Litanija u kojoj su određene stvari precrtane

–

Svako jutro javor odlazi.
———————–Svako jutro još jedno poglavlje u kome se junak prebacuje
——-sa jedne noge na drugu. Svako jutro iste velike
i male reči koje iskazuju našu želju, koje kažu
———————————–Bićeš uvek sam, a onda ćeš umreti.
Tako da sam možda hteo da ti dam nešto više od kataloga
————–ne-svršenih činova,
nešto različito od očaja.
———————Draga Ime-i-Prezime, žao mi je ali nisam mogao da dođem na tvoju proslavu.
Draga Ime-i-Prezime, žao mi je što sam došao na tvoju proslavu
——-i zaveo te
i ostavio te ugruvanu i razorenu, jadna tužna stvari.
————————————————————— Želiš bolju priču. Ko ne bi?
Šumu, onda. Prelepo drveće. Devojku koja peva.
————–Ljubav na vodi, ljubav pod vodom, ljubav, ljubav, i tako dalje.
Kakva dražesna devojka. Pevaj, devojko, pevaj! Njena pesma, naravno, budi aždaju.
——-Ljubav uvek budi aždaju i odjednom
———————————————————————-plamen je svuda.
Već vidim da misliš kako sam ja ova aždaja,
————–to bi bilo tako nalik na mene, ali nisam. Ja nisam aždaja.
Nisam ni princeza.
————————–Ko sam? Ja sam samo pisac. Ja zapisujem stvari.
Hodam kroz tvoje snove i izmišljam budućnost. Naravno,
————–potapam čamac ljubavi, ali to dolazi kasnije. I da, ja gutam
——-staklo, ali to dolazi kasnije.
——————————————A ono kada te pritisnem
uza zid tako da se svaki delić tvoga tela zalepi za cigle,
————–ćuti
dolazim do toga.
——————————-Jedno vreme sam mislio da jesam aždaja.
Pretpostavljam da ti to sada mogu reći. A jedno vreme sam mislio i da sam
———————————————————————————————————princeza,
ružičasta šećerna vuna, što sedi u svojoj sobi, u kuli zamka,
——-mlada i prelepa i zaljubljena čekajući te ispunjena
samopouzdanjem
——-ali princeza gleda u ogledalo i vidi samo princezu,
dok sam ja napolju i posrćem kroz blato, bljujem vatru,
———————————————————————-i bodu me noževima do smrti.
————————————————-Pa dobro, ja jesam aždaja. Velika stvar.
————–Tako bar još uvek možeš da budeš junak.
Dobiješ čarobne rukavice! Ribu koja govori! Oči kao farove!
—————————-Šta ti više treba.
Napravim ti palačinke, odvedem te u lov, pričam sa tobom kao da si
————–zaista prisutna.
Jesi li tu, draga? Da li me poznaješ? Da li je ovaj mikrofon uključen?
———————————————Hajde da barem jednom postupim kako treba,
————za pamćenje, da napravim onaj recept od šlaga i zvezda što postaje,
zaš tu priču, što postaje sedmo nebo.
————–U glavi čuješ telefon kako zvoni
————————————————-a kada otvoriš oči vidiš
samo čistina sa jelenom. Zdravo jelene.
——————————————U tvojoj glavi zvuk stakla,
zvuk sudara automobila, dok se kamioni prevrću i eksplodiraju na usporenom snimku.
————–Zdravo draga, oprosti mi za to.
————————————————- Oprosti mi za koščate laktove, oprosti što smo
živeli ovde, oprosti za scenu na dnu stepeništa
———————————–i što sve upropastim izgovarajući stvari naglas.
————–Pogotovo ovo, ali trebalo je da znam.
Ja, vidiš, uzimam delove i ponovo ih sastavljam
————–da bih napravio stvorenje koje će postupati kako ja kažem
i voleti me za uzvrat.
—————————-Nije mi sasvim jasno zašto to radim, ali u ovoj verziji ne
nudiš sebe kao obrok lošem čoveku
——————————————————–naspram crnog neba posutog sićuštnim svetlima.
————–Povlačim ono što sam rekao.
Drvene hodnike poput kovčega. Ove uslove iz daljih dubina.
——————————————Povlačim ih.
Evo ponovljene slike uništenog ljubavnika.
———————————————————————-Precrtana je.
——-Nespretne ruke u mračnim sobama. Precrtane. Postoji nešto
ispod podnih dasaka.
———————Precrtano. Ovde je šator od sastanka*
—————————————————————————–obnovljen.
Ovde je deo kada smo svi srećni sve vreme i svima je
————–oprošteno,
iako to nismo zaslužili.
————————————————-U glavi čuješ
telefon kako zvoni, a kada otvoriš oči umivaš se u
————–kupatilu nekog stranca,
stojeći pored prozora i žutog peškira, udaljena dvadeset minuta
—————————-od najprljavije stvari koja ti je poznata.
Sve sobe zamka osim ove, kaže neko, i odjednom
—————————————————————tama,
—————————————————odjednom samo tama.
U dnevnoj sobi, u polomljenom dvorištu,
———————————–na zadnjem sedištu automobila dok svetla prolaze. Na aerodromu
——-toaleti grgolje i gutaju vodu, okupani u hemiji
neprirodne svetlosti,
————–moje šake izgledaju čudno, moje lice čudno, moja stopala predaleko.
A onda avion, sedište do prozora, nad krilom sa pogledom
——————————————————–na krilo i kesicama kikirikija.
Stigao sam u grad, dočekala si me na stanici,
————–osmehujući se tako
—————————-da sam se uplašio. Niz ulicu, oko igraonice,
————–uz stepenice
do male sobe sa pokvarenim slavinama, tvojim crtežima, svim tvojim stvarima,
————————————————-gledao sam kroz prozor i rekao
——————————————Ovo ne izgleda toliko različito od doma,
————–zato što i nije izgledalo,
a onda sam primetio crno nebo i sva ona svetla.
——————————————–Hodali smo kroz kuću do voza na podignutim šinama.
——-Sve te zgrade, svo to staklo i blistavi prelepi
———————————————————————-mehanički vetar.
Bili smo u vagonu kada sam počeo da plačem. I ti si plakala,
——-osmehivala se i plakala tako da sam bio
još više histeričan. Rekla si da mogu da dobijem sve što poželim, ali jednostavno
——————————————————————————————-nisam to mogao da izgovorim naglas.
Uistinu, rekla si Ljubav je za tebe,
———————————–snažnija od obične romantične ljubavi. Nalik je na religiju.
————————————————————————————Zastrašujuća je. Niko
—————————————————————————–više neće hteti da spava sa tobom.
U redu, ako si tako vešta, onda ti to uradi—
—————————-evo ti olovka, neka profunkcioniše…
Ako ti je prozor sa desna, onda si u svom krevetu. Ako je prozor
——-iznad tvog srca, zabarikadiran, onda udišemo
rečnu vodu.
——-Podigni mi grad i nazovi ga Jerusalim. Podigni još jedan i nazovi ga
———————————————————————————————————Jerusalim.
—————————-Vratsimo se iz Jerusalima gde ne nađosmo
šta smo tažili, zato ponovi, daj mi još jednu verziju,
——-drukčiju sobu, još jedan hodnik, kuhinju prekrečenu iznova
i iznova,
——-još jedan tanjir supe.
Čitavu istoriju ljudske želje možeš ispričati za oko sedam minuta.
——-Nažalost, nemamo toliko vremena.
———————————————————————-Zaboravi aždaju,
ostavi pištolj na stolu, ovo nema nikakve veze sa srećom.
—————————-Hajde da preskočimo do trenutka epifanije,
————–u zlatnoj svetlosti, dok kamera prilazi mestu
na kome je akcija,
————–kraj jezera, osvetljena od pozadi, tako da se sve uklapa u kadar, dovoljno blizu
————————————————-da se vide plavi kolutovi mojih očiju dok izgovaram
———————————————————————————————————————–nešto gadno.
Ni meni se takav kraj nikada nije sviđao. Moja ljubav što se rasipa u pogrešnom pravcu,
——-ne želim da budem onaj tip koji kaže u pogrešanom pravcu.
Ali ne finkcioniše, ova brisanja, ova nperestana preklapanja slojeva.
——————————————————–Bilo je lepih trenutaka, naravno,
od limunade i dinje, i smeha u svilenoj pidžami
————–i zrna šećera
———————na tostu, ljubav ljubav ili šta god, izaberi sama. Izvini,
———————————————————————-to je tako bedna priča.
Dragi Oproštaju, znaš da smo nedavno
———————imali određenih poteškoća i da ima toliko stvari koje
——————————————————————————————-želim da te pitam.
Pokušao sam jednom davno, u srednjoj školi, na velikom odmoru, i onda ponovo
————–godinama posle toga, u hlorisanom bazenu.
——————————————————–Još uvek ti se obraćam za pomoć. Još uvek mi nedostaje
————–taj luksuz.
Ispričao sam ti odakle dolazim a ti sad to poveži.
——————————————————–Držimo se za stomak i valjamo po podu…
——-Kada to kažem, treba da znači od smeha,
ne od otrova.
———————Hoću još pirea od jabuke. Hoću još sedišta rezervisanih za junake.
Dragi Oproštaju, sačuvao sam ti tanjir.
————————————————-Prestani da lutaš po dvorištu i uđi unutra.

–

–

* originalno eng. tabernacle, iz 2 Mojsije 33:7

–

preveo sa engleskog Stevan Bradić

Ričard Siken (1967) je pesnik, slikar, režiser i urednik u izdavačkoj kući Spork Press. Njegova knjiga Crush (2005) osvojila je nagradu Yale Series of Younger Poets prema izboru Luiz Glik. Njegova najnovija knjiga je War of the Foxes (Copper Canyon Press, 2015). Siken je dobitnik Pushcart nagrade, kao i dva granta Arizona Commission on the Arts. Živi u Tucsonu, Arizoni.