da su prvi sudovi za destilaciju došli sa Istoka, tačnije iz Egipta. Ali, tek je Rajmund Luli otkrio onaj gastrozofski značaj za rakiju o kojem ovde želimo da govorimo.

Rajmund Luli u svom racionalističkom misticizmu, u delu koje je zaveštao u svom testamentu (Testament Lullius) smatra da je božja pratvar, prima materia iz koje je sve poteklo živo srebro (argentum vivum), ili drugim rečima živa. Luli je destilisao vino i iz njega je nastao čisti alkohol. Luli, ubeđen da je na ovaj način uhvatio delić prve materije života, alkohol ili rakiju nazvao je aqua vitae, voda života, taj smisao održao se u francuskom jeziku – l’eau de vie.

Alkohol postaje glavna supstancija koja je kvintesencija života, a u kombinaciji sa lekovitim biljem, šećerom ili medom on okrepljuje telo, podjednako i dušu, sokoli duh i čini čoveka veselim. Otud i ona čuvena da čašica rakije produžava život, izreka koja važi kao medicinski savet još od srednjeg veka. On se proglašava i prvim tečnim rastvaračem, jer rastvara i ona jedinjenja koja su nerastvorljiva u vodi.

Tako dobijamo važnu gastrozofsku maksimu da strpljivo treba tražiti od materije da nam pokaže svoje najbolje lice, u našim gastronomskim poduhvatima trudimo se da oslobodimo njene najviše potencijale. To se najviše radi u molekularnoj kuhinji. Na taj način se pomoću složenih fizičkih i hemijskih procesa hrana kao materija transformiše u najbolje ukuse.

Anđeoski udeo

Dobro je poznato da dobra rakija mora neko vreme da „odleži“ i „sazri“ u buretu kako bi oslobodila svoje mirise i ukuse. To važi i za druga žestoka alkoholna pića – viski, konjak, burbon itd. koja tek svojim „ležanjem“ u buretu dobijaju istančaniji ukus.

Što duže rakija stoji ona je sve bolja. Ali, svake godine rakija isparava i bure je upija, pa se izgubi oko 2, 3 procenta godišnje ovoga pića. U srednjem veku pitanje je bilo gde odlazi sva ta rakija, ko je popije? Neko je došao na zamisao da svu tu rakiju popiju anđeli. Zato su tu pojavu nazivali „anđeoski udeo“, jer se deo rakije na ovaj način podeli sa anđelima.

Postavlja se pitanje zašto bi anđeli želeli rakiju ako su oni blaženi, a blagost dolazi od božje blizine i svetlosti, te je blaženo biće bez strasti i osećanja, bez skrivenih želja, razumno i puno mudrosti. Zašto bi anđeli pili rakiju?

Mišel Onfre je pokušao u svom Gurmanskom umu da postavi hipotezu o anđeoskom udelu. Naime, u Bibliji, u knjizi Enohovoj spominje se da su anđeli sišli sa nebesa i zaveli zemaljske žene. Iz te ljubavi rođeni su divovi. Anđeli su preneli i svoja tajna znanja, za neke je to početak alhemije i drugih magijskih znanja. Onfre smatra da je glavni razlog ovoga što su se anđeli napili taj da nisu mogli da odole zemaljskom užitku, rakiji. Mirisna alkoholna isparenja su ih opila. Anđeoski udeo glavni je krivac za njihov pad. Alkohol je njihove čiste duše obukao u željna tela, a sveti duh u materiju.

Pijući rakiju koja je lekovita voda života, duh postaje otvoreniji, neposlušan i slobodan. Pijanstvo nas ponovo vraća na zemlju, u materiju i požudu. Zato rakija pored svoje božanske strane ima i drugu stranu, Luciferovu. I Lucifer je nekad bio anđeo, koji je verovatno najviše uživao u anđeoskom udelu. Njega bismo lako mogli zamisliti kao Dionisovog bliskog rođaka.

Rakija pored dobra donosi i zlo. Zlo, koliko god da smo zgroženi pojavama zla u svetu, ne treba da smatramo nečim potpuno negativnim. Da nema zla svet verovatno ne bi mogao da postoji, bez njega ne može da se pokreće. Verujem da bi svet bez zla bio mnogo nepodnošljiviji nego što je sada. Zato je rakija dobila taj izvanredni položaj oscilacije, između nebeskog obećanja raja i zemaljske naslade naših želja.

Nikola Oravec

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *